Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
16. мај 2006. године

ЧЕТВРТИ СВЕЗАГРАНИЧНИ САБОР РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
У САН ФРАНЦИСКУ (6 – 14. МАЈА 2006. ГОДИНЕ)

Четврти Свезагранични Сабор Руске Заграничне Цркве одржан је од 6. до 14. маја 2006. године у Сан Франциску.

Прва два сабора одржана су у Србији – Сремским Карловцима 1921. и 1938. године, а трећи у манастиру Џорданвилу, Сједињене Америчке Државе, 1974. године.

На Четвртом сабору учествовала су дванаесторица епископа на челу са Митрополитом источноамеричким и њујоршким Г. Лавром, заједно са 135 делегата свештеника и лаика Руске Заграничне Цркве из свих крајева света.

У име Српске Православне Цркве и Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Сабору је присуствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Сабор је почео Молебном за почетак рада, а затим је уприличен свечани чин отварања Сабора, уз поздравно слово Архиепископа санфранциског Г. Кирила и предавање Митрополита Лавра. У току предавања Високопреосвећени Митрополит је изразио велику захвалност Српској Цркви за драгоцену помоћ, посебно поменувши блаженопочивше Патријархе српске Димитрија и Варнаву, позвавши све присутне да им се отпоје Вјечнаја Памјат, што је и учињено.

После предавања, Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије пренео је поздрав и благослов Сабору од стране Његове Светости Патријарха Павла:

“Ваше Високопреосвештенство,
Ваша Преосвештенства,
Часни Оци и браћо,

Имам особиту част да поздравим Вас, учеснике Четвртог Свезаграничног Сабора Руске Заграничне Цркве, у име Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла.

Као што је свима познато, Српска Православна Црква и тадашња наша држава, у време послереволуционарних искушења Руске Цркве и руског православног народа, примила је стотине хиљада руских избеглица, међу којима је било много Епископа, свештеника и монашких лица. Она је такође примила двадесетих година прошлог века Вишу Црквену Управу (Руских избеглих Епископа) и дала могућност, у духу црквене икономије, организовања Архијерејског Сабора и Синода Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима на челу са блаженог спомена Митрополитом Антонијем (Храповицким).

Без обзира на огромне невоље и искушења, која су у току 20. века пала на плећа Православне Цркве Српске, укључујући у то и педесетогодишњу комунистичку безбожну власт у Југославији, црквене везе и Евхаристијско општење Српске Цркве, како са прогоњеном и страдајућом Московском Патријаршијом, тако и са Руском Заграничном Црквом, која је привремено прекинула Евхаристијско општење са Црквом у Русији, нису никада прекидане до данашњих дана.

На тај начин, по Божјем Промислу, Српска Црква – једина од свих Помесних Цркава Православних, сачувала је, макар то било посредно, непрекинуте дубинске везе сверуске црквене Пуноће.

Наравно, на првом месту, ту пуноћу сачувала је мученичка крв Новомученика руских, чији је свештени помен живио код Заграничних Руса, и сећање на које је чувала, а потом, поводом двехиљадугодишњице Хришћанства, торжествено прославила и Московска Патријаршија. То прослављање Новомученика, на челу са Светим Патријархом Тихоном и Царским Страстотерпцима, та мученичка крв и голготско сведочење Свете Русије, на чудесан начин је обновило и обнавља једномислије и једнодушност сверуске Црквене Пуноте у целом свету.

Та мученичка крв позива све Православне Русе, с обзиром да су главне препреке и узроци који су онемогућавали црквено јединство постали историјска прошлост, да преовладају сва ограничења и разлике, како би једним срцем и једним устима исповедали и прослављали Оца и Сина и Светога Духа у једној Руској Цркви Божјој.

Најсветији Патријарх Павле потврђује и сведочи свима вама православним руским људима и свима нама православнима: без јединства и уједињења Руске Православне Цркве, не може бити јединства и духовног, моралног и националног препорода руског народа.

То јединство је од изузетног значаја за будућност свега света, и истинске мисије Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове у свету.
Радујемо се Комисијама Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, које су се потрудиле и које се труде на делу црквеног јединства. Позивајући све руске православне Хришћане на то јединство у недрима матере Цркве Московске и Сверуске, Најсветији Патријарх Српски Павле призива на све учеснике Четвртог Свезаграничног Сабора Руске Заграничне Цркве Божји благослов и поздравља Вас сверадосним васкршњим Поздравом:

Христос Васкрсе!
Ваистину Васкрсе!”

После излагања Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија прочитани су поздрави Московског, Грузинског и Бугарског Патријарха, Свештене општине Свете Горе, преко игумана манастира Пантелејмона и др.

У понедељак 8. маја, после Свете Литургије, прво предавање је одржао прота Николај Карпов, из Аустралије, на тему: «Духовно-историјско наслеђе Руске Заграничне Цркве», коме је следила исцрпна и веома занимљива дискусија која се највише дотицала могућности сједињења са Московском Патријаршијом. После подне јереј Николај Савченко, из Русије, одржао је предавање на тему: «Обнављање Евхаристијског општења и превазилажење разједињења у црквеној историји у свјетлости савременог положаја Цркве у Русији.» И ово предавање је пратила жива дискусија, поготово што је предавач направио пресек целокупне историје како Старозаветне тако и Новозаветне Цркве до наших дана, истичући да су сукоби, деобе и расколи пратили живот Цркве кроз векове и да су увек превазилажени са мудрошћу Отаца Цркве, стрпљењем и Љубављу.

У наставку, у склопу два предвиђена Саопштења на теме: «Обнова јединства опит СПЦ» и «Екуменизам. Однос Српске Цркве ка њему и савремени положај у Свјетском Савезу Цркава», Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије је изнео начин на који је Српска Црква пребродила разне проблеме у својој вишевековној историји. Било је речи и о страдању Српске Цркве у току и после Другог светског рата. Говорећи о екуменизму, који је за многе у Руској Заграничној Цркви један од битних разлога неприхватања јединства са «екуменистичком» Московском Патријаршијом, Митрополит Амфилохије је нагласио сам настанак екуменизма, затим одбијање Православних Цркава на Саветовању у Москви (1948) да прихвате учешће у Светском Савезу Цркава, а потом потпуно учлањавање. Српска Црква се, како је Митрополит Амфилохије рекао, последња учланила (1965), но без обзира на то у њој, њеној јерархији и црквеном народу никада није заживела идеологија екуменизма женевског протестантског типа. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је, на крају саопштења, навео и начелну одлуку Светог Архијерејског Сабора из 1997. године, о потреби иступања из органског чланства у Светског Савеза Цркава, с тим да се то не учини индивидуално, него уз сарадњу и подстицај других Помесних Православних Цркава. Управо је та одлука била повод за свеправославно саветовање у Солуну на исту тему (1999) и оснивање посебне Комисије при Светском Савезу Цркава за преиспитивање начина учествовања Православних Цркава у овој организацији.

После Митрополитових Саопштења вођена је жива дискусија а све у контексту могућности јединства са Московском Патријаршијом. Саопштења Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и одговори на питања били су прихваћени од свих учесника са особитим одобравањем. Ово је умногоме помогло да се боље и дубље сагледају, еклисиолошки проблеми превазилажења раскола и позиције Московске Патријаршије, као и потребе коначног сједињења и јединства Руске Цркве.

Дана 12. маја донета је Саборска резолуција свих учесника Сабора, коју доносимо у целини:

РЕЗОЛУЦИЈАЧЕТВРТОГ СВЕЗАГРАНИЧНОГ САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

“ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Ми, учесници Четвртог Свезаграничног Сабора сабравши се у богоспасаваном граду Сан Франциску, у благодатном присуству Путеводитељнице Руских Заграничја Курско-Корене Иконе Божје Матере и светих моштију Светог Јована Шангајског и Сан Франциског, у трепетном сазнању одговорности, која лежи на нама, у послушању Архипастиру Христу, у целосном поверењу и љубави пастира и мирјана према свом Првојерарху, Високопреосвећеном Митрополиту Лавру и Архијерејском Сабору, сведочимо да ћемо, као верна чеда Свете Цркве, приклонити се вољи Божјој и подчинити се одлукама предстојећег Сабора.

Ми, архипастири, пастири и мирјани, чланови Четвртог Свезаграничног Сабора, једнодушно изражавамо своју решеност да залечимо ране раздељења унутар Руске Цркве – између њених делова у Отаџбини и за границом. Нашу пасхалну радост прати велика нада, да ће у благопријатно за то време, бити обновљено, на основу Христове Истине, јединство у Руској Цркви, које ће нам дати могућност да служимо заједно и да се причешћујемо из једне Чаше.

Саслушавши Саопштења, прочитана на Сабору и извештаје Комисије за преговоре са аналогном Комисијом Московског Патријархата, и изречена у току дискусије различита гледишта, ми изражавамо наше саборно сагласије са тиме да је неопходно потврдити у будућности канонски статус Руске Заграничне Цркве, као Самоуправног дела Помесне Руске Цркве, у сагласности с дејствујућим положајем Руске Православне Заграничне Цркве.

Из разматрања на Сабору се види да учешће Руске Православне Цркве Московског Патријархата у Светском Савезу Цркава изазива смућеност међу нашим клиром и паством. Ми с особитим болом умољавамо свештеноначалије Руске Православне Цркве Московског Патријархата да ослушне молбу наше пастве о што скоријем одстрањењу те саблазни.

Ми се надамо, да ће идућег Помесног Сабора јединствена Руска Црква регулисати и преостала неразјашњена црквена питања.

Клањајући се пред подвигом Светих Новомученика и Исповедника Руских, прослављаних како од Руске Заграничне Цркве, тако и од Руске Цркве у Отаџбини, ми у њима видимо мост који се уздиже над провалијом погубног раздељења у Руској Цркви и чини могућом обнову од свих очекиваног црквеног јединства.

И ми, чланови Четвртог Свезаграничног Сабора, обраћамо се нашој браћи и сестрама по вери у нашој Домовини која се препорађа речима, васкршње песме: Пасха! Радошћу један другог загрлимо.”

ТРИБИНА ПРАВОСЛАВЉА – ТАЈНА СПАСЕЊА

У оквиру Трибине Православља, у Дому културе Вук Караџић (Булевар краља Александра бр. 77а), у среду 17. маја 2006. године, од 19 часова, биће одржано предавање и разговор о књизи Тајна спасења. Предавач, уједно и аутор књиге, ће бити Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски и игуман острошки Г. Јован. Књигу ће, у уводу, представити г. Горан Раденковић, професор Богословије Светог Саве, у Београду, домаћин Трибине.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu