Информативна служба
Српске Православне Цркве
1. децембар 2003. године

У недељу 30. новембра 2003. године, у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, хиротонисан је високодостојни архимандрит г. Јоаким Јовчески, професор Богословије Светог Петра Цетињског у Цетињу и настојатељ манастира Светог Николе.

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве из маја ове године, Преосвећени Јоаким је постављен за Епископа величког и администратора Митрополије полошко-кумановске аутономне Охридске архиепископије.

Хиротонији је, по древном обичају, у суботу увече, претходио свечани чин наречења које су служили Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, митрополити црногорско-приморски Г. Амфилохије и велеско-повардарски Г. Јован и епископи Нишки Г. Иринеј, Врањски Г. Пахомије, Шумадијски Г. Јован и Милешевски Г. Филарет.

У недељу ујутру свештеном сословију придружили су се епископи Бачки Г. Иринеј, Браничевски Г. Игњатије и Захумско-херцеговачки Г. Григорије, заједно са архимандритом Марком (Кимевим), новоизабраним епископом дремвицким, игуманима: острошким Јованом и цетињским Луком. Саслуживали су и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Св. Кирила и Методија у Нишу, протојереј-ставрофор Радоман Бубало, парох херцегновски, протојереј Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, протојереј Радич Радичевић, архијерејски намесник београдски, протојереј др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, јереј др Владан Перишић, декан Богословског факултета, јереј Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, презвитер Панајотис Каратасиос, представник Грчке православне цркве и јереј Никола Јовић, парох београдски, уз протођаконе Момира Лечића, шефа Кабинета Патријарха српског, Радомира Перчевића, професора београдске богословије и Стевана Рапаића, секретара Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. Хиротонији и светој Литургији су, у препуном храму, присуствовале и монахиње и велика група верних из Охридске архиепископије, пријатељи епископа Јоакима, његове колеге и ученици из Цетињске богословије.

После прочитаног епископског исповедања вере, отпочела је Света Литургија. Началствовао је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење горепоменутих епископа, свештеника и ђакона и после Трисвете песме хиротонисао новога Eпископа. Уручујући му архипастирски жезал, Његова Светост Патријарх је пожелео многољетство новоизабраном Епископу.

Вернима се обратио и патријархов егзарх за аутономну Охридску архиепископију Митрополит велеско-повардарски Г. Јован који је истакао је ова хиротонија историјски догађај и догађај будућности. Потом је рекао да неки тенденциозно тумаче да овај патријаршијски трон има претензије над македонским народом, то једноставно није истина, у Српској Цркви, ни Његова Светост Патријарх, ни епископи, нити било ко други нема никакве претензије над македонским народом, већ је једина жеља да сви буду у јединству и љубави Христовој, онако како учи Света Васељенска Црква.

Овај патријаршијски трон дао је Охридској архиепископији аутономију, што значи да може да управља и живи црквеним животом У Македонији, али и да буде са њим у јединству. Ако у оквиру тог трона сазру услови да се створи таква пуноћа црквеног живота у Македонији да се добије аутокефалија, свакако да ће је овај патријаршијски трон дати, као што је и сада дао пуноћу благодати над епископима. Ово што се у Македонији, међутим, данас не разуме, или тумачи погрешно, то је да постоје претензије над македонском државом и македонским народом. То је највећа лаж. Одговорно тврдим са овог светог места да нико у Српској Православној Цркви, ни патријарх, ни епископи, о томе не размишљају. Јер, шта значе за цркву такве претензије, кад смо у њој сви једнаки пред Богом? Јединство је идентитет Цркве , јер Црква не може постојати ни опстати без њега ни сада, ни у будућности.

У Приступној беседи нови Епископ велички, Јоаким, топло се захвалио најпре Богу, Творцу и Спаситељу, својим родитељима, скромним и побожним сељацима, преко којих га је Господ послао у овај свет и живот.

«Рођен сам у маленом селу Луково код Струге у западном делу Македоније, а крштен у цркви посвећеној Успењу Мајке Божје, у дому у коме је крсна слава Свети Архангел Михаило, а ево сада у саборном Храму посвећеном Архистратигу небеских сила Михаилу, уведен сам у епископски чин, у времена распета, у часове голготске, у часовима када гарадински крај хоће да се прошири на сву земљу.»

Потом се захвалио Његовој Светости, од кога је примио прве духовне поуке и упутио га у тајне љубави према Господу. И Митрополиту Амфилохију је топлим речима изразио захвалност, као и Епископу Атанасију. Потом се захвалио Његовом Преосвештенству Митрополиту велеско-повардарском Г. Јовану за кога је рекао да је нови православни исповедник црквеног јединства, који је осуђен и прогањан само зато што се вратио у канонско јединство са Српском Православном Црквом.

У наставку беседе је истакао да Црква Христова није као и било која друга световна институција, преко које могу да се остварују приземни циљеви и интереси. Црква Божја је богочовечански саборни организам која је изнад сваке нације и која од свих народа који постају делови њеног Тела ствара један народ, народ Божји. Зато никакви политички разлози ни промене државних граница не могу да имају за право, немају пресудно значење за задобијање аутономије или аутокефалије, у колико за то не постоји канонски услови. Добро је познато из историје Цркве, као и из њеног савременог устројства, да државна и национална припадност нису за Цркву одлучујући фактори у њеној организацији у свету. Ти фактори су другостепени и подређени су на еклисиолошким, пастирским и сотириолошким разлозима као непоколебивим основама црквеног устројства.

У даљем излагање Епископ Јоаким жали што македонски архијереји допуштају да ти другостепени фактори имају првенство у одлучивању. «Због тога је и било могуће да моћници овог света, а при том и безбожници, воде главну реч у решавању чисто елисиолошких питања». Ако се тако и убудуће буде поступало неминовно ће довести до тога да се грана одвоји од својег стабла, да се одвоји од Једне Свете и Саборне Апостолске Цркве и од пуноте Васељенског Православља, чиме ће се лишити благодатног огња свеправославне заједнице, саборности Цркве, веза мира и љубави и братског целова без којег црква престаје да буде Црква Христова.

На крају приступне беседе епископ Јоаким је рекао: «Знам Ваша Светости, да сте, предајући ми пастирски, епископски жезал и крст, жезал, знак епископске власти и крст печата и исповедања вере, која излази из срца као и љубав, тиме сте ми поновили речи Светог Апостола Петра упућену презвитерима о напасању словесног стада Божјег. Пасите, каже Свети апостол, стадо Божје, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр 5,2) И речи Господа Исуса Христа, Бога и Спаситеља нашег који каже да ко не узме крст свој и не пође за њим, није Њега достојан. Зато не гледам у овом тренутку на своје високо место и положај у Цркви, него гледам на одговорност коју данас примам са страхом. По благодати Божјој, по дару и милости Његовој ћу служити Цркви, Њеној слави и Њеном јединству. Живот у Цркви, на који је призван сваки верник, јесте непрестано служење кроз Цркву Богу и самој Цркви. Служићу Господу, загреваћу благодатни дар који сам данас примио радећи на спасењу својих ближњих. Јер, јеванђелски је бринути се и за друге као за себе, како наређује богоносни апостол: не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што је других (1 Кор 10,24). "

После хиротоније је приређена трпеза љубави, где је у здравици Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије рекао да је ово историјски чин за будућност, за сваког оног ко зна шта је Црква Христова.

Рекао је да многи овде присутни не познају Епископа Јоакима, али њега зна Бог, зна га и Његова Светост Патријарх Павле, код кога је, још док је био Епископ рашко-призренски, стално са супругом долазио Јоаким, под његовим духовним руководством су обоје отишли у манастир и замонашили се истог дана.

Ми смо свједоци његовог смирења и вјерности Христу Богу и његове одлучности да само Њему служи.

Васпитавао је генерације ученика цетињске богословије, и није по својој жељи, него по заповести Цркве прихватио да носи овај крст и чин. Прихватио је да служи своме народу, да му проповеда на његовом језику, заједно са Митрополитом Јованом, и Високопреподобним архимандритом Марком, који ће следеће недеље бити рукоположен у манастиру Свети Прохор Пчињски.

Они следе пут Светих Петочисленика Наума; Горазда, Ангеларија, Саве и Климента, и да свједоче Бога Живога на земљи.

Црква у његовом родном крају је распета, голготска црква, али без Голготе нема васкрсења.

Нека би Бог дао снаге да буде вјерни слуга вјернога Господа и да подари Господ разум нашој браћи која слушају светске моћнике, а не глас Господњи и глас Цркве Божје.