Информативна служба
Српске Православне Цркве
5. јануар 2003. године

ЗАУСТАВИМО ДАЉЕ ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

Да ли ико, у овој земљи, може да претпостави шта би се десило у Хрватској да су тамошњи представници власти позвали грађане на парламентарне изборе ћириличним писмом. Заиста је тешко рећи шта би се тамо догодило, али знам да се код нас у Србији, који смо позвани латиничним писмом, није десило ништа.

Одмах да кажем да немам ништа против латинице (кроатице), нити било ког другог писма у свету, и сматрам да је сваки човек богатији што више писама и језика зна, али јесам против тога да било ко од наше Отаџбине прави иностранство. И зашто би латиница (кроатица) или неко друго писмо, потиснуло и избрисало ћирилицу, која је по својим словима (има их таман толико колико је у језику гласова) била и остала најсавршеније писмо у Европи, па и у свету. Дакле, против сам затирања најсавршенијег писма, српске ћирилице, па ма ко то чинио.

Нажалост, и пре неки дан један партијски лидер је, гостујући у ТВ емисији на питање, шта мисли у вези са чињеницом да код нас латиница све више потискује ћирилицу, одговорио „да се тако нешто не може зауставити због компјутера, и да се то и у Русији дешава.“

Питам се да ли ико може да поверује у тврдњу овог лидера (који се, између осталог, залаже и за монархију) ако се зна да рачунари (компјутери) раде и на арапском и на јеврејском и на кинеском писму. Зато бих му, као и свим другим, поручио да нас више не плаше рачунаром и интернетом, јер је поодавно доказано да је српска ћирилица најприлагодљивије писмо за рачунар.

Питам се, који су се то црни облаци надвили над Србијом кад се и такав један лидер „краљ тргова и улица“ више не залаже за своје писмо, већ се заједно са многим другим прикључио „хору“ оних који се напросто утркују у одрицању од својих духовних вредности (без којих не знамо ко смо, одакле смо, где смо, и куда даље треба да идемо) и прихватању туђих.

Надали смо се да је са 5. октобром 2000. године, сванула нова зора, нови дан, у коме ће се многи отрезнити и вратити нашим највећим вредностима, међу којима је, свакако, и ћирилица, писмо које је, заједно са народом у протеклом веку, преживело све његове патње, страдање, понижавање, потискивање и забрањивање. На жалост, сведоци смо да се и после 5. октобра све више и више брише ћирилица из јавног и културног живота Србије.

Од преко 800 листова, колико данас излази у Србији, само их је неколико, не рачунајући црквене часописе, на ћирилици. На локалним телевизијама широм Србије, ћирилица је постала реткост, а са свих београдских скоро сасвим протерана. Ако прошетамо по нашем граду, као и другим местима Србије, видећемо да су скоро све рекламе, називи фирми, продавница, саобраћајни знаци и др. исписани латиницом. Такође, називи већине места (90%) у којима се окупља наша омладина (кафићи, клубови и сл.) исписани су латиницом, и то најчешће страним називима, које вероватно ни сами власници, не разумеју.

Да ли за ово још увек смемо да окривљујемо друге: почев од Марије Терезије, Стјепана Саркотића, Андрије Артуковића, или, пак, Јосипа Броза.

Наравно, да не смемо, и време је да се сретнемо сами са собом и схватимо да смо за ово одговорни ми, а нарочито они у органима власти, затим, они који раде у јавним гласилима, у јавним службама и просвети, и који свесно или несвесно, не воде рачуна о основним елементима националне културе нашег народа, у чему, управо, језик и писмо, имају огромну улогу. Јер по речима, које се приписују Стефану Немањи (Светом Симеону) „после изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ, а после изгубљеног језика и писма нема народа.“

Зато апелујем на нове представнике власти Републике Србије, просветне институције, људе од струке, истакнуте појединце, једном речју на све оне који у овој земљи имају могућност, дужност, моћ и обавезу, да на најозбиљнији начин покрену ово питање и зауставе даље затирање нашег писма – ћирилице – без које ни ми, као народ, нећемо постојати.