Информативна служба
Српске Православне Цркве
21. фебруар 2004. године

ЛИНЧОВАНЕ МОНАХИЊЕ И СПАЉЕН МАНАСТИР КОД БИТОЉА, МИТРОПОЛИТ ЈОВАН И ЕПИСКОПИ МАРКО И ЈОАКИМ ИЗБЕГЛИ АТЕНТАТ

Бесомучна хајка, организована од званичних структура у Скопљу, коју против Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Г. Јована, јерархије и верних Охридске Архиепископије воде тамошњи медији законито је кулминирала синоћним паљењем манастира Светог Јована Златоуста у селу Нижепоље код Битоља, правим линчом над двема монахињама, којима је током физичког злостављања одсечена коса, као и отимањем свештених сасуда, богослужбених књига и других црквених утвари. Коме су однете украдене црквене утвари и коме ће се „богу” молити из отетих богослужбених књига, питање је за оне који су их од терористâ примили. Овај терористички акт је извршила група маскираних мушкараца, наоружаних аутоматским пушкама, наравно „непознатих полицији”. Непосредно пре напада, из манастира Светог Јована Златоуста, по одржаној седници Светог Архијерејског Синода Охридске Архиепископије, отишли су Високопреосвећени Митрополит Г. Јован и епископи Јоаким и Марко, тако да је готово сигурно да права мета нападачâ нису биле само манастирска зграда, монахиње и свештени сасуди него је, по свему судећи, посреди била намера да се изврши ликвидација свих канонских епископа на овом подручју. Као случајно, мобилни телефон митрополита Јована је престао да функционише, из „необјашњивих” разлога, нешто пред напад, да би, опет неочекивано и необјашњиво, квар сâм од себе нестао после напада и телефон прорадио...

Да се ради о смишљеној намери, потврђују и безбројне претње убиствима које не само да су упућиване овим епископима него чак и Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу и појединим архијерејима Српске Православне Цркве.

Претходних месеци, упоредо са судским гоњењем, хапшењима и малтретирањима епископа, монаха и монахиња Охридске Архиепископије, званичне структуре у Скопљу и њима одана расколничка јерархија су организовали велики број јавних протеста, по угледу на њихове идеолошке и физичке родитеље из доба такозваног Народног фронта, чак и пред зградом у којој живи Митрополит Јован. Власти у Скопљу су све време тврдиле, а и данас тврде, да је све то по закону и да се ни у чему не крше верска и људска права, као ни конвенције и добри обичаји у цивилизованом свету. Објављена су и многобројна „писма подршке поштовалаца Македонске Православне Цркве”. Све је то, подсећамо, већ толико пута виђено у претходним тешким деценијама.

Судски процес против Митрополита Јована, покренут са оптужбом за „изазивање националне, верске и расне мржње и верских подела”, обележила су апсурдна сведочења, попут онога које су пренели скопски медији „да је зграда посебна институција у којој не може да ради ко шта хоће и у којој владају посебна правила”. Један од чланова скопског расколничког Синода је у јануару изјавио: „Јован је добио оно што је тражио”, а неколико дана по тој изјави полиција се дала у потрагу за оружјем којим би првојерарх Охридске Архиепископије могао некога да угрози. Наравно, та потрага је била безуспешна.

Протести Поглаварâ Православних Цркава, ОЕБС-а, организације Амнести интернешенел и многих других, као и немогућност да на правди Бога и пред лицем целога света држе у тамници Митрополита Јована, натерали су скопске структуре да прибегну другом решењу.

На првим странама новинâ и у скопским електронским медијима стварана је атмосфера која би дала алиби одређеним људима чији задатак би био да, извршавајући припремљени план, задају завршни ударац и дословно обезглаве Православну Цркву на овом подручју. Да ли су „непознати извршиоци” синоћ закаснили у село Нижепоље или је у питању „последња опомена” Митрополиту Јовану, његовој јерархији и пастви, знају они који су читав тај сатански план и смислили. Сигурно је да ће се, са те стране, и ових дана чути речи осуде насиља, залагања за правну државу, гарантовања људских права, независности судства и друге сличне речи. Уколико пак икаквог смисла има, поновићемо: директно пресуђивање државних власти у питањима Цркве – као што је то учињено у декларацији скопског парламента о подршци „аутокефалији Македонске Православне Цркве”(!), као и у изјави председника владе БЈРМ приликом посете Подгорици – и сви други слични потези скопских органа власти, који воде само ка терору и даљем удаљавању православног народа у тој држави како од православне васељене тако и од европских интеграција. Као и друге цивилизоване државе, тако и ова о којој је реч мора поштовати Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, нарочито њен девети члан, који изричито прописује да „свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести”, као и да „ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сâм или заједно са другима, јавно или приватно, изражава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом”. У члану 14. ове Конвенције, државама се забрањује дискриминација грађана у погледу коришћења тих права по било ком основу, укључујући „вероисповести, политичко и друго мишљење”.

Од Стаљинових, Хитлерових и Хрушчовљевих времена, а у нашем поднебљу од раног периода титоизма, овако нешто се није збивало у Европи. Данас пак – „македонски модел” демократије представља планетарни преседан.