Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
26. април 2005. године

ДОНАТОРСКА КОНФЕРЕНЦИЈА
О КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ПАРИЗУ

Прва Донаторска конференција за обнову уништене културне баштине на Косову и Метохији одржаће се у Паризу 13. маја 2005. године. Предвиђено је да се, поред онога што је дужна да плати Влада Косова, издвоје знатне суме новца за обнову осталих цркава и манастира.

Планирано је да хришћанске земље, Грчка, Русија, и Италија дају финансијска средства за наше цркве и, ради баланаса, да арапске земље дају средства за џамије.

Предвиђено је да се за неке од светиња на Косову и Метохији обезбеде средства и то: За Св. Архангеле 3.600.000 евра, Девич 4.000.000 евра, Саборни храм Св. Ђорђа у Призрену 2.700.000 евра, Црква Св. Тројице у Ђаковици (у центру града) 2.100.000 евра, обнова старе цркве и парохијског дома у Ђаковици 900.000 евра, Црква св. Николе у Приштини 955.000 евра, Зграда епископије у Призрену 350.000 евра, Богословија Св. Кирила и Методија 2.235.000 евра итд.

У писаном материјалу Конференције храмови се редовно помињу као српске православне цркве, и ничим се не мења њихова историја и идентитет.
Нажалост, ово није познато једном делу јавности па и даље циркулише неистина да се, Донаторском конференцијом у Паризу и Меморандумом о разумевању, Србима практично отимају светиње и предају Албанцима.

Наравно додатна средства ће се прикупљати, а донаторска конференција може да се понови.

МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ И КАЊОН РЕКЕ БИСТРИЦЕ ПРОГЛАШЕНИ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЗОНУ ПОД НЕПОСРЕДНОМ БРИГОМ УНМИК-А

Братство Српског православног манастира Високи Дечани поздрављају јучерашњу извршну одлуку шефа УНМИК-а г. Сорена Јесена Петерсена, којом је подручје око манастира и кањон реке Бистрице прогласио за специјалну зону под непосредном бригом УНМИК-а.

Управа манастира сматра да је ова одлука значајан корак у правцу дугорочног очувања манастира Високи Дечани и српске културне баштине на Косову и Метохији. Истовремено, сматрамо да ће одлука значајно допринети изградњи узајамног поштовања између манастира и локалног становништва.

Српски православни манастири и други културни споменици, као део светске и европске културне баштине на Косову и Метохији, представљају благо од универзалног значаја и залог европске будућности целог региона. Стога све заједнице на Косову и Метохији, без обзира на своје етничко или верско порекло треба да дају искрен допринос у њиховом очувању.

Извор: Манастир Дечани

ВЕЛИКА ИЗЛОЖБА ВАСКРШЊИХ ЈАЈА У НИКШИЋУ

Дом Светог Василија Острошког у Никшићу, за предстојећи празник Христовог Васкрсења, припрема продајну изложбу васкршњих јаја. Средства, прикупљена том приликом, намијењена су за неке од активности којима ће Дом проширити, и обогатити, постојеће капацитете. Изложбу ће благословити и, беседом, отворити Његово Преосвештенство Епископ будимљанско- никшићки Г. Јоаникије у 20.00 часова на сам празник Васкрсења Господњег.

За учешће на изложби васкршњих јаја одазвали су се бројни иконописци и академски уметници из Никшића и других градова Црне Горе и Србије. Они ће за ту прилику иконописати и израдити украсна јаја на начин што ће их осликати, израдити у дуборезу или каменорезу. Изложба васкршњих јаја у Дому Светог Василија Острошког, у Никшићу, донеће дух једног давног обичаја, који је нарочито био везан за руски двор, али и за друге хришћанске дворове када је сликање и филиграндска израда јаја у питању. Тада се изузетно велика пажња поклањала управо уметничком аспекту израде васкрших јаја, а сем тога на руским дворовима се његовао и леп обичај даривања јајима на дан Васкрса.

ПРИКАЗ КЊИГЕ
УВОД У НОВИ ЗАВЕТ

Проф. др Јоанис Каравидопулос, УВОД У НОВИ ЗАВЕТ, са грчког Лада Јагушт Акад, Епархија далматинска, Београд-Шибеник 2005, стр. 318.

Не тако давно наши студенти су били принуђени да испите из Новога Завета припремају из бележака са предавања. Затим су се појавиле скрипте, мање или више поуздане, јер настају или са знањем предметног професора, али и без њега. Сада се већ улази у време кад студент за испит може да бира књигу из које ће учити материју. У круг те литературе сада може се уврстити и овај наслов.

Дело пред нама је ипак више популарног карактера, тако да је по замисли аутора намењено и студентима и људима ширег круга. Писац истиче да је сличних дела и код Грка мало (издваја само два наслова); шта се тек може рећи за нас где су прилике много теже? Аутор овога дела спада у ред признатих стручњака широм хришћанског света из ове области; он је, поред признатих научника за припремање критичких издања Новога Завета на грчком језику, Курта Аланда, Матеја Блека, Карла М. Мартинија, Бруса Мецгера и Алана Викгрена, члан овога научног тима од његовог 27. критичког издања, која се, иначе, припремају у Штутгарту.

Донекле је необично што се посебна научна дисциплина која се бави изучавањем Светога писма назива уводом. Своје почетке има у XVIII веку. Постоје уводи и за Стари и за Нови Завет. У оба случаја примењује се подела на општи и посебни део. Општи увод се бави историјом канона, текста и језика, одн. превода. Посебни увод разматра историјат настанка сваке књиге Новога Завета појединачно (писац књиге, време и место настанка, сврха писања, интегритет, аутентичност, садржај...). У Каравидопулосовој књизи је више простора посвећено питањима из посебног увода, док је општи мање заступљен.

Приликом обраде књиге примењен је хронолошки принцип, а не њихов редослед у канону Новог Завета. Стога се и десило да је Марково јеванђеље обрађено пре Матејевог. Све књиге (списи) Новог Завета настају, према аутору, у размаку од око 50 година (51-100. г.) на простору од Коринта до Ефеса, однoсно Коринта као места настанка првог (Прве посланице Солуњанима) и Ефеса, као места писања последњег списа (Јеванђеља Јовановог). Затим, као места писања дела Новога Завета помињу се Антиохија, Ефес, Коринт, Македонија и др. За Ефес везује настанак 11 списа. Највећи број списа потиче од светога апостола Павла, а затим јеванђелиста Јована (пет). Тешко је сваком вернику, а тим више истраживачу, да се помири са чињеницом да су жеље за знањем далеко испред могућности, јер на располагању стоји сувише мало података на основу којих би се донели сигурни закључци.

Новозаветне књиге чине јеванђеља, Дела апостолска, посланице ап. Павла, саборне посланице и Откривење Јованово. Јеванђеља – благовесник, израз који се среће по нашим рукописним књигама - има четири. Прва три су слична, али има и разлика. Тим поводом настаје тзв. синоптички проблем, који овде није детаљније обрађен, као што је код нас то урадио проф. Чарнић. Свака од наведених књига у Новом Завету има своје паралеле и одјек у свету апокрифне литературе, овде само поменуте без детаљније обраде.

Потреба превода новозаветне поруке назначена је већ приликом Педесетнице када Дух у виду огњених језика силази на апостоле и они говоре туђим језицима. Први превод је, макако необично звучало, био грчки – текст Матејевог јеванђеља са арамејског преведен на грчки, језик свих осталих књига Новога Завета. Латински се сматра првим преводом који није био неопходан самоме Риму где се тад говорило грчким, него периферним областима империје.

Сваки језик се развија, па и грчки. Стога се осећа и потреба превода на савремени грчки. Први покушај потиче из XVI века. Чини га јеромонах са Крфа док чами у венецијанском затвору. Циљ му је "како би мали човек знао шта значи сваки део божанскога Писма". Када се погледа историја превода на новогрчки, види се да је ту више рађено него код Срба. Уз то, те покушаје прате далеко тежи сукоби него код Срба који доводе и до оставке и пада владе. Тиме се баве и састављачи државног Устава у више наврата.

Реч је о вредном подухвату, прво што је допринос скромној литератури наше библистике, а потом што тај допринос долази из једне епархије за коју се може рећи да је у најтежем положају из више узрока. То је опомена и за оне који могу и од којих се очекују више, али не чине или не умеју да раде.

Као стручњак на пољу библијских наука и као изванредни познавалац релевантне библиографије, проф. Каравидопулос наводи сву литературу о појединим питањима, или пред сваком новозаветном књигом коју обрађује, на грчком језику као и на познатим језицима, с тим што прво место заузимају тумачења светих Отаца, с минуциозном назнаком у којој свесци дела Светих отаца у издању славног Миња ово тумачење се може наћи, што је значајно за даља проучавања и праћење светоотачких тумачења.

На крају вреди истаћи лепоту и тачност превода и стручну редакцију Епископа далматинског Фотија, који су показали зрелост за посао овакве врсте, тако да нису без основе очекивања да ће нас обрадовати преводом и још неког дела из библијских наука.

Дело проф. Каравидопулоса топло препоручујемо с пуном одговорношћу богословима, студентима и широј читалачкој публици, будући убеђени да ће имати огромне духовне користи.

протођакон Радомир Ракић

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu