Информативна служба
Српске Православне Цркве
25. март 2004. године

Свештеник Радивој Панић, дуго година је био парох у Приштини. Ових дана је са Епископом Атанасијем (Јевтићем), обишао Косово и Метохију. Преносимо његово

СВЕДОЧЕЊЕ О СТРАДАЊУ

Догађања на Косову и Метохији се називају разним именима: погром, терор, девастација, терористичке акције, напади, геноцид, урбоцид. Мислим да су све то мале речи којима не може да се изрази и опише све оно што се догађа. То јесте геноцид, али и више од тога, то је затирање свега Српског што је икада грађено, писано, сликано, рођено, гајено, свега културног, духовног и физичког.

ИНФО: Ви сте се ноћас вратили са Косова и Метохије, где сте обишли народ и светиње, односно оно што је од њих преостало. Какво је стање у царском граду - Призрену?

Призрен лично нисам видео, али по речина епископа Атанасија (Јевтића), који је први човек који је Призрен у целости видео и обишао, све што је било српско, уништено је и попаљено. Пре свих мислим на цркву Богородице Љевишке, на Саборну цркву, епархијски двор и зграду Богословије. Владика је то и снимио, видео сам снимке које је начинио владика, али и други. Богородица Љевишка је много оштећена изнутра. Храм није срушен, али је унутрашњост потпуно девастирана. Фреске су много оштећене од пожара, а колика су оштећења и да ли ће уопште бити могућа реконструкција, још не може тачно да се процени. По сведочењу жене која је била два дана после епископа Атанасија, разарања су у међувремену попримила велике размере. Оно што није разорено ватром, разарају Албанци. У среду , 24. марта, епископу Артемију је од стране КФОР-а омогућено да обиђе Призрен. Међународне снаге ће му омогућити да прегледа своје епархијско средиште као и све спаљене призренске цркве. Оно што за сада знамо, поред Богородице Љевишке, Саборна црква Светог Ђорђа је потпуно разорена, и изгледа да је минирана, јер се све урушило у средину цркве. Остали су само спољни зидови. Епархијски двор је изгорео. Екипа која је ишла са владиком Атанасијем, била је у врло ризичним околностима, и није могла све да сними. Снимили су све оно што је, у немогућим условима, било могуће. Црква Светог Спаса, горе изнад богословије у Подкаљаји, је спаљена, а у којој мери је оштећена, то ће рећи стручне екипе. Много је малих православних цркава, само у граду Призрену их је преко двадесет, које су оштећене, а којима сада није могуће прићи. Оне сигурно нису избегле судбину Богородице Љевишке, иако су то мале цркве, имају велику вредност јер су грађене у периоду од 14. до 16. века. Сама Поткаљаја је посебна вредност, архитектонску, урбанистичка. То је била јединствена целина, стари град у којем су живели Срби. Треба напоменути да је она доживела пету паљевину од 1999. године, дакле од доласка међународних снага КФОР-а.

Шиптарске нападе на Србе и њихове вековне светиње карактерише потпуно безумна мржња, као што је била и раније и 1999. и 2000. године. Поред те мржње и разарања, сада они одмах све чисте и уклањају трагове свега што је било Српско.

У осталим деловима Косова и Метохије, оно што је засигурно, знам да је храм Свете Тројице у Ђаковици потпуно рашчишћен. Он је још раније миниран, после тога више пута растуран, сада су то камење од рушевина склонили, однели, побацали, тако да је ту потпуно рашчишћен простор, на којем нема више трага од цркве, и нико више неће моћи да позна да је ту постојао храм. У Ђаковици је потпуно разорен и други православни храм, Пресвете Богородице, у Српској улици. У њему су живеле жене Српкиње, пет старица, које су тамо опстале од 1999. године. Чували су их војници КФОР-а. Старице су војници у последњем тренутку извели из парохијског дома и пребацили у Дечане. А црква и тај простор је потпуно уништен и разорен и даље се разара. Имамо КФОР-ов видео запис, они су снимили из хеликоптера, види се да је тамо све срушено и камење однесено и бачено, тако је темељно очишћено да се не виде ни темељи Богородичине цркве и парохијског дома.

Што се Липљана тиче, тамо су се Срби организовали, и ако су их протеривали, прогонили, пребијали, палили им куће, један део Срба је остао. Албанци су бацили бомбу на цркву и кућу проте Ранђела Денића, он има шест гелера у себи. Медицинску помоћ нико није могао да му укаже, него је чак био ухапшен од стране Косовске полиције која га је привела под сумњом да је сам себи бацио бомбу на цркву и кућу и сам себе ранио ???!!!

То је нечувено и невероватно, да на тај начин нечији ум може да размишља. Има много тога што ће тек требати да се установи, да се обиђу многа села и мање цркве и да се види шта је и колико све страдало. За ово време ми нисмо били у могућности да све обиђемо. Није могуће доћи до њих, нема никакве слободе кретања, може да се иде тамо где вам дозволе и уз пратњу КФОР-а. Оно што сам видео, то и сведочим: страдање народа је толико да човек не зна како то да опише. Ми смо их обилазили у болницама, у домовима, школама и осталим местима где су прогнаници смештени, то су људи који су избегли пред разулареном масом која је рушила све пред собом и палила њихове куће. Видео сам и чуо невероватне људске драме. Сваки случај је прича за себе.

Страдала је приштинска црква Светог Николе. Она је имала прелепи иконостас. Постоје само три таква иконостаса у свету, и то у црквама Свети Спас, Свети Јован Бигорски и у цркви Светог Николе у Приштини. Трећег иконостаса, из цркве Светог Николе, више нема. Црква је спаљена, разорена и претворена у згариште. Жена која је прва отишла тамо и обишла цркву, професорка Митра Рељић, затекла је ужасно стање. Она сведочи да је газила по жару дивног иконостаса, фресака и икона.

Али поред призора од којих ум стаје, догодили се и нешто потпуно невероватно, нешто чудесно. Када су у цркви Светог Николе горели зидови, отпадали су слојеви малтера са живописом, испод којег се указао много старији живопис. Професорка Рељић каже да су фреске невероватне лепоте.Поред неких зидова, остала је на стубовима само купола. У време турског ропства није било дозвољено да се зидају куполе на црквама, па је ова црква-мученица, приликом неке од обнова, јер је више пута рушена, остала без куполе.Деведесетих година прошлог века црква је обновљена и изграђено је кубе. Једино је то кубе на бетонским стубовима остало. Црква Светог Николе је из средњег века. Њен садашњи (или боље рећи досадашњи) изглед је из деветнаестог века. Приштина, град краља милутина, имала је 12 цркава. До наших дана је претрајала само једна, а сада је и она спаљена. Од осталих једанает цркава није остало никаквог трага.

Временом су рушене, разграђене, камење однесено, темељи ископани. Имамо документа из којих се види да су постојале, али никаквих материјалних трагова одавно нема, нити може да се претпостави где су биле. Овакво страдање се нама, нажалост, не догађа по први пут.

Игуманија манастира Девич је у пратњи КФОР-а и обишла манастир само два дана после обиласка владике Атанасија и снимила је манастир и околину. На снимцима се виде много већа разарања него пре два дана. Од синоћ (21. марта прим. ред.), војници француског КФОР-а обезбеђују згариште манастира Девич. Тако да је, бар за сада, даља девастација манастира и његове околине заустављена. И овде се ради о покушају уклањања сваког трага постојања српске православне светиње. То је њихов план. Албанци развлаче и односе све са згаришта, оно што је преостало после њихове пљачке и паљевине. Немилице секу шуму која је штитила манастир. Још ће се сигурно много тога открити. Нама су дали само десет до петнаест минута да обиђемо и видимо у каквом су стању срушене и спаљене наше цркве и манастири. Тако да остаје сведочење нас ретких очевидаца, снимци фото-апаратом или неком малом камером. Људи који су нас пратили не дозвољавају снимање професионалном камером, али хвала им и на томе, што смо могли и оволико да видимо и пренесемо нашем народу и целом свету. То јесте наше, потекло је од нас, наши преци, краљеви и цареви су зидали и чували, али то је део цивилизације, хришћанске културе, не само српске, него општечовечанске. То је део светске културне баштине, без обзира да ли је неко уписао на листу или није. културе.

ИНФО: Кад су Турци претворили Богородицу Љевишку (после 1753) претворили у џамију, фреске су прекрили малтером. Неки Турчин је оставио запис на фресци Богородице Љевишке. Кад је после два века скинут малтер и црква враћена својој намени откривен је запис на арапском: «Зеница ока мога је колевка лепоте твоје», што значи да се лепота те фреске заувек настанила у његовим очима, изгледа да данас таквих нема.

О Радивој: Нажалост, данас таквих нема.

ИНФО: Обилазили сте светиње, али и људе. Шта је са децом?

Посебна прича су људи. Свако од њих може да исприча роман. Свака од тих прича је посебно сведочење. Малопре сам поменуо цркву приштинску, али изгон Срба из Приштине и других места био је нечувен, односно начин који су «спасавани». Не само у Приштини, него и у свим осталим местима. То је потпуно несхватљиво за време у којем живимо. Присутне су тамо међународне снаге, толике војне силе, КФОРА-а, УНМИК-а,администрације УН, па тамо је на снази Резолуција УН, а каква је та Резолуција то најбоље одсликавају деца, која осећају муку и страдање, која много пате. Дечје очи говоре о ужасу кроз који су прошла. Деца су гледала како горе њихове куће. Видела су како пребијају њихове најрођеније или старце и старце и старице. Има много људи који су прошли кроз страхоте, од года што су преживели сада имају психичке трауме. Можете ли да замислите, мајка пошла неким послом, оставила децу код куће, враћа се и деце нема, шта она да мисли. Срећом, децу су спасиле комшије. Колики је бол мајке, а колико деце која су мислила да никада више мајку неће видети. Много има претучених, немилосрдно пребијених, рањених, видео сам их у болници у Грачаници, Лапљем Селу, у болници у Митровици.

Посебна је прича о монахињи из манастира Девич. Кад су снаге Међународне снаге извлачиле сестре из манастира, једна од старијих сестара је била у другој згради, спавала је. На њу су заборавили. Међународне снаге кажу да су евакуисали. Евакуација је када је елементарна непогода, а ово је био изгон, чим би те снаге извукле монахиње или монахе из манастира и људе из кућа, истог трена су Албанци за њима палили и рушили. Тако је било и у манастиру Светих Архангела код Призрена. Полиција је извела монахе и они се још нису ни удаљили, а већ је плануо манастир и конаци. Сестре из Девича су хеликоптером извучене за неколико минута. Старицу су Шиптари извели и довели је до полицијске станице, одакле су је пребацили у болницу у Косовској Митровици. Она је у потпуном шоку и још увек не може да исприча како се све то одвијало. Она се само сећа да је велика маса Шиптара ушла у манастир Девич и кренула да руши, пали, разбија, разара, пљачка. Зна да су је двоје људи извели и да је доведене до униформисаних људи. Она је сада на лечењу у болници.

ИНФО: Шта је са моштима Светог Јоаникија Девичког?

Највећа светиња манастира Девич су мошти Светог Јоаникија, односно како народ каже Јанићија Девичког, то је наш велики светитељ. Кивот је разорен, али мошти нису биле ту. Мошти су на другом месту, а то је место било ограђено, да се не би газило по том месту, јер су тамо некада биле његове свете мошти. Они мошти нису нашли и тако нису могли да их оскрнаве или спале. Они то нису знали и палили су камени саркофаг. И 1999. године су нападали на манастир и ћивот, тада су поломили горњу мермерну плочу, а сада је потпуно разорен. Горња мермерна плоча је потпуно уништене. Сестре из Девича хоће по сваку цену да се врате у свој манастир. Спремне су да живе под шаторима и обнављају свој манастир, оне би одмах пошле, само ако им међународне снаге буду гарантовале минимум безбедности.

Враћају се на онај начин живота, како је живела мати Параскева 1947. године . Манастир је у току Другог светског рата био потпуно разорен, и сестре су дошле на рушевине и обновиле га. Постоје фотографије из 1947. године, када је мати Параскева дошла и почела обнову манастира. Када се упореде са данашњим стањем види се да је онда манастир био мање разорен него сада. Разлика између ондашњег и садашњег разарања је у томе што су онда рушили, а сада бришу сваки траг постојања. Манастир Девич је права слика страдања српског народа на Косову и Метохији. Он носи судбину целокупног нашег народа, јер је то заиста права слика, кад страда манастир, страда и народ. Сестре су и онда и сада страдале. У 21. веку, у Европи, демократској Европи, се догађају овакве ствари. Догађања на Косову и Метохији се називају разним именима: погром, терор, девастација, терористичке акције, напади, геноцид, урбоцид. Мислим да су све то мале речи којима не може да се изрази и опише све оно што се догађа. То јесте геноцид, али и више од тога, то је затирање свега Српског што је икада грађено, писано, сликано, рођено, гајено, свега културног, духовног и физичког. Ја не знам коју реч за то да употребим, требало би измислити реч која до сада није постојала у нашем језику, реч којом би се описала толика бол.

Оно што даје наду је одлучност народа да остане. И они који су остали, упркос смртној опасности, и они који су избегли, хоће да се врате, само да им се да могућност да се то све обнови. За ово мора Међународна заједница примити одговорност и мора признати своју неспособност, не само сада, него и пре бомбардовања. Нема случајности. Много је доказа и чињеница које говоре о томе да су заједно са Шиптарима директно учествовали у свим злочинима. Где су припадници КФОР-а и Косовске полиције извели људе из кућа или монахе и монахиње из манастира за који трен су за њима долазили Шиптари и палили и разарали. Како су Међународне снаге знале да ће разуларена маса баш та места напасти. Шиптарске куће нису гореле. Варигасци нису дозволили да се плавен са српских кућа пренесе на шиптарске. Причали су и сведочили људи: долази КПС , у којој је много УЧК, и гасе пожар, а од оног чиме су гасили ватру, она још више буктала, као да то није била вода, него бензин.

Страх ме да ће се у наредним данима открити много горе ствари од ових које ја сада сведочим и причам. Сваки појединац може да исприча много тога, Надам се да ће бити омогућено нашим медијима да забележе и прикажу сликом и речју праву истину. То је доказ шта се једном народу у савременом свету у Европи догађа.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

Фотографије актуелних догађаја дар Новинске агенције ФОНЕТ

Copyright © 1999-2004 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
e-mail