Информативна служба
Српске Православне Цркве
22. јун 2007. године

ОСПОРАВАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ НАД ТРИМА СВЕТИЊАМА

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ТРИ ХРИШЋАНСКЕ СВЕТИЊЕ

Рука Светог Јована Крститеља

И Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и свештеници Митрополије Црногорско-Приморске небројено пута су и на светим богослужењима, у јавним изјавама, а посебно у званичним саопштењима за јавност подјсећали и подвлачили да сви храмови, манастири, мошти светитеља, три хришћанске светиње, као и све остале свете реликвије (које вјековима брижљиво чувају митрополити, свештеници и монаси Митрополије Црногорско-Приморске и који су их као такве сачували до ових дана) у духовном смислу првенствено припадају православним хришћанима. Те светиње нити су икад служиле нити данас могу да служе за политику или трговину него за молитву и духовну утјеху. У културолошком смислу припадају људској цивилизацији и примају у своја њедра сваког човјека добре воље без обзира на пол, расу, нацију, партију, идеологију, вјеру. Никоме до сада није забрањено да им приступи, да им се поклони, да их види, да им се помоли и затражи духовну утјеху. И државни музеји, галерије и сличне установе, као и експонати који се у њима чувају, у културолошком смислу припадају свима и свако може да им приступи. Постоји и једна мала разлика - улаз у ''народне музеје'' се плаћа, а улаз у цркве и манастире се не плаћа. И као што се данас не наплаћују улазнице у храм Цетињског Манастира гдје су двије Светиње и мошти Св.Петра, тако се неће наплаћивати ни у будућем храму Свете Тројице. Сваки други однос према светињама представљао би скрнављење њихово и трговину недостојну Цркве и здраве државе. Евентуални пак музејски дио уз нови храм подлијегао би другачијем режиму. И болнице, домови културе, жељезнице, водовод и слично служе народу, али нису народна својина.

Међутим, као и свуда, постоји и незаобилазни правни апспект цркава, манастира, светиња и реликвија као непокретних и покретних добара у политичко-правним творевинама које људи називају државом у којој постоје и своју мисију врше различите цркве и вјерске заједнице. Ако је, рецимо, званични назив централног државног музеја у Црној Гори, као што је познато, ''Народни музеј Црне Горе'' то не значи да оснивач и власник музеја није држава. Тако, у правном смислу, ако се светиње називају ''хришћанским'' то никако не може да значи да власништво над њима припада свим хришћанима на планети него конкретном правно и пословном способном правном лицу које постоји у једној држави и које је као такво познато и признато у правном систему дотичне државе. То значи да познато и признато правно или физичко лице има право да учествује у правном промету и да на законом прописани начин стиче, управља и располаже својом имовином. Митрополија Црногорско-Приморска је, и на основу историјско-правног аспекта и на основу позитивног (важећег) правног система Црне Горе једино правно лице које је власник са правом управљања и располагања православним црквама, манастирима, земљиштем и објектима које им припада, и моштима, реликвијама, сасудима, књигама и другом покретном имовином. То право јој припада и на основу унутрашњег канонског и црквеног права. Иста правна својства имају, на примјер, Надбискупија Барска или Бискупија Которска у погледу власништва над римокатоличким црквама, самостанима, објектима и земљишту које им припада, реликвијама, моштима. Правни статус и обим права исто као и духовне институције православних и римокатолика, ни мање ни више од тога, има и Мешихат Исламске заједнице Црне Горе над исламским џамијама, објектима, земљиштем, мобилијаром и другом покретном имовином. Исто се односи и на вјерске заједнице које постоје у Црној Гори - Јеховине свједоке, Хришћанску адвентистичку цркву, Хришћанску евангелистичку цркву и друге тзв. мале вјерске заједнице које постоје и са истим правним својствима дјелују у Црној Гори. Нема имовине без титулара и нема апстрактних титулара.

Поштујући и предање и правни систем Црне Горе мора се нагласити да су све три светиње и данас власништво Митрополије Црногорско-Приморске и Манастира Острога, а да државину у овом моменту над иконом Богородице Филермосе има Народни музеј Црне Горе. Митрополија данас поштује ту чињеницу и никада није позвала своје вјернике у ''крсташки рат'' за ослобађање иконе Богородице Филермосе из неприродног простора који се, из духовних позиција посматрано, назива ''плава псевдо-капела''. Митрополија је, као што је познато, током свих ових година стрпљиво и трпељиво инсистирала на томе да се све три светиње обједине у храму Божијем који је за њих, као и за све друге светиње, једино природно и достојно мјесто.

И историјске чињенице, а посебно и необориво правни документи јасно свједоче да је Митрополија Црногорско-Приморска власник три хришћанске светиње. Свима је познато да је њихов законити власник био Краљ Југославије Петар ІІ Карађорђевић, који их је оставио у Манастиру Острогу у априлу 1941. године. Светиње су у депо државне тајне полиције УДБ-е доспјеле  18. септембра 1952.г. што се јасно види из записника о претресу стана и канцеларије архимандрита Манастира Острога Леонтија Митровића. У записнику је наведедно да су ''приликом претреса пронађене следеће ствари: 1) у соби спаваћој пронађена је већа количина разног накита, као и три кутије са иконама позлаћеним, које су власништво Петра Карађорђевића, бив(шег) краља Југославије...''. Приликом претреса у Манастиру Острогу пронађене су и ''од стране органа Управе државне безбједности узете из манастира'' (тако је наведено у записнику - прим. В.Џ.) и друге ствари. Претрес и узимање светиња и других предмета наведених у записнику су, у присуству архимандрита Леонтија и свједока игумана Герасима (Чечура) и јеромонаха Серафима (Кашића), извршили припадници УДБ-е: Владо Поповић, Гојко Максимовић, Љубо С. Петровић, Лука Копривица и Видак Поповић. УДБ-а је о одузимању предмета снимила и петоминутни нијеми филм који је годинама чуван у депоу тајне полиције и који је јесенас први пут приказан преко РТВ Црне Горе и НТВ Монтена. И на филму се јасно види да су светиње узете из Манастира Острога. Оне нису биле, и то је важно нагласити, примарни предмет интересовања УДБ-е пошто је њих интересовало државно злато које су оставили Краљ Петар и краљевска влада.

Светиње су од 1952. до 1978.г. биле смјештене у каси замјеника републичког секретара за унутрашње послове СР Црне Горе. Икона Богородице Филермосе је у том периоду оскрнављена, јер је са ње скинут највећи и централни драгуљ и поклоњен је за огрлицу супрузи једног тадашњег моћника што јасно свједочи да ''одговорни'' представници тадашње државне власти у том периоду нису чували него скрнавили, искоришћавали и пљачкали светиње. Какав је даљи пут три светиње?

Нико од тадашњих представника власти није сматрао, а није ни могао да сматра, да три светиње представљају државну или народну својину. Таква својина није ни постојала према тадашњем социјалистичком законодавству. То се јасно види и из Записника о примопредаји драгоцјености - црквених реликвија (подвлачење - В.Џ. Дакле, није ријеч о државним или народним реликвијама) ''које су се налазиле на чувању у каси замјеника републичког секретара за унутрашње послове СР Црне Горе друга Момира Пејановића''. Записник је сачињен 18. јануара (на Крстовдан - случајно или не? - прим. В.Џ.) 1978.г. и има ознаку ''пов.бр. 2''. Присутни су били Владимир Кековић, тадашњи помоћник руководиоца СДБ, Цвјетко Радоњић, руководилац сектора у СДБ, и Радивоје Радмиловић, секретар Републичке комисије за вјерска питања. Тројица наведених су својеручно потписали записник у коме је констатован пут светиња од Манастира Острога до касе тајне полиције. Констатовано је да саставни дио записника из 1978.г. чини, између осталог, и записник о претресу стана и канцеларије архимандрита Леонтија Митровића од 18. септембра 1952.г. у коме се наводи да су светиње ''власништво Петра Карађорђевића, бившег краља Југославије''.

Овдје у помоћ морамо позвати и ондашњи уставно-правни систем Народне Републике Црне Горе. Више је него јасно да су представници ондашње власти на исти начин на који су узели три светиње из Острога могли да однесу и мошти Светог Василија Острошког, слава му и милост, и ставе их у неки депо УДБ-е или музеј. Да ли би то значило да су светитељеве мошти данас ''државна, народна или интернационална својина''? Наравно да светитељске мошти не могу бити ни државна, ни народна, ни интернационална својина  ни по Божијим законима, а ни по одредбама тадашњег, а и свих потоњих, устава и закона Црне Горе. Зашто је овај одговор више него јасан?

У вријеме одношења три светиње из Манастира Острога на снази је био Устав Народне Републике Црне Горе од 31. децембра 1946. године. У ставу 2 члана 14 поменутог Устава прописана су и набројана добра која представљају општенародну имовину. Дословно преносимо норму првог републиканског устава Црне Горе: ''Сва рудна и друга блага у утроби земље, воде укључујући минералне и љековите, извори природне снаге, средства жељезничког и . ваздушног саобраћаја, пошта, телеграф, телефон и радио јесу општенародна имовина''. Као што се види, међу ''општенародним добрима'' нема цркава, манастира, црквених непокретности, моштију, икона, реликвија, црквених књига, а нема ни три светиње о којима говоримо.

Такође, у вријеме одношења светиња из Манастира Острога није постојао ни републички ни савезни закон о правном положају цркава и вјерских заједница. Правни положај цркава и вјерских заједница је све до 1977.г. био у надлежности савезне државе. Системске уставне норме о цркавама и вјерским заједницама у комунистичком систему први пут су детаљније разрађене нормама Основног закона о правном положају вјерских заједница (''Службени лист СФРЈ'' бр. 22 од 27. маја 1953.г.). Оно што је за нас овдје битно јесте да је и комунистичко законодавство у погледу правног својства цркава и вјерских заједница признавало и гарантовало њихово својство правних лица. У члану 8 поменутог закона прописано је да су ''вјерске заједнице и њихови одговарајући органи правна лица по грађанском праву''. Уставним и законским нормама комунистичке државе је, дакле, умјесто уставног система признатих цркава и вјерских заједница из Краљевине Југославије (имплементиран Видовданским уставом Краљевине СХС од 1921.г. и Септембарским уставом Краљевине Југославије од 1931.г) уведен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Системом одвојености цркава и вјерских заједница од државе укинута су јавно-правна овлашћења цркава и вјерских заједница која су све цркве и вјерске заједнице имале у Краљевини Југославији, али нису укидана својства правних лица цркава и вјерских заједница. Све цркве и вјерске заједнице су имале својство правних лица у пуном капацитету, а на почетку смо у кратким цртама објаснили шта то знали. Црквама и вјерским заједницама чак ни у првим годинама социјализма након завршетка Другог свјетског рата и није одузета сва него само дио имовине, који је, као што се зна, данашња држава дужна да у законском реституционом поступку врати или правично надокнади.

Ни комунистички Устав Социјалистичке Републике Црне Горе није прописивао да цркве, манастири, црквене непокретности, мошти, светиње, утвари и друга покретна црквена добра представљају ''народну, државну, општенародну, друштвену или интернационалну својину''. У члану 12 Устава СР Црне Горе од 1963.г. прописано је да су ''средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и рудна и друга природна богатства, друштвена својина. Располагање појединим средствима за производњу и другим стварима у друштвеној својини и друга права на та средства и ствари одређују се законом у складу с њиховом природом и намјеном''. Тумачење ове норме ниједном правнику не представља нарочити проблем. Цркве и манастири никада, чак ни у најнегативнијим доживљајима и тумачњима различитих атеиста, нису доживљавани као средства за производњу. Таква својства, још је сигурније, нису могле да имају ни светитељске мошти, иконе, сасуде, реликвије, црквене књиге и свештеничке одежде. Православне цркве и манастири и све оно што им је вјековима припадало и припада представљале су по ондашњем и представљају по данашњем државном законодавству својину Митрополије Црногорско-Приморске. Ни три хришћанске светиње у том погледу не представљају изузетак.

На становишту да цркве и вјерске заједнице и њихови органи, који су конституисани по канонима и унутрашњим вјерским правилима (шеријатском праву, статутима и сл.), имају својство правних лица у грађанском праву стоји и Закон о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе од 28. фебруара 1977. године (''Службени лист СР Црне Горе'', бр. 9 од 5. априла 1977.г.). Ставовима 4 и 5 члана 2 поменутог закона прописано је да ''све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај. Вјерске заједнице имају својство грађанско-правног лица''. Важан је и став 2 члана 4 којим је прописано да ''дјелатност вјерских заједница мора бити у складу са Уставом и законом''.

Интересантно је да су све ондашње републике у СФРЈ имале идентичне законе о правном положају цркава и вјерских заједница, а према тумачењу неких правника из Црне Горе, као и становишту Уставног суда Црне Горе (посједујемо више докумената о томе, али их овдје због скученог простора не наводима), овај закон је и даље на снази и по њему је анатемисани и проклетству предати распоп Мираш Дедеић, да подсјетимо, 17. јануара 2000.г. у цетињској полицији регистровао своју псевдо-религиозну организацију. Да ли је могуће да данас један општи правни закон важи за једне, а не важи за друге? Наравно, да је немогуће, јер је основно својство закона да једнако дјелује према свима (erga omnes).

Дакле, све цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, па и Митрополија Црногорско-Приморска, према позитивном законодавству имају својство правних лица и правно своју покретну и непокретну имовину која је заштићена уставом и законима Црне Горе, али и међународним документима и то је, у случају три светиње, једина важност међународног права. Међународни документи имају за циљ да штите законитог власника од злоупотреба националне судске власти. Ратификацијом Европске конвенције о људским правима и пријемом у Савјет Европе у Црној Гори је призната и надлежност Европског суда за људска права у Стразбуру. Не постоји међународно-правна норма која се бави светињама било које вјере, па ни православне. Замислите када би данас свако покренуо поступке да се мошти светитеља мимо Божије воље селе са мјеста на мјесто. Онда би из Црне Горе морале да оду мошти Светог Василија Острошког у Херцеговину, Светог Арсенија Сремца у Срем, а кренули би и дјелови моштију Светог Апостола Луке, Светога Свештеномученик Харалампија, Свете Мученице Февроније и свих оних светитеља чије се цијеле мошти или њихови дјелови чувају у православним храмовима у Црној Гори, а који генетски нису везани за ове просторе. Не би боље прошле ни мошти Светога Трифуна (Трипуна - како га називају римокатолици) - и оне би морале негдје на пут. И овог светитеља славе и православни и католици, а у Котор су стигле захваљујући Византији и Цркви од Истока.

Правни положај три светиње - честице Часног Крста, деснице Светог Јована Крститеља и иконе Богородице Филермосе је неспоран и више него јасан - оне су, по Божијој вољи, поклоном краља Петра ІІ Карађорђевића (који је имао право да даје, а Митрополија је имала право да прима поклоне) својина Митрополије Црногорско-Приморске. Државину над иконом Богородице Филермосе, захваљујући нелегалном акту тајне полиције, у овом моменту има Народни музеј Црне Горе. Икона Богородице Филермосе се мора сјединити са друге двије светиње у православном храму или договором са управом Народног музеја или покретањем својинске тужбе пред надлежним судом, а терет доказивања припада Митрополији Црногорско-Приморској што, на основу напред цитираних докумената и протумачених уставних и законских норми, неће бити тешко. У тај храм ће моћи да уђе сваки човјек без обзира на расу, пол, нацију, вјеру, а обред и служење, свиђало се то некоме или не, једино може бити православно.    

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Извор: СВЕТИГОРА ПРЕС

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu

Copyright © 1999-2007 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
info@spc.yu