Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
18. јул 2006. године

У приступној беседи Епископ Иринеј је рекао:

“У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА!

ВАША ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА,
ВАША ПРЕОСВЕШТЕНСТВА,
ВАША КРАЉЕВСКА ВИСОЧАНСТВА,
ВАШE ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ ГОСПОДО МИНИСТРИ ,
И ВИСОКОУВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ ДИПЛОМАТСКОГ КОРА,
DISTINGUISHED REPRESENTATIVES OF THE DIPLOMATIC
CORPS,
ВИСОКОПРЕПОДОБНИ И ВИСОКОПРЕЧАСНИ ОЦИ,
ВИСОКОПРЕПОДОБНЕ ИГУМАНИЈЕ СА СЕСТР?МА,
ПОШТОВАНЕ ДАМЕ И ГОСПОДО,
ВЕОМА ЉУБЉЕНА БРАЋО И СЕСТРЕ У ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ,
BELOVED BROTHERS AND SISTERS IN CHRIST OUR LORD!

Данас, стојећи у овом историјском Саборном храму посвећеном Светом архистратигу Божјем Михаилу, који је вековима окупљао вернике и собом сведочио многе епископске хиротоније, осећам присуство и видим пред собом све богољубезњејше и високодостојњејше своје предшественике. И данас се, као и на свакој Божанској литургији, време зауставило, и сами зидови овог светог дома су ишчезли и небо се одозго отворило, пројављујући нам оно преображено Царство, оно благословено Царство свих векова, Царство Оца и Сина и Светога Духа: Свесвете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице, коју сам данас са страхом, трепетом и љубављу исповедио пред вама сабраним са свих страна света у сабору царског свештенства, народа Божјег, заједно сачињавајући Његову Свету Цркву, Тело Христово.

Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, христољубиво сабрање!

У овај свети дан долазе ми на ум речи блаженопочившег првојерарха Грчке православне цркве за Северну и Јужну Америку Јакова — иначе хиротонисаног у свештени чин архијереја Христове Велике цркве у Цариграду истог оног дана кад сам се ја родио — који је кад је први пут ступио на тле америчке земље рекао: стојим чврсто са дрхтавим коленима! На исти начин и ја стојим чврсто на овом месту где је поворка архијереја пре мене примила свету тајну архијерејског посвећења, а окружен молитвеном подршком и присуством вас, браће архипастира, пастира, монаха и монахиња, доброжелатеља и верујућег народа наше Свете Цркве. Но, иако је та стаза већ чврсто уходана, дрхте ми колена душе моје знајући, Ваше Високопреосвештенство, да сам ову хиротонију примио од Ваших руку, и да је Његова Светост одувек ми био узор свега. Свесно или несвесно, о је највише утицао на мене и моју животну одлуку – посвећеност Господу у монашком постригу, те је ме, духовно и молитвено држећи за несигурну руку, довео до сигурног камена темељца на коме је изграђен овај чин!

Моја душа трепери као и кугла земаљска на онај дан миропомазања васцеле васељене, догађај свете Педесетниице, када је Дух Свети сишао на свете Апостоле у виду пламених језика и они били обучени у силу са висине. Но, нађох утеху у молитви рукоположења да ће Господ све немоћи моје исцелити и недостатке моје допунити божанском благодаћу којом сам произведен за Епископа богоспасаване Епархије аустралијско-новозеландске. У својој апостолској служби послан сам у свет од Васкрслог Господа, уз подарену ми власт да и ја, као и сви послани, учиним све народе Његовим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј28, 19).

Срце моје налази данас своју снагу будући да је укрепљено Вашим очинским молитвама и свеукупним молитвама наше Свете Цркве сабране у овом светом храму да се одозове Господу вековним речима пророка: ево мене слуге Твога, нека ми буде по речи Твојој!

Тога ради, на почетку свог архијерејског служења Ономе који се родио од Приснодјеве Марије и који је победио смрт и увео нас у Први Дан нове твари, изражавам своју неизмерну благодарност Васкрслом Господу што, ево, на овај празник Полагања Ризе Његове Пресвете Мајке, и ја примих на себе, нову ризу спасења у којој се зарадовала душа моја о Господу Спаситељу мом, јер ме одену у одећу весеља, и као женику стави ми венац и као невесту украси ме! Тако и мене Господ украси ризом коју је руком везла моја мајка мени, а преко мене и поверној ми пастви на спасење, знајући да сам као архијереј појединац ја готово немоћан.

Отуда, подари ми, Мајко Божја, Мајко нашег свеукупног спасења – ти која си нас обасјала својом светом ризом широм од небеса – снагу да могу предводити благочестиво стадо Твога Сина и Бога нашега у далекој, но све ближој по срцу, Аустралији и на Новом Зеланду на нашем заједничком путовању у Царство небеско!

Његова Светост увек нам је говорио и учио да није до нас у које ћемо се време родити, нити у коме народу ћемо се родити, но како ћемо се понашати, то је до нас. Пошто је сваки народ благословен од Господа, истински се радујем, поносим се, и Богу сам благодаран за овај свети и добри народ Божји, за овај наш род српски, у коме сам се родио и у коме сам васпитан и у чијој сам светој вери православној крштен. И то као дете српске Дијаспоре, стојим данас пред вама, новим нараштајима српске отаџбине, као свој међу својима, уједињени у чистом исповедању православног хришћанства израженом у помесној Цркви, Српској православној. Преко нашег светитеља и просветитеља, архипастира и миротворца, Светог оца Саве, заједно сачињавамо и обогаћујемо једни друге као живи и непрестани израз оваплоћења православног хришћанства у јединственој Српској цркви, а у савршеној заједници једне, свете, саборне и апостолске Цркве.

Зато и ми, у нашим свесрдним покушајима да одредимо себи место под овим Новим сунцем, поред наше славне прошлости, морамо сагледати пред собом светлу будућност Новог Дана у Христу, ослобађајућим начелима Онога које је рекао за себе: види, чиним све ново! (Откр. 21,5). То је наше заједничко и актуелно живо православно хришћанско наслеђе, а никако запечаћени и изоловани безживотни завет. Ово је наш српски и православни етос, наша стваралачка моћ општења са светом и јединствени допринос савременом свету, а нарочито на Петом Континенту који није ни Исток ни Запад, а који мора, по речима Светог Владике Николаја – чији сам благослов примио још у утроби мајке своје, и чије свето присуство осећам стално уза се – давно описујући Америку: објединити у себи узвишена осећања, интелект и снагу воље.

И на крају, дошавши са Запада на Исток, и у своме ходу ка Југу, дозволите ми да изразим своју захвалност – искрено се плашећи да ћу ненамерно изоставити некога – онима који су ми при сваком мом кораку подарили своју подршку, односно Христову неограничену љубав, која ме је хранила и довела до пуноће овог дана:

Мојим честитим и већ покојним родитељима: оцу Ђури из чије племићке породице преко двеста година свештеници и учитељи служе српском роду, од кога сам и ја примио богослужбено наследство, и мајци Милици која је највише утицала на развој моје уметнички душе и бића; брату Ђорђу са породицом и покојној сестри Драгици и њеној деци Николи и Анђелки чији сам старатељ; кумовима и широј породици; учитељима, а нарочито оним из детињства у црквеним и српским школама у Кливеланду, покојном протојереју-ставорофору Бранку Кусоњићу који ме је крстио и од кога сам најпре осетио лепоту богослужења и љубав према њему, као и протојереју-ставрофору Ђури Мајерлу који ме је послао у богословију св. Тихона – где је живео, предавао и упокојио се као декан Свети наш Владика српски и свеправославни Николај; затим протојереју-ставрофору Владимиру Берзонскију који ме је послао на Теолошку академију Светога Владимира.

Исто тако, онима који су утицали на формирање мојег литургијског бића и на моју евхаристијско-еклисиолошку свест, како каже Свети Иринеј Лионски — по коме сам добио своје монашко име: наше учење је конформирано евхаристији и евхаристија формира наше учење (Против јереси IV 18,5):

Захвалан сам мом исповеднику и духовнику, незаборавном и приснопамјатном протојереју-ставрофору Александру Шмеману, оцу литургијског богословља, од кога сам научио да волим и поштујем лепоту овог створеног света, који се преображава литургијом и када се, према учењу Светог Атанасија Великог, људско биће преображава Богом у бога. Благодарим, затим, протојереју-ставрофору Јовану Мајендорфу, који ми је оживео црквену историју и Свете оце; професору Веселину Кесићу, преко кога сам заволео Свето писмо и српску црквену историју; уједно са свима изванредним професорима који су ми служили и служе као пример у животу.

Свесрдно благодарим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију, који су, долазећи у Америку још као теолози и јеромонаси, утицали на мој свеукупни развој као и духовном сину Твродша, епископу Григорију и свим нашим архијерејима преко којих сам запазио зору сјајне будућности Српске Православне Цркве.

Даље, моја искрена захвалност иде Митрополиту Христофору који ме је рукоположио у ђакона и презвитера, и од ког сам примио монашки постриг; овде присутном митрополиту Хонг Конга Никити који ме је исповедио и привео на рукоположење; епископу Јустину који ме је рукопроизвео у чину архимандрита; паросима и парохијанима у Кливеланду, Чикагу, Њујорку и Вашингтону; монахињима и вернима при манастиру Ваведење у Београду, нарочито приснопамјатној игуманији Агнији; својој духовној породици, вернима манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну и моме драгом саслужитељу у Христу, брату оцу Радовану Биговићу.

Своју захвалност упућујем, како професорима и колегама, тако и студентима Универзитета Лојоле у Чикагу и на Богословском факултету Београдског универзитета; сарадницима у вашингтонској канцеларији Српске православне цркве за спољне однносе, у Међународној православној добротворној организацији и у канцеларији Светог Архијерејског Синода, на челу са главним секретаром о. Савом Јовићем, у канцеларији Косовско-метохијског одбора, као и свима сарадницима при нашој светој Патријаршији.

Посебну захвалност исказујем са овог светог места свим архијерејима који су данас положили руке своје на мене подаривши ми апостолско пријемство: на првом месту Вама, Високопреосвећени, и поред већ поменутих, и моме драгом брату са киме сам делио животно искуство Дијаспоре, епископу Аљаске Николају.

И свима вама овде окупљенима, као и мојој верној пастви у Аустралији и на Новом Зеланду, од срца вам свима захваљујем и просим ваше свете молитве. Праштајте за све недостатке и нека сте благословени од овог дана до Царства Небеског!

А Богу у Тројици коме се клањамо, нека је слава и хвала за све у векове векова. Амин! Амин! Амин!”

Новоизабраном Епископу Иринеју честитке су упутили отац Виталије Тарасјев, у име Патријарха московског и све Русије Г. Алексија II; Архиепископ Димитрије, поглавар Грчке Православне Цркве у Америци; Епископ ахејски Г. Атанасије, шеф Мисије Грчке Православне Цркве у Бриселу; Митрополит средњезападноамерички Г. Христофор, као и многобројни митрополити и епископи Српске Православне и осталих сестринских Цркава, али и многи свештеници из Америке и Аустралије; римокатолички Надбискуп београдски Г. Станислав Хочевар; Њ.К.В. престолонаследник Александар, који је био на службеном путу у иностранству; сенатор Џорџ Војиновић, г. Андреас Атенопулос, председник Међународног удружења Јелина. Честитку поводом хиротоније Владике Иринеја упутио је и Свесвјетејши Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј, у којој се, између осталог, каже: “Сваки избор новог православног Епископа повод је радости и добрих нада за Мајку Свету велику Цркву Христову. Хиоротонија новог Епископа означава стално и делатно присуство освећујуће благодати Пресветог Духа у телу Цркве.”

Новоизабрани Епископ Иринеј је четврти архијереј, рођен у иностранству, који је изабран за Епископа Српске Цркве. И овим чином, Српска Црква је потврдила да је мати свих својих чада, било где у свету да се налазе.

ЖИВОТОПИС ПРЕОСВЕЋЕНОГ ВЛАДИКЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКОГ Г. ИРИНЕЈА

Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј је рођен 6. фебруара 1955. у Кливленду, Охајо, САД, од оца Ђуре и мајке Милице (рођ. Свилар). Основно образовање је стекао у Кливленду, Охајо, а потом од 1973-1975. године се школује на Академији уметности такође у Кливленду. Од 1975-1979. године похађао Православну богословију светог Тихона South Canaan, у Пенсилванији. Потом је 1980. године уписао Православну теолошку академију Светог Владимира, Крествуд, Њујорк, коју је завршио 1982. године, а потом се уписује на Атински Центар, 2000, 2003. године где по завршетку добија сертификат из савременог грчког језика I и II ниво.

Након завршених студија на Православној духовној академији светог Владимира, са звањем магистра богословља уз посебне похвалеза магистарски рад Епископ Николај Велимировић: 1921. Мисија у Америци, и Академији светог Тихона, са академском оценом maximacumlaude, највећим делом радио је у области образовања, предајући на Универзитету Лојола у Чикагу, као и на Теолошком факултету СПЦ у Београду. Радио је много година као један од уредника “Стазе православља” званичне публикације Српске православне цркве у САД и Канади.

Његово Високопреосвештенство Митрополит средњезападно амерички Г. Г. Христофор га је 15. јануара 1994. године рукоположио у чин ђакона у Српској православној саборној цркви Васкрсења Христовог у Чикагу, Илиној. Монашки постриг примио је 18. јануара 1995. у манастиру Светог Саве у Либертивилу, Илиној, и том приликом је добио монашко име Иринеј по светом Иринеју Епископу лионском, а у чин јеромонаха рукоположен је 27. јануара 1995. у цркви светог Саве у Парми, Охајо,САД.

Преподобни јеромонах Иринеј је до избора за Епископа аустралијско-новозеландског обављао функцију референт Светог архијерејског синода и шеф канцеларије Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора, при српској патријаршији у Београду. Међу бројним признањима која је добио носилац је и Ордена Вука Караџића III степена, којим га је одликовао Председник Државне Заједнице Србија и Црна Гора, Светозар Маровић, за посебне заслуге у побољшању веза српске државе са Србима у расејању, и за заслуге у унепређивању односа Цркве и државе.

Од бројних функција значајно је навести да је Епископ Иринеј ко-представник Српске православне цркве у Централном одбору Светског савета цркава (WCC) и Конференције европских цркава (КЕК-СЕС), члан је Јасеновачког одбора Светог архијерејског синода, као, Сталног мисијског одбора Светог архијерејског синода Српске православне цркве и Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора. Поред тога, он је члан Управног одбора Међународне православне добротворне организације (IOCC), Извршног одбора Америчке конференције религија за мир (USCRP), Конгреса српског уједињења, Саветодавног одбора Фонда за српске студије ?Његош? на Универзитету Колумбија, уређивачког одбора Друштва за неговање успомене на Николу Теслу, Радне групе за еколошку правду америчког Националног савета хришћанских цркава (NCCC) и Одбора за комуникације при Управном одбору Академије св. Владимира; Српско-америчког центра у Београду. Почасни је члан Управног одбора ZOE for Life! (хуманитарне организације која нуди помоћ православним женама у ризичној трудноћи).

Епископ Иринеј је претходно обављао дужност главног и одговорнoг уредникa Информативне службе Српске православне цркве, извршног директора Канцеларије за спољне послове Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади, са седиштем у Вашингтону. Ко-преседавајући је Православног саветодавног комитета америчког Националног савета хришћанских цркава у Вашингтону, члан Радне групе за заштиту човекове околине Националног савета хришћанских цркава (NCCC Eco-Justice), члан Комисије за људска права у Чикагу и члан Саветодавног одбора градоначелника Чикага за питања имигранта и избеглица. Био је један од кључних учесника у посети верских вођа из САД Југославији 1999. године, уз пречасног Џесија Џексона и пречасну др Џоан Браун Кемпбел, као и члан званичних делегација Српске православне цркве у посети Уједињеним нацијама и влади Сједињених Америчких Држава 2005. и 2006. године.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu