CRKVA I "CRKVA" U LOVCENCU

Odgovor Njegovog Preosvestenstva Episkopa backog G. Irineja novinarki Zori Latinovic, koji je objavljen u NIN-u 12. februara 2004. godine.

Za crkveni zivot u Lovcencu nadlezna je i odgovorna, u ime Srpske Pravoslavne Crkve, Eparhija backa, odnosno dolepotpisani kao njen episkop. Ustvari i ne postoji „slucaj Lovcenac", kao sto, uostalom, ne postoji ni takozvana Crnogorska Pravoslavna Crkva. Ta nazovi-Crkva nije drugo do beznacajna grupa duhovno izgubljenih ljudi, vecinom nekrstenih i neverujucih (zato njihov „poglavar", raspop Miras Dedejic, i govori ne samo o „vjernicima" nego i o „postovaocima" svoje „CPC", sto saljivdzije citaju kao Crnogorski putujuci cirkus), u sluzbi separatistickih partija i partijica u Crnoj Gori, dok se u Lovcencu, u Backoj, radi bukvalno o sacici ljudi koju su najbolje opisali, u svom obracaju meni, stvarni pravoslavni vernici iz Lovcenca, takode potomci doseljenikâ iz Crne Gore, rekavsi da su to „nekrstena deca nekrstenih roditelja".

U Lovcencu se, vec poodavno, vrse sistematske pripreme za pocetak izgradnje pravoslavnoga hrama. Ako Miraseve pristalice pokuzaju da zidaju nesto, to bi bilo za Ginisa – zidanje pseudocrkve za nekrstene i neverujuce! Nas ogrehovljeni svet jeste umnogome teatar apsurda, ali ovako nesto bi zaista bilo unikum. Dosta je njima, po svemu sudeci, jedina ustanova za koju znaju i iz koje neki od njih i ne izbijaju, a to je kafic u kojem „ordinira" izvesni Stevovic. Ako nista drugo, dospeli su na ekran izvesne televizijske kuce i na stranice novina i casopisa, pa se, evo, i NIN za njih otima. A to nije malo za one koji hronicno boluju od tesko izlecive sujete. Ako nasa stampa i periodika nema precih tema ovde i sada, meni ne ostaje nista drugo nego da se cudom cudim, ponavljajuci uzvik: O tempora , o mores!