IBRAHIM RUGOVA OBMANJUJE SVETSKU JAVNOST

U svom najnovijem interjuu za ugledni italijanski dnevnik Koriere dela sera od 27. novembra 2003. god. "Predsednik Kosova" Ibrahim Rugova jos jednom je pokusao da obmane svetsku javnost predstavljajuci se za velikog mirotvorca i zastitnika hriscanstva na Kosovu i Metohiji.

"Balkanski Gandi" kako italijanski dnevnik naziva g. Rugovu govori sa simpatijama o hriscanstvu, Albancima kao narodu zapadnog opredeljenja, s ponosom pominje albanske rimokatolike koji su se borili protiv Osmanlija i nagovestava osvecenje temelja velike rimokatolicke katedrale posvecene Majci Terezi koju bi trebalo da osveti sam papa Jovan Pavle ll. U prvi mah citaoci bi mogli da pretpostave da je rec o coveku i drustvu u kome se afirimisu hriscanske vrednosti, tolerancija i zapadno-evropska kultura.

Medjutim, stvarnost je sasvim drugacija. G. Ibrahim Rugova i pored cetiri meseca koja je proveo na usavrsavanju na Sorboni i papine fotografije u svom salonu ima vrlo malo razumevanja za autenticne vrednosti hriscanstva na prostoru na kome je izabran za predsednika. Sta vise, on nijednom recu ne spominje postojanje srpskih pravoslavnih hriscanskih spomenika koji cine vise od 90 procenata celokupnog kulturno-istorijskog blaga Kosova i Metohijie. Nijednom recju ne pominje vise od 100 srpskih crkava i manastira koje su albanski ekstremisti porusili nakon zavrsetka oruzanog sukoba 1999. godine sto sam nikada nije javno osudio. Stavise, prilikom posete tadasnjeg americkog predsednika Bila Klintona u novembru 1999. godine Pristini Ibrahim Rugova je u prisustvu Episkopa Artemija i predstavnika SPC javno pravdao rusenje srpskih svetinja kao toboze "politickih crkava". Ovo nije nova teza "balkanskog Gandija". Jos u avgustu 1995 godine javno rekao "da su manastiri i crkve na Kosovu bili albanski i da su ih Srbi okupirali unistivsi pritom veliki broj albanskih crkava". Ovu tezu vec papagajski ponavaljaju brojni kosovski kvazi-istoricari ciji je cilj da postojanje hriscanstva na ovim prostorima iskljucivo poistovete sa albanskim rimokatolicanstvom.

Gospodin Rugova koji se smatra "velikim mirotvorcem" direktno je blagoslovio i podrzao paravojnu organizaciju FARK (Oruzane snage Republike Kosova) koje su finansirane iz fondova njegovog premijera u emigraciji Bujara Bukosija i kojima je komandovao bivsi oficir JNA Tahir Zemaj, koga su kasnije ubili pripadnici rivalske OVK. FARK je zajedno sa OVK ucestvovao u akcijama protiv srpske vojske, policije i civilnog stanovnistva i jedina razlika izmedju ove dve organizacije, kao uostalom izmedju Rugovine LDK i Tacijeve PDK ili Haradinajeve AAK jeste u tome da svaki od njih upravo zeli da preuzme najveci deo kolaca od ilegalne trgovine i politicke moci. Prema Srbima odnos ovih partija i paravojnih jedinica je bio manje vise isti, iako je, mora se priznati, OVK uvek prednjacila u zlocinima i nasilju nad Srbima. Kada su zapocele prve akcije OVK protiv srpskih vlasti i civilnog stanovnistva jos od 1996. godine, Rugova je svesno obmanjivao svetsku javnost da je rec o tajnim akcijama "srpske obavestajne sluzbe". Kasnije, kada mu je i samom zapretila opasnost od OVK uspeo je da sa porodicom prebegne u Italiju uz pomoc predsednika Milosevica koji mu je "velikodusno" obezbedio prebeg. Odmah posle dolaska u Italiju gde je docekan kao veliki mucenik Rugova nastavlja kampanju protiv Srba tvrdeci da je maltene celo Kosovo pretvoreno u pustos. Njegova celokupna politicka aktivnost je bila i ostala fasada navodnog pacifizma iza koga se krije nedostatak jasne vizije modernog demorkatskog drustva i postovanja osnovnih prava svih gradjana bez obzira na njihovo etnicko poreklo. Ibrahim Rugova je bio i ostao manje vise simvol koji su stvorili zapadni mediji kao pandan Slobodanu Milosevicu. Medjutim svako pazljiviji analiticar vrlo lako ce zakljuciti da Ibrahim Rugova prakticno postoji i deluje samo kao figura bez stvarne politicke inicijative i moci. Mozda je citava tajna njegovog politickog uspeha upravo u nesposobnosti njegovih rivala iz bivse OVK da operu svoju ratnu biografiju i afirmisu sebe kao stvarne demokratske lidere.

Za gospodina Rugovu Srbi i ostali ne-albanci predstavljaju samo amorfnu masu "nacionalnih manjina" koje treba da ukrasi toboznju multietnicnost Kosova. Napadi u kojima stradaju srpska deca i starice za njega su samo incidenti koji "kvare imidz Kosova". On nikada nije posetio nijednu pravoslavnu crkvu i nijednu srpsku enklavu za razliku od svojih kolega iz PDK i AAK koji s obzirom na svoju OVK proslost mogu da sebi priuste poneki izliv postovanja i prema Srbima. Svakako, kao razlog tome u intevjuu italijasnkom dnevniku on pominje bezbednosne razloge, ali sasvim je dobro poznato da glavnu opasnost za Rugovu ne predstavljaju Srbi vec upravo rivalske albanske organizacije sa cijim se liderima obavezno susrece samo u medjunarodnom prisustvu i uz jako policijsko obezbedjenje UNMIK specijalaca. Medjutim, Taciju i Haradinaju izgleda da nije stalo da sada uklone Rugovu jer njegov imidz koji je stvoren u toku devedesetih godina predstavlja trenutno jedan od jacih aduta za dobijanje nezavisnosti. Pravi obracun pristalica rivalskih partija nastao bi tek nakon proglasenja nezavisne drzave, naravno ukoliko do toga ikada dodje.

Na kraju, mozemo da zakljucimo da je ovaj intervju jos jedna od citavog niza Rugovinih sarenih laza ciji je cilj da po svaku cenu ulepsa tragicnu kosovsku realnost i prikrije postojanje otvorene etnicke diskriminacije i nasilja protiv ne-Albanaca i pravoslavnih hriscanskih spomenika. Koliko tolerisanje rusenja crkava, skrnavljenja grobalja i nemog posmatranja progona srpskog stanovnistva ima ikakve veze sa idealima Majke Tereze svaki citalac sam moze da rasudi.