Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
7. јун 2004. године

ПОСЕТА ПРЕДСТАВНИКA БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ ЛАТЕРАНСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ У РИМУ

Данас је у званичну посету Понтификалном Латеранском универзитету у Риму отпутовала делегација Православног Богословског факултета у Београду. Представници Богословског факултета, презвитер др Владан Перишић, декан, мр Богдан Лубардић, асистент, и архимандрит Андреј (Ћилерџић), секретар Светог Синода за међуцрквену сарадњу, узвратиће посету коју је Богословском факултету прошле године учинио ректор Латеранског универзитета, монсињор Еуђенио Физикела.

Циљ ове посете јесте унапређивање богословско-научне сарадње, размена богословских знања и искустава, као и могућност размене студената ради дубљег сагледавања мисије Цркве у савременом свету.

Домаћој јавност су иначе, ових дана, неки медији пренели нетачну информацију да предстоји посета званичне делегације Српске Православне Цркве седишту Римске Цркве.

Посета ради успостављања академске сарадње има посебан значај, с обзиром на чињеницу да је наш Богословски факултет коначно враћен у састав Универзитета у Београду и да свој први међународни контакт, у новом статусу, остварује са научном и просветном институцијом од светског угледа. Ово је бесумње духовни и научни догађај, не само за Богословски факултет него и за Београдски универзитет.

РЕКТОР УНИВЕРЗИТЕТА ПОСЕТИО БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

Следећи уобичајену праксу посећивања факултета и других чланица Универзитета у Београду, 4. јуна 2004. године новоизабрани ректор Универзитета у Београду проф. др Дејан Поповић своју прву посету учинио је Богословском факултету у Београду, који је приликом доношења Закона о универзитету о стогодишњици Првог српског устанка био на првом, почасном месту. Овом посетом ставља се, поред осталог, до знања да је Богословски факултет нераскидиви део Универзитета у Београду, што не само правно него и суштински никада није ни престајао да буде.

ИЗЛОЖБА СТУДЕНТСКИХ РАДОВА АКАДЕМИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Сутра, 8. јуна 2004. године, у 18 часова, у атељеу Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, ул. Краља Петра I, бр. 2, Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игњатије отвориће завршну изложбу студентских радова Академије за уметности и консервацију при Богословском факултету Српске Православне Цркве.

Биће изложени радови из области фрескописа, иконописа, мозаика, моделовања и документација која сведочи о рестаурацији и консервацији свих икона и фресака, које су студенти Академије Српске Православне Цркве уз професоре радили током академске 2003-2004. године.

На отварању изложбе ће појати Камерни хор Богословског факултета Српске Православне Цркве, уз диригента Предрага Миодрага, предавача на Богословском факултету и Академији Српске Православне Цркве.

НОВОИЗАБРАНИ ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ ЈОВАН СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ НА ТЕМЕЉИМА ХРАМА ИЗ 9. ВЕКА

У Мартинића градини, код Спужа у Црној Гори, на темељима цркве Светог Архангела Михаила (9. век), некадашњем средишту Епархије диоклијске, новоизабрани Епископ диоклијски, господин Јован (Пурић), служио је Свету Литургију.

Православна Епархија диоклијска (према малобројним, али веродостојним историјским изворима), постојала је на овим просторима од 5. века под јурисдикцијом Византијског Патријарха и цара. После рата које је против Византије водио бугарски цар Самуило, када је страдао и цар Јован Владимир (10.век), последњи диоклијски епископ, по имену Јован (познат и као појац и композитор, који је писао службе мученицима Христовим), склонио се у Дубровник.

Ова древна Епархија тада је замрла, да би ових дана васкрснула, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за викарног епископа диоклијског Митрополита црногорско-приморског, именован први епископ после хиљаду година, истог имена као и славни му претходник од пре десет векова, Јован (Пурић).

СЛИКЕ КОЈЕ ОСТАВЉАЈУ ТРАГ У ДУШИ

О представљању српске кинематографије на Међународном филмском фестивалу „Златни витез“ говори мр Слободан Милеуснић, директор Музеја Српске Православне Цркве.

У Руској федерацији, и само просторно од нас веома далеком Сибиру, у граду Иркутску одржан је 13. Међународни филмски фестивал Златни витез. Ова манифестација је уствари била право свесловенско православно саборовање. Овогодишњи фестивал је посвећен Косову и Метохији, а химна фестивала била је наша песма Тамо далеко. На Фестивалу је приказано 185 филмова из 25 земаља у 5 категорија: играни, документарни, видео-телевизијски, студентски и анимирани филм.

Наша кинематиграфија је постигла завидан успех, јер смо награђени са четири Витеза и четири специјалне дипломе.

Оно што треба посебно истаћи је то да је одржан је Округли сто о Косову и Метохији на ком је говорио Николај Петрович Бурљајев, председник Фестивала, Љиљана Шоп, заменик министра за културу Републике Србије, моја маленкост, Божидар Зечевић, филмски радник, Ивана Жигон, глумица и председница Друштва српско-руског пријатељства.

У препуној сали, где су били новинари из свих земаља света и филмски посленици, приказан је и филм Нинослава Аранђеловића о страдању на Косову, мартовских дана ове године. Интересантно је напоменути да су присутни, у току трајања филма написали две песме, посвећене Косову и Метохији. Посебно истичем да је 13. Међународни фестивал „Златни витез“ , односно Организациони одбор, донео предлог који је једногласно усвојен, да се донесе Декларација о Косову и Метохији и упути Савету Европе. На свечаној церемонији затварања, текст Декларације је прочитао Маргарит Николов, потпредседник Фестивала из Бугарске. Ова Декларација оштро осуђује страдање цркава и манастира и осталих културних добара, изгон Срба као и оно што се догађа почетком 21. века у Европи.

Ја сам био члан жирија, по одлуци Светог Архијерејског Синода, у селекцији документарних филмова. За мене је то било посебно искуство, јер, скоро све земље, а поготово из нашег окружења, обрађују исту тему, социјални и друштвени статус људи са села. И Бугари и Срби и Руси и Украјинци приказали су сличне филмове о замирању села, свако на свој начин и из свог угла, али то су аутентична сведочења о овој општој појави.

Ова манифестација, се одржава под високим покровитељством Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Алексеја II, Митрополита Иркуцког и ангарског Вадима, Митрополита Филарета минског. Скупу су упутили поздраве највиши представници Русије, затим Белорусије као и наш председник Владе, др Војислав Коштуница.

Ја сам дао један текст о Косову и Метохији.

Русија је чудесно пространа. Оно што је за нас посебно интересантно, били су сусрети са људима приликом обиласка градова на обали Бајкалског мора. Био смо у једном малом селу, надомак Бајкала, у цркви Светог Николе Чудотворца. Свештеник из те цркве ме питао одакле сам и кад сам казао да сам из Србије, он је одмах упитао: „Како је на Косову? Да ли су престала страдања? Знате, ја се сваког дана, на свим богослужењима молим за вас.“

Замислите, у далеком Сибиру, знају за наша страдања и моле се за нас. То је било заиста дирљиво. Касније је наишла повећа група ученика завршних разреда средњих школа, матураната, били су на екскурзији. После благослова и обиласка светиња, задржали смо се у разговору. Питао сам их да ли знају где је Србија. Сви су знали и питали како је на Косову и да ли су престала страдања. Ето, то је јединство православља - молитвено јединство.

Дакле, ова смотра филмског стваралаштва, углавном са простора словенских земаља, православних, имала је мисијску и мисионарску улогу, и то је заиста било достојанствено. На Фестивалу је приказан, ван конкуренције, и филм „Страдање Христово“, Мела Гибсона. Мало је познато да две главне улоге, апостола Јована и Пилата, у овом филму играју православни бугарски глумци, који су све време били са нама и узели су учешће у раду фестивала. Певали су са нама Тамо далеко, и уживали у нашим остварењима, у свим селекцијама, почев од играних па до студентских филмова.

Златног витеза у категорији филмских остварења, освојио је филм Душка Ковачевића „Професионалац“, диплома за најбољу режију припала је Горану Марковићу за филм „Кордон“, „Сребрног витеза“ је освојио филм Владимира Перишића „Дремљиво око“, а бронзани је припао Нинославу Ранђеловићу за филм „Школа нашег незадовољства“. Поред ових, нашим филмовима су додељена и специјалне дипломе. Једну од специјалних диплома је добио је документарни филм искушенице Ксеније (Хајнбјухер) „О Косово грдно судилиште“, који је изазвао велику пажњу због тематике и начина на који је рађен, а још више кад се сазнало да млада искушеница, чинообразно обучена са камером, која оставља сведочанства и записе о времену, долази из једне друге средине (сестра Ксеније је Немица), да би посведочила непосредно и снажно шта се то збивало и збива на просторима Косова и Метохије. Општа оцена је била да то није само професионализам, јер, професионалност је однос према послу, а овде је видљив њен истински призив да остави запис, сведочанство, али на један искрен начин, не да буде судија него само сведок времена. И то је оно што је заиста величанствено.

Оно што ми не знамо је да људи из словенских православних земаља, али не само они, него и људи из Ирака, Ирана, Јапана знају доста о Косову, о (не)приликама тамо и глас који су они дигли је велики вапај, зато што није утемељен на неким политичким постулатима, него је искрен, достојанствен, упућен Савету Европе.

Наши филмови о Косову и Метохији су били подлога, предложак, сведочанство, на основу којег су они своја знања поткрепили и утемељили. Та декларација која је упућена је врло снажна, врло отворена и врло искрена.

Ово што је на 13. Међунардодном филмском фестивалу Златни витез приказано је сумирање стваралаштва на овим просторима, и опет, колико ја могу као лаик да кажем, ти филмови имају душу. Битна чињеница свих филмова, документарних, па и ових играних, а посебно, видео-филма, је изванредна аутентичност сведочења. То није филмска индустрија, где се техничким направама и анимацијама ствара спектакл, него се говори искрено и достојанствено. Из овог стваралаштва провејава снажна мисао која ће сигурно оставити неки рез у души и у памћењу оних који гледају. То су заиста записи у, и о времену. Слика је моћна и снажна, често је јача од речи. Ове слике остављају траг у души.

РЕЗОЛУЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ УДРУЖЕЊА КИНЕМАТОГРАФА СЛОВЕНСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА

Ми, чланови међународног удружења кинематографа словенских и православних народа (МУКСПН), организације која броји више од 12.000 чланова, стваралаца који раде у области европске кинематографије, као и сви учесници XIII Међународног филмског форума «Златни витез», који је одржан у Иркутску (Русија), у периоду од 22. до 31. маја 2004. године, достављамо Вам овај документ, који су на свечаном затварању филмског форума прихватили сви чланови МУКСПН-а и учесници Међународног филмског фестивала «Златни витез», којим изражавамо најдубљи протест, који долази из дубине наше душе и срца, против геноцида над српским народом који живи на Косову и Метохији, на исконској територији Србије. Геноцид на овој светој земљи спроводе илегалне албанске разбојничке формације, које подстичу и локално албанско становништво на иста недела, и то пред очима међународних мировних снага.

Изражавамо наш протест против варварског, незамисливог савременом свету, систематичног петогодишњег уништавања преко 150 православних манастира и цркава, које највећим делом спадају у најстарије светиње, споменике српске и европске културе, који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Овај духовни и физички геноцид српског народа на Косову и Метохији, који и даље траје, мора се одмах зауставити Резолуцијом Европског парламента, мора се једном заувек прекинути вашом одлуком.

Апокалипси која се одвија у самом срцу Европе мора доћи крај!

Сви ми, културни радници Европе, верујемо да сви разумни европски парламентарци, деле наше заједничко осећање гнева и стида због безакоња на територији Косова и Метохије. Надамо се да ће та брука Европе, која се дешава пред лицем свих народа на свету, бити одмах прекинута. Европа, која је за своје ослобођење, и за ослобођење целог света од фашизма поднела толико жртава, не заслужује тако понижавајућу и бесперспективну судбину.
Данашња Европа није концентрациони логор!
Данашња Европа није војна база било чијих интереса.
Данашња Европа мора да буде пример човекољубља и мирољубивости!
Можемо се уздати само у савест сваког од Вас. У нашу заједничку савест!
Убеђени смо да ћете Ви, представници толиких европских народа, бити у стању да зауставите овај ужас и кршење људских права без преседана, које се дешава на Косову и Метохији - непрекидна убиства невиних грађана српске националности и уништавање најстаријег храма хришћанства, православља у Европи.

Надамо се да ћете овај проблем решити одмах, доношење Резолуције Парламента Европе. То ће бити потврда да заиста намеравате да штитите живот сваког човека на свету, његов друштвени положај, као и мир и слободу сваког грађанина. То ће бити потврда да је уједињена Европа, ако не де-јуре, онда де-факто, способна да, доносећи резолуцију о Косову, покаже осталом свету, да се људски живот налази изнад свега.

И да је људски живот сваког човека на овој нашој планети неприкосновен, да представља Господње дело, које нема цену!

Верујемо и уздамо се у Вас, надамо се да сте заиста представници и заштитници Европе!

Са поштовањем,

Н. П. Бурљајев
Председник Међународног филмског
фестивала „Златни витез“
Председник МУКСПИН

НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ МЕ ЗАДИВИЛА ДУШЕВНА ЛЕПОТА ЉУДИ

Капетана Фабија Фикућела, представника италијанских карабињера који су ангажовани на заштити културног наслеђа у оквиру пројекта успостављања мира на Косову и Метохији недавно је примио Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле са архијерејима.

Током боравка на Косову и Метохији капетан Габио Фикућела је увидео да је готово све културно благо на том подручју у власништву Српске Православне Цркве, а да по свом значају припада светској културној баштини. То га је инспирисало да од новембра 2002. до маја 2003. године сними филм о најзначајнијим српским црквама и манастирима. Овом приликом господин Фикућела је Његовој Светости Патријарху Г. Павлу предао копију филма и пренео спремност Италије да помогне у обнови неког од порушених храмова. У разговору са Г. Г. архијерејима договорено је да се, с обзиром на катастрофалне последице недавног мартовског насиља, сними нови филм у коме ће се направити упоредни приказ најзначајнијих средњовековних храмова пре и после уништавања од стране терориста.

Овим поводом смо разговарали са капетаном Фабијом.

Господине Фабио, Ви сте из мирне Италије, из вечног града Рима дошли у Метохију, у потпуно нову средину, један други свет. Какав је био Ваш сусрет са нашим Светињама?

Налазио сам се у мисији мира на Косову 7 месеци, у оквиру HATO.
Ја сам официр карабињера који се и у домовини бави заштитом културног наслеђа. Наша команда је још од 2002. године спремна да интервенише у другим подручјима, са жељом да обавести јавност, припреми документацију о стању културних добара, и заштити их. У овом случају то је било на Косову и западној Метохији. Ми смо веома темељно и студиозно приступили послу и припремили видео документ, на видео касети и на DVD. Трудили смо се да имамо објективан приступ, а сами записи су заиста драгоцени и са историјско-уметничке тачке гледишта.

Иако сам био прилично обавештен, тек кад сам дошао и видео све те цркве из 13. и 14. века, био сам, и сви ми, заиста изненађен лепотом. Затим, то су пре свега хришћанска места, дакле сродна и нама Италијанима. Имали смо према њима однос пун поштовања. Када смо улазили у цркве, трудили смо се да то буде дискретно и са дубоким осећањем поштовања за свето место, које је свето за цело хришћанство. Наша је дужност да заштитимо ова места, која нису само верска већ и културна добра. Такође, радили смо на томе да их сачувамо на најбољи могући начин. Понављам, није у питању искључиво физичка заштита, важно је регистровати и снимити, фотографисати све што је унутар цркава и манастира, због увек могућих крађа или уништавања. На овај начин сваки предмет из православних цркава на Косову и Метохији, који било ко понуди на продају, било где у свету, биће одмах препознат. Они који уништавају културно благо не могу a да не буду названи терористима. Само терориста може уништити цркву или покрасти предмете који поред историјско-културне имају и непроцењиву религијску вредност.

У градитељству средњег века, у нашим црквама има доста романског утицаја.

Поред свих разлика, постоје многе ствари које су нам заједничке, као што су сликарске технике, мозаици, неки елементи у архитектури. Например у манастиру Дечани, има нешто посебно, осећа се италијанска (романска) инспирација. Да, има много разлика, али и заједничког, не само у техникама израде, него у хришћанској суштини. То су две гране истог стабла. Зато је то тако лепо спојено у архитектонску форму.

Нажалост многи споменици српске православне културе нису довољно познати на Западу. Када сам урадио ове фотографије и показао их људима који нису имали могућност да виде све те цркве и да се диве фрескама, били су заиста изненађени чињеницом да такво сведочанство из 1300. године на Косову уопште постоји. Разговарао сам са једним универзитетским професором историје уметности који, када је видео снимке задивљујуће унутрашњости цркава, питао ме где се то налази. Зато што му је све било веома слично револуцији у сликарству коју је Ђото направио у Италији. Споменици духовности и културе на Косову и Метохији су нешто што је од велике важности за цело човечанство. Није само реч o Србији, Европи, не, то се тиче светске културе. То је оно што би уопштено у Католичкој цркви било описано придевом - екуменска величина.

Хтео бих да искористим ову прилику, а то ми налаже и дужност, да кажем да на Косову и Метохији, осим монументалних сведочанстава духовне и уметничке лепоте, постоје и људи који нас сједињују и чине блиским. Задивила ме лепота, душевна лепота људи. Желео бих да се захвалим монасима и монахињама које живе у манастирима, на њиховој љубазности, гостопримљивости и отворености. За мене је била част, чињеница да сам задобио, у одређеном смислу, њихово поверење, јер су схватили који је смисао мог посла. То није подухват за туристе у униформи, него посао чија је смисао и циљ да помогне у заштити ових дела. И због тога се од срца најискреније захваљујем свим косовско-метохијским Србима, монасима и монахињама који су ове војнике научили шта је то духовна снага. Чудесно је то, били смо тамо. Бранили их, и требало је ми њих да храбримо, а оне су, нарочито старице монахиње, из Пећке Патријаршије, смирењем, духовном снагом, охрабривале нас. Говориле су нам: „Не брините, ми без обзира на све идемо даље. Нема страха у нашим срцима.“ Упознао сам дивне људе, монахе из Грачанице, Дечана. Присуствовао сам једном њиховом богослужењу, то је посебан доживљај.

Хвала вама и свим вашим колегама, који храбро браните и чувате нашу духовну постојбину.

Хвала Вама на љубазности и гостопримству.

Добро је што је на западно Косово, где су сачувани значајни сакрални објекти, дошао италијански контингент, који поштује традицију ових места и брани их са поштовањем и пожртвовањем која им доликују.

Све је то Божије провиђење.

И за нас је ово једно ново и велико искуство, много смо научили. У данашњем свету, где су људи навикнути да површно сагледавају и прихватају ствари, у тешким тренуцима је лако поклекнути. Сећање на духовну снагу монаха и монахиња који су тамо, позив је свима да никада не поклекну и увек остану чврсти и усправни.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu

ФоНет фотографије дар Новинске агенције ФОНЕТ