Информативна служба
Српске Православне Цркве
30. јануар 2003. године

ЦРКВЕНО ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА ИЗ СИДНЕЈА ПРОСЛАВИЛА 55. ГОДИНУ ПОСТОЈАЊА

У понедељак, 26. јан. Светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ аустралијско - новозеландски Г. Милутин, уз саслужење свештенства, отпочела је свечаност прославе 55. годишњице ове Црквено школска општина. У надахнутој беседи Епископ Милутин је кроз пример Светог Саве, упозорио на пролазност земаљских блага и позвао све верне на слогу и праштање, ради вечности у љубави Божијој.

У име Црквене општине и Парохије Свети Сава, госте је поздравио администратор ове Црквено школска општина протојереј Србољуб Милетић, који је у својој беседи посебно истакао приврженост вери и Цркви, коју су многи Срби, на челу са својим свештеницима, показали кроз свој рад и активно учешће у овој парохији.

Секретар Црквено школске општине, Никола Лукић је веома лепо изнео историјат настанка и живота ове установе до данас, илуструјући своје излагање пројекцијама фотографија из њене архиве. Посебно је истакао историјске околности у којима је она настала: „Ратна емиграција, која је од 1946. год. запљуснула обале Аустралије, ударила је печат светосавља на овом континенту. Након Другог светског рата, Аустралја је била другачија од данашње етнички бројне средине и толерантног друштва. Притисци на породични живот су били огромни. Замислите како је било доћи у страну земљу, без знања језика, без икакве помоћи, уз то под притиском тадашње комунистичке Југославије. Све те невоље су тадашњи Срби издржали, створивши црквену заједницу у духу светосавља, изградили су цркве и сале, и сачували оно истинско у нама - веру прадедовску... Стицајем околности - навео је господин Лукић - црква на данашњем месту је освећена 1991. године, а баш у то време, наша браћа у Отаџбини водили су рат за одбрану огњишта. Многи су доживели судбину да буду протерани, посебно из Крајине и Западне Републике Српске. Велики број тих прогнаника се нашао овде, у Аустралији. Од 1990. много Срба је дошло и у ову нашу парохију, и многи су већ укључени у црквени живот. Иако ја нисам био у тој колони, мој отац је доживео сличну судбину 1945. године, и ја сам такође дете избеглица.”

Госте је поздравио и домаћин, господин Гојко Ракић, који је истакао просветитељски рад Светог Саве, и то како је он подизао школе. Ракић је потсето да се управо сада ради на оснивању и градњи првог српског колеџа у Аустралији под именом Светог Саве и позвао све да овај пројекат помогну.

Након Другог светског рата, први велики талас Срба досељеника, од око 4000-5000, дошао је 1948. године. Из те групе досељеника настала је Црквена општина „Свети Сава”. Та генерација, од којих већине више нема међу живима, није заслужна само за храм на Еланори, она је, наиме поставила камен темељац читавој Српској цркви у Аустралији, и уткала себе у готово све вредно што данас Срби имају у овој земљи.

Иницијативни одбор је формиран 26. јануара, а снивачка скупштина је одржана месец дана касније, 26. фебруара 1949. у Бафало холу у центру Сиднеја. О томе, у првом броју „Светосавља”, билтена ове црквене општине, Коста Капетановић пише:”Иако бацани од немила до недрага и растурани на све стране света, ипак се, ево, нађоше у туђини, и у овој далекој земљи нађоше своју браћу која их позивају да заједно раде и сарађују, да граде попут својих прадедова. Како је било дивно гледати та весела лица староседелаца... осећали су да ће се њихова давно очекивана жеља остварити.”

Овај догађај је запажен и од стране шире аустралијске јавности. Извештач водећег Сиднејског дневног листа Сандеј Хералд, направио је неколико фотографија и поводом тога 6. марта 1949. објавио кратки чланак у коме се између осталог каже: „Неколико стотина Срба који су из логора за расељена лица у Европи недавно стигли у Аустралију по државном плану за усељавање... састали су се у Сиднеју и одлучили да овде подигну цркву посвећену Св. Сави.

Члан Одбора српске заједнице, г. З. Ј. Никетић, објашњава: на хиљаде православних Срба су радије одабрали да остану у камповима за расељена лица, него да се врате у Југославију која је под комунистичком контролом. Очекујемо да ћемо за неколико година постати велика заједница.”

Први послератни досељеници су радили тешко на плантажама шећера и дувана, у стакленим баштама с поврћем, на аустралијском грађевинском подухвату века - централи у Снежним планинама. Са њима су била и два свештеника - проте Светозар Секулић и Илија Булован. Прота Светозар Секулић у својим мемоарима овако описује свој долазак и прве сусрете:

„У Аустралију сам стигао 6. септембра 1948. године, као први српски свештеник. На пристаништу нас је дочекао воз у који смо одмах прешли и одвезли се у Батрст, Нови Јужни Велс, у пријемни логор из кога смо били распоређивани на разне послове у Аустралији. У овом логору сам провео око шест недеља и за то време, захваљујући доброти Г. Гаврила Булића, са њим сам обишао наше староседеоце који су живели у Мона Вејлу и Варивуду, у близини Сиднеја. У то време, то је била наша једина насеобина у Сиднеју у којој су живели Срби, углавном личани, далматинци и бокељи који су се у Аустралију доселили између два светска рата. Бавили су се гајењем парадајза и били су прилично имућни. Са Стевом Вукобратовићем сам их готово све обишао...”