|
Информативна
служба
Српске Православне Цркве
12. децембар 2005. године
ИЗЛОЖБА – СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА
Дечји православни часопис Светосавско
звонце представља одабране
радове ученика основних и средњих школа из Србије, Републике
Српске и Црне Горе, пристигле на конкурс на тему Светородна лоза
Немањића.
Изложба се отвара у среду, 14. децембра 2005. године у 18 часова,
у Манаковој кући, ул. Гаврила Принципа бр. 5, у Београду,
Изложба ће, за све заинтересоване, бити отворена од 14. до 20.
децембра 2005. године. Позивамо све вероучитеље да полазнике
верске наставе доведу да погледају изложене радове.
ТАБЛА-ПУТОКАЗ ЗА МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ
ПРЕФАРБАНА ЦРНОМ БОЈОМ
Ни пуних 24 часа након што су у центру Дечана и на путу према
манастиру постављене табле са тројезичним називом манастира,
обе табле су префарбане црном бојом. Владика Теодосије истог
дана упознао је француског министра иностраних послова и шефа
УНМИК-а са овим и другим видовима дискриминације, с којим се
српски народ и Српска Православна Црква на простору Косова и
Метохије сусрећу већ више од 6 година и затражио посебне мере
међународне заштите и одговорности косовских институција.
После више месеци инсистирања од стране управе манастира Високи
Дечани и међународних представника на Косову и Метохији, у петак
9. децембра коначно су постављене две табле-путокази за манастир
Високи Дечани у центру града и на путу према манастиру. Табле
су биле написане на три језика: албанском, српском и енглеском
и постављене су како би означиле постојање и пут до манастира
који је прошле године уврштен у листу светске културне баштине
- УНЕСКО. Табле су постављене један дан након што су манастир
посетили представници Скупштине општине Дечани, који су Преосвећеном
Владики Теодосију пренели спремност општине да унапреди сарадњу
са манастиром. Иако ни својим изгледом ни правописом табле не
одговарају стандардима споменика културе светског значаја, овај
корак општинских власти у Дечанима примљен је од стране манастира
као охрабрујући знак, с обзиром да манастир Високи Дечани практично
не постоји више од 6 година на карти Косова и Метохије.
Међутим, већ наредног дана ујутро (10. децембра, у суботу) обе
табле су префарбане црном бојом, као уосталом и сви остали српски
натписи који су постављени на простору општине Дечани. Владика
Теодосије и протосинђел Сава који су се тог дана у Приштини састали
са француским министром иностраних послова Филипом Блазијем пренели
су озбиљну забринутост Српске Православне Цркве због тешког положаја
у коме српски народ и Црква живе на простору Косова и Метохије
у току протеклих шест година. Као један од конкретних примера
дискриминације показали су и фотографију са прецртаним именом
манастира објаснивши француском министру да сама чињеница да
табла са именом манастира који је под заштитом УНЕСКО не може
да остане нетакнута чак ни један дан показује да на Косову и
Метохији још не постоји спремност за етничку толеранцију и слободан
повратак и живот српског становништва. Поред посебне институционалне
заштите српског народа у Српској јужној Покрајини који треба
спровести одговарајућим моделом децентрализације, Преосвећени
Владика Теодосије је посебно инсистирао на дугорочној заштити
српских православних манастира и других споменика културе који
су, како је рекао, већ шест година на мети екстремиста који немају
поштовања према културним и цивилизацијским вредностима.
После састанка са француским министром иностраних послова, Епископ
Теодосије и о. Сава су разговарали у седишту УНМИК-а, у Приштини
са Сореном Јесеном Петерсеном који је изразио гнушање због нетолeранције
према имену манастира као једном од најзначајнијих споменика
културе у Покрајини. Шеф УНМИК-а је обећао да ће од косовских
институција изричито захтевати да адекватно реагују на овај акт
који, како је рекао, наноси велику штету локалним институцијама
и народу Косова. Сорен Јесен Петерсен је у разговору са настојатељем
манастира Високи Дечани и о. Савом посебно изразио незадовољство
због медијске кампање која се спроводи у делу албанске штампе
према манастиру Високи Дечани, који је по његовој одлуци стављен
под посебну заштиту у априлу 2005. године.
Његово Преосвештенство викарни Епископ липљански Г. Теодосије
ће наредних дана у склопу делегације Српске Православне Цркве
и осталих хришћанских конфесија са простора Српске Православне
Цркве посетити Немачку и институције Европске Уније у Бриселу
и Стразбуру. Очекује се да ће једна од главних тема разговора
немачким и европским званичницима бити питање Косова и Метохије.
Извор: www.kosovo.com
ИНТЕРВЈУ ИЗ СКОПСКОГ ЗАТВОРА ИДРИЗОВО: АРХИЕПИСКОП ОХРИДСКИ
И МИТРОПОЛИТ СКОПСКИ ГОСПОДИН ЈОВАН Васкрсавамо из ада! Црква неће пропасти зато што су они затворили
архиепископа. Чак и у случају да га погубе, на шта су спремне
ове преобучене комуњаре... Овако, кад је нападају споља, Црква
постаје све јача...
Архиепископ охридски и митрополит скопски Г. Јован данас је
најпрогоњенији хришћанин, због своје вере. Због њега су глас
протеста, осим бројних верника, подигли и политичари и верски
поглавари из целог света.
У
скопском затвору Идризово налази се од 26. јула ове године,
због наводног "распиривања националне, расне и верске мржње,
раздора и нетрпељивости". За ово дело, пресудом која је
наишла на осуде широм света, осуђен је на 18 месеци затвора.
У међувремену, опет више него спорном пресудом, осуђен је на
казну затвора од још 12 месеци, због тобожње, а у ствари недоказане
и непостојеће утаје једне донације од 57 000 евра. Одмах потом
уследила је и нова тужба, опет због неке наводне утаје, за коју
ни тужиоци нису могли да наведу колика би могла да буде, ако
уопште постоји.
Све то оставља упечатљив утисак политичког прогона, ради онемогућавања
рада и опстанка Охридске архиепископије.
НИН је успео, писменим путем, да ступи у контакт са архиепископом
Јованом и да направи овај ексклузивни интервју, у којем се, поред
осталог, налази и оно што се тешко пробија у медије – одговор
Владике на оптужбе којима га засипају.
Ваше Блаженство, како се односе према вама затворске службе?
- Не пада нам најтеже то што је тврда постеља на којој се одмарамо,
на то смо још одавно навикли, нити то што је храна врло лошег
квалитета, а ми смо шећераш. На крају, није страшно ни то што
скоро да нема грејања, а прозори по ћелијама су разбијени па
температура унутра је као да си напољу. Кажу да то спада у програм
преваспитавања скоро у свим затворима. Мало је теже то што су
у затвору углавном људи тешки. Ако се на то дода да си политички
затвореник, то одмах значи да ти је још теже јер си у немилости
код управе која углавном поступа по утврђеном комунистичком рецепту.
Могу вам рећи да човек много тога може да издржи. У комунистичким
временима, они који су били политички затварани, поред лоших
услова живљења, имали су и редовну дневну дозу батина. Сада бар
тога нема, законом је забрањено да се затвореници бију све до
оног тренутка док ти не наместе случај за који можеш да добијеш
и понеку васпитну.
Ипак, кад би требало да прецизно кажем шта нам је у затвору
најтеже, рекао бих немогућност да видим лица оних које волим.
Није нам допуштено да нас посете епископи, свештеници или монаси,
а да и не говоримо о верном народу. Они нам заиста недостају,
па управо ради тога сматрамо да је затвор сличан паклу.
И у затвору и у паклу је могуће да не можеш наћи лица оних
које волиш. Да ли према вама можда имају неки другачији третман зато што
сте Владика – архиепископ, зато што не тражите помиловање које
вам се, рекло би се, индиректно нуди? Личну молитву вам не могу
забранити, а имате ли прилику за богослужење, можете ли да читате
књиге које желите...?
-
У свим извештајима које затворска управа даје средствима за
информисање
каже се да немамо никакав посебан третман, него нам
је статус као и свима затвореницима. С једне стране истиче се
оно прво, да немамо дакле привилегије, да не би били нападнути
од средстава информисања да су нам дали "комфорни" затвор,
а с друге стране се намерно изоставља помињање рестрикција које
су нам наложене. Рецимо, сви затвореници који су дошли у затвор
у исто време као и ми, дакле у отворени третман, изашли су на
одсуство кући већ неколико пута. Нас нису пустили док није стигло
писмо из медицинске установе да нам је отац у бесвесном стању.
После тога су нас пустили за његову сахрану и то само 24 часа.
Тражили смо да нас пусте на деветодневни парастос, нису нас пустили.
Већ смо рекли и то да нас нико не сме посетити. А што се тиче
богослужења, или чак о томе да нам донесу причест, о томе нема
ни говора. О једном великом празнику, дошли су свештеници испред
затворске капије да нам донесу причешће, али мене чак нису ни
обавестили да су дошли. Вратили су их без да нам допусте да се
причестимо.
Код цивилизoваних људи, то би се сматрало варваризмом. Што се
тиче књига, оне морају да прођу рецензију: да ли смемо те књиге
да читамо. Догодило се један пут да су нам донели неке књиге
на грчком језику. Будући да у затвору није било никога ко познаје
грчки језик, књиге су послате код неких стручњака вишим инстанцама.
Испоставило се да су те књиге писане на катаревуси, а ти стручњаци
су знали само савремени грчки језик. Тако, за некога је лакше
у затвору да унесе дрогу или било што недозвољено, него да ми
унесемо књигу на грчком језику. За књиге на српском да не говоримо.
Оне су строго забрањене, јер тим књигама, како је званично објашњење,
ми бисмо могли да ширимо српску пропаганду, а управо због тога
смо осуђени. Наравно, како ви добро примећујете, немогуће им
је да нам одузму унутрашњу молитву, за коју бих рекао да овде
у затвору имам толико времена као ретко када у животу.
У међувремену, преминуо је ваш отац Аргир. Сви који су га познавали
кажу да је тешко подносио тортуру којој сте ви изложени. Како
су на ту тужну вест реаговали они који вас клевећу, оптужују
и осуђују?
- Био је дубоко верујући човек. И што је можда још важније,
он је живео један литургијски циклус живота. У параклису где
служимо, он је стајао у првом реду, па ми сад неки кажу да им
је тужно кад виде да је његово место празно. Из поштовања и љубави
још нико то место не попуњава. На сахрани смо га ми назвали светим
у Господу. С једне стране, сви смо хришћани свети у Господу,
а с друге стране, он је и пример на којем многи могу да надграђују
своју побожност. Све што је стицао у животу, оставио је Цркви.
Ми га сматрамо ктитором манастира Св. Јована Златоустог и замолили
смо Бога управо над његовим гробом да нам у погодно време омогући
да његове мошти пренесемо у манастир који је подигао. То, како
је лако или тешко подносио страдања Цркве у Републици Македонији,
једино Бог зна. Ми стојимо или падамо пред Богом и једино он
зна све тајне наших срца, али да је човек и од камена после свега
овог што нам се догађало, сматрамо да би рекао: Доста је Господи!
Нису то била једно или два искушења која је Црква претрпела,
а тиме баш директно и он. Прво је гледао како нас вређају и прогоне
с једног места на друго. Онда скоро свакодневне упаде полиције
у његове станове, у којима се Црква сабирала. После му је полиција
запалила викендицу коју је својим рукама градио и дао да буде
манастир. Неколико месеци после тога, срушили су му Цркву коју
је изградио до крова. На крају је доживео да му сина затворе
на правди ради Бога. Човек једноставно није имао времена да предахне.
После једног удара, долазио је други, а одмах после тога и трећи.
Али на крају, то га је начинило сјајнијим и тврђим од дијаманта.
Јер не знам да ли је више вредно то што је сијао својим врлинама,
или то што су га страдања учинили тврђим од дијаманта.
Десило
се да је, ових дана, на свом радном месту, издахнуо и судија
Мишко
Стојковски који вас је, као судија Основног суда
у Битољу, осудио на 18 месеци затвора, због тобожњег "распиривања
националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости".
Како сте то доживели?
-
Можда није лепо говорити о гресима мртвог човека, али историје
ради, сматрамо
да се не сме прећутати његово црквоборство, безобразлук
и неваспитана дрскост. Чак и кад бисмо хтели да га оправдамо
изговором да је морао да нас осуди јер је такву директиву добио
од власти, његово богоборство се не може оправдати. Није нас
он осудио само на 18 месеци. Пре тога нас је исти тај судија
осудио за кривично дело "самовлашћа" на годину дана
затвора, условно. Сад су те казне спојене и треба да проведемо
две и по године у затвору због његових пресуда.
Није проблем у томе што нас је он осудио. Неко треба да суди,
а ако смо ми за нешто криви, без обзира на наш положај, можемо
бити и осуђени. Ствар је у томе што нас је он осудио за питања
вере у оба случаја. Дакле, оно о чему може само Бог да суди.
Кад бисмо извршили реконструкцију суђења, то би изгледало овако
некако: погордивши се, дотични судија хтео је да узурпира место
Божје, ђаво је био јавни тужилац, а на месту оптуженог је био
сами Христос. С једне стране зато што је сваки Епископ икона
самога Христа, али с друге стране, зато што Христос бива сваки
пут суђен када је неко од хришћана суђен због своје вере. Таквог
судију не треба проклињати јер је он сам себе већ проклео тиме
што је покушао да узурпира место Божије. На главном претресу,
ми смо му то и рекли, да га ми не проклињемо, али да он сам себе
проклиње за два до три поколења.
Сматрамо да је правилно то што га је Свети Архијерејски Синод
Православне Охридске Архиепископије оставио без посмртног молитвеног
помињања. Он је ипак гонитељ Цркве зато што је због пролазних
ствари одлучио да изгуби вечност. Због тога да би га после нашег
суђења унапредили за судију Апелационог суда, у чему је и успео,
он се одлучио да поново суди Христа.
Како је дошло до тога да вас осуде због тобожње утаје донације
од 57.000 евра, кад су такве оптужбе претходно у два наврата
одбациване?
- Око те донације од 57 000 евра коју је поклонио садашњи градоначелник
Скопља г. Трифун Костовски, ствар је веома једноставна. Он је
те паре дао за реконструкцију храма Св. Пантелејмона у Велесу,
где смо ми били митрополит. Будући да Црква по важећим законима
није могла да располаже девизним рачуном, он је те паре по претходном
договору с нама уплатио на девизну штедну књижицу благајника
Велеске митрополије, који је управо за ту намену отворио штедну
књижицу. Све се то догодило само на неколико дана пре успостављања
литургијског и канонског јединства Велеске митрополије са Српском
православном Црквом. Након нашег протеривања из Митрополије,
благајник, будући да је био наше духовно чедо, добио је отказ
од расколника, али је штедну књижицу узео са собом. Само да напоменемо
и то да је донатор те паре доделио по већ израђеним пројектима
за реконструкцију стубова Цркве, за увођење грејања, промену
инсталација и озвучење Цркве. Фирме су доставиле понуде и донатор
је одобривши понуде дао нама тај новац да бисмо могли непосредно
вршити надзор. Три месеца од нашег протеривања, нико није потражио
те паре. Тек кад их је благајник извукао са његове штедне књижице
да бисмо могли да поступамо по уговору и пројектима, јавни тужилац
је дао захтев да он буде притворен. Следећег дана, кад смо у
суду депоновали комплетни износ од 57 000 евра, с банковном каматом
од 180 евра за три месеца, благајник је био пуштен из притвора.
Онда је било прво суђење где је јавни тужилац хтео да докаже
да смо ми хтели да присвојимо тај новац. Суд нас је ослободио
јер није било захтева за гоњење са стране оштећене тзв. Макеоднске
Православне Цркве. У суштини, тзв. Македонска Православна Црква
није ни могла да буде оштећена, јер никад није ни располагала
тим новцем. Донатор није пребацио новац на име тзв. Македонске
Православне Цркве, него на књижицу благајника. Тако, ако је неко
могао да буде оштећен, то је могао да буде само донатор. Али
кад је он видео да смо новац депоновали у суду, није хтео да
поднесе захтев за гоњење.
Јавни тужилац се тада нашао у незгодном положају. Да им не би
пропала оптужница, и да би оправдали притвор благајника, они
чине један невиђени фалсификат. Тек након завршетка суђења, после
добијене ослобађајуће пресуде, они у списима додају фалсификовани
предлог за гоњење од стране тзв. Македонске Православне Цркве.
За велики стид целокупног судства у Републике Македонији, које
је заиста најкорумпираније на Балкану, Апелациони суд у Скопљу
прихвата тај фалсификат који је накнадно уметнут и препоручује
ново суђење. На другом суђењу, појавио се донатор г. Трифун Костовски,
појавили су се представници фирми које су радиле пројекте и које
је требало да врше реконструкцију, и на основу њихових исказа
доказало се да ми нисмо имали намеру да тај новац потрошимо за
ништа друго осим за оно за шта су били намењени.
Донатор
је чак сведочио да је сасвим нормално то што смо ми хтели да
завршимо
пројекат, јер управо ради нашег ауторитета
је он донирао те паре. Суд нас је поново ослободио. Јавни тужилац
се поново жалио на ту нову пресуду с чињеницама да и поред тога
што се доказало да ми нисмо имали директну намеру да присвојимо
новац, постојала је могућност "евентуалне намере".
То је прихватио Апелациони суд и вратио је дело на треће суђење.
Код истих доказа, дакле без било чега новог приложеног од стране
тужилаштва, без позивања сведока, једноставно из чиста мира је
исти судија нама дао две године затвора, а благајнику годину
и три месеца. И то зато што је постојала могућност да "евентуално" затајимо
тај новац.
То
је, наравно, брука македонског судства, али чини нам се да
политичари који
руководе "независним" судством, заслепљени
од злобе, показују се као врло кратковиди. Мисле само како да
нас ставе у затвор, а то што није испоштована елементарна правда,
то што све ово има врло негативан утицај на државу, то их уопште
не брине. Они, нажалост, живе од данас до сутра, без било какве
визије за будућност.
А откуда сада опет и оптужба због некакве утаје од 200 000 евра?
-
Не знамо да ли нисте и ви били у искушењу да наведете већу
суму од ове,
јер у македонским медијима сума је стигла и до 500
000 евра. То је тако зато што у оптужници није утврђена вредност,
него нас јавни тужилац тужи за утају "знатне суме" новца.
Тако су новинари почели са сумом од 10 000 евра, па им се то
учинило малим, те су онда полако подизали до 100 000 евра, 200
000 евра, и као што смо већ рекли, неко је ових дана рекао да
смо утајили пола милиона евра.
У ствари, нама се ставља на терет да смо утајили црквени буџет
за три године уназад. Али кад читаве те буџете саберемо, то није
више од 150 000 евра. Кад би се рекло да је то утајено, то значи
да се тих три година уназад у Цркви нису делиле плате, нису се
плаћали трошкови за струју, грејање, потрошне материјале и сл.
Испада као да је неко упорно у црквени буџет уплаћивао средства,
а ми смо их исто тако упорно пуних три година утајивали без да
се неко буни што не прима плату, што се не плаћају рачуни, што
се не одржавају возила итд.
Вештачење
је показало да ни један денар не фали. О свему се зна где је
потрошено и има уредно рачуноводство. Да би постојало
то кривично дело „утаја”, неко је требало претходно да нам повери
неки новац или неки предмет, а да ми то задржимо за себе и за
неког другог. Али таквог новца и таквог предмета, према вештачењу,
нема. Ми не знамо шта ће јавни тужилац изводити као доказ, јер
суђење је тек почело, али после првог рочишта мислим да је постало
јасно и судији, а чак и средствима за информисање у Р. Македонији,
да овде немају доказа о некаквом кривичном делу. Кад држава жели
да некога по сваку цену осуди за финансијске проневере, измишља
му дело "злоупотреба службеног положаја". Радо би то
и нама урадили кад би само могли, јер у том случају је лако да
се неко оптужи да је новац трошен у друге сврхе а не у оне које
је буџет предвидео.
Али
ми нисмо службено лице, тако да не потпадамо под одговорност
тог члана
закона. По том члану, по којем нас оптужују за утају,
мислимо да је сасвим немогуће да нешто докажу. Али на крају:
шта су доказали кад су нас судили за самовлашће па осудили на
годину дана затвора, шта су доказали за дело "распаљивање
националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости" па
нас осудили на годину и по дана затвора? Какав им је то доказ
да смо имали "евентуалну намеру" да утајимо поменутих
57.000 евра донације, а они су нас осудили на две године затвора?
Тако и у овом случају. Докази нису битни. Битно је какву је политичку
одлуку донео Бранко Црвенковски.
По
његовом смо наређењу стављени неколико пута у притвор, а коначно
нас
је сместио и у затвор. Пред свима показује да је
он "велики" македонски фараон. Али такве фараоне, као
што су били Стаљин и Тито, историја обично не поштује. Особито
црквена.
Вашим прогоном, македонске власти као да хоће да онемогуће рад
Охридске архиепископије. Хоће ли им успети?
- Не само нашим затварањем, него и свим што се десило пре тога
и што се дешава и ових дана, они не крију своје намере. Прогоне
епископе, свештенике и монахе Православне охридске архиепископије,
а однедавно то раде и са побожним народом. Пале нам манастире,
руше нам храмове, улазе насилно по кућама православних хришћана.
И после свега тога се љуте што су их неки парламентарци Европског
парламента назвали варварима. Ја не знам да ли у савременом речнику
постоји још нека прецизнија реч којом би се изразила крајња нецивилизованост,
верска нетолеранција, супротстављање црквеном поретку, али истовремено
и безвизионарство, као и дипломатска нетактичност македонске
владе. Сматрамо да реч варвари не може да обухвати све декадентне
појаве код власти Р. Македоније. Мени је заиста жао што се моја
отаџбина показала у таквом светлу, боље речено у таквој тами
пред читавим светом.
То што државна врхушка лаже сасвим безочно да се не меша у послове
Цркве јесте одлика карактера тих људи, али најгоре је то што
мисле да им у те лажи неко верује. Од свега тога највећу штету
има македонски народ, прво зато што га Срби, а исто тако и сав
остали цивилизирани свет, поистовећују са том варварском државном
врхушком, и друго што се ради мало њих који су на власти, ствара
мржња између македонског и српског народа. Што се тиче тога да
ли ће успети да униште Цркву, на то вам категорично кажем: НЕ!
Црква неће пропасти зато што су они затворили архиепископа. Чак
и у случају да га погубе, на шта су спремне ове преобучене комуњаре.
Доћи ће нови, па трећи, итд.
Црква
добија најтеже ударце кад је неко разара изнутра. Овако, кад
је напад
споља, Црква постаје све јача. То се хиљаду пута
доказало у историји Цркве, то се показује и сада. Колико душмани
више ударају, толико црквена духовност постаје зрелија, али истовремено
и стадо се увећава. По оној старој: "Крв мученика је била
семе за нове хришћане".
Ви очито не желите помиловање. Какав исход очекујете? Страдате
ви а, као што се види, страдају и други због тога што се вама
ради?
- Ако дође помиловање, ми немамо право да га одбијемо. Не можемо,
или боље речено не смемо остати у затвору после евентуалног помиловања.
И уколико добијемо неки ванредни правни лек, ми не бисмо то одбијали
јер увек смо говорили да ћемо користити све могуће правне лекове.
То је добро из више разлога, прво зато што ће нам савест бити
чиста јер смо све покушали, друго ради међународне заједнице
која прати процес, и треће ради међународног суда у Стразбуру
којем смо се обратили.
Али, говорили смо нешто друго, и сада то понављамо: Нећемо тражити
помиловање као да смо криви, признајући дакле да смо учинили
кривично дело за које су нас осудили. Нас су ставили у затвор
сасвим невиним. И никад, никоме ни за какву цену нећемо признати
да смо криви, зато што служимо Цркви, зато што исповедамо православље,
зато што желимо јединство са осталим црквама. На крају крајева,
ма колико нас судили, шта још измишљали и накалемљивали, по важећим
македонским законима највећа збирна казна не сме бити већа од
петнаест година. Ако су хиљаду година пред Богом као један дан,
како каже псалмопевац, колико је то мало петнаест година робије
за добро Цркве. Једно је у свему овоме веома важно. Ниједна велика
ствар у Цркви, а особито лечење неке јереси или раскола није
могућа без страдања. Јединство мора да се одстрада.
Извор: НИН, Јован Јањић
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ
У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски
Г. Амфилохије служио је у недељу, 11. децембра 2005. године,
Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.
Тумачећи у архипастирској бесједи поруку Светог апостола Павла
Ефесцима у којој их позива на чување јединства духа у свези мира,
Владика је казао да је јединство једини и истински предуслов
за мир у људским срцима, међу људима и народима. Тамо гдје нема
јединства духа, не може бити ни мира, а тамо гдје нема мира,
нема ни среће ни напретка, казао је он и додао да мир о којем
говори апостол Павле долази са небеса, да је то онај мир који
помињу Свети пастири када су приликом Христовог рођења пјевали
слава на висини Богу а на земљи мир међу људима и добра воља.
“Та свеза мира је оно што нас прво мири са Богом, а онда и једне
са другима. Када задобијемо то јединство духа, онда истински
осјетимо, што каже апостол Павле, да смо једно тијело, један
дух, а то и јесте Црква Христова која све призива својим Духом
Светим да постану једно тијело, једна света Богочовјечанска заједница”,
рекао је Митрополит Амфилохије.
Митрополит Амфилохије даље је бесједио о томе како је осјетио
то јединство духа у свези мира приликом својих недавних поклоничких
путовања у Свети град Јерусалим на устоличење Јерусалимског Патријарха
Теофила и на Свету Гору Атонску.
“А овдје на земљи, колико људи - толико ћуди. Онда када људи
буду обасјани тим небеским миром, небеским духом, тек онда људи
различитих ћуди, у свој својој разноликости постају једно срце
и једна душа. Зато се и молимо на Светој литургији да нам Бог
подари то јединство срдаца, јединство душа. Само ако имамо то
јединство можемо једним срцем и једном душом прослављати једнога
Бога Оца и Сина и Духа Светога. И зато нас апостол Павле позива
да чувамо јединство духа у свези мира, да будемо једно у Господу,
да трпељиво подносимо тешкоће и носимо бремена једни других и
да на тај начин испунимо закон Христов. На то су позвана сва
хришћанска покољења, на ту велику и Свету љубав према Богу и
ближњима и на то јединство у једном, живом, живоносном и животворном
Духу Светоме кроз кога све дише што дише“, закључио је Митрополит
Амфилохије.
Извор: Светигора
прес (Р.В)
Интернет
презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера
у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net
и сервера у Београду www.spc.yu
(донација Беотел-а).
WAP Презентација
wap.spc.yu
Copyright © 1999-2005 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
e-mail
|