Информативна служба
ИЗВЕШТАЈ ИЗ ЛИПЉАНА У среду 17. марта 2004. предвече су Шиптари терористи у Липљану напали Србе, онај крај српског насеља који је десно (јужно) од главног пута, који пролази кроз Липљан из Приштине за Призрен. Тада су бацали бомбе и пуцали на Србе и једног човека тешко ранили (Ненад Весић, рођен 1950. год., који је од рана преминуо), а друге повредили и протерали, а онда су кренули у три групе свака око 700 лица (било их је у 3 такве групе, око 2000) у правцу српских цркава у северном делу Липљана, где има око 800 до 1000 Срба, који живе углавном око две цркве: стара средњевековна црква Свете Богородице и нова Светих Великомученика Флора и Лавра.
Резултат тог терористичког погрома, који се наставио и у четвртак 18. марта, јесте: двадесетосам (28) спаљених српских кућа, тј. домаћинстава (што значи да је спаљен толики број домова и још већи број помоћних зграда у двориштима); Међу тим кућама је била и кућа једног сликара на чијим су зидовима још увек остатци спаљених слика. Осим Ненада Весића десетак других људи је повређено, међу којима и липљански свештеник Ранђел Денић. Прогнан је српски живаљ не само из ових 28 домова, него и из јужног и делом северног дела Липљана.
По казивању свештеника и Срба мештана очевидаца, личних паћеника, напад Шиптара терориста је почео тако што су најпре ишли Шиптари полицајци из КПС-а и изгонили Србе из кућа, наводно да би их заштитили од навале масе која надире, а у ствари да омогуће шиптарским терористима да лакше попале и униште српске куће и српске стамбене четврти у Липљану. Масе терориста у три групе нападале су са три стране наоружане тако да су пуцале, а биле су такође опремљене запаљивим минама, тромблонима и специјалним ракетама које се испаљују из пушке тако да одмах изазивају велики пожар, као и ручним бомбама и молотовљевим коктелима. Негде из неких кућа поједини Срби су покушали да дају отпор, али их је полиција опкољавала, хватала, везивала и одводила у полицијску станицу. Надирући ка црквама маса је урлала, бацала камење и бомбе на српске куће у улици према цркви. Кад је ручна бомба пала у близини једног старијег човека, србина, КПС полицајци су дотрчали, ухватили га и свезали, јер је наводно он бацио ту бомбу! То исто су за тим урадили и са свештеником Ранђелом, испред кога је на три- четири метра у црквеној порти бачена ручна бомба, која је ударивши у земљу експлодирала и он је рањен са седам- осам гелера, од којих су два пробила кожу и месо на грудима, један кожу на челу, и остали га ранили по рукама и ногама. На срећу повреде нису теже те, иако се он затетурао и скоро изгубио свест, ипак је остао на ногама. Пре тога је, са једним човеком, чувши да долази маса, затворио капију на порти цркве и врата на старој цркви, и повлачио се према своме парохијском дому, који је на северној страни од цркава. Каменице су летеле у прозоре обе цркве и долетале и до њега, када му је долетела и поменута ручна бомба. Терористи су провалили црквену капију и ушли у порту и наставили са гађањем цркве каменицама. Нису успели да продру у цркву и да је запале, јер су пристигли фински и чешки КФОР.
Док КФОР још није стигао свештеник Ранђел, крвав по лицу и рукама од гелера, ушао је у парохијски дом да опере лице и чело од крви. У том су испред терориста дотрчали неколико Шиптара полицајаца КПС и, као опкољавајући парохијски дом спреда и испред врата, полегали по земљи са пиштољима упереним у кућу, и викали на српском: "Еј, ти тамо из куће, излази!" Када се свештеник појавио на вратима полицајци су тражили да одмах легне, а он је питао: "Зашто?". "Зато што бацаш бомбе", одговорили су. "Како сам ја бацио бомбу када сам овако крвав од гелера?", одговорио је свештеник и није хтео да легне. Натерали су га да дигне руке те га претресли да ли нема оружја, а онда су га лисицама везали. Тада су упали у парохијску кућу и претресали је, да нема оружја, а њега су везаног одвели, нешто пре 18 часова, у полицијску станицу. Тамо су га натерали да лежи на земљи везан потрбушке иако је имао болове у пределу груди од гелера и крварио. Тамо су га држали до 22:40, док није дошао амерички полицајац и ослободио га. Ране од гелера су и данас видне, у суботу 20. марта, када смо га поподне између 16 и 17 часова посетили. Други Срби са ранама од гелера из Липљана налазе се у болници СИМОНИДА у Грачаници и у болници у Лапљем Селу. Бројни Срби из Липљана избегли су према Лапљем Селу и Грачаници, а у Сувом Долу (преко пута магистралног пута) сместило се 130 Срба, од тога 15 деце и 18 стараца. Други су Срби пребегли у северни део Липљана, у који се сада враћају и неки од поменутих избеглих из Лапљег Села и Грачанице. Они немају где да се сместе, нити имају кревета и постељине, а такође немају ни хране. У суботу поподне, када смо их посетили, делили су последње остатке хлеба и намирница (данас су први пут јели тек око 16 часова). Апелују за помоћ у креветима и постељини, јер намеравају у недељу после Службе да уђу у Дом културе и ту бораве и примају остале избегле повратнике. Не зна се да ли ће у томе успети, јер су тај Дом културе одавно заузели Шиптари. (Нешто северније од тог дома, крај магистралног пута, налази се Средња школа, коју су потпуно заузели Шиптари, а из које на жалост сваки пут креће свако зло на Србе: напади и познати методи терорисања преосталог српског становништва у, до јуна 99. г., већинској српској варошици Липљану (Срба је у Липљану било 6000 и држали су три четвртине Липљана, а само у крајњем јужном делу било је око 1500 до 1800 Шиптара).
Као што рекосмо, у суботу у 16 до 17 часова посетили смо Липљан ми доле потписани и разговарали са свештеником Ранђелом и Србима мештанима, а затим посетили и спаљени део српског Липљана, где се још понегде диже дим од тињајуће ватре. Снимили смо више од десетине спаљених кућа и других српских зграда иако је још увек ризично кретање кроз Липљан, па и кроз тај спаљени део, јер постоји опасност од шиптарских снајпера. Фински КФОР чува са две стране прилаз црквама а ту је и део чешког КФОР-а за које, и један и други, Срби кажу да су, иако са извесним кашњењем, пружили драгоцену помоћ. Видели смо на путу код спаљених кућа и једног америчког полицајца, са којим смо накратко разговарали, а пристигао је џипом и један фински војник и пришао нам и коректно се понашао. Један други фински војник, када је видео нас, свештена лица да пролазимо, прекрстио се на православни начин. Срби мештани, којима су куће спаљене, показивали су нам која је чија кућа, и рекоше да у једној двоспратној кући још недовршеној, у приземљу, где је било сено а на спрату станови, двојица Шиптара су се били попели у станове да их пљачкају и запале, а други Шиптари који то нису знали запалили су кућу са сеном и са њом и ту двојицу Шиптара. Понављамо такође јасну чињеницу да је шиптарска полиција КПС можда и организатор, али у сваком случају претходник терористима, јер она њима припрема пут за спровођење погрома над Србима и свему што је српско. Срби очевици причају да су видели својим очима како се КПС полицајци смеју у близини док терористи пале куће. Додајемо такође да су терористи врло добро наоружани и опремљени свиме што треба за брзе акције, тако да за тили час запале кућу и то и на растојању где се ручно не може добацити бомба или молотовљев коктел, него испаљују из пушака неке тромблонске ракете које изазивају брзе пожаре. Овај извештај састависмо одмах на брзину одмах по повратку из Липљана, колико смо запамтили, али много више детаља смо чули на лицу места и зато смо замолили оца Ранђела Денића да он напише свој детаљан извештај. Док смо писали овај извештај, стигла нам је вест да је још једна српска кућа у Липљану, преко пруге, запаљена и да још увек гори.
У манастиру Грачаници,
Епископ б. херцеговачки Атанасије, |
