CUDNI ARSINI
PRIPADNIKA NEMACKOG KFOR-A
NA KOSOVU I METOHIJI
Posle incidenta u Djakovici 21. januara
2004. godine kada je grupa od tridesetak Albanaca nasrnula na monahe manstira Svetih
Arhangela i nemacku televizijsku ekipu, koja je snimala rusevine pravoslavnog hrama Svete
Trojice u centru grada, zivot za monahe ovog jedinog preostalog manastira u zoni
odgovornosti nemackog kontingenta KFOR-a visestruko se pogorsao. Manastiru su ukinute
pratnje KFOR-a uz objasnjenje da ce ubuduce za sve pratnje morati da se obracaju Albancima
iz Kosovske policije. Monasi vise nisu u mogucnosti da koriste nemacki vojni agregat koji
im je bio na raspolaganju, a dezurnom svesteniku u vladicanskom dvoru u Prizrenu je
uskracena hrana.
Odmah posle pomenutog dogadjaja u Djakovici
potpukovnik Klaus Elers, portparol nemackog KFOR-a, koji je i sam prisustvovao incidentu,
izrazio je negodovanje zbog toga sto je vest o napadu grupe Albanaca na vozila KFOR-a
pustena u javnost, a za nemacku ARD televiziju je negirao da se dogodio ikakav incident.
Iguman manastira Svetih Arhangela German odmah je napisao pismo predstavnicima nemackog
KFOR-a trazeci od njih da, ako vec nisu spremni da zajedno sa UNMIK policijom naprave
istragu povodom ovog incidenta, barem obaveste javnost zvanicnim saopstenjem o napadu u
kome su bili ugrozeni zivoti monaha, ali i ostecena vozila KFOR-a.
Kapetan nemackog KFOR-a Majk Stilers narednog dana u ime nemacke komande posetio
manastir i rekao monasima da nista drugo u Djakovici nisu mogli ni da ocekuju s obzirom
"da su tamo Srbi pobili mnoge Albance". Stilers je posebno optuzio vladiku
Artemija koji "stalno insistira na Rezoluciji 1244 i na tome da je Kosovo deo
Srbije". Monasi su Stilersu odgovorili da Crkva nije odgovorna za ono sto se desavalo
u ratu i da po njegovoj logici sledi da samo prisustvo Srba na Kosovu predstavlja
opravdan razlog da razularena masa moze da nekaznjeno vrsi javni linc na ulici. Monahe je
posebno zacudilo zbog cega nemackom KFOR-u smeta Rezolucija 1244 i stavka da je Kosovo
sastavni deo SCG.
Nakon svih ovih mera koje je preduzeo nemacki kontingent KFOR-a sa ociglednom namerom
da se kazne monasi sto su u javnost pustili vest o incidentu u Djakovici, otac German je
zatrazio razgovor sa potpukovnikom Kajom Brinkmanom koji je dosao u manastir Sveti
Arhngeli 30. januara 2004. godine. U razgovoru sa igumanom Germanom potpukovnik Brinkman
je optuzio monahe da je bilo nepromisljeno sto su trazili da se snima crkva Svete Trojice
u Djakovici na sta je iguman German objasnio nemackom oficiru da su monasi samo predlozili
da se snimi porusena crkva, ali je odluku o zaustavljanju pred rusevinama hrama doneo
nemacki oficir u konsultaciji sa predstavnicima nemacke televizije.
Kazavsi potpukovniku Brinkmanu da ovakve mere nemackog KFOR-a znace pritisak na jedini
preostali manastir u nemackoj zoni odgovornosti i da se na taj nacin onemogucava minimum
bezbednog zivota za monahe, Brinkman je rekao da on samo odgovara za zivote svojih
vojnika." Na konstataciju igumana Germana da manastir nece moci da opstane u
sadasnjim uslovima, a ako monasi napuste tu svetinju to ce biti veliki udarac za sve Srbe
koji su se vratili na Kosovo i Metohiju i sigurno je da ce opet napustiti svoju vekovnu
zemlju, nemacki oficir je cinicno odgovorio "To ce biti vasa odluka".
Samo na prostoru nemacke zone odgovornosti od zavrsetka oruzanog konflikta i dolaska
snaga KFOR-a u junu 1999. godine unisteno je 30 pravoslavnih crkava i manastira.
Medju unistenim svetinjama su: crkva Bogorodice Odigitrije iz 1315 u Musutistu kod Suve
Reke, manastir Svete Trojice iz 14. veka takodje kod Suve Reke, manastiri Svetog Marka i
Svetih Vraca iz 14. veka kao i jos nekoliko starih crkava medju kojima je i crkva Svetog
Nikole (Rajkova crkva) u centru Prizrena. Pocinioci nijednog od ovih napada nisu do sada
nadjeni niti ima ikakvih podataka da je sprovedena istraga.
Povodom mera koje je sproveo nemacki KFOR Njegovo Preosvestenstvo Episkop rasko
–prizrenski G. Artemije je istakao: "Ponasanje nemackih pripadnika KFOR-a direktno
ugrozava verska prava pravoslavnih Srba prizrenskog kraja. Moji monasi ne cuvaju samo svoj
manastir, vec obavljaju verske sluzbe za potrebe preostalog naroda, brinu se o njihovim
duhovnim i humanitarnim potrebama. Ukoliko se monasi na ovaj nacin potpuno izoluju u
zidove manastira, malobrojni preostali Srbi prizrenskog kraja ostace potpuno bez sluzbe
Bozje, mogucnosti za ispovest i sahranu. Ovakvo ponasanje nemackog kontingenta vodi
direktnom progonu Pravoslavne Crkve sa ovih prostora na kojima je ona vekovima ostala i
opstala, cak i u vreme turskog ropstva", zakljucio je Episkop G. Artemije.