Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
10. септембар 2004. године

РАЗГОВОР ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ СА НЕБОЈШОМ ЧОВИЋЕМ,
ШЕФОМ КООРДИНАЦИОНОГ ЦЕНТРА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле примио је данас у Патријаршијском двору у Београду г. Небојшу Човића, председника Координационог центра Државне заједнице Србија и Црна Гора и Републике Србије за Косово и Метохију.

Г. Човић је информисао Његову Светост Патријарха Г. Павла са најновијим развојем догађаја на Косову и Метохији. Српски Патријарх је овај сусрет са г. Човићем искористио да га упозна са Апелом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за заштиту људских права на Косову и Метохији, повратак прогнаникa и обнову порушених домова, светиња и историјских споменика културе, са управо завршеног јесењег заседања.

И овај сусрет поглавара Српске Православне Цркве са председникоком Координационог центра за Косово и Метохију је протекао у знаку заједничке бриге за судбину српског народа у јужној српској покрајини.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ СЛУЖИ У СУБОТУ У У ХРАМУ РОЂЕЊА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА, У НЕДЕЉУ У ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ

Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле служиће на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља, у суботу, 11. септембра 2004. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља (ул. Заплањска 41).

Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле ће на дан Светог Александра Невског, храмовне славе, у недељу 12. септембра 2004. године, служити Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом светитељу, а после Литургије пререзати славски колач и предводити литију.

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ЖИВОТА ПО ЈЕВАНЂЕЉУ

Патријарх Павле (мирско име Гојко) рођен је на Усековање 11. септембра 1914. године у селу Кушанци, срез Доњи Михољац, Славонија. Гимназију је завршио у Београду, Богословију (шесторазредну) у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Као прогнаник и избеглица у време Другог светског рата био је у манастиру Свете Тројице у Овчару и вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Извесно време проводи у манастиру Вујан. Замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године, када је рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Раче, где врши разна послушања. Школску 1950/51. провео је као суплент у Призренској богословији. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. На постдипломским студијама, на Богословском факулету у Атини, био је од 1955. до 1957. године. За Епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године, а хиротонисан је 22. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин хиротоније обавио је Патријарх српски Викентије. За Епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У многострадалној и напаћеној Епархији рашко-призренској гради нове храмове, обнавља старе и порушене, рукополаже и монаши нове делатеље у винограду Господњем. Очински се стара о Призренској богословији, повремено држи и предавања. Често путује, обилази и служи у свим местима своје Епархије.

Као Епископ рашко-призренски сведочи у Уједињеним Нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу. У "Гласнику", службеном листу Српске Православене Цркве, из броја у број од 1972. године објављује читаве студије у облику Питања и одговора. Приређује допуњено издање "Србљака", које је Свети Архијерејски Синод издао 1986. године. Такође приређује "Христијанскије празники" од М. Скабалановича. Дело његових руку су и издања Требника, Служебника, Молитвеника, Дополнитељног требника Великог типика и других богослужбених књига, издања Светог Архијерејског Синода.

То је патријарх српски Павле 44. наследник трона Светога Саве.

ОДГОВОР ЈЕРЕЈА ВЕЛИБОРА ЏОМИЋА, ПАРОХА ПОДГОРИЧКОГ НА НАЈНОВИЈИ НАПАД НЕДЕЉНИКА НИН НА СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

НАВИЈАЊЕ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА
(“Православље или смрт”, НИН, бр. 2801 од 2. 9. 2004. године)

Поштована Господо!

У НИН-у од 2.септембра 2004. године (бр.2801, стр.30-31) ваш новинар Владан Стошић је приказао "Старокалендарце", којима је лозинка "Православље или смрт" и према којима је "СПЦ упала у јерес", а у антрфилеу је дао и бомбасту изјаву њиховог самозваног и самопроглашеног "поглавара" Акакија “како Патријарх (Павле) мрси у време поста"!

Ваш текст је очигледно наклоњен овој новониклој секти у нашој средини, где је Српска Православна Црква давно пре њих старокалендарска, и то је, наравно, ваша ствар. Али, ваша презентација ове секте у НИН-у не само да је урађена крајње непрофесионално него и нетачно и злонамерно.

На пример, наводите изјаву "њиховог симпатизера Петра Николића, сина нашег покојног режисера Живка Николића" (и глумице Весне Пећанац, која је њихов члан, што нисте рекли), а тај несрећни младић је клинички случај психичког болесника што је свако ко га је једном срео могао лако да види. Но, Ваш новинар није био кадар то ни да види, али ни да прочита у сопственом тексту у коме је пренео његову изјаву, где овај овај младић (кога искрено жалим због тога што му трну зуби што је неко пре њега јео кисело грожђе) каже: "Мој отац је био религиозан, али није веровао у бога"(!?!). Затим, следи шире навођење речи "јеромонаха Акакија, незванично поглавара Цркве истинских хришћана", које су препуне лажи и клевета на Српску Цркву и њене Патријархе: Германа ("постављеног на чело СПЦ од титоистичке богоборне власти", уз позивање на прљави памфлет Драгољуба /ваш новинар га зове: Драган/ Вурдеље, вишеструког (па и комунистичког) обавештајца из Трста), и Павла, који се у Грчкој "омрси док је још увек пост" у Србији итд. Где тај бивши скин-хедс и секташ некдашњи и садашњи Акакије, а и ви за њим, нађосте да Патријарху Павлу припишете да "мрси у време поста", кад он такорећи не мрси ни ван поста, а не пита се несрећни секташ да ли је љубав у Хришћанству и јединство у вери и Литургији целе Православне Цркве важније и од сваког поста и, нарочито, од фарисејског "чистунства", својственог овим и свим другим секташима?

Но, да не дужим (и не наводим са стварношћу безвезну изјаву раскалуђерице Ефросиније (Николић) о наводном "потписивању Екуменске повеље о заједничком причешћивању", као и ваш закључак како ови секташи "нису фанатици већ су само преданији верници од осталих"), него да укажем на крајњу непрофесионалност вашег новинара који помиње "брошуру епископа Атанасија Јефтића /његово презиме је: Јевтић/ "Заблуде расколника тзв. старокалендараца", у којој епископ наводно "није желео да се упушта у полемику са старокалендарцима" и, такође, како ђакон Радош Младеновић "упркос обећању није доставио одговор" вашем новинару.

Као прво, ђакон Радош Младеновић, кога познајем, вашег је новинара упутио на књигу Епископа Атанасија и то је био његов "одговор", а да је ваш новинар хтео могао је исту набавити (јер су изашла до сада два издања, од којих је друго издање поптуније) и лепо видети да то није "брошура" него врло стручна и препуна детаљних и прецизних података и необоривих аргумената богословско-еклисиолошка студија, са навођењем свих релевантних извора и конкретних одговора на сва црквено-канонска и теолошка питања, која, ради смутње простом народу, постављају секташи тзв. "старокалендарци", који су код нас пресађени из Грчке и добро финасирани од Манастира Есфигмена, који је у расколу са целом Светом Гором и нашим Манастиром Хиландаром. Књига Епископа Атанасија је доступна сваком у Београду и другде и у њој су детаљно приказани сви главни вођи ове новопечене и новоувезене секте у Србији. Епископ Атанасије је о томе и јавно говорио на студентској трибини на Машинском факултету у Београду (марта 2003. године) пред најмање 2.000 слушалаца, али зар то интересује ваш лист, који је, из пера новинара Јањића, септембра 2003. године веома ниско покушао да дискредитује Епископа Атанасија поводом објављивања "Меморандума Српске Цркве о Косову и Метохији", када нисте хтели да објавити пун одговор из Информативне службе СПЦ (па се чудите што вас они скрећу на друге кад тражите сарадњу)....

С обзиром да се са сличним секташима и сличним подвалама анатемисаних и проклетству предатих распопа из такозване “црногорске полицијске цркве” (регистроване у цетињској станици милицији пуне две хиљаде година после Христовог оваплоћења) срећем, готово свакодневно, у Црној Гори надао сам се да макар у НИН-у, који редовно читам, још има здраве памети која је кадра да се не поводи за самопрокламованим анонимусима и тако НИН претвара у “медиј жељан сензација”, како и признаде новинар Стошић у уводу текста.

Јереј Велибор Џомић,
Парох Подгорички

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Монтенегринска владајућа олигархија, преко свога Министарства просвјете и министра, г. Слободана Бацковића, арогантно је истрајала на покушају преименовања предмета “српски језик и књижевност у “матерњи језик и књижевност” и на увођењу његових “матерњих” програма књижевности и историје, искројених маказама антисрпске цензуре, у духу тоталитарне комунистичке идеологије на чије се законе у својим одлукама, и данас по питању језика без зазора позивају (као и јуче по питању реституције). Такви и слични поступци само су још једна потврда исконског хришћанског искуства да они који “напредују у безбожности”, “застрањују од истине” те да њихова ријеч, а, поготову, њихово дјелање, “као жива рана разједа око себе”. Ко лажју почиње и на лажи гради, све дубље у лаж срља, из лажног морала у лажљиву политику, из лажљиве политике у лажну вјеру и просвјету, из лаж-вјере и лаж-просвјете у истинску сопствену и свенародну пропаст. То што је преименовање извршено током распуста, упркос мишљењу стручне јавности, упркос забринутом јавном мнењу и Уставу из 1992.г., по коме је службени језик у Црној Гори - српски ијекавскога изговора, упркос и самој Православној Цркви у Црној Гори, која је тај језик ословесила и одњеговала и користи га вјековима као језик свога богослужења и проповиједи, упркос прецима у које се наши властодршци вјероломно заклињу и упркос резултатима овогодишњег пописа, на коме је више од 60% народа над којим владају (преко 400 000 душа) као свој језик назначило српски – све то није само знак да се код наших владара изгубила свака људска коректност него да се губи и елементарна разумност иза које остаје само - безумље. О томе додатно свједоче и изјаве г. Министра просвјете, дате у “Живој истини” телевизији TV-IN, режимском медијском близанцу, које су заиста жива истина о безумљу које последњим “реформским” насиљем заправо, и по сопственом признању, заокружује “нови идентитет” “новог човјека” монтенегринског кова, лишеног најсветијих предачких истина и светиња.

Једна од тих светиња у сваком народу јесте језик. Суштина текуће ретроградне “реформе” јесте да се језик који од памтивијека називамо његовим јединим именом убудуће у нашим школама тако не смије називати, него неким другим именима, дакле, “матерњим”, “јужнословенским”, односно “црногорским, бошњачким, хрватским или српским” и, у перспективи, вјероватно, “илирским”!? Настава, пак, из тог језика и његове књижевности који се, дакле, више не смију називати недвосмислено српским, изводиће се на службеном језику земље, који се управо тако зове!? Оваква конструкција могла је изићи само из главе најприземнијег политичког волунтаризма, који у својој неукости и осионости одбија сваку компетентну поуку савременика, а у прошлости не жели да види и чује ништа осим сабласти сопственог опсјенарства. Да је, пак, спреман да стварност види и чује, довољна би му била, између многих два, и по његовим инославним критеријумима, вјеродостојна стара извора, која би га научила коме је народу припадала Црква, која га је у његовој православној истовјетности створила и одржала на просторима Црне Горе и којим је језиком тај народ говорио, па према томе и којим језиком непобитно морају говорити његова данашња поколења. По ученом језуити Фарлатију (Farlatti, Sacrum Illyricum, t. 6, p. 430) из 18. вијека, омиљеном али у овом свом исказу редовно цензурисаном и умногоме злоупотребљаваном извору монтенегринске историографије, на сабору српског и хрватског владара и представника Рима и Цариграда у близини данашњег Дувна, у 9. Стољећу, 877.г., након разграничења, обновљена Диоклијска Црква као Црква града Диоклије, највећег српског града (Dioclea љuae civitas erat Serblorum praecipua) била је, дословно “Црква српска” ( Ecclesia Serbliana). Исто тако званична документа Венеције из првих година 16. вијека, говорећи о тестаменту Ђурђа Црнојевића из 1499.г., досљедно свједоче да је изворник тестаментa, сачуваног у латинском преводу, писан “на српском језику и српским (ћириличним) словима ” (in lingua et littera Serva). Језик становника Диоклије - Диоклитијана, касније називаних Зећанима, односно Црногорцима, дакле, био је и остао српски а писмо ћирилица, која је током последње деценије у Црној Гори заслугом олигархијског естаблишмента практично сузбијена латиницом гајевицом, законски у свијету заштићеним хрватским писмом, и изолована у сфере, које не подлијежу његовој контроли.

Што се, пак, тиче метода у спровођењу зацртанога, које су реформатори црногорског школства, предвиђајући отпор, препоручили школским управама (откази, чистке домаћих професора екаваца и ригорозна монтенегринска селекција факултетских кадрова са стране, као и позивање ученика и родитеља на денунцијацију сумњивих србофила у просвјети), и те методе немилосрдног обрачуна са неистомишљеницима асоцирају на најмрачнију комунистичку праксу. Револуционарно начело ‘покори се или нестани”, са свога радног мјеста, показном казном покушава се тирански да демонстрира на часним и храбрим професорима Никшићке гимназије, који су се успротивили подвали и одбили да се одрекну језика своје професије, своје Цркве и својих предака. Раскидајући окове страха којима је црногорске просветаре сапело на превару, у супротности са праксом демократске Европе, монтенегринско законодавство, шест гимназијских професора и три из средњих школа у Никшићу, устали су у одлучну борбу за језик свога народа као знамење и залогу његовог опстанка на овој балканској вјетрометини. Непоткупљиви и непоколебиви, они су, то знају сви, па и они који им пријете својим безаконим законима, започели одбрану око које ће се, без икаквих позива, збити сав наш народ који не жели да нестане у понорима монтенегринског етногенетског експеримента.

Оптужујући у своме TV-IN интервјуу Православну Митрополију Црногорско-приморску да стоји иза никшићке професорске побуне, као што је наводно стајала иза многих сличних пројава народне непокорности диктатури владајуће мањине, г. Министар је показао да Цркву Христову схвата као неку конкурентну политичку партију, на коју пројектује методе и праксу владајуће коалиције (роварења и интриге преко тобожњих “независних” медија, тобожњих “невладиних” и правих парацрквених, распоповских организација). Показао је такође да је толико отуђен од свога народа, од његове душе и његових традиција, да не зна да Црква, односно њени пастири никада нијесу стајали и не могу стајати иза свога народа. Као и Епископи, монаштво и свештенство распетог косовско-метохијског народа или Свети Петар Цетињски, да даље не идемо, Црква у свом небоземном стасу стоји увијек испред и изнад народа, освјетљујући небеском правдом и истином његов земаљски пут, а када треба, и полажући живот свој за њега. Позивајући још једном надлежне на разум и мирно и братско поступање, на одустајање од бесмисленог насиља, Митрополија Црногорско-приморска подсјећа свој народ на достојанство и непоколебивост на које смо призвани у одбрани својих светиња.

ХРИСТОЉУБИВО ВОЈИНСТВО ХИЛАНДАРУ

У понедељак, 13. септембра 2004. године начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе, генерал-пуковник Бранко Крга са сарадницима ће посетити Његову Светост Патријарха Српског Г. Павла и уручити новчану помоћ коју су припадници Војске Србије и Црне Горе прикупили за обнову Хиландара.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu