Информативна служба
Српске Православне Цркве
16. март 2006. године

ПРВИ РАДНИ ДАН ДЕЛЕГАЦИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
– 14. март 2006. године

Делегација Српске Православне Цркве која је 13. марта 2006. године, у касним вечерњима сатима, допутовала у двонедељну посету Сједињеним Америчким Државама, одмах је, од 14. марта 2006. године, почела са врло интензивним програмом сусретa са америчким званичницима у Вашингтону.

Према изјави секретара Косовско-метохијског одбора Српске Православне Цркве, о. Иринеја Добријевића, у политичким круговима у Вашингтону влада велико интересовање за ставове Српске Православне Цркве, посебно у вези са питањем будућег статуса Косова и Метохије. Ових дана Србија и Црна Гора су поново у фокусу медијске пажње због напрасне смрти хашког оптуженика и бившег југословенског председника Слободана Милошевића. Званични Вашингтон је посебно заинтересован колико ће се овај догађај, као и сви остали изазови који чекају Србију у току ове године (разговори о статусу Косова и Метохије, референдум у Црној Гори и друго) одразити на демократски курс државе на њеном путу ка евроатлантским интеграцијама. Америчкој администрацији је веома добро познато да Српска Православна Црква ужива посебан углед у јавности и да су њени званични ставови у једном овако пресудном времену од посебног значаја.

У јутарњим часовима (по америчком времену) био је предвиђен радни доручак у вашингтонском Институту за светску политику (Institute of World Politics) са амбасадором Томасом Патриком Милејдијем (Thomas Patrick Melady). Др Милејди је дипломата дугогодишњег искуства, који је у својој дипломатској каријери радио за Стејт Дипартмент као амерички амбасадор у Ватикану и у неким афричким земљама. Амбасадор Милејди је посебно заинтересован за ситуацију на Балкану, где је боравио прошле године. У августу је др Милејди објавио извештај у коме је упозорио да независност Косова може да има озбиљне последице за регионалну стабилност и интеграцију региона у Европу.
После састанка у Институту за светску политику чланови делегације Српске Православне Цркве дали су интервјуе за Ројтерс, Глас Америке и друге медије.

Свакако најважнији састанак у току дана био је онај у Стејт Дипартменту са замеником државног секретара САД за политичка питања Николасом Бернсом (Nicholas Burns).  Бернс је кључна личност која се у администрацији САД, између осталог, бави питањем Косова и Метохије. Очекује се да би састанку могао да присуствује и амерички изасланик у процесу преговорa о будућем статусу Косова и Метохије, амбасадор Франк Визнер (Frank Wisner), који се већ састао са представницима Светог Ахријерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду. После тога, делегација Српске Православне Цркве имала је састанак са Бертрандом Брауном (Bertrand Brown), директором одељења за питања Југоисточне Европе при Националном савету за безбедност (National Security Council). Браун је и прошле године разговарао са делегацијом Српске Православне Цркве и посебно је изразио интересовање да разговара о најновијем развоју догађајa на Косову и Метохији.

У поподневним часовима делегација Српске Православне Цркве  се састала са сенатором Џорџом Војиновићем (сенатором савезне државе Охајо, у којој живи значајан број Американаца српског порекла). Сенатор Војиновић је први пришао српском кокусу и улаже велике напоре како би се ситуација на простору Србије и Црне Горе, а нарочито на Косову и Метохији, сагледала што објективније.

ДРУГИ РАДНИ ДАН ДЕЛЕГАЦИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА - СВЕДОЧЕЊЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕД АМЕРИЧКИМ КОНГРЕСОМ,
 15. март 2006.

У току 15. марта 2006. године делегација Српске Православне Цркве учествовала је на брифингу при Радној групи Конгреса за људска права (Religious Freedom Task Force Briefing). У име делегације Српске Православне Цркве  сведочили су Епископ липљански г. Теодосије и јеромонах Иринеј Добријевић, који су потом одговарали на питања председавајућег и присутних чланова Радне групе Конгреса.

У току дана делегација је имала посебне састанке са следећим званичницима Конгреса и Сената САД:

  1. конгресмен Мелиса Бин (Melissa Bean), 
  2. сенатор Рус Феинголд (Russ Feingold), 
  3. сенатор Сем Браунбек (Sam Brownback) и 
  4. конгресмен Крис Смит (Chris Smith) из комитета за људска права Конгреса САД.

Радни доручак у Институту за светску политику

Делегација Српске Православне Цркве која борави у двонедељној посети Сједињеним Америчким Државама јуче ујутро имала је радни доручак у вашингтонском Институту за светску политику (Institute of World Politics). Домаћин делегације био је амбасадор Томас Патрик Милејди (Thomas Patrick Melady).

У уводној речи, амбасадор Милејди је рекао да је са супругом боравио на Косову и Метохији и да се лично уверио у каквим условима живи српски народ и Српска Православна Црква . Он је истакао да је Косово света земља и да Православна Црква има дубоке корене на том простору. „Српска Православна Црква је предивно хришћанско наслеђе сачувала за нас и за цели свет“, нагласио је амбасадор Милејди у уводном обраћању. Он је рекао да је заштита светињa, народа и верникa основни задатак који треба постићи. Амбасадор је такође истакао да је веома важно питање црквене имовине, односно реституције црквене земље која је одузета у периоду комунизма, јер је то уско везано и за питање слободе вероисповести.

Епископ шумадијски г. Јован је, као шеф делегације Српске Православне Цркве, пренео амбасадору Милејдију поздраве Његове Светости Патријарха и Светог Архијерејског Синода и захвалио на гостопримству и његовом залагању да истина нађе место у ово време решавања питања народа и светињa на Косову и Метохији, по јеванђелској поруци „Истина ће вас ослободити“. Владика Јован је рекао да Косово и Метохија нису само географски појам него много више од тога. Оно што је за хришћане и Jeвреје Јерусалим, то је за Србе Косово и Метохија, рекао је он. Затим је нагласио да је делегација Српске Православне Цркве  дошла у САД да сведочи о Косову и Метохији, али не као политичка организација већ превасходно са аспекта људских и верских права.

Владика Теодосије је додао да, поред институционалне заштите народа, треба обезбедити и заштиту светињa, не само на локалном већ и на међународном нивоу. Он је објаснио да та брига не прејудицира будући статус Покрајине, пошто је народу и Цркви заштита потребна већ сада, у постојећим условима, у што се амбасадор Милејди и сaм могао уверити. Владика је објаснио да су Срби посебно забринути што тешко могу да виде своју будућност у друштву које се развија првенствено као чисто албанско друштво, а не друштво равноправних грађана. Осим тога, он је додао да су институције и даље веома слабе и често немају основног разумевања за потребе српског и осталог неалбанског становништва. Опстанак народа и светињa као живих заједница за Српску Православну Цркву је приоритет на Косову и Метохији, рекао је Владика, и зато су потребне чврсте међународне гаранције.

Јеромонах Иринеј Добријевић је посебно указао на четири кључна питања, а то су повратак прогнаних и интерно расељених (којих има око 200 000 у Србији), било у места порекла било у компактно српске зоне; обнова светињa као живих заједница; реституција црквене имовине и веома важно питање децентрализације, односно примене локалне самоуправе, чиме ће људи моћи да преузму одговорност за себе у своје руке.

Разговори са представницима штампе на Институту за светску политику

Радном доручку у Институту за светску политику су поред домаћина и делегације Српске Православне Цркве  присуствовали и представници америчке Конференције католичких бискупа и Института за религију и јавну политику, као и новинари Фајненшал тајмса, Гласа Америке и других медија.

Одговарајући на питања новинара Фајненшал Тајмса да ли ће независност Косова довести до исељавања српског становништва, чланови делегације Српске Православне Цркве  су објаснили да, нажалост, таква могућност постоји. Владика Теодосије је рекао да то није само ствар националног поноса и емоцијa већ, пре свега, питање економске и људске егзистенције у друштву које још почива на етничкој дискриминацији и правној и личној несигурности. Зато је потребно обезбедити све гаранције за безбедност и економски одржив живот српске заједнице. Црква активно жели да допринесе бољим условима живота и зато је ангажована у дијалогу са верским заједницама у Покрајини. Чланови делегације су објаснили да Српска Православна Црква припрема међуверску конференцију у Пећкој Патријаршији (вероватно у мају) како би се дао јак сигнал да будућност Косова и Метохије лежи у дијалогу и сарадњи, а не у етничкој нетрпељивости или верској искључивости.

На питање о закону о верама који се налази у Скупштини Косова, професор Шијаковић је рекао да је тај закон, може се рећи, иронија и да има озбиљних недостатака како на плану личних тако и на плану колективних слобода. Такође, по питању колективних права, у предлогу закона постоји тенденција да се српској православној заједници на Косову и Метохији оспори право на припадност Српској Православној Цркви, што је за Цркву неприхватљиво. Професор Шијаковић је објаснио да Цркви као богочовечанској институтцији политичке границе не значе много, али овај закон их потенцира и апсолутизује. Такође, он је објаснио да питање реституције црквене имовине није адекватно третирано и да се потцењује његов значај за Српску Православну Цркву.

Један од присутних новинара дао је коментар да се све на западном Балкану, а посебно Срби и Србија, посматра кроз призму догађајa од пре десет година, те да је ту слику потребно променити. Таквој слици су наклоњени и медији у Америци, који теже сензационалистичком гледању на ствари. Он у том смислу посматра и долазак делегације и пита који су њени циљеви.

Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије је објаснио да Србија више није она Милошевићева, а и кад је била, није била само његова. Она је сада демократска држава и бори се да то и остане. Сензационализмом у медијима се само помаже екстремистима и бившим Милошевићевим структурама, али индиректно и албанским екстремистима, који су свој идентитет градили на Милошевићевој погрешној политици. Управо је Милошевић блокирао доношење закона о реституцији црквене имовине у Србији, објаснио је владика Григорије. Кључно питање јесте, дакле, питање како међународна заједница може да успостави нормалан живот на Косову и Метохији. Ту свакако морају бити укључени Приштина, Београд, Срби, Албанци, али и међународна заједница. Она се налази пред великим изазовом коме да остави власт. Да ли лидерима који су на водеће положаје дошли оружјем? Локалне власти једноставно су немоћне било шта да учине у условима хронично нестабилних институција које почивају на корупцији и непотизму. Зато је даље присуство међународне заједнице веома важно јер без ње нема повратка, слободе кретања, реституције ни нормалног живота за све грађане. Прича о статусу у оваквој ситуацији није више озбиљна. Ако се дакле ствари површно обављају, то никоме неће помоћи него ће остати „стара конфузија с новим именом“. Не треба више поступати по стереотипима. Давање независности довело би до озбиљних проблема и дестабилизације у региону, закључио је владика Григорије.

Делегација Српске Православне Цркве у Стејт дипартменту

Због неочекиваног обрта ситуације у појасу Газе и у Јерихону, подсекретар Бернс није био у могућности да присуствује данашњем састанку са делегацијом Српске Православне Цркве, како је било најављено, али је поручио да је веома заинтересован да се састане са делегацијом у наредних неколико дана, за време њеног боравка у Вашингтону. Састанак је у његово име водио први заменик подсекретара Стејт дипартмента, г. Курт Вокер (Kurt Walker), заједно са Чарлсом Инглишем (Charles English).

Владика Јован је упознао представнике Стејт дипартмента са тешком ситуацијом у погледу поштовања основних људских права на Косову и Метохији и пренео је озбиљну забринутост Цркве да у таквим условима није реално очекивати суштински напредак и стабилност у региону. Општи утисак Српске Православне Цркве  јесте да ужурбаност у решавању статуса и напредак у људским правима и изградњи мултиетничких институција нису уравнотежени.

„Стално добијамо уверавања да ће се однос према Србима променити набоље, а у пракси, посебно на локалном нивоу, и даље се наставља са дискриминацијом Срба и притисцима да се они иселе“, објаснио је владика Теодосије, додавши да има и охрабрујућих примера који су више изузетак него правило. Он је рекао да Срби још немају поверења у институције Приштине јер не само они већ и многи Албанци виде да је друштво и даље засновано на „феудалним принципима“ и да људи на положаје не долазе по својим способностима и визијама већ на основу клановских веза и „ратних заслуга”. „Црква је дубоко забринута, јер се са таквим менталитетом не може обезбедити једно заиста демократско и мултиетничко друштво у коме ће Срби имати загарантовану будућност.“

Курт Вокер је рекао да су САД посвећене заштити Цркве, српске културе и историје, као и верског наслеђа на Косову. Догађаји, међутим, од пре 1999. (укидање аутономије, етничко чишћење и насиље) променили су Косово заувек и на негдашњу ситуацију, како је рекао, нема повратка него је потребно сагледати Косово у ширем контексту регионалних интеграција. САД су дубоко ангажоване у процесу решавања статуса и после онога што проистекне из преговорa САД ће остати присутне на том простору. Чарлс Инглиш је посебно нагласио значајну улогу Српске Православне Цркве, која треба да охрабри свој народ и помогне му да остане на Косову. У том светлу, десет Основних начела Српске Православне Цркве  оцењено је доста конструктивно и администрација је веома охрабрена позитивним ангажманом Српске Православне Цркве.

Владика Григорије је истакао да је ситуација веома компликована и да је озбиљно питање шта ће се десити ако се евентуално прогласи независност Покрајине. Он је навео да је после Дејтона велики број Срба напустио шири регион Сарајева. Црква је посебно забринута, јер оно што ће се дешавати на Косову и Метохији, као и збивања у Црној Гори или даља сарадња са Хашким судом у светлу најновијих догађаја, врло лако може да оснажи радикалне снаге у српском друштву и отежа процес реформи и демократизације, а тиме и стабилизацију целог региона. Он је апеловао на САД да питањима на Балкану приступају са више обазривости јер, уколико се међународна заједница поведе за исхитреним и краткорочним решењима, читав регион може поново да се претвори у хронично кризно подручје.

Јеромонах Иринеј Добријевић је посебно указао на питања повратка прогнаних и интерно расељених (којих има око 200 000 у Србији), било у места порекла било у компактно српске зоне, обнове светињa као живих заједница, реституције црквене имовине и децентрализације, односно примене локалне самоуправе, чиме ће људи моћи да преузму одговорност за себе у своје руке. Он је додао да је такође веома важно да се повратници запошљавају на обнови порушених светиња, јер се тиме обнавља и њихов живот. Посебно је наглашено да треба увести јачу контролу процеса приватизације како се не би дозволило да се приватизује земља која је некада припадала Цркви, али и она имовина чији правни статус још није сасвим разјашњен. На крају разговора је договорено да се са делегацијом обави још један сусрет у Стејт Дипартменту на коме ће присуствовати и Николас Бернс.

Радни ручак са спонзорима Конгресне молитвене групе

Делегација се после састанка у Стејт Департменту састала са спонзорима Конгресне молитвене групе, г. Станом Холмсом, Обрадом Кесићем, Џимом Слејтеријем, адвокатом и бившим конгресменом, и конгресменом Марком Силјендером. Ова група се бави развијањем међуверског и међуетничког дијалога.

Она, у сарадњи са три српска министра (Којадиновић, Драшковић и Љајић), у Београду организује први молитвени састанак ове врсте у региону. Састанак ће окупити између 100 и 140 учесника, већином председнике влада и министре држава у региону, а биће и високих званичника земаља Европске уније. План групе је да се том приликом организује и састанак са Његовом Светошћу патријархом Павлом.

Састанак са Бертрандом Брауном (Bertrand Brown), директором одељења за питања Југоисточне Европе при Националном савету за безбедност (National Security Council)

У Националном савету за безбедност посебно је разговарано о ономе шта је Цркви и народу на Косову и Метохији потребно сада, независно од решавања будућег статуса.

Владика Григорије је истакао да је ситуација на Косову веома тешка и да је Црква једина институција која је читаво време остала са народом. Он је објаснио да већина косовских Срба сматра да без помоћи државе Србије не могу да опстану на својим огњиштима. Највећи број косовских и метохијских Срба егзистенцијално опстаје само захваљујући примањима која добија од државе (највише у администрацији, здравству, школству). Српска Православна Црква полази од тога да пре било каквог решења статуса треба спровести децентрализацију која ће омогућити институционалну везу српских средина на Косову са институцијама Републике Србије, о чему ће посебно бити речи на преговорима у Бечу.

О. Иринеј Добријевић је посебно нагласио да је у склопу децентрализације потребно обезбедити и несметано ангажовање експерата из Београда на пољу заштите српске културне баштине на Косову и Метохији. Повратак мора да буде одржив и Српска Православна Црква  је мишљења да људи сами треба да одлуче куда да се врате и да треба створити безбедносне и економске услове за повратак. По њему, треба стварати и услове за повратак прогнаних у градове, из којих се под притиском иселило целокупно српско становништво.

Браун је нагласио да америчка администрација види значајну улогу и допринос СПЦ у процесу регулисања дугорочне заштите светих места на Косову.

Владика Теодосије је објаснио како је Црква већ ангажована на том плану и додао да је формирана, у сарадњи са преговарачким тимом из Београда, посебна радна група за културну баштину. Он је посебно нагласио да дугорочна заштита светињa, поред институционалне заштите народа, треба да буде међународно гарантована и да у том процесу свакако важна улога припада и Сједињеним Државама које имају велики утицај на Косову и Метохији.

Састанак са сенатором Џорџом Војиновићем

На крају радног дана делегација Српске Православне Цркве  се састала са сенатором Џорџом Војиновићем, који је изразио искрено задовољство што је делегација Српске Православне Цркве  допутовала у Вашингтон како би дала свој допринос бољем разумевању ситуације у Србији и Црној Гори, посебно на Косову и Метохији. Заједно са члавновима делегације, сенатора Војиновића посетила је госпођа Јасмина Буланџер (Jasmina Boulanger), нови председник Конгреса српског јединства у САД.

Разговарало се о разним питањима везаним за ситуацију на Косову и Метохији и шире. Сенатор Војиновић је посебно пренео став да САД цени улогу Српске Православне Цркве  и недавно објављена Основна начела, рекавши да Црква треба да још активније артикулише своје потребе и потребе народа на Косову и Метохији, нарочито у погледу људских и верских права, као и заштите културно-историјских добара. Сенатор Војиновић је обавестио делегацију да је имао више корисних састанака са подсекретаром Бернсом, амбасадором Визнером и председником Ахтисаријем, којима је пренео колики је значај светињa на Косову и Метохији и како је потребно учинити све да се омогући безбедан и миран живот српског народа на Косову у било којој варијанти решења будућег статуса.

СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕД РАДНОМ ГРУПОМ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ПРИ КОНГРЕСУ САД

Викарни Епископ липљански
Његово Преосвештенство Господин Теодосије:

Уважени господине председавајући!
Поштоване даме и господо!

Особита ми је част што имам прилику да се, као потпредседник Одбора за Косово и Метохију при Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве  и игуман манастира Високи Дечани, обратим овом уваженом скупу и изнесем сведочење о тешком стању у коме наш народ, свештенство и монаштво живе више од шест година, од завршетка оружаног конфликта на Косову и Метохији.

Делегација наше Цркве није дошла у Вашингтон да бисмо захтевали конкретно политичко решење за будућност Косова и Метохије. Свесни смо да до тог решења мора да се дође преговорима и уз пуно поштовање норми међународног права на коме почива међународна заједница. Ми не представљамо ни владу ни политичке партије већ говоримо у име народа, коме смо дужни да служимо и водимо га у вери, нади и љубави, па вам се стога обраћам не само као политичким званичницима САД већ и као верујућим људима.

Нећу говорити о прошлости и историји, иако је наша Црква дубоко поносна на своје светиње које су наши преци саградили на простору Косова и Метохије, које је колевка нашег духовног и културног идентитета.

Наша вера нас учи да говоримо истину јер „истина ће вас ослободити” (Јн. 8,32). А истина коју вам сведочимо није заснована на нашим осећањима и личним убеђењима већ на конкретним чињеницама које нас чине дубоко узнемиренима и забринутима за судбину нашег народа и наших светиња, посебно сада када су пред нама судбоносне политичке одлуке о статусу Косова и Метохије.

Долазим из манастира подигнутог у 14. веку, у коме живим са својим монасима и који је већ више од шест година окружен бодљикавом жицом и војницима италијанских мировних снага. Они нас штите јер смо за ово време три пута били нападнути минобацачким гранатама. Ово се није догодило у време рата већ у време међународно гарантованог мира. Захваљујући помоћи људи добре воље и, посебно, ангажовању америчког команданта јужних снага НАТО савеза и снага КФОР-а, наши најважнији манастири су сачувани, али многе друге светиње су претворене у рушевине, само зато што припадају Српској Православној Цркви.

Сви православни хришћани који су живели око нашег манастира су избегли и у целој Покрајини још живи само 100.000 Срба, већином сабраних у изолованим енклавама у којима и даље немају основне слободе, право на запослење и нормалан живот. Више од 200.000 Срба живи већ шест година у избеглиштву, без могућности да се слободно врате својим домовима. Наша деца одрастају у сталном страху и неизвесности, јер друштво које се гради око нас није друштво у коме су сви грађани једнаки већ друштво које се обликује искључиво по мери већинске, албанске заједнице и у коме Срби и остали неалбанци живе као мање или више добродошли гости и странци. Нажалост, таквим односом враћамо се управо на оно устројство друштва на Косову и Метохији које је и довело до оружаних сукоба и интервенције НАТО-снага. Да ли су војници САД дошли на Косово и Метохију да омогуће да једна репресија буде замењена другом? Засигурно да нису, али, нажалост, то је стварност која постоји не само у нашим очима већ и у очима многих објективних међународних посматрача.

Пре три године високи међународни званичници су нас охрабривали да је време да се окренемо будућности и учествујемо у изградњи тог друштва. Срби су ушли у институције и почели да се крећу слободније, са надом да ће тешка сећања и ране прошлости полако зацелити. Али тада, када се то најмање очекивало, кренуо је још један талас насиља, у марту 2004. године, када је само за два дана протерано још четири хиљаде Срба и запаљено тридесет православних цркава. Последице овог погрома још нису зацелиле и врло мали број оних који су тада прогнани вратио се у своје домове. Али најстрашније је да су многи изгубили наду да ће једног дана бити прихваћени од већинске заједнице као равноправни и слободни грађани.

Господине председавајући,

И данас нам говоре да је пред нама нови почетак. Уверавају нас да ћемо на независном Косову живети слободним и достојанственим животом. Али како да поверујемо тим обећањима када већ шест година под јаким међународним присуством наш народ и Црква живе под тешким притиском етничке дискриминације, индивидуалног и институционалног насиља, неправде и одсуства основног реда и закона? На основу чега да поверујемо да ће се преко ноћи све променити набоље? Јер, видимо да и сами косовски Албанци све отвореније критикују корупцију, криминал, неодговорност и неспособност институцијa које у овом тренутку готово потпуно чине само они. Јер, на Косову и Метохији нема стварно мултиетничких институција.

Често се са зебњом питамо: колико су косовске институције способне и спремне да преузму тешко бреме веће одговорности када постоји толико дубок јаз између званичних изјава политичких представника и неодговорности власти на локалном нивоу? Само осамдесетак километара од Приштине владају потпуно другачија правила и закони, а безбедност никоме није загарантована.

Верујте ми да питање независности Косова за просечног Србина на Косову и Метохији није толико питање националног поноса колико питање основне егзистенције: како остати и опстати у друштву у коме већ годинама нема суштинског напретка у поштовању људских права, у друштву у коме се годишњи број српских повратника мери у десетинама, а не у хиљадама, у друштву у коме основна имовинска и правна сигурност ничим није загарантована? То је, господо, оно што брине Србе на Косову и Метохији; то нису емоције и перцепције, као што неки кажу, већ питање економске и политичке одрживости друштва које још почива на породичним заједницама, клановима, и у коме се лица на руководећим местима бирају по заслугама у рату и утицају њиховог племена, а не по свом образовању и стручности.

Иако се милиони долара годишње улажу за развој Косова и Метохије, и даље влада огромна незапосленост: највећи број људи, не само мањинa већ и Албанаца, живи у сиромаштву и беди, а само мали број привилегованих, који су до моћи и новца дошли захваљујући сили оружја и националистичкој реторици, уживају у огромном богатству. То није само последица нерешеног коначног статуса већ много дубљих проблема у друштву. Незадовољство сиромашних се стално усмерава против мањинa, оправдава се ратним страдањима, а институције све више постају параван систему вредности који пре личи на феудално друштво него на савремену европску демократију 21. века. Статус Косова и Метохије није чаробни штапић који ће решити овај проблем: какав год статус био, ови тешки проблеми ће и даље постојати уколико се не уклоне главне препреке нормалном друштвеном развоју – а то је, пре свега, обрачун са анахроним националистичким идејама и племенским менталитетом, јер управо таква свест генерише сталну етничку мржњу и неповерење. Косово, такође, није острво у мору и без нормалних односа са Србима тешко је замислити економски развој, комуникације и интеграцију Покрајине која треба да се приближи европским стандардима.

Косовски Срби се стално позивају да се интегришу у косовско друштво и прихвате оно што се обично зове „нова реалност“. Али какво ће то друштво бити по свом квалитету, а не само по форми? „Нова реалност“ на Косову и Метохији не сме да буде владавина једног народа над другим већ друштво слободних и равноправних грађана. Зато исхитрена одлука о будућем статусу Косова и Метохије врло лако може да фосилизује владавину кланова и ратних хероја и профитера, а жртве у том друштву неће се делити по етничкој припадности већ ће то бити сви они који желе да живе као слободни грађани у једној демократској Европи. Ове речи не говорим само као Србин већ као забринути грађанин Косова и Метохије.

Док год се проблеми на Косову и Метохији буду решавали „преко везе“, личним познанствима или дипломатским притисцима на локалне моћнике, а не преко здравих и стабилних институција, тешко ћемо моћи да говоримо о стабилности која је неопходна једном друштву да се суочи са изазовима као што су организовани криминал или чак тероризам.

Наша Црква је спремна да пружи пуни допринос изградњи једног праведног друштва у коме ће сви грађани бити једнако поштовани, али нам је тешко да убедимо наш народ да подржи институције које још живе у идејама 19. века и које воде људи који су били у организацији ОВК, одговорној за озбиљна кршења људских права не само Срба већ и Албанаца и других грађана Косова и Метохије...

Многи нападају Цркву да је подржавала бивши режим, али молим вас да се присетите сведочења мог епархијског архијереја Владике Артемија, који је 1997. године овде пред Конгресом недвосмислено осудио политику силе тадашњег режима. У нашем манастиру отворили смо врата избеглицама свих националности, понајвише Албанцима муслиманима, а уз помоћ Међународне православне хуманитарне организације из Балтимора чинили смо колико смо год могли да ублажимо страдања свих без разлике. Наша православна браћа Албанци у Албанији са Архиепископом Анастасијем такође су примили многобројне избеглице са Косова и помогли им онда када су они страдали. После рата управо је Српска Православна Црква  на Косову и Метохији прва пружила руку албанским лидерима, повела Србе у институције, осудила злочине и изразила своје дубоко жаљење због ратних страдања.

На који је начин Цркви узвраћено? Паљењем и уништавањем сто педесет храмова, затирањем гробаља на којима су уништени готово сви крсни знаци. Наше монахиње у манастиру Девичу и данас се моле у запаљеној цркви, коју уместо средњовековних фресака „украшавају“ скаредни графити албанских националиста. Када су гореле наше цркве у марту 2004. године,  где су биле институције, где косовска полиција? Сва институционална грађевина привремених институција које је изградио УНМИК, укључујући чак и међународне структуре, пала је као кула од карата.

Господо, јако међународно присуство је још дуго потребно на Косову и Метохији. Посматрачи у белим оделима који би слали своје извештаје у Брисел или Њујорк само би били неми посматрачи једне трагедије која неће уништити будућност само косовских Срба већ и оних младих Албанаца чије знање, таленти и наде не могу да се остваре у друштву у коме се оружје и ратнички дух више цене од науке и креативности. Посебно је важно војно међународно присуство, али надасве конкретна извршна овлашћења међународних представника.

Осим тога, пре него што се буду доносиле одлуке о будућем статусу Косова, косовски Срби морају бити адекватно заштићени, не само формалним обећањима, као до сада, већ јаким системом децентрализације и на општинском и на регионалном, тојест хоризонталном нивоу, са посебним везама у области здравства, школства и културе са институцијама Србије. Посебна пажња мора бити посвећена финансијским бенефицијама за српско становништво, које живи на рубу егзистенције, без запослења и чак могућности да обрађује своју земљу, у страху за живот. Да ли ће Срби и даље напуштати Косово и Метохију или ће се онамо враћати, зависи не само од безбедности и слобода већ и од тога колико ће имати економске изгледе за просперитетнију будућност за себе и своје породице. Зато је финансирање економског развоја српске заједнице једно од најозбиљнијих питања које треба разрешити.

Повратак прогнаних не сме да буде само формалност већ приоритет. Декларативно позивање Срба да се врате у друштво у коме им се не гарантује ни минимум личне и имовинске безбедности јесте фарса и зато се зрелост институцијa за будући статус мора мерити не количином реторике већ конкретним резултатима на терену. Например, у општини Дечани још нема ниједног српског повратника. А то није једини случај. Заштита приватне имовине је светиња у свим цивилизованим земљама, а на Косову се земља прекраја и узурпира без икаквих последица јер је судски систем паралисан не само огромним бројем нерешених спорова већ и страхом локалних судија да пресуде по правди која може да угрози интересе локалних моћника и херојa рата.

Посебно важно питање јесте заштита српског културно-историјског наслеђа и, нарочито, православних манастира. Вековима су светиње као Дечани и Патријаршија живеле и преживеле и Отоманску Царевину и два светска рата да би сада стрепеле хоће ли их неки локални екстремиста претворити у рушевине, и то упркос присуству најмоћније војне силе света. Та заштита не може бити сведена на локалне косовске законе, које најчешће не поштују ни они који су их донели, већ мора бити подигнута на међународни ниво, уз чврсте међународне гаранције, заштитне зоне и посебне провизије које би омогућиле не само безбедан живот манастирa већ и њихов економски живот.

Господине председавајући,

Наша Црква је посебно свесна улоге верских заједница у процесу помирења и зато смо позвали представнике римокатоличке и исламске заједнице да заједно, уз сарадњу Норвешке црквене помоћи, одржимо једну међуверску конференцију у манастиру Пећка Патријаршија у мају месецу како бисмо упутили снажну поруку политичарима и свим грађанима да се будућност Косова и Метохије може градити само на миру и толеранцији, на поштовању идентитета сваке заједнице и њене културе као заједничког блага читавог цивилизованог света. Упутићемо снажан апел да ми, верски представници, не желимо да дозволимо да се вера користи као изговор за мржњу и насиље против других људи и њихових богомоља. Сигурни смо да ће овај наш глас доћи до срца многих људи који желе да живе у миру са својим суседима, без обзира на верску или етничку припадност.

Захваљујем на вашој пажњи.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu


Copyright © 1999-2006 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
e-mail