Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
8. септембар 2004. године

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
A П Е Л
Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
за заштиту људских права на Косову и Метохији, повратак прогнаникa и обнову порушених домова, светиња и историјских споменика културе

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У Патријаршијском двору у Београду, од 6. до 8. септембра 2004. године, одржано је, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, друго овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, уз учешће већине архијерејa из земље и иностранства.

Сабор је разматрао најхитније и најпретежније духовне и егзистенцијалне проблеме Српске Православне Цркве у овом тренутку и донео одговарајуће одлуке. Пре свега, у вези са трагичним збивањима и тешким стањем на Косову и Метохији, Сабор је домаћим државним органима, међународним чиниоцима и јавности упутио апел за заштиту угроженог српског народа и неалбанских етничких заједница на Косову и Метохији, као и не мање угрожених православних светиња и споменика српске и светске културне баштине. Потом је Сабор узнео молитву Богу за покој душа побијене невине деце и осталих жртава у граду Беслану (Осетија, Русија) и упутио телеграм саучешћа Његовој Светости Патријарху московском Г. Алексију II поводом недавног злочина терориста у том граду.

Сабор је дужну пажњу посветио и положају аутономне Охридске Архиепископије, као и даљим напорима за коначно превазилажење црквеног раскола у Републици Македонији. У циљу потпуног регулисања живота и рада Охридске Архиепископије, Сабор је одлучио да се припреми званични Томос о аутономији. Сабор је такође констатовао да Охридска Архиепископија, као аутономна Црква, има право канонског суђења онима који остану упорни у расколу, али је изразио и своју молитвену жељу да уместо даљих таквих суђења у круговима носилаца раскола превлада црквена свест и одговорност, како би раскол постао болна прошлост, а пуно благодатно јединство наша заједничка будућност. Тога ради, Сабор поново, по ко зна који пут, са љубављу позива све православне вернике у Републици Македонији на црквено јединство у крилу древне и славне Охридске Архиепископије, како не би били потпуно и коначно изопштени из заједнице Православне Цркве, тог нужног предуслова духовног живота и спасења, у нади да ће се, заједно са својом паством, и остали тамошњи црквени архипастири и пастири вратити канонском поретку васељенске Цркве, а самим тим евхаристијској заједници и светом јединству.

Даље су разматрани и односи са другим помесним Православним Црквама, као и са инославним хришћанским Црквама и заједницама.

Донета је одлука да се Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Република Српска) уздигне у ранг Богословског факултета.

Размотрен је и преднацрт Закона о верским слободама, односно о правном положају Цркава и верских заједница. Сабор је заузео став да је потребан додатни временски период за дубљу анализу и побољшање предложеног текста, уз неизоставну консултацију између ресорних органа државе Србије и надлежних служби Српске Православне Цркве и свих осталих традиционалних Цркава и верских заједница у земљи.

Сабор позива Владу Србије и Владу Црне Горе да свака од њих што пре донесе правичне законе о враћању незаконито одузете имовине Српској Православној Цркви, осталим Црквама и верским заједницама и грађанима, а да у међувремену забране отуђивање и уништавање црквене имовине која треба да буде враћена.

На Сабору је такође било речи о потреби припремања евентуалних нових решења по питању броја и опсега епархија у Српској Православној Цркви како би се изишло у сусрет новим духовним и пастирским околностима.

A П Е Л

Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
за заштиту људских права на Косову и Метохији, повратак прогнаникa и обнову порушених домова, светиња и историјских споменика културе

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упућује, са свог редовног заседања, одржаног од 6. до. 8. септембра 2004. године у Београду, следећи Апел државним властима Србије, Државне заједнице Србија и Црна Гора и међународној заједници:

Познато је свима да већ пет пуних година траје агонија српског народа на Косову и Метохији. Наиме, од јуна 1999. године, до 17. марта 2004. године, извршено је, под влашћу УНМИК-а и у присуству међународних мировних снага КФОР-а, највеће етничко чишћење икада извршено “у миру”. У том периоду етнички су очишћени сви градови на Косову и Метохији осим Косовске Митровице, као и читави региони (Метохија), јер је протерано две трећине српског народа – преко 200.000 Срба - и 50.000 других неалбанаца; убијено је преко 1300 Срба и још толико киднаповано, а о њиховој судбини се ни до данас ништа није сазнало. Опљачкано је, спаљено и порушено преко 40.000 српских кућа и домова другог неалбанског живља; стотине српских села је збрисано са лица земље; извршено је на хиљаде аката насиља и злочина (пљачке, силовања, пребијања) над Србима; демолирано је и порушено 115 цркава и манастира.

У исто време она трећина Срба која је остала да живи на Косову и Метохији, преживљава своју горку судбину у већим и мањим енклавама, гетоима, логорима, лишена свих људских права (права на живот, на слободу кретања, на могућност рада, на адекватно образовање деце, на здравствену заштиту, на сигурност имовине итд.). Живећи у таквим ненормалним и нељудским условима, изложени сталном притиску и насиљу, шиканирању и малтретирању од стране албанске већине и терориста, Срби су принуђени да и даље напуштају Косово и Метохију и да их бива све мање.

И поред свих тешкоћа и неподношљивих услова живота, Срби су покушали да буду кооперативни са међународном заједницом и са привременим органима косовске власти, изласцима на изборе, учествовањем у институцијама власти (парламент и др.). Учешћем, међутим, у тим привременим институцијама власти, Срби нису успели да реше ниједан свој проблем нити да побољшају свој положај. Те институције, створене и подржаване од стране УНМИК-а, искључиво решавају проблеме месних Албанаца, укључујући и десетине хиљада Албанаца који су се, у међувремену, из Албаније доселили на Косово, заузимајући имовину и домове прогнаног неалбанског живља. Доношењем низа закона и другим делатностима те врсте стварају се услови за издвајање Косова из уставно-правног оквира државе Србије и Црне Горе, чије је оно интегрални и неотуђиви део, сагласно, између осталог, и одлуци Савета безбедности бр. 1244. Присуство Срба у тим институцијама давало је само легитимитет истима и стварало лажну слику мултиетничности тих институција.

Као што је познато читавом свету, уместо решавања својих проблема, пре свега безбедности, права на живот и слободно кретање, као и на повратак прогнаних својим домовима, Срби на Косову и Метохији доживели су 17. марта 2004. године стравичан погром од стране албанских екстремиста, невиђен и нечувен у новијој светској историји. Тада је, за само два дана, 17. и 18. марта (на годишњицу паљења Пећке Патријаршије од стране албанских екстремиста, 1981. године), још 4000 Срба протерано из својих домова, 19 лица је изгубило животе, а на стотине њих је повређено и претучено. Спаљено је и опљачкано 960 српских кућа, седам села је уништено, а спаљено је још 35 цркава и манастира. У том дивљању албанских терориста нису остали поштеђени ни УНМИК и КФОР.

Од тада је прошло више од пет месеци. Стање се нимало није променило. И поред вербалних осуда овог дивљања и оценa да је то био добро организован, синхронизован и оркестриран погром над Србима, Ромима и другим неалбанцима, и поред обећања да ће све спаљено и уништено бити обновљено већ током ове године, а прогнани бити враћени у своје домове – све је остало по старом. Само су настављена насиља, напади и убиства, као и притисци, и после 17. марта. Обнова уништеног у марту, што се тиче домова, символична је и служи више за манипулацију и маркетиниг косовским властима. Што се, пак, тиче обнове спаљених цркава и манастира, ту ни камен није померан у циљу обнове. На делу је само уклањање и последњих остатака, како цркава и манастира порушених после 1999. године, од којих су многе из 14. и 15. века, тако и ових спаљених и разорених 17. марта 2004. године.

Имајући у виду ово трагично стање и егзистенцијалну угроженост неалбанског живља на Косову и Метохији, немогућност повратка прогнаних, настављање етничког чишћења и уништавање културног и свеукупног историјског присуства српског народа на овим просторима, Свети Архијерејски Сабор осећа за своју обавезу и одговорност да предочи домаћим властима и међународним чиниоцима следеће:

1. Подржавање независности као коначног статуса Косова и Метохије значило би не само санкционисање свих наведених и ненаведених прогона, рушења и злочина на Косову и Метохији него и озваничење оних окупационих (фашистичких) и послератних (комунистичких) недела, прогона, одлука и њихових последица на овом простору, наведених у нашем Меморандуму који прилажемо овом Апелу.

2. Српска Православна Црква најодлучније захтева од Уједињених нација и УНЕСКО-а, као и Европске уније, поред омогућавања повратка свих прогнаних и обнове њихових домова и услова за нормалан живот, хитну обнову свих светиња – верских и културних споменика на Косову и Метохији, порушених у време власти органa међународне заједнице, УНМИК-а и КФОР-а, на Косову и Метохији. Косово и Метохија је једини простор у Европи и свету где је у наше дане порушено толико споменика хришћанске културе и цивилизације, и то уз присуство међународне заједнице! Добро је што је заједнички обновљен мост на Неретви у Мостару. Међутим, Црква очекује и нада се да ће Уједињене нације и Европска унија бити на висини своје историјске одговорности и преузетих обавеза, за обнову и очување косовско-метохијске духовне и културне баштине, која несумњиво има светски значај. Неиспуњавање овог захтева Цркве значило би награђивање починилаца злочина и терора, ратног (фашистичког) и послератног (комунистичког) и најновијег (терористичког) над Српском Црквом и народом.

3. Свети Архијерејски Сабор изражава задовољство што су све политичке странке у Србији и Скупштина Србије прихватиле план Владе Србије о децентрализацији и самоуправи мањинских заједница на Косову као једини реални предуслов очувања мултиетничности Косова и заштите људских права. Сабор свесрдно подржава овај план. Очекујемо од међународне заједнице, после њеног трагичног искуства последњих година на Косову да ће трезвено и праведно сагледати овај проблем и у духу овог предлога допринети одговарајућем решењу о уређењу друштвених односа на Косову и Метохији.

4. Црква начелно подржава - свуда, па и на Косову и Метохији - демократско право учешћа на изборима. Са жалошћу, међутим, морамо поставити питање свима који инсистирају на изласку Срба и мањинских заједница на заказане октобарске изборе на Косову и Метохији: у којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот? Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран.

5. У вези са разрешењем овог проблема, Црква очекује од влада Србије и Црне Горе појединачно, као и од највиших заједничких органа државне заједнице, да имају јединствен став по питању Косова и Метохије као питању од виталног значаја не само за нас него и за успостављање мира и поретка на читавом Балкану и шире у Европи. Недавни састанак и ставови челникa Европске уније у Мастрихту у односу на државну заједницу Србије и Црне Горе, сматрамо да су важан подстрек и путоказ свима онима који истински желе улазак у европске интеграције, да заједничким снагама, јачајући јединство и заједницу, на европски начин, створе све предуслове за пријем у Европску унију. Истовремено, таква сарадња и узајамност чланицa државне заједнице Србије и Црне Горе несумњиво ће бити од непроцењивог значаја како за разрешење проблема Косова и Метохије тако и за унапређење свеукупног друштвеног, економског и политичког живота како Србије и Црне Горе тако и Балканског полуострва у целини.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu