|
|
Информативна
служба
Српске Православне Цркве
25. октобар 2004. године
НА
ВАРВАРСКИ НАЧИН СРУШЕН МАНАСТИРСКИ ХРАМ
У МАНАСТИРУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
У СЕЛУ НИЖЕПОЉЕ КОД БИТОЉА
 Обећања
која је председник Републике Македоније, Бранко Црвенковски, дао
архирасколнику Стефану да ће „дисциплиновати Вранишковског” под
условом да се "Македонска Православна Црква" не меша
у организовање референдума, почела су врло брзо да се испуњавају.
Петнаестог новембра, пред поноћ, државна инспекција Министарства
за саобраћај и везе Републике Македоније, не показавши никакво
решење о рушењу, под јаким полицијским обезбеђењем, срушила је
манастирску цркву у манастиру Светог Јована Златоуста. Расколнички
митрополит Петар је бестидно и ликујући саопштио да је упутио
чак седам захтева за рушење цркве: „Рушење је требало да буде
још пре пет месеци.” Без икакве хришћанске савести, а да не говоримо
о епископским врлинама, расколник Петар, пошто је, усред зиме,
у поноћ, протерао монахе и монахиње који су приступили Православној
Охридској Архиепископији, сада жели да у корену сатре укупно монаштво
у битољском крају. Монаси сметају само непобожнима, ђаволу и Петру.
Колико је пао човек који захтева рушење цркве и манастира и томе
се радује! Од нечег таквог зазиру чак и муслимани јер знају да
би их кад-тад снашла Божја правда, али не зазиру расколници, који
су већ свима показали своје лице.
 У
догађајима који су се у последње две и по године десили у вези
са Православном Охридском Архиепископијом, многи су показали своје
право лице и намере. Суштински, никакве везе са многовековном
хришћанском цивилизацијом немају они који су насилно и уз помоћ
полиције прогнали једног епископа из његовог места боравка; они
који налажу полицији да без одлуке суда претреса станове епископа
и верних Православне Охридске Архиепископије кад год то зажеле;
они који суде епископима и осуђују их само зато што су ушли у
цркву; они који их хапсе, суде им и осуђују их зато што су, служећи
у катакомбама у које их је протерала власт, тобоже распаљивали
верску мржњу; они који прогањају монахе и монахиње из њихових
манастира, у којима су, у многим непроспаваним ноћима, у бдењу
и молитви за све људе, градили присан однос са Богом.
Република
Македонија, која је веома далеко од правне државе, јесте земља
у којој су политичке одлуке изнад закона. Али, ако је за сав овај
вандализам држава крива једанпут, расколничка организација која
себе назива МПЦ крива је бар двапут. Данас се инквизиција, коју
је Римокатоличка Црква спроводила у средњем веку, појављује и
делује у Републици Македонији; расколници врше "свети суд",
односно инквизицију, а држава то спроводи. У Православној Цркви
није било инквизиције, а по њеном еклисиолошком и канонском поретку
она и није могућа. По томе се и познаје да расколници нису Црква.
Они су банда сабрана ради остваривања личних интереса, а постојаће
све док те интересе буду остваривали. Жалосно је само што то не
могу да схвате средства информисања, а ни народ који таква средства
информишу. Може ли Црква рушити храмове? Ако се боље присетимо,
то нису чинили ни Турци, који су, иначе, друге вере. Какву будућност
може да очекује народ који је почео да руши цркве? То је исто
као да рушиш свој дом; и још више: као да рушиш своје тело, јер
је храм и тело и душа једног народа.
Сила,
пак, Цркве јесте у Духу који све изнова гради. Да ли је ово први
пут у историји Цркве да се руше храмови? Рушили су их и Нерон,
и Диоклецијан, и Јулијан Одступник, и Хитлер, и Стаљин, и Тито,
а сада их руши и Бранко. Мислите ли да има разлике између Хитлера
и Нерона, или између Бранка и Стаљина? Они су деструктивни људи
– људи који руше, а не граде; који троше, а не зарађују; који
желе да имају робове, а да сами остану робови страсти.
Овај
манастир се гради у неурбанизованој зони, а у његовој околини
има више од педесетак објеката од тврде грађе и ниједан нема грађевинску
дозволу. Не зато што људи не желе да легализују своје објекте
него зато што се по закону не може давати дозвола за градњу у
неурбанизованој зони. Али зашто не поруше све објекте у околини
манастира? Зашто не сруше сва села и половину градова који су
изграђени у неурбанизованим зонама? Ево зашто: зато што је лакше
борити се са голоруким монасима и монахињама, који немају друго
оружје осим сузa. Нека грађевинска инспекција покуша да сруши
стају, а не кућу, у Тетову или Гостивару! Какав је то председник
и каква је то држава који ти не дају ни да плачеш док те туку?
Када
се у једној земљи и у једном народу почне са рушењем цркава и
манастира, – знак је да је стигла мерзост опустјенија
о којој говори Свето Писмо. Од те земље и од тог народа тешко
је очекивати било шта. Али, без обзира на то колико је народ пао,
захваљујући икони Божјој коју носи у себи, он уме да препозна
оне који носе маске свеца, а у срцу су вукови. Петар је већ одавно
у Битољу препознат као вук. Битољчани га не поштују, акамоли да
га воле. Његова злоба и лицемерје су премашили сваку меру и сада
се поистовећују са ђаволским.
Познато
је да су Јевреји од Зида плача направили државу. Православна
Охридска Архиепископија се данас налази пред Зидом плача.
Она ће од тог Зида направити Царство које није
од овога света, које није држава. Остатак Зида, који
расколници ни уз помоћ државе нису успели да сруше, ући ће у пројекат
Новог Јерусалима који гради Христос. Јер, камење из тог Зида
клесано је по мери Јермине куле, оно је спојено сузама очишћења,
а учвршћено је радосном тугом страдања правде Божје ради.
Раскол
је многократно гори од јереси. Јеретици су ван Цркве и лако се
распознају; расколници руше изнутра. Само човек који није имао
посла са расколником не зна о каквој се врсти људи ради.
Православна
Охридска Архиепископија
ПРЕДАВАЊЕ
У ОРГАНИЗАЦИЈИ
ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ И МАТИЦЕ СРПСКЕ
У среду, 27. октобра 2004. године, у 19 часова, у оквиру посете
делегације Издавачког савета Руске Православне Цркве Епархији
бачкој, у Свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, одржаће
се предавања на тему:
Изазов глобализације и Православна Црква, предавач ђакон
Андреј Курајев, и Актуелност православног аскетског учења
о човеку, предавач академик Сергеј Сергејевич Хоружиј.
У
прилогу достављамо саопштење Епархије рашко-призренске поводом
интервјуа шефа УНМИК-а Сорена Јесена Петерсена немачком недељнику
Дер Шпигел у коме је дубоко увредио Српску Православну Цркву и
страдални народ на Косову и Метохији
НЕ
САМО ДА НАС ЖИВЕ САХРАЊУЈУ,
ВЕЋ НАС ТЕРАЈУ И ДА ЋУТИМО...
Петерсенова
изјава у Шпиглу представља политички и морално крајње неодговоран
чин и дубоко вређа породице пострадалих Срба и свих оних који
већ пет година живе у "хорор-причи" коју режира УНМИК
са албанским лидерима. Истовремено рећи шефа УНМИК-а у овом критичном
периоду подстичу даље насиље према Србима и дају алиби злочинцима
који више од пет година спроводе политику етничког терора под
влашћу УН. Све што су Срби прошли на Косову и Метохији под УНМИК-овом
влашћу, посебно током мартовског погрома, заиста с правом може
да се назове хорором, али тај хорор није производ маште већ је
последица катастрофалних резулатата мисије УН, која након пет
година насиља и дискриминације преко ноћи хоче да прогласи сопствену
победу на трагедији једног народа и његове Цркве. Ова најнеуспелија
мировна мисија у историји УН је на Косово и Метохију донела само
патњу и бол неалбанском становништву допустивши систематско насиље
и злочине против Срба, Рома, Горанаца и других мањинских заједница,
за што ниједан шеф УНМИК-а није понео одговорност.
ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА
САОПШТЕЊЕ
ЗА ЈАВНОСТ
ЕРП
КИМ Инфо-служба
Грачаница, 20. октобар 2004
"Споља
се показујете људима праведни, а изнутра
сте пуни лицемерја и безакоња", Мт. 23,28
У
интервјуу за последњи број немачког недељника Дер Шпигл шеф УНМИК-а
Сорен Јесен Петерсен наставио је безочну кампању блаћења Српске
Православне Цркве за коју је са до сада не чувеним лицемерјем
изјавио да заједно са београдским политичарима "шири хорор-приче
које немају никакву везу са реалношћу на Косову и које су контрапродуктивне
за косовске Србе"
Ова
најновија изјава Петерсена као и циничне речи Дер Шпигелове новинарке
Ренате Флотау по којој "многи војници КФОР-а и УН администратори
недостатак слободе кретања Срба не приписују претњи која долази
од Албанаца" (већ ваљда српској уобразиљи) и да "се
православни епископ Артемије уживео у улози жртве" наставак
је широке и вешто планиране медијске кампање која је покренута
из седишта УНМИК-а недавним нападом на владику Артемија због повлачења
СПЦ из комисије за обнову порушених цркава. Један службеник УН-а
и близак сарадник Петерсена је у недавном телефонском разговору
сасвим отворено запретио да ће Црква имати озбиљних проблема због
свог става. Ова клеветничка кампања се преко саопштења УНМИК-а
и појединих страних медија свакодневно наставља првенствено против
оних који своје незадовољство радом мисије УН и косовских институција
желе да изразе својим легитимним правом да не учествују у предстојећим
косовским изборима који представљају пародију демократије и има
за циљ да угуши сваки глас протеста и неслагања са политиком коју
форсира нови сеф УНМИК-а и они који стоје иза њега.
Петерсенова изјава у Дер Шпигелу представља пре свега политички
и морално крајње неодговоран чин једног међународног бирократе
и дубоко вређа породице пострадалих Срба и свих оних који већ
пет година живе у "хорор-причи" коју режира УНМИК са
албанским лидерима. Истовремено, речи сефа УНМИК-а у овом критичном
времену подстичу даље насиље према Србима и дају алиби злочинцима
који више од пет година спроводе политику етничког терора под
влашћу УН.
Све
што су Срби прошли на Косову и Метохији под УНМИК-овом влашћу,
посебно током мартовског погрома, заиста с правом може да се назове
хорором, али тај хорор није производ маште веч је последица катастрофалних
резултата мисије УН која након пет година насиља и дискриминације
преко ноћи хоће да прогласи сопствену победу на трагедији једног
народа и његове Цркве. Ова најнеуспелија мировна мисија у историји
УН је на Косово и Метохију донела само патњу и бол неалбанском
становништву допустивши систематско насиље и злочине против Срба,
Рома, Горанаца и других мањинских заједница, за сто ниједан сеф
УНМИК-а није понео одговорност. Будући да УНМИК не жели да се
конфронтира са албанским екстремистима активно се ради на томе
да се Срби и посебно владика Артемије прикажу као кривци за сопствену
несрећу, за неуспели повратак и обнову порушених кућа и цркава
и да се на тај начин оправда наставак етничког чишћења.
Међутим,
без обзира на све клевете владика Артемије ће након последњих
десетак година остати запамћен као аутентични глас савести српског
народа и "добри пастир" (Јн 10,11) који је истину о
збивањима на Косову и Метохији проносио од Вашингтона до Москве,
од Берлина до Париза и Лондона. Његов став је био и остао исти
– да насиље није и не може бити пут ка напретку једног друштва
и појединца. Као што је у време Милошевићевог режима владика Артемије
био један од главних носилаца отпора против диктатуре, владика
је и после успостављања тзв. мира на Косову и Метохији остао глас
“вапијућег у пустињи” (Мар 1,3) који је указивао да је једна владавина
зла замењена другом, која је још гора у томе што ужива међународну
подршку и што се врши у име тобожњег демократије и мултиетничности.
Док су под видом лажног мира десетине хришћанских храмова нестајале
у пепелу, а свуда унаоколо убијане и киднаповане на стотине Срба,
Рома, и других припадника мањина владика Артемије је упорно позивао
међународну заједницу да испуни своју дужност и заштити оне који
су изложени неправди. Истовремено он је позивао и Србе покајању,
да променом режима и одрицањем од Милошевићеве политике крену
новим путем ка Европи и свету. Он је први пружио руку помирења
албанским лидерима, први међу Србима на Косову признао и осудио
злочине над Албанцима за време рата, први је ступио у сарадњу
са УНМИК-ом и КФОР-ом и повео Србе у нове косовске институције
са надом да се демократија може и мора изградити једино сарадњом
и дијалогом.
Српски
екстремисти и лажне патриоте су га називали издајником и страним
агентом, а албански екстремисти српским националистом. Медјутим,
пред Богом и широм света морални углед владике Артемија остао
је неприкосновен јер је био и остао човек који се бори за правду,
опстанак своје Цркве и њеног верног народа на просторима на којима
Срби вековима живе и Богу се моле.
Чиме
су међународна заједница и косовски Албанци узвратили владики
Артемију за његов дубоко морални став и личну жртву? Новим злочинима,
новим порушеним црквама и раскопаним гробовима. Да ли је то пораз
владике Артемија и његове јеванђелске "политике"? Засигурно
не, јер без обзира на све несреће које су задесиле Цркву и њен
народ владика Артемије је морални победник који је од почетка
до краја остао доследан себи и јеванђелским принципима. Сада,
када се још диме српска згаришта од мартовских злочина, а њихови
организатори бестидно шепуре пред ТВ камерама, тобожњи миротворци
на Косову устали су против владике само зато што се он усудио
да им још једном у очи каже истину која им у овом тренутку најмање
одговара - а то је да нико нема моралног права да оне који су
лишени свих могућих права и слобода тера на изборе који су понајвише
потребни УНМИК-у и албанским лидерима; да они који су дојучер
рушили цркве или пак мирно гледали њихово скрнављење из својих
УН канцеларија понајмање имају моралног права да сада условљавају
како ће се оне обнављати, а још мање да за свих нерад оптужују
Цркву.
Владика
је остао доследан уверењу да се демократија на Косову и Метохији
мора изградити на заједничком помирењу Срба и Албанаца, на узајамном
праштању и покајању, али исто тако он остаје доследан Јеванђељу
да мудар човек не гради "кућу на песку" тј. на лажи
и обманама, већ на "камену" истине и правде (уп. Мт
7, 25-27).
Не треба се заваравати, ни излазак и неизлазак косовских Срба
на изборе не доносе никакав напредак ни Србима, а ни самом Косову,
све док УНМИК и међународна заједница настављају са политиком
толерисања албанског етничког насиља и награђивања косовских институција
још већим овлашћењима на штету неалбанског становниства и стабилности
целог региона. Црква је јавности пре свега упутила пастирску поруку
сведочећи истину да се неправда не може називати правдом и лаж
истином, да лична и колективна слобода представљају основне предуслове
за нормално учешће у изградњи једног демократског друштва и да
се несрећа косовских Срба не сме користити за међусобне политичке
борбе и добијање међународне наклоности. Истовремено, Црква је
упозорила УНМИК да нема морално право да манипулише и прети Србима
користећи их као покриће за сопствене неуспехе. То је био и остаће
став СПЦ без обзира на све претње, уцене и увреде, ма са које
стране оне долазиле.
МУЗЕЈ
СРПСКЕ ПРАВOСЛAВНЕ ЦРКВЕ
ДОБИО ВРЕДНУ ИКОНУ
СВЕТОГ НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ
 Данас
је Музеј Српске Православне Цркве у Београду добио изузетно вредан
дар. Икону Светог Николаја Мирликијског Чудотворца је Његовој
Светости Патријарху српском Г. Павлу, у присуству мр Слободана
Милеуснића, управника Музеја Српске Православне Цркве,  уручио
г. Душан Рожић, колекционар уметнина, који више од тридесет година
живи у Цириху. Ову икону даровао је руски цар, Николај Други Романов,
Александру Обреновићу, краљу Србије. Настала је у 18. веку и рад
је дворских мајстора. Украшена је златним 18-каратним оковом,
смарагдима, дијамантима и рубинима.
Његова
Светост Патријарх Г. Павле је г. Рожићу, срдачно захвалио на дару
и високој свести да је потребно да ова драгоцена икона остане
у Српској Цркви и народу.
САЈАМ
КЊИГА 2004.
ПРОМОЦИЈЕ
НА ШТАНДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 
Представљање
издања Издавачког савета Московске Патријаршије и албума 75
година Руског Патријарха. Говори протојереј Владимир Силовјев,
о. Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије
 
Представљање
часописа Светосавско звонце, књиге за децу: Чаробна ливада Славице
Томић и Радне свеске за веронауку, јереја Косте Ковјанића, учествују:
др Драго Сандо, аутори Славица Томић, о. Коста Ковјанић и Радмила
Мишев, главни и одговорни урдник “Светосавског звонца”
Руска
Црква представља књигу: Богослужбена употреба звона
СРПСКИ
ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ,
представљање специјалног броја часописа «Свевиђе»
 
Протођакон
Радомир Ракић: Библијска енциклопедија I том,
говоре протођакон Радомир Ракић и Живица Туцић
Интернет
презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера
у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net
и сервера у Београду www.spc.yu
(донација Беотел-а).
WAP Презентација
wap.spc.yu
Copyright © 1999-2004 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
e-mail
|
