ZAUSTAVIMO DALJE ZATIRANJE SRPSKE CIRILICE

Da li iko, u ovoj zemlji, moze da pretpostavi sta bi se desilo u Hrvatskoj da su tamosnji predstavnici vlasti pozvali gradjane na parlamentarne izbore cirilicnim pismom. Zaista je tesko reci sta bi se tamo dogodilo, ali znam da se kod nas u Srbiji, koji smo pozvani latinicnim pismom, nije desilo nista.

Odmah da kazem da nemam nista protiv latinice (kroatice), niti bilo kog drugog pisma u svetu, i smatram da je svaki covek bogatiji sto vise pisama i jezika zna, ali jesam protiv toga da bilo ko od nase Otadzbine pravi inostranstvo. I zasto bi latinica (kroatica) ili neko drugo pismo, potisnulo i izbrisalo cirilicu, koja je po svojim slovima (ima ih taman toliko koliko je u jeziku glasova) bila i ostala najsavrsenije pismo u Evropi, pa i u svetu. Dakle, protiv sam zatiranja najsavrsenijeg pisma, srpske cirilice, pa ma ko to cinio.

Nazalost, i pre neki dan jedan partijski lider je, gostujuci u TV emisiji na pitanje, sta misli u vezi sa cinjenicom da kod nas latinica sve vise potiskuje cirilicu, odgovorio „da se tako nesto ne moze zaustaviti zbog kompjutera, i da se to i u Rusiji desava.“

Pitam se da li iko moze da poveruje u tvrdnju ovog lidera (koji se, izmedju ostalog, zalaze i za monarhiju) ako se zna da racunari (kompjuteri) rade i na arapskom i na jevrejskom i na kineskom pismu. Zato bih mu, kao i svim drugim, porucio da nas vise ne plase racunarom i internetom, jer je poodavno dokazano da je srpska cirilica najprilagodljivije pismo za racunar.

Pitam se, koji su se to crni oblaci nadvili nad Srbijom kad se i takav jedan lider „kralj trgova i ulica“ vise ne zalaze za svoje pismo, vec se zajedno sa mnogim drugim prikljucio „horu“ onih koji se naprosto utrkuju u odricanju od svojih duhovnih vrednosti (bez kojih ne znamo ko smo, odakle smo, gde smo, i kuda dalje treba da idemo) i prihvatanju tudjih.

Nadali smo se da je sa 5. oktobrom 2000. godine, svanula nova zora, novi dan, u kome ce se mnogi otrezniti i vratiti nasim najvecim vrednostima, medju kojima je, svakako, i cirilica, pismo koje je, zajedno sa narodom u proteklom veku, prezivelo sve njegove patnje, stradanje, ponizavanje, potiskivanje i zabranjivanje. Na zalost, svedoci smo da se i posle 5. oktobra sve vise i vise brise cirilica iz javnog i kulturnog zivota Srbije.

Od preko 800 listova, koliko danas izlazi u Srbiji, samo ih je nekoliko, ne racunajuci crkvene casopise, na cirilici. Na lokalnim televizijama sirom Srbije, cirilica je postala retkost, a sa svih beogradskih skoro sasvim proterana. Ako prosetamo po nasem gradu, kao i drugim mestima Srbije, videcemo da su skoro sve reklame, nazivi firmi, prodavnica, saobracajni znaci i dr. ispisani latinicom. Takodje, nazivi vecine mesta (90%) u kojima se okuplja nasa omladina (kafici, klubovi i sl.) ispisani su latinicom, i to najcesce stranim nazivima, koje verovatno ni sami vlasnici, ne razumeju.

Da li za ovo jos uvek smemo da okrivljujemo druge: pocev od Marije Terezije, Stjepana Sarkotica, Andrije Artukovica, ili, pak, Josipa Broza.

Naravno, da ne smemo, i vreme je da se sretnemo sami sa sobom i shvatimo da smo za ovo odgovorni mi, a narocito oni u organima vlasti, zatim, oni koji rade u javnim glasilima, u javnim sluzbama i prosveti, i koji svesno ili nesvesno, ne vode racuna o osnovnim elementima nacionalne kulture naseg naroda, u cemu, upravo, jezik i pismo, imaju ogromnu ulogu. Jer po recima, koje se pripisuju Stefanu Nemanji (Svetom Simeonu) „posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod, a posle izgubljenog jezika i pisma nema naroda.“

Zato apelujem na nove predstavnike vlasti Republike Srbije, prosvetne institucije, ljude od struke, istaknute pojedince, jednom recju na sve one koji u ovoj zemlji imaju mogucnost, duznost, moc i obavezu, da na najozbiljniji nacin pokrenu ovo pitanje i zaustave dalje zatiranje naseg pisma – cirilice – bez koje ni mi, kao narod, necemo postojati.