Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
6. септембар 2004. године

САУЧЕШЋЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПАТРИЈАРХУ МОСКОВСКОМ АЛЕКСИЈУ II, ПОВОДОМ ЗЛОЧИНА У ОСЕТИЈИ

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле упутио је данас, заједно са свим архијерејима Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Г. Алексију II, писмо следеће садржине:

Ми, архијереји Српске Православне Цркве, сабрани данас на редовно заседање Светог Архијерејског Сабора, у току своје прве седнице, извршили смо помен за душе деце и осталих невиних жртава најновијег злочина терористa у Осетији.

Вама, Ваша Светости, а преко Вас њиховим породицама, пуноћи свете Руске Православне Цркве, једноверном и братском руском народу и свим народима и грађанима Русије, изражавамо искрено и дубоко саучешће. Молимо се Господу да жртвама подари Царство небеско и са гнушањем осуђујемо овај небивали злочин над децом. Наша Црква и наш народ и сами су жртве терора, нарочито на Косову и Метохији, па нас и сопствено искуство надахњује на састарадално разумевање трагедије Ваше духовне деце и Ваших суграђана.

ПОЧЕЛО РЕДОВНО ЗАСЕДАЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Данас је, призивом Светог Духа, у Патријаршијском двору, у Београду, почело овогодишње редовно јесење заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

У раду заседања узеће учешће сви архијереји Српске Православне Цркве. По завршетку заседања биће издато саопштење за јавност.

БОГОСЛОВСКИ СИМПОСИОН У ПОЖАРЕВЦУ

У Епархији браничевској, а под покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа браничевског Г. Игњатија, биће одржан Богословски симпосион, од 24. до 27. септембра 2004. у Пожаревцу, поводом десет година архијерејске службе Епископа пожаревачко Г. др Игњатија.

Распоред предавања:
петак, 24.IX - 19:00 - Београд, Богословски факултет СПЦ (Мије Ковачевића 11б);

субота, 25.IX - Пожаревац, Саборна црква (Хајдук Вељкова 2)
11:00 - протојереј ставрофор др Радомир Милошевић, Смедерево, а у наставку - професор Ставрос Јагазоглу, Атина
17:30 – Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски Г. др Јован (Зизиулас);

недеља, 26.IX - Пожаревац, Саборна црква (Хајдук Вељкова 2)
09:00 - Света Архијерејска Литургија.

Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету Српске Православне Цркве, у Београду, спада у најистакнутије православне богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије, учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) рођен је 17. октобра 1954. г. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе, коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду, 1969. г. и исту завршио 1974. године, са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на Богословском факултету Српске Православне Цркве, у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар, интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са "школском" и "академском" теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност... По благослову Епископа нишког Иринеја и препоруци Светог Архијерејског Синода, одлази 1981. г. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао "путевима Отаца" и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље Митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Жан Пол Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално. "специјалистичко" знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је "Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику", коју је успешно одбранио 1987. г. на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона, а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве га је изабрао за представника Српске Цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције теолошког часописа на српском језику "Теолошки погледи". Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.

Иако веома млад о. Игњатије је изабран за Епископа браничевског, 1994. године, на редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно Епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске епархије говоре да се са његовим доласком "догађа нешто ново". Осећају да је он "први" само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи.

Овом приликом, Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве и сви који се труде око интернет презентације www.spc.yu, честитају Његовом Преосвештенству Епископу браничевском Г. Игњатију десетогодишњицу архипастирске службе.

На многаја љета … Ис пола ети

ТРПИМО ЗАЈЕДНО С НАРОДОМ

Преносимо разговор Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког Г. Григорија са новинаром Вечерњих Новости, госпођом Мирјаном Радетић, који је објављен у овом листу, 6. септембра 2004. године:

НИЈЕДНОМ режиму као да нису стране папагајске приче о томе како Црква прекорачује своја овлашћења и како се претерано меша у државне послове. На те приче, које су свима већ досадиле, ја бих одговорио управо супротно: неупоредиво више се меша држава у доношење одлука Цркве, него што се меша Црква у државне послове.

Овим речима његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки г. Григорије коментарише нападе појединаца на Српску православну цркву, који су, наводно, испровоцирани због реаговања званичних представника СПЦ на конкретна збивања у друштву. По владичиним речима, као да још нисмо превазишли психологију по којој Црква треба само да кади, а своје мишљење о државним пословима да задржи за себе. Ако постоји неко ко најбоље осећа народну муку, ко ту муку живи заједно са народом, вели владика - онда је то његова Црква.

БЕЗ УСКРАЋИВАЊА СЛОБОДЕ

ДИГЛА се, ето, поприлична бука после писма патријарха Павла, које је упутио највишим званичницима државне заједнице поводом избора државне химне - каже овај члан Светог синода. - Шта има Црква са химном, зашто је Патријарх чекао последњи тренутак? - и сличне овима су биле реакције, а нико није хтео да сагледа суштину проблема. Проблем је био у томе да је ствар са химном постала крајње мучна. Није се нашао нико у власти ко би коначно то пресекао и рекао: Људи, то што радите није у реду, нити је на част ове државе.

Патријарх је све то гледао и трпео, као што је трпео сваки разуман човек, и кад је видео да од тога нема ништа, изрекао је своје мишљење не претендујући да оно мора бити уважено. Патријарх нема војску ни полицију које би му омогућавале да спроведе своје мишљење у дело, нити је њему то потребно. Међутим, једној демократској држави не би смело да смета мишљење Цркве, изречено са најбољом намером. Ако неко нама каже: Није ваше да причате о химни, није ваше да причате о Косову, нити о било ком нашем поступку, то значи: ви нисте слободни. Јер чим вам држава тако нешто каже, она тиме аутоматски укида вашу слободу, и верску и људску. Најгоре од свега је то што управо они који воле да критикују Цркву за мешање у њихове послове, и те како воле да се мешају у црквене ствари. Како само воле да се сликају са Патријархом, посебно пред изборе, како само тад воле да долазе код њега!

Наравно да Црква није крива због тога што су код нас ствари више де факто, него де јуре, што све слабо функционише у државном апарату - један систем је пао, а други још није успостављен - али је Црква позвана да то констатује и да слободно говори о томе. Људи траже институцију која има унутрашњу кохезију, која може да прими народну муку и да је артикулише на прави начин, а то је сада очигледно Црква.

Црква по природи ствари држи до јединства народа. Постоји један спис из 1. века који говори о томе шта је Црква, а на почетку тог списа стоји: Као што код пшенице - која је била сејана по брежуљцима и горама и расејана на милијарде зрна - зрна умреше, па изникоше и род донеше и сабраше се у један хлеб - тако исто од многих зрна људи и Црква као један хљеб настаје. Бивамо Једно у Христу.

ДА СВАКО РАДИ СВОЈЕ

ЦРКВУ саме власти терају да се бави стварима које нису њене, јер људи из власти не обављају ваљано свој посао, не воде народ на прави пут. Ми смо добар народ, народ срца, али имамо проблем непроналаска правог пута. Постоји прича о човеку који тера купљену стоку из једног села у своје село, а стока све време не иде по путу, него кроз шибље. Сусревши једног монаха крај манастира, упита га човек: Оче, зашто ми ова стока не иде по путу? А он му каже: Вјероватно зато што не зна пута... На то ће сељак: А је л’ јој познато ово поред пута?

Не волим то сакривање иза народа. Ако си вођа, онда то и буди, или остави.

Нас боли када народ није једно и када - у складу са причом о човеку и овцама - не иде путем, него кроз шипражје. Није нужно да сви будемо за исту опцију, за једну политику - добро је да има разлика - али би требало да се сви окупљамо у јединству око онога што је срж. Наши функционери не би требало због својих привилегија да забораве зашто су постављени на та места. Требало би да се увек сећају речи светог Петра Зимоњића, коме су 1941. године рекли да не иде у Сарајево, јер га тамо чекају Гестапо и усташе. Зар да с тим народом, с којим сам делио добро, не поделим и зло? - питао је, и ускоро пострадао.

О садашњем односу државе и Цркве владика Григорије каже, између осталог, и ово:

- Двадесет година живим интензивно у Цркви, а још нисам видио да се црквени људи нешто много затичу по влади и државним органима, него супротно - отуда долазе код нас. Нажалост, углавном долазе само кад им Црква треба као средство да би остварили нешто. Рече ми недавно човек из кабинета г. Ешдауна: Ви се срећете са многим људима, сигурно имате утицаја на политику! Не схватају многи да бисмо били најсрећнији када бисмо дочекали да ми у Цркви радимо свој посао - да служимо литургије, да крштавамо децу и венчавамо младенце, да певамо црквене песме, а не да бринемо о Косову, избеглицама и државној химни. Није задужење Цркве да размишља хоћемо ли ступити у коалицију са УН, НАТО или Партнерством за мир, него је Црква ту да проповеда Јеванђеље и пружа вернима утеху и наду.

Врло је важно да у овом послу свако буде одговоран, а неодговорних људи има свуда. Гледам, рецимо, већ две године како се прави ова улица поред Патријаршије - дугачка је свега педесетак метара, а никако да је заврше. Ту се у мојим очима срозава ауторитет државе, а срце ми се још више стегне кад који метар даље видим ону мучну колону људи, који пред аустријском амбасадом чекају да добију визе. Али кад неком из власти кажемо нешто, кад предложимо или опоменемо, они се одмах наљуте, као што се у своје време љутио Милошевић. За мене је то знак да су стварно криви и да нису добри, јер Премудри Соломон каже: Изобличи доброг и поправиће се, изобличиш ли лошег, наљутиће се.

БРЖЕ ОТВАРАЊЕ

НАЖАЛОСТ, код многих људи на власти постоји елементарно незнање о томе шта је Црква, смета им реч Цркве. На другој страни, свештеници и владике још нису сасвим успели да превазиђу осећање одбачености који су стекли за време комунизма, јер су преживели разне тортуре, затварања, кажњавања, убиства. Иако данас то више није иста држава од пре, они ипак имају неки отпор. Толики је притисак раније био, да и данас има епископа који сматрају да је равно чуду кад неки министар хоће да разговара с њима. А у нормалном друштву је то нормална ствар. У решавању проблема на релацији Црква - држава и једни и други морали би да се искрено и брзо отварају и разговарају, ако хоћемо да буде неког напретка.

Мирјана Радетић, 5. септембар 2004.

Извор: www.novosti.co.yu

ПРОСЛАВЉЕНО 100 ГОДИНА ОД ИЗГРАДЊЕ ХРАМА РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ВЕЛИКОЈ КРСНИ

У недељу, 5.септембра 2004.г, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Г. Јован (Младеновић), посетио је Велику Крсну. Епископа су дочекали архијерејски намесник младеновачки, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, јереј Живан Жујевић, парох, свештенство архијерејског намесништва младеновачког, културне и јавне личности овога краја са верним народом, који се окупио да са својим Епископом прослави 100 – годишњицу храма Рођења Пресвете Богородице.

Епископ Јован је, уз учешће свештеника и ђакона, обавио чин освећења чесме, која се налази испред црквене порте, а коју је изградила месна заједница овога села.

Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је Свету архијерејску Литургију у порти храма, уз саслужење свештеника намесништва младеновачког.

Епископ Јован је у проповеди истакао од колике је важности правилно васпитање деце, зато што је то темељ добре православне породице. Упозорио је и на опасност од секти које уништавају породицу. На крају беседе, владика је присутне подсетио на прегалаштво и побожност њихових предака, на које треба и ми да се угледамо.

За предани рад у парохији у Великој Крсни, владика Јован је наградио пароха о. Живана Жујевића правом ношења црвеног појаса.

После Свете Литургије Његово Преосвештенство је обавио и два крштења.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu