MANASTIR HILANDAR: PLAMEN KOJI JE PROGUTAO NASA SRCA

(Beograd) – Najveca srpska pravoslavna svetinja, manastir Hilandar na Svetoj Gori, na poluostrvu Halkidiki u Grckoj, zahvacen je katastrofalnim pozarom posle ponoci u sredu 3. marta 2004. godine. Vatra je unistila vise od jedne polovine manastirskog kompleksa. Progutala je ukupno tri kapele, medju kojima je srednjevekovna kapela pored pirga Svetoga Save sa ikonostasom i freskama iz 17. i 18. veka, deo konaka sagradjenog 1821. godine i obnovljeni Beli konak sagradjen 1598. g. Jednom recju, sve sagradjeno u vremenu od 16. do 18. veka, uglavnom obnovljeno u 20. veku, zajedno sa tekucom dokumentacijom. Hvala Bogu, nije bilo ljudskih zrtava ili povreda medju monasima, a saborna crkva, riznica, biblioteka i arhiva ostale su neostecene.

Kao svako srpsko dete, odrastao sam slusajuci price o tome velicanstvenom i dalekom manastiru na Svetoj Gori, koji je osnovao Sveti Sava, cije vrelo gasi zedj ljudskih tela i zaceljuje im duse, i Sveti Simeon, iz cije kripte izrasta ona cudesna vinova loza. Otuda i ne cudi sto svaki Srbin ponaosob, i svi pravoslavni hriscani zajedno, dozivljavaju tu tragicnu vatru isto onako licno duboko koliko i to da su kolektivno odgovorni prema svome prvom srpskom univerzitetu i sredistu duhovnosti.

Iznad siluete mladog princa Rastka dok kuca na hilandarska vrata pozno u duboku noc, sada usred noci vatra je razagnala svetost noci, brisuci fizicko postojanje tog istog ulaza u manastir. Ko ne bi reagovao na ovo opustosenje? Svako, pa i najokorelije ateisticko srce ne bi moglo podneti bol bez jecaja i uzdaha. Cak i kameni temelji povikali su pod tezinom tereta, da ne govorimo o srcu od kamena. I dok smo bespomocno pratili jececi ad dok razara stoleca nase dragocene istorije i samoga naseg bica, ona utesna svetlost koja je zracila od Rastkovog duhovnog preobrazenja u ponoc, zasjala je i sada upravo pred nasim ocima pruzajuci jedino zrake nade, kao sto zraci Hristovog slavnog Vaskrsenja blistaju sa Golgote.

Hilandar na poseban nacin jeste ono jedinstveno mesto gde nalazimo vrelo naseg narodnog i duhovnog bica. Upravo ovde je otac Srpske crkve, Sava, zagrlio svoga oca Stevana Nemanju, rodonacelnika srpskog naroda, i gde je sin postao otac svome ocu, kao sto je otac postao sin svoga sina. Taj nezni celiv i zagrljaj, cak i posle stoleca i nedavnih desetleca tlacenja, i dalje nas drze spojene ujedno. Prolazna vatra ne moze razoriti toplinu i zracenje Hilandara. Iz tog razloga, nasa je kolektiva i licna obaveza i briga da uslisimo zov nase Crkve i obnovimo ovo svesteno srediste za buduce narastaje i sledimo Hristu na svetosavskom putu. Sveti Savo, ti pomozi!