Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
18. октобар 2007. године

ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у манастиру Манасија данас, 18. октобра 2007. године, се одржава Централна прослава шест векова од подизања ове знамените задужбине Светог Деспота Стефана Лазаревића. Прослава је почела јутрос Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игњатије уз саслужење више епископа Српске Православне Цркве, као и свештенства и монаштва Епархије браничевске.

Манасија (Ресава) је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и припада такозваној „Моравској школи“. Подигао је деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је по својим преводима и преписима чувена - и после пада деспотовине - кроз цео XV и XVI век.

Манастирски комплекс састоји се из: цркве, велике трпезарије или такозване „школе“ (која се, тешко оштећена, налази јужно од цркве) и тврђаве са 11 кула од којих је највећа „Деспотова кула“ (северно од цркве).

У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и 2/3 фресака је неповратно пропало. Западни део цркве, такозвана „припрата“ приликом једне експлозије у XVIII веку тешко је оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена. Иако тешко оштећен, животопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака прво заслужује пажњу криторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана. На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - Свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

Манасија је пустошена и разарана 1439, 1456, 1476, и 1734, а обнављана 1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе (тада) СР Србије отпочео је 1956. године обимне конзерваторско-рестаураторске радове. Чишћења и конзервација фресака извршени су од 1959. до 1962. године.

ПАРАСТОС ИЛИЈИ МИЛОСАВЉЕВИЋУ КОЛАРЦУ

Данас је Преосвећени викарни Епископ хвостански Г. Атанасије служио у Саборној цркви у Београду, парастос великом српском задужбинару Илији Милосављевићу Коларцу и његовој супрузи Синђелији.

У беседи после парастоса Преосвећени Владика је истакао да је “ова служба била радосна јер смо се Богу помолили да великом Србину који није гледао само себе, већ је желео првенствено другом да помогне, подари места светла где нема туге и уздисања. Поред тога, парастос је и велика поука свима нама да се угледамо на задужбинаре и оне који помажу својим ближњим и да следимо њихов пример. Вечан покој!!!”

Илија Милосављевић Коларац је био велики трговац из 19. века. Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 18. октобра 1878. у Београду. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.

Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, па је и 1827. године оженио ћерку једног од њих: Синђелију Радовановић, рођену 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од књаза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

Године 1855. умрла је Синђелија, коју је много волео, и он је сахрани у Београду, где се и сам преселио следеће године. Ту се бавио трговином соли и шалитром, па и неким рудницима. И раније је помагао књижевност, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До I светског рата фонд је штампао 120 књига.

Крајем 1877. године замало да страда. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) двама фондовима: фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент. Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.

l NEWS ARCHIVE l

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu