Информативна служба
Српске Православне Цркве
13. фебруар 2004. године

ЦРКВА И “ЦРКВА” У ЛОВЋЕНЦУ

Одговор Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеја новинарки Зори Латиновић, који је објављен у НИН-у 12. фебруара 2004. године.

За црквени живот у Ловћенцу надлежна је и одговорна, у име Српске Православне Цркве, Епархија бачка, односно долепотписани као њен епископ. Уствари и не постоји „случај Ловћенац”, као што, уосталом, не постоји ни такозвана Црногорска Православна Црква. Та назови-Црква није друго до безначајна група духовно изгубљених људи, већином некрштених и неверујућих (зато њихов „поглавар”, распоп Мираш Дедејић, и говори не само о „вјерницима” него и о „поштоваоцима” своје „ЦПЦ”, што шаљивџије читају као Црногорски путујући циркус), у служби сепаратистичких партија и партијица у Црној Гори, док се у Ловћенцу, у Бачкој, ради буквално о шачици људи коју су најбоље описали, у свом обраћају мени, стварни православни верници из Ловћенца, такође потомци досељеникa из Црне Горе, рекавши да су то „некрштена деца некрштених родитеља”.

У Ловћенцу се, већ поодавно, врше систематске припреме за почетак изградње православнога храма. Ако Мирашеве присталице покузају да зидају нешто, то би било за Гиниса – зидање псеудоцркве за некрштене и неверујуће! Наш огреховљени свет јесте умногоме театар апсурда, али овако нешто би заиста било уникум. Доста је њима, по свему судећи, једина установа за коју знају и из које неки од њих и не избијају, а то је кафић у којем „ординира” извесни Стевовић. Ако ништа друго, доспели су на екран извесне телевизијске куће и на странице новина и часописа, па се, ево, и НИН за њих отима. А то није мало за оне који хронично болују од тешко излечиве сујете. Ако наша штампа и периодика нема пречих тема овде и сада, мени не остаје ништа друго него да се чудом чудим, понављајући узвик: O tempora , o mores!