|
|
Информативна
служба
Српске Православне Цркве
10. јун 2005. године
Постала је редовна појава да одређени кругови
преко јавних средстава информисања траже да се Српска Православна
Црква изјасни о појединим појавама и догађајима, невезаним за
Цркву и њену мисију, одмах по њиховом захтеву. Слично се понавља
и ових дана, када је цело српско друштво, које у апсолутној већини
чине православни верници, најоштрије осудило убиство заробљених
муслимана. Искуство претходних тешких година научило нас је да
је – без обзира на оно што као истину потенцирају медији – потребно
сачекати да се, колико је могуће, утврди да ли постоји чињенична
и хронолошка веза између догађаја који нам се приказују „у пакету”.
То се потпуно посведочило и у начину на који је снимак благослова
датог групи униформисаних лица од стране једног православног
свештеника повезан са снимком стрељања несрећних муслиманских
заробљеника.
ГОСПОДЕ, НЕ ПОНОВИЛО СЕ!
Поводом снимка злочина над заробљеним муслиманима
Пре извесног времена могли смо да на телевизији гледамо један
страшан, мучан снимак. Реч је о документарном снимку читавог
процеса стрељања неколико младих људи у цивилним оделима од стране
наоружане групе униформисаних лица. Гледајући, сазнали смо да
је реч о убиству муслиманских заробљеника, које су починили људи
српске народности – припадници паравојне формације Шкорпиони.
Било је, заиста, тешко гледати ове мучне снимке, читав овај
ритуални видео-запис хладнокрвног убијања ненаоружаних, немоћних
цивила, како због више него очигледне младости побијених жртава
тако и због бездушне суровости починилаца овог злочина, који
су читав догађај пропратили ужасним, нељудским (мало је рећи
циничним) коментарима, недостојним цивилизованих људи. Све то,
без икакве сумње, заслужује критички коментар сваког нормалног
човека, недвосмислену осуду убицa и искрено саучешће над страдањем
недужних цивила – посебно због тога што се, гледајући читав овај
призор, може закључити да је он сниман свесно, намерно, као део
неког необјашњивог садистичког ритуала.
Нема, сигурни смо, никога (без обзира на националну и верску
припадност) кога неће потрести овај догађај. Овај снимак у потпуности
оживљава све болне страхоте рата који је до сада унесрећио толике
појединце, породице и народе, рата који је, све доскора, био
наша заједничка судбина и заједничка несрећа. Али уз овај снимак
срамотне егзекуције цивилa, приказана је и једна додатна сцена
у којој православни свештеник даје благослов групи војникa за
које можемо да претпоставимо да припадају поменутој јединици
такозваних Шкорпиона. У реакцијама наше јавности после гледања
шокантног снимка појавили су се и коментари који сасвим произвољно
и апсолутно погрешно тумаче природу везе ових двају – међусобно
временски раздвојених – догађања. Због тога је важно да се на
ову тему каже и неколико неопходних речи, а у циљу откривања
истине о свему овоме.
Ником нормалном не пада на памет да са себе скида део одговорности
за све оно што се догађало у последњем рату. Тешко је на све
што се догађало гледати „објективно“, „непристрасно“, без људских
страсти, страхова, предубеђења, без оваквог или онаквог историјског
контекста – посебно јер је овде најчешће била реч о грађанском
рату и братоубилачкој борби између до тада блиских људи, сарадникa,
суседa, пријатељa и рођакa. У вртлогу оружаног сукоба, ретко
шта остаје кристално јасно – осим, наравно, ако нисте, унапред
и коначно, учеснички опредељени.
Српска Православна Црква није судска институција. Није ни држава...
Она је, просто, скуп свих крштених православних хришћана, богочовечанска
заједница, чувар вере и Предања; учитељ јеванђелских врлина;
духовни и морални регулатор и коректив друштва; народна утеха
и лична исповедаоница, непрекидни позив на преображај и покајање.
Црква се бави проблемима људске душе и смисла живота. Она није
никаква и ничија политичка организација. Зато се од ње не може
очекивати немогуће, нити оно што би, можда, неко хтео. Она се,
напросто, не може и не сме инструментализовати – нити да нешто
уради нити да нешто не уради, по нечијој жељи и потреби. Ми нисмо
у Цркви никакав „скуп безгрешних личности“; нисмо нека издвојена
„елита изабраних“, нити ма шта слично томе. Ми смо спремни да
на себе примимо грехе и патње свакога ко нам се обрати, спремни
да учинимо што год можемо на мирењу и праштању – и у рату и у
миру.
Али свако од нас има своју савест, своје виђење ствари и догађаја,
по мери свог тумачења мисије коју је преузео. Посебно је то присутно
у изузетним приликама, када су смрт и страдање ближи него иначе.
Тада свештеник често добија на важности, а његови поступци –
на значају и на одговорности. Није лако, ни безначајно, бити
духовник, исповедник, сведок, саветник, извор последње наде.
Наравно, све се чини по слободној вољи и на позив оних који се
свештенику обраћају за помоћ и благослов. Свештеник не иде силом,
нити ради спољашњег ефекта. Никада се не сме наметати, ништа
и никоме не сме да наређује. Ту је где је потребан, позван, добродошао.
Самим тим, свештеник је уз оне који од њега очекују утеху –
као учитељ уз свој разред, родитељ уз своју породицу, пријатељ
уз пријатеља. Не зато што не осећа туђе муке и не зна за неке
другачије потребе већ зато што је свој међу својима – начелом
слободног избора, братске и јеванђелске љубави. Никога Српска
Православна Црква не одбацује, нити потцењује. Никога не сматра
странцем, никога безначајним, никога непријатељем. Ми нисмо ту
да судимо и осуђујемо. Ми смо ту да се молимо за спас душа, да
нико не чини злочин, да нико не узме, тек тако, на себе страшно
право узимања туђих живота. И тако је било одувек.
За оне који не знају, поменућемо да су, после Првог светског
рата, сви официри српске војске били седам година одлучени од
Причешћа, подофицири - четири, а обични војници – две године.
Јер, иако је рат био од свих доживљен као одбрамбени и ослободилачки,
сама чињеница да се морало ратовати – дакле, и одузимати туђи
живот – била је довољан разлог за покајничко осећање и за канонску
епитимију. А пре одласка у рат наши тадашњи ратници (од обичних
редова, па до генерала) су се молили, заједно са свештеницима
Српске Православне Цркве, за спас своје душе – прихватајући одлазак
на ратиште као жртву, знајући да их чека тешки грех борбе са
непријатељем, да их чека смрт или још горе: одузимање живота
противничким војницима. Све то припада антиномијама рата, ирационалном
парадоксу ратовања, ситуацијама које се не могу ни предупредити
ни лако решити. Постоји нека велика, страшна тајна у сваком рату.
И никоме није лако у рату, са смрћу која просто подрхтава између
супарничких положаја.
Заиста није лако процењивати ни унапред просуђивати шта ће се
дешавати после заједничке молитве, по одласку војникa на бојиште.
Неписани је обичај да свештеник и у таквим, трагичним околностима
испрати вернике молитвом и благословом, као увек (при рођењу,
склапању брака, у разним животним приликама, при испраћају до
гроба...), уз очинску поуку и поруку да и у рату, пред лицем
опасности, треба бити (колико је год то могуће) човек, уз то
надахнут хришћанским учењем. И то онда чини сваки свештеник по
мери свога схватања ситуације, своје духовне снаге, свог духовног
васпитања, свог искуства. Свештеник притом нема право да се претвори
у такозваног обичног човека, у свог земљака и суграђанина; маколико
било страдање ближњих, „служитељ Божји“ се не преобраћа у „служитеља
народа“, у пуки део колективне народне судбине. Он мора да препозна
оно старије, важније: првенство свечовечанског над народним и
националним, предности утехе над подстреком, племенитости над
херојством. Он јесте сапатник, човек „од крви и меса“, али је
увек и изнад свега свештеник – човек истине Распећа, проповедник
љубави, смиреноумља и спремности на личну жртву.
Постоји у традицији наше Цркве потпуна спремност да се учини
све што је могуће да би се исправило погрешно, умирило острашћено,
поново доживело све што је заборављено; да се поучи истином и
утеши надом; да јунаштво пређе у чојство, а снага у племенитост;
да се покрене ланац личног преиспитивања у сваком од оних који
ће сутра бити на овој или оној „страни”; да све буде по прихваћеним
међународним конвенцијама, али, пре тога, и по узвишеној хришћанској
спремности на опраштање; да се не осрамоти част и име народа
коме припадамо и вере коју исповедамо, али, пре тога, ни људско
срце пред Богом.
Свесни смо, нажалост, чињенице да у овом тренутку све наведено
звучи, ипак, некако другачије него што би звучало пре гледања
једног оваквог снимка. То разумемо и спремни смо на све што
је потребно да се овакве сцене више не понове – ни на једној
ратној страни. А то не говоримо да бисмо олако, на други тас
реалности, поставили све српске и православне жртве у недавном
ужасном сукобу. Не желимо да и овог пута, у контрасмеру, помињемо,
унедоглед, сва она неописива страдања побијених у источној
Босни, у сребреничким селима: Гостиљу, Опарцу, Ратковићу, Брежанима,
Крњићима, Залазју... Не сме се светити одсечена глава Милоша
Новаковића, не сме се светити разапињање на крст Видоја Лазића,
не сме се светити то што су спаљени, живи, у својим кућама:
Кристина Лазић, Милисав, Мирко и Драгослав Ранкић. Не сме се
светити заклани старац Васо Порача, ни вилама прободена Сока
Вујић, ни измасакрирани Радоје Лукић... А све се то догодило
у лето 1992. године, у општини Сребреница, као злокобни почетак
страшног и обостраног страдања у овом крају. Не сме се светити, нити се овим страдањима сме правдати нељудско,
хладнокрвно убиство које су починили „Шкорпиони“. Али се мора,
једном заувек, разумети да је паклени ланац смрти сачињен од
мржње и освете и да га је могуће раскинути само на један једини
начин: уважавањем и памћењем свих жртава, искреном молитвом за
све оне који су, најчешће невини, страдали како овде тако и у
свим другим областима ратних дејстава.
Свако страдање се мора доживети потпуно састрадално, до краја.
Без пребацивања на другу страну, а да се претходно не осети туђи
бол, туђи јаук, туђа црнина, туђа патња. На обе стране се могу
чути мајке у непреболном јецају због нестанка њихових најмилијих,
њихове деце – оне која никада неће доживети своју свадбу, рођење
свог детета, мир своје старости.
Сви који имају уши да чују и очи да виде нека помогну да се
расплете крвави чвор страдања! Да престане међусобно лицитирање
кривицом и да страдање невиних не постане разлог за нове злочине.
Да се никада више не би чуо онај нељудски, „шкорпионски“ глас
који се смеје туђем страху и немоћи... Да ничија деца не доживе
да препознају рођеног оца ни међу убијенима ни међу убицама.
Да се прекине са злоупотребом конкретних људских трагедија у
политичке, медијске и ма какве друге, човека недостојне сврхе.
Да се прекине са монтажама и пропагандом, са сугестивним гласом
из позадине и олаким оптуживањем увек само једне стране.
Тек
тако ћемо, у дубини своје савести, успети да бар мало разумемо
оно што је тако тешко разумети. Тек тако ћемо осетити свачије
сузе и сав удружени бол обеју страдалних „страна“. Тек тако ћемо
моћи да – искрено, из дубине душе – завапимо: „Господе, не поновило
се!“
ОСВЕШТАВАЊЕ НОВИХ ПРЕСТОНИЧКИХ ЦРКАВА
Његова Светост Патријарх српски Г. Павле ће у суботу и недељу
освештати две новосаграђене цркве у Београду.
У суботу, 11. јуна 2005. Године, Свјатјејши Патријарх ће освештати
цркву Светог Пантелејмона у Миријеву.
Нови храм, површине преко 300 стотине квадратних метара, рађен
је по пројекту архитекте г. Милана Томића. Поред цркве изграђен
је и парохијски дом, са становима за свештенике, и великом салом
намењеном за одржавање предавања, концерата, и других садржаја.
У недељу, 12. јуна 2005. године, Његова Светост Патријарх, освештаће
и нови храм Преображења Господњег у Крушевачкој улици, изграђен
по пројекту архитекте г. Љубице Бошњак.
ПРОСЛАВЉЕНА ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ  Манастир Високи Дечани прославио је своју храмовну славу - Вазнесење
Господа Христа (Спасовдан). Свету Архијерејску Литургију служио
је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије
уз саслужење викарног Епископа липљанског Г. Теодосија и свештеномонаха
Епархије рашко-призренске. Након Свете Архијерејске Литургије
и традиционалне литије око цркве, Преосвећени Владика Артемије
је пресекао славски колач и одржао празничну беседу.
 Као и сваке године храмовна слава манастира Високи Дечани била
је прилика да се у овој православној светињи у срцу Метохије
окупе бројни верници из разних делова Србије. Ове године је посебно
дошло много деце и омладине. Културно-уметничка група младих
из Косовске Каменице и Велике Хоче, у организацији драмске уметнице
Јелене Жигон из Београда, приредила је пригодан уметнички програм
да би се празнично славље наставило у манастирској порти уз традиционална
косовско-метохијска кола.
ПРОСЛАВЉЕН СПАСОВДАН У ШИБЕНИКУ   На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ
далматински г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију
у цркви Светог Спаса у Шибенику. По резању славског колача и
славске литије, Епископ Фотије је позвао сабрани народ на сведочење
и чување Православне вере, како у периоду мира тако и у време
страдања.
СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У ХРВАТСКОЈ ДО САДА ВРАЋЕНО УКУПНО
10% ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ На недавном састанку у Загребу, 7. јуна 2005. године који је
одран између представника Владе Републике Хрватске и чланова
Епископског савета Српске Православне Цркве у Хрватској, између
осталог било је речи о повратку национализоване и узурпиране
имовине Српске Православне Цркве.
Константовано је да је до сада на просторима свих пет Епархија
Српске Православне Цркве на територији Републике Хрватске укупно
враћено 10% имовине, а од тога највећим делом у Загребу у Ријеци.
ОДРЖАНА КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ ПОВОДОМ ФЕСТИВАЛА ДУХОВНЕ МУЗИКЕ
ХОРОВИ МЕЂУ ФРЕСКАМА  Данас је у просторијама Министарства културе и медија Владе
Републике Србије одржана Конференција за штампу поводом предстојећег
XI Фестивала духовне музике Хорови међу фрескама.
На
Конференцији су говорили Предраг Стаменковић, Бранка Шапер,
Слободан Марковић и Горан Јанићијевић. Медији су, овом приликом,
упознати са програмом Фестивала који почиње свечаним отварањем
14. јуна 2005. године у Галерији фресака Народног Музеја у Београду.
Затим су присутни упознати са пратећим манифестацијама Фестивала:
Изложбом радова студената Академије Српске Православне Цркве
за уметности и консервацију Звуци са фресака, и одржавањем округлих
столова на теме: Лик и дело Војислава Илић (Катарина Томашевић),
Извођачке могућности драматургије и наступ (Даринка Матић-Маровић),
Редослед композиција, хронологија настанка напева – стилске одреднице
(др Даница Петровић) и Литургијски редослед (мр Предраг Миодраг).
Интернет
презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера
у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net
и сервера у Београду www.spc.yu
(донација Беотел-а).
WAP Презентација
wap.spc.yu
Copyright © 1999-2005 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
e-mail
|
