УПОКОЈИО
СЕ У ГОСПОДУ ДР СЛОБОДАН МИЛЕУСНИЋ,
УПРАВНИК МУЗЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Јуче
22. новембра 2005. године, се после краће и тешке болести,
у Господу упокојио, један од најистакнутијих савремених црквених
интелектуалаца и јавних делатника, др Слободан Милеуснић,
управник Музеја Српске Православне Цркве у Београду.
Опело
ће сутра, 24. новембра, служити Његова Светост Патријарх
српски Г. Павле у храму Светог Николаја, у Борчи, са почетком
у
11
и 30 часова.
Рођен
је 9. априла 1947. године у Говеђем Пољу, Дарувар (Западна
Славонија) од мајке Љубе (рођене Ирић) и оца Гојка. Основну
школу је завршио у родном месту, и у Тројеглави, а Богословију
Светог Саве у Београду (1968). Исте године уписао је Богословски
факултет на коме је дипломирао 1973. На Филозофском факултету
(Историја уметности, музеолошки смер) дипломирао је 1977.
године. Усавршавао се у Немачкој, на последипломским студијама
и одбранио (1984) магистарски рад на тему Српско сликарство
17. и 18. века у Славонији на Филозофском факултету у
Београду. На истом Факултету, одбранио је, 2004. године,
докторску тезу Пожешка митрополија.
Свој
радни век Слободан Милеуснић је започео 1975. године у Српској
патријаршији. Радио је најпре у Заводу за свеће при Патријаршијском
управном одбору, затим једно време био управник Патријаршијске
штампарије. Био је главни и одговорни уредник ревије Српска
Православна Црква - њена прошлост и садашњост (1985-1989)
и главни и одговорни уредник листа Православља (1989-1992).
Учесник је бројних научних скупова у земљи и иностранству.
Поред дужности управника Музеја Српске Православне Цркве,
био је координатор Савета за обнову храмова и културне баштине
Српске Православне Цркве и секретар Светог Архијерејског
Синода, члан Републичког одбора за обнову манастира Хиландара,
члан Управног одбора Народног музеја у Београду, члан Главног
одбора Матице српске у Новом Саду, односно Галерије Матице
српске и Културно-просветне заједнице Србије.
Добијао
је више признања из области заштите црквено-уметничког наслеђа,
музеологије и деловања у области културе (плакета Михајло
Валтровић, Златни беочуг града Београда и друго).
Од
објављених 15 књига издвајају се: Свети Срби (три
издања: 1987, 2000. и 2003); Свети Стефан Штиљановић -
ратник и светац (1992); Водич кроз манастире у Србији (1995); Средњовековни
манастири Србије (на енглеском и српском, четири издања:
1995-1998), Ruinele orthodoxie, Biserici manastiri ortodoxe
sarbe distruse, pangarite si devastate е 1991-2000, Bucuresti
1999, а од монографија: Манастир Драговић (1986); Музеј
Српске Православне Цркве (1987 и 2001); Манастир Крка,
објављена и на енглеском језику (1994. и 2004.); Хиландар (на
пет језика, 1998); Светиње Косова и Метохије, (на
четири светска језика, два издања: 1999. и 2001); Манастири
Србије (на српском и енглеском), 2002. и 2003; Српски
манастири у издању СКЗ (2004).
Посебно
су значајне публикације о страдању српских цркава и манастира
у рату 1991-1995-1997, објављене на српском и енглеском језику: Духовни
геноцид 1991-1993 (два издања, 1994), затим Духовни
геноцид 1991-1995 (каталог истоимене изложбе); Духовни
геноцид 1991-1995-(1997), објављен 1997.
Објавио
је преко тристотине чланака, расправа и приказа по стручним
часописима и црквеној штампи од којих издвајамо: Пожешка
митрополија, Православна мисао, год. 23, Београд 1980; Сликар
Остоја Мркојевић и његово иконописачко дело, Зборник
МСЛУ 21 (1985); Црква Светог Пантелејмона код села Торња
у склопу историјских догађаја, Саопштења 18, Београд
1986. Представа Срба светитеља у црквеном сликарству Славоније,
Зборник о Србима у Хрватској 1, Београд 1989; Судбина
ризнице манастира Гргетега, Зборник МСЛУ (1988); Два
извештаја о унији у Вараждинском генералату поткрај 18. века,
Зборник о Србима у Хрватској 3 (1995); Сто писама Димитрија
Руварца Радославу Грујићу, Браћа Руварац у српској историографији
и култури (1997), зборник радова научног скупа. Манастир
Жича у црквеним инвентарима XIX века, Манастир Жича (зборник
радова), Краљево 2000; Страдање српских цркава и манастира
на Косову и Метохији, Летопис Матице српске, год. CLXXVI,
књ. 465, св. 5, (Нови Сад) мај 2000; Дрворез „Света гора
— Атос”, Осам векова Хиландара (зборник радова), Београд
2000; Новоканонизовани свети из српског рода, Аnnuaire
de l’universite de Sofia “St. Kliment Ohridski” Centre de
rechervhes slavo-byzantines “Ivan Dujcev”, tome XCI (X),
Sofia 2002; Eighteenth-Centry Engravings of Hilandar Monastery, Monastic
Traditions. Selected Proceedings of the Fourth International
Hilandar Conference, Bloomington 2003; Византина у црквеном
сликарству Славоније, ЗМСЗЛУ, бр. 34-35, Нови Сад 2003; Милешевска
плаштаница, Краљ Владислав и Србија у XIII веку (зборник
радова), Београд 2003, 165-178; Kosova a Metohija – duhovna
genocida a kulturna katastrofa, Odkaz sv. Cyrila a Metoda,
mesećnik Pravosalvnej cirkvi na Slovensku, 10, roč.
XLIL/2003; Srbska pravoslavna cirkev, Vychodni krestanstvi, Brno
2003; Ревизија устава Матице српске 1860. године,
Свеске Матице српске — грађа и прилози за културу и друштвену
историју, св. 10, Нови Сад 2003; Српски манастири као
духовна станишта, културна средишта и народна зборишта (Прилог
обележавању два века од Карађорђевог устанка), Источник (Herald
of the Serbian orthodox), Year XVII, 59, Toronto 2004; Косово
и Метохија. Духовни геноцид — културна катастрофа (Косово
и Метияю. Духовный геноци – културная катастрофа), XIII
међународни кинофорум „Златни витез”, Иркутск (Сибир) 2004; Српски
манастири као духовна станишта, културена средишта и народна
зборишта (Прилог обележавању два века од Карађорђевог
устанка), Источник (Herald of the Serbian Church), Yеаr XVIII,
59, Торонто 2004; Плаштаница краља Милутина (литургијска
употреба), Ниш и Византија II, (зборник радова)
Ниш 2004; Монахиња Јефимија — Похвала кнезу Лазару и Катарина
Кантакузина Бранковић и Вараждински праксапостол, Календар
Српске Православне Цркве „Црква 2004”, Београд 2004; Запис
из јабуке, Летопис српског културног друштва “Просвјета”,
св. 9, Загреб 2004.
Објављивао
је текстове у дневним листовима и часописима („Политика”,
„Вечерње новости”, „Дневник”, “Православље”, “НИН” и други).
Био је члан Удружења новинара Србије.
МАРТИ
АХТИСАРИ У МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Специјални
изасланик генералног секретара Уједињених Нација за преговоре
о статусу Косова и Метохије, г. Марти Ахтисари са сарадницима
јуче, 22. новембра 2005. године, посетио је манастир Високи
Дечани и разговарао са Преосвећеним Епископом Теодосијем
и протосинђелом Савом (Јањићем). Као потпредседник Косовско-метохијског
одбора Српске Православне Цркве и представник Српске Цркве
за обнову порушених храмова на Косову и Метохији, Преосвећени
Владика Теодосије упознао је специјалног изасланика са тешком
ситуацијом у којој Српска Православна Црква и њен верни народ
живе на Косову и Метохији у протеклих шест година.
"Поред
институционалне правне и имовинске заштите нашег народа на
Косову и Метохији и повратка прогнаних, Црква је витално
заинтересована за трајну заштиту својих светиња: манастира,
храмова и културне баштине. Ове православне хришћанске светиње
вековима су, и у најтежа времена, верни чувари и сведоци
духовног и културног идентитета српског народа на Косову
и Метохији и као такви морају бити сачувани за будућност",
нагласио је Владика Теодосије упознајући г. Марти Ахтисарија
са одлукама недавно завршеног Светог Архијерејског Сабора
Српске Православне Цркве који је првенствено био посвећен
ситуацији на Косову и Метохији.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је између осталог подржао
посебну врсту заштите манастира стварањем заштитних зона са међународним војним
присуством, уз конкретне међународне гаранције за несметан живот монашких заједница.
Протосинђел
Сава презентовао је специјалном известиоцу потресне чињенице
о уништењу 150 православних цркава и манастира у Покрајини,
напомињући да се акти насиља над православним светињама и
даље настављају. Он је нагласио да је дугорочно очување православних
светиња један од кључних фактора за живот српске заједнице
на Косову и Метохији, чији опстанак истовремено посебно мора
институционално бити решен у склопу преговора.
На
крају састанка Владика Теодосије је изразио задовољство због
ове посете једном од најзначајнијих манастира Српске Православне
Цркве на овим просторима рекавши да овај гест г. Ахтисарија
представља значајан показатељ колико је заштита српског народа
и његове духовне и културне баштине важно питање у предстојећим
разговорима о будућности Косова и Метохије.
После
одласка г. Ахтисарија, који ће се медијима обратити званично
на Прес-конференцији у среду поподне, Владика Теодосије је
одговарао на питања већег броја новинара који су се окупили
испред конака дечанског манастира и изнео основне ставове
које је пренео Специјалном изасланику за преговоре.
Владика
Теодосије је објаснио новинарима да није разговарано о политичким
формама будућег статуса Косова и Метохије, јер то није био
циљ посете пошто ће г. Ахтисари о том питању посебно разговарати
са одговорним политичким представницима у Београду и на Косову
и Метохији.
ЕПИСКОП
ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ Г. ГРИГОРИЈЕ УЧЕСТВОВАО У ВАШИНГТОНУ,
У РАЗГОВОРИМА О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
По
благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Преосвећени
Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије учествовао је
у раду Округлог стола на тему Међурелигијска сарадња на
изградњи цивилног друштва, који је, поводом десетогодишњице
од потписивања Дејтонског споразума, у Вашингтону 22. новембра
2005. године, организовала њујоршка Фондација Апел савести.
Скуп
је отворио рабин Артур Шнајер, председник Фондације Апел
савести, који је уједно био главни медијатор скупа. У
разговору су учествовали представници Цркава и верских заједница
из Босне и Херцеговине, политички званичници из Босне и Херцеговине,
стране дипломате који су радили и они који и сада раде у
Босни и Херцеговини (званичници ЕУФОР-а, ОСЦЕ-а, НАТО-а и
других организација). Скуп је, у име домаћина, поздравио
г. Николас Бернс, државни подсекретар и уједно одржао уводно
предавање. Епископ Григорије је, између осталог, рекао:
“Дејтонски
мировни споразум, чију десетогодишњицу данас обележавамо,
заиста је донео мир и окончао рат у Босни и Херцеговини.
Штавише, понудио је и одрживи модел заједничког живота свих
народа у Босни и Херцеговини. То што је Босна и Херцеговина
данас међународно призната, у међународно признатим границама,
сигурно је заслуга овог споразума. То чињеницу не смемо заборавити.
Живимо
у ери брзог напретка науке и технологије. Свет је постао
мањи него икада досад, бар када се ради о средствима и могућностима
комуникације и брзини протока информација. Ово доба је обележено
тежњом за знањем, а знање се стиче кроз образовање. Идеја
да човек не живи сам, него у заједници са другима треба да
буде снажно уграђена у процес образовања на свим нивоима.
Школско образовање треба да подстиче одгој личности, а не
индивидуе; личности која се подучава да живи у заједници
са другим људима.
Бити
личност подразумева да човек буде слободан у сваком смислу
те речи, али истовремено и свестан граница своје слободе,
као и потребе за поштовањем исте такве слободе код другога.
То је основни предуслов за постојање сваке људске заједнице,
самим тим и државе у којој нема дискриминације и у којој
се слобода говора, мисли, кретања и вероисповедања подразумевају.
Уколико би те слободе биле успостављене у Сарајеву, тада
би овај град сви житељи Босне и Херцеговине заиста могли
доживљавати као свој главни град.
Бољи
живот у свакој заједници нужно подразумева напредак у социјалним
и економским аспектима живота. У Босни и Херцеговини је неопходно
створити атмосферу рада и воље за радом. Неопходно је створити
услове да људи буду вредновати по радним и хуманим квалитетима,
а не по националној припадности. Искорењивање корумпираности,
криминала, нерада и разних облика дискриминације требало
би да буду стални приоритети.
На
овоме свету ништа се не догађа случајно, па тако сваки догађај
има и свој узрок. То важи и за наше лично деловање и последице
сопственог избора деловања. Дакле, и наш лични избор и деловање
су нечим узроковани. Верски лидери би требали да те узроке
налазе у учењима наших религија, а не у догађајима из претходног
рата, и да према томе одређују своја деловања. На тај начин
ће наш међурелигијски дијалог, без кога је незамислив било
који облик заједничког живљења у Босни и Херцеговини, остварити
своју суштинску улогу у помирењу.”
У
даљем излагању Епископ Григорије је истакао своју посебну
забринутост што Сарајево, као главни град Босне и Херцеговине,
сваким даном постаје све више моноетничка средина. У прилог
томе Преосвећени Владика је навео податак да, и поред више
обећања са највиших места, Српској Православној Цркви у Сарајеву
још увек није враћена зграда Богословије. Затим је говорио
о крајње незадовољавајућем повратку расељених из претходног
рата и веома тешком животу повратника. Посебно је истакао
да у великим градовима и центрима, као што су Тузла и Мостар,
Српска Православна Црква и њени верни немају задовољавајући
положај, не остварују ни приближно људска, верска и грађанска
права. Као добар пример дијалога и сарадње међународне заједнице,
верских заједница и локалне власти, Владика Григорије је
навео пример обнове манастира Житомислић, са жељом да се
тај пример примени и на обнову Саборног Храма у Мостару.
Реакције
на излагање Епископа Григорија биле су неочекивано добре,
тако да је члан председништва Босне и Херцеговине г. Сулејман
Тихић пред свим званичницима обећао лични ангажман у повратку
зграде Богословије Српске Православне Цркве у Сарајеву, а
председавајући председништва Босне и Херцеговине, г. Иво
Миро Јовић, пуну подршку у обнови Саборног Храма у Мостару.
Учесници
скупа су после дискусије имали заједнички ручак са државним
секретаром Кондолизом Рајс, где је дискусија настављена у
необавезној форми.
У
вечерњим сатима Преосвећени Епископ Г. Григорије се у Белој
кући састао са г. Бертрам Брауном, директором за Југоисточну
Европу у Савету за националну безбедност Сједињених Америчких
Држава. Отворен је дијалог о проблемима са којима се суочава
Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини, као и тешким
невољама у којем се налази српски народ на Косову и Метохији.
Посвећена је пажња и тешком инциденту када су припадници
снага НАТО-пакта на Палама без разлога претукли свештеника
Јеремију Старовлаха и његовог сина. Г. Браун је обећао да
ће учинити све да свештеник и његова породица добију макар
моралну сатисфакцију за ову грубу грешку.
У
свим овим сусретима којима је присуствовао Преосвећени Епископ
Г. Григорије, изражено је неизмерно поштовање према Патријарху
српском Г. Павлу, а више пута је наглашаван врхунски значај
и улога Српске Православне Цркве у будућим процесима унапређења
разумевања и успостављања чвршће сарадње међу народима Балкана.
МИТРОПОЛИТ
ДАБРОБОСАНСКИ ПРИМИО ЧЕШКОГ АМБАСАДОРА
Његово
Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај
примио је јуче, 22. новембра 2005. године, Његову Екселенцију
г. Јиржија Куделу, амбасадора Републике Чешке у Босни и Херцеговини,
и г-ђу Ирину Гецову, саветника и конзула у амбасади,.
Амбасадор
Кудела се, на почетку посете, захвалио Високопреосвећеном
Митрополиту Г. Николају на пријему и укратко изложио интересе
Републике Чешке у Босни и Херцеговини, који су више економски
него политички, и у којима се данас акценат ставља на развојну
помоћ и јачање привредне сарадње са Босном и Херцеговином,
као и са осталим балканским земљама. Чешка жели да помогне
својој јужној словенској браћи на њиховом путу ка европским
интеграцијама.
Митрополит
Николај је упознао Амбасадора Чешке са историјатом Митрополије
дабробосанске, а нарочито са тешкоћама у којима она данас
живи и дела. Око 280.000 прогнаних из Сарајева и централне
Босне, веома мали број повратника и опструкције реституције
црквене имовине довели су ову Епархију Српске Православне
Цркве у веома тежак положај.
У
току веома срдачног разговора, речи је било и о искуству
Републике Чешке у процесу реституције црквене имовине, те
о потреби јачања веза између православних Цркава у обе земље,
као и размени студената.
Извор: www.mitropolijadabrobosanska.org
УСТОЛИЧЕН
БЛАЖЕЊЕЈШИ ПАТРИЈАРХ ЈЕРУСАЛИМСКИ Г. ТЕОФИЛ
Блажењејши
Патријарх јерусалимски и све Палестине Г. Теофил III уведен
је у трон Патријараха јерусалимских јуче, 22. новембра 2005.
године, у храму Васкрсења Христовог, у Јерусалиму.
У
чину интронизације учествовали су представници Православних
помесних Цркава (Константинопољске, Руске, Александријске,
Грузијске, Српске, Румунске, Бугарске, Кипарске, Грчке, Албанске,
Пољске, Чешке и Словачке), затим представних инославних
цркава и верских организација. Српску Православну Цркву представљали
су Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и епископи:
Браничевски Г. Игњатије и Шумадијски Г. Јован, који су у
име Патријарха српског Г. Павла честитали новоустоличеном
Патријарху. Поред црквених великодостојника чину интронизације
присуствовали су председник Грчке Републике г. Каролос Папуљас,
и представници Јордана, Палестине, Катара и Кипарске Републике.
Животопис
новоизабраног Патријарха јерусалимског Теофила:
Блажењејши
Патријарх Теофил (мирско име Илија Јанопулос) рођен је 1952.
године у Грчкој. У Братство Светога Гроба ступио је у јулу
1964. године, а исте године уписује Јерусалимску патријаршијску
школу, коју завршава 1970. године. Блажењејши Патријарх јерусалимски
Венедикт га је замонашио 28. јуна 1970. године. На монашењу
је добио име Теофил. Исте године је рукоположен у чин ђакона,
а 1975. године, Архиепископ јерапољски га рукополаже у презвитерски
чин. После завршетка студија на Богословском факултету Атинског
Универзитета, постао је Главни секретар Светог Синода у Јерусалиму.
Године 1978. удостојен је архимандритске титуле. У периоду
између 1991. до 1996. године постао је игуман манастира Светог
Георгија Победоносца у Кани Галилејској, а од 2001. до 2003.
био је представник Јерусалимског Патријарха при Руској Патријаршији.
Године 2003. постао је епитроп Патријарха јерусалимског у
Катару, а следеће године Свештени Синод јерусалимске Патријаршије
изабрао га је за скевофилакса (чувара Гроба Господњег). Хиротонисан
је за Архиепископа таворског 14. фебруара 2005. године, а
већ 22. августа исте године изабран је за Патријарха јерусалмиског.
КОМПАНИЈА
СИ & СИ НАГРАЂУЈЕ НАЈБОЉЕ ШКОЛЕ САРАДНИКЕ - СВЕТОСАВСКОГ
ЗВОНЦА
Сутра
24. новембра 2005. године, на дан Светог Стефана Дечанског,
у Основној школи Јован Курсула, у Варварину, одржаће се свечана
предаја књига чији је дародавац Си & Си из Суботице.
Уредништво Светосавског звонца покренуло је ову акцију како
би се помогло полазницима верске наставе. На овај начин библиотеке
награђених школа биће обогаћене појединачно за око 100 књига
верске садржине, у вредности од 600 евра. Акција обухвата
12 основних школа широм Србије.
