Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
19. јул 2004. године

ХИРОТОНИСАН ЗА ЕПИСКОПА ХУМСКОГ МАКСИМ (ВАСИЉЕВИЋ)

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на редовном заседању, од 10. до 19. маја 2004. године, изабрао је јеромонаха др Максима (Васиљевића) за Епископа хумског, викара Митрополита дабробосанског. У суботу, 17. јула 2004. године, у 17 часова, служен је чин наречења изабраног Епископа и свечано бденије, а затим, у недељу, 18. јула 2004. године, у 9 часова Света Архијерејска Литургија и чин хиротоније.

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, уз саслужење више архијереја, свештеника и ђакона наше свете Цркве, у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице, у недељу 18. јула 2004. године, у Сарајеву, рукоположио је за Епископа хумског архимандрита Максима (Васиљевића). Уз Патријарха српског саслуживали су Њихова Високопреосвештенства Митрополити: дабробосански Г. Николај и велески и повардарски Г. Јован, патријаршки егзарх аутономне Охридске Архиепископије; и епископи: бачки Г. Иринеј, западноевропски Г. Лука, врањски Г. Пахомије, милешевски Г. Филарет, далматински Г. Фотије, захумско-херцеговачки Г. Григорије, будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, јегарски Г. Порфирије, липљански Г. Теодосије, диоклијски Г. Јован и умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије.

Хиротонији су присуствовали Њено Краљевско Височанство Књегиња Линда Карађорђевић, председник Републике Српске Драган Чавић, премијер Драган Микеревић, члан Председништва Бопсне и Херцеговине Борислав Правац, министар иностраних послова Босне и Херцеговине Младен Иванић, амбасадор Србије и Црне Горе у Босни и Херцеговини Станимир Вукићевић, г. Душан Антељ, Секретар за вјере РС, Проф. др Бориша Старовић, Ректор Универзитета у Српском Сарајеву; као и представници других цркава и верских заједница: проф. др Мато Зовкић, Генерални викар Врхбосанске надбискупије (изасланик Надбискупа врхбосанског Винка кардинала Пуљића) и рабин јеврејске заједнице у Републици Српској Јозеф Атијас. Прочитана је и честитка Његове Свесветости Патријарха цариградског Г. Вартломеја.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА МАКСИМА ХУМСКОГ
НА ХИРОТОНИЈИ У САРАЈЕВУ, 18/5. ЈУЛА 2004. ГОДИНЕ

Стојећи са дивљењем, страхопоштовањем и славословљењем пред Господом, после благодатног и трепетног чина епископског рукоположења мене недораслог и недостојног, а под утиском страшних обећања датих пред Њим у препуној Цркви Његовој данас, усуђујем се да изустим реч, људску реч благодарности, посвећености и послушности. Благодарности, јер се данас, Свјатјејши Владико, нада мном у овој Светињи над светињама сврши чудесна тајна Педесетнице, у присуству сународника ових крајева, али и многих других присутних народа. Посвећености, пак, јер од данас треба да не живим више себи него Господу и Цркви Његовој у служби Крста и Јеванђеља… А послушности зато што је моје срце, после почетног оклевања, напокон постало спремно да твори вољу Божију и служи Мајци Цркви, свесно да се само благодарећи љубави Божијој у Цркви држи над амбисом небића.

Захвалан сам Тројичноме Богу за све дарове Његове: од рођења до данас, за родитеље, браћу и сестре по телу и духу, за учитеље и за све пријатеље — од Босне поносне преко Херцеговине, Србије, распетог Косова и Метохије, Велике Цркве Константинопољске и еклисиолишког јединства Православља које изражава, древне Јеладе, брдовитог и немирног Балкана, Европе која се поново рађа, светло-мудрог Истока и захуктало-моћног Запада; благодарим Творцу за сва бића, живуљке и биљке ове планете Земље, за Небо, за Сунце, Месец и Звезде ове наше и свих других галаксија Божијег Универзума који дише у ритму космичке Литургије очекујући Дан свога спасења и обновљења – у Ономе Који Беше, Који Јесте и Који Долази –Христу Богочовеку.

Благодарим свима присутнима овде и одсутнима одавде, и преминулима у нади на васкрсење. Све нас заједно повезује једна и једина ствар: учешће у Заједници Евхаристије. А опет, том искуству да припадамо једни другима води нас нико други до Свети Дух у Евхаристији. То отварање индивидуе према заједници, отварање историје према будућности, земље према Небу… јесте и биће моја проповед и моја вера …

Ту и такву веру “једном за свагда предату светима” обавезах се данас не да чувам убудуће као некакву археолошку вредност, него да је сведочим као живу стварност, доживљавану и тумачену у духу теологије Васељенских Сабора, древних и новијих Отаца и Учитеља Цркве и искуства Светих. Но све то у контексту потреба савременог човека, нашег ближњег који је жестоко кушан и опхрван стрепњом пред неизвесном будућношћу. Реч епископска треба да буде реч љубави, крсног самоиспражњења, разумевања. То је порука која треба да додирне егзистенцијалне “струне” човека и за којом човек има толико потребе у својим трагичним безизлазима. Трајно загледани у Царство Бога и боголиких личности, дужни смо да преносимо поруку есхатолошке радости Светога Духа и наде за коначним избављењем и преображајем света, искупљењем од смрти и пропадљивости,… коју наду Црква трајно оваплоћује.

Ова је вера натопљена је етосом жртвовања за другога, чије је исходиште у светој Евхаристији и аскетском животу. То је Црква која прихвата сваког, а нарочито грешнике, од којих сам први ја, и која се угледа на Христа, “кротког и смиреног срца”, као доброг Самарјанина који “излива уље и вино” на ране људске. Молимо се Човекољубивом Господу да исцели ране свих нас, а посебно најновијих живих мученика оца Јеремије и сина му Александра…

Позван сам данас такође да чувам и онај најдрагоценији и највиши дар, дар мира, јединства и саборности Цркве, који ђаво толико ненавиди а који људске слабости и греси нарушавају. На том путу стоје и друге тешкоће. Између осталог, у свету који долази, лицем у лице са етосом западног Хришћанства и културе, Православље неће моћи да пружи своје сведочење ако буде исцепкано, него само “једним устима и једним срцем”. Цркве су позване да превазиђу заточење у својим националним границама, и да се испољавају и делују као једна Црква.

Стојећи са поштовањем и дивљењем пред страдалним народима и невиним жртвама ове несрећне али поносне земље, нека ми, Свесвјатјејши, буде дозвољено да и њима усмерим поруку наде: Непознати су и недокучиви путеви Господњи! Из метежа историје човечанства пројављује се нова стварност коју Бог употребљава као оруђе благослова Своме свету. Ми који нејаки и прокажени пред светом “ходимо вером, а не знањем” (2Кор. 5, 7) — гледамо са надом у једну будућност јединства свехришћанског и свељудског на славу Божију и на спасење човека. Не јединства мондијалистичког и глобалистичког него онога јединства у коме се поштује слобода, достојанство и непоновљивост сваке људске личности без изузетка, као и специфичности и одлике сваког народа без изузетка.

Велики циљеви Божији поклапају се са мојим скромним жељама на добробит Цркве и Православља, са мојом вером и надом.

Знајући да је све ово, Свјатјејши Владико и часни зборе Јерараха, драга браћо и сестре, немогуће постићи властитим силама молим се свима Вама, да се молите Господу да ме Он укрепљује, просветљује и управља кораке моје. Нека ме “милост Господња прати у све дане живота мога”, еда би се савршенством Духа испунили недостаци мене свегрешног.

Благословите, Свесвјатјејши, ову нашу веру и наду, да и кроз нас данашње Његове служитеље, као што се десило у Јерусалиму пре две хиљаде година са Светим Апостолима, буде принета служба вољи Његовој и прослави се Свесвето Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

МОБА 2004

У новосаграђеном манастиру у Соко-граду код Љубовије, посвећеном Светом Владици Николају Српском, данас почиње «Моба 2004» на којој ће учествовати 200 младића и девојака, Срба из дијаспоре и осталих православца из света. Моба у манастиру у Соко-град се по четврти пут организује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Лаврентија уз помоћ Министарстава вера, Министарстава за дијаспору и Матице исељеника Србије. Моба ће трајати од 19. јуна до 19. августа ове године. Учесници «Мобе 2004» радиће на откопавању зидина древног Соко-града, који се налази у непосредној близини манастира којег су Турци оставили напуштајући Србију и Балкан, рекао је Епископ шабачко-ваљевски Г. Лаврентије.

Извор: Политика Експрес 19. 07. 2004.

ПРИВОДЕ СЕ КРАЈУ РАДОВИ НА ХРАМУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА У ЗЕМУНУ

Храму Светог Николаја у Земуну, најстаријој цркви у Београду, реконструкцијом се враћа стари изглед из XVIII века. Светињи прекривеној бакром, у којој су се вековима крстиле и венчавале генерације Земунаца, замењена је конструкција на кубету звоника, а сви орнаменти су урађени у позлати. Јереј Ђорђе Поповић је рекао да се приликом обијања старог малтера дошло до првобитног изгледа храма. Цигле на које се наилази служе као мапе, па се на основу тих показатеља уз велики труд враћа стари изглед у неовизантијском стилу. Највећа вредност светиње је иконостас Димитрија Бачевића, који је врхунац барокне уметности у Србији.

Храм је изграђен 1730. године у византијском стилу, да би Аустроугари 1780. грађевину претворили у барокну. Цркву је 1869. године оштетио пожар, да би следеће године био сазидан звоник који је сада обновљен. Иако окружен скелама храм Светог Николаја отворен је за посетиоце, а литургије се служе свакодневно.

Извор: Вечерње новости 19. 07. 2004

У ПОРТИ МАНАСТИРА КОПОРИН ЗАДУЖБИНИ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, ОТКРИВЕНО ВИШЕ ГРОБОВА

У Епархије браничевској, у манастиру Копорин, задужбини деспота Стефана Лазаревића, који се налази између Велике Плане и Смедеревске Паланке, мајстори, који су радили бетонски прстен око манастира, наишли су на 13 гробова. У два гроба нађене су само лобање, у једном је било сахрањено дете, а у девет одрасле особе. Археолог Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, Дејан Радовановић наглашава да у гробовима није било прилога, па то знатно отежава посао истраживачима. Наишло се само на остатке ексера којима су сандуци били оковани, али се по томе није могло поуздано утврдити из ког времена потичу гробови. Осамдесетих година, подсећа Радовановић, у Копорину су откривена три гроба. Он претпоставља да су они из времена турске владавине, што треба да потврде или оспоре даља истарживања. Игуманија манастира Копорина, мати Нина је казала да постоји предање да су ту у доба Турака поубијани монаси и да је после тога манастир опустео. Она подсећа да су се овде испод ктиторске фреске још 1977. године пронађене мошти деспота Стефана Лазаревића. Њих је јуна 1983. године прегледао чувани антрополог из Лондона др Србољуб Живановић. У октобру 1979. године мошти су из манастирске капеле пренете у цркву.

ВРАЋЕНЕ ИЗГУБЉЕНЕ ФРЕСКЕ СА КОСОВА

Амбасада Србије и Црне Горе у Атини успела је да дође у привремени посед 41 копије фресака са Косова и Метохије које су 1999. године ушле у Грчку ради изложбе, али су потом изгубљене. Изложба је имала велики успех у Грчкој, али ускоро је изгубљена документација која је пратила изложбу, а копије фресака су затурене у непознатом складишном простору. Народни музеј је годинама упућивао дописе амбасади Савезне Републике Југославије, а потом Србије и Црне Горе у Атини с молбом да се уђе у траг тим копијама фресака изузетног квалитета у размери 1:1 које припадају Галерији фресака у Београду. Особље Амбасаде је успело да копије нађе у једном магацину на старом аеродрому у Атини и да их допреми у простор дипломатске мисије, где су их примили стручњаци Народног музеја из Београда.

Извор: Балкан 19. 07. 2004.

ОБНОВА ЦРКВЕ У БАЊИ КОВИЉАЧИ

На цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бањи Ковиљачи у току је постављање новог бакарног крова. Постављање нове кровне конструкције обавља се како би се спречило прокишњавање и оштећење фресака. На цркви ће бити постављени нови крстови, од којих је већи висок три и широк 1,5 метара. Јереј Драган Бајић каже да се ближи завршетак радова на фрескописању овог храма. Фреске осликава протојереј Добрица Костић, из Смедерева.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu

ФоНет фотографије дар Новинске агенције ФОНЕТ