Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
5. октобар 2006. године

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
ЦРКВЕНОЈ И УКУПНОЈ ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ

Сабрани на друго заседање Светог Архијерејског Сабора у току ове године, ми, архијереји Српске Православне Цркве, позивамо све наше вернике у Србији, све вернике држављане Србије у расејању и све грађане Србије, ма којој вероисповести и народности припадали, да изиђу на предстојећи референдум и гласају за нови Устав Србије. Тај Устав је плод консензуса свих релевантних чинилаца на политичкој сцени Србије, прилагођен је новим домаћим и међународним околностима, а самим тим и диктиран потребом прилагођавања уставних норми и одредби измењеним реалностима живота, са циљем да владавина права и реални простор слободе човека и грађанина буду што шири.

Не може се сумњати у вољу читавог српског народа да Косово и Метохија заувек остану у Србији. Ми Срби не отимамо ништа што је туђе, али и не пристајемо, ни под каквим условима или притисцима, да се отима оно што је вековима било и остало наше. Треба ли подсећати да није реч само о дeлу територије него и о срцу и души српског народа?

Овог пута нико не би смео да закасни на Косово. Референдум ће, усталом, трајати два дана, па свако може да стигне. Сви знамо како се Косово и Метохија дефинишу у новом Уставу.

Овом приликом Српска Православна Црква позива и све друге традиционалне Цркве и верске заједнице у земљи да, заједно са нама, упуте позив својим верницима и свим грађанима да изиђу на референдум. Ово је референдум за државу Србију и за њено уређење као заједничког дома свих етничких заједница, свих Цркава и верских заједница и свих њених грађана.

Ово наше обраћање није политика него старање за опстанак и будућност наших древних светиња и нашег народа на његовим прадедовским огњиштима, као и за опште добро свих без изузетка. За Цркву и њене пастире то није право него дужност најсветија, важан део служења Богу истине, правде и љубави.

ДОДЕЉЕН ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ ПРВОГ РЕДА
МИНИСТРУ ВЕРА Г. МИЛАНУ РАДУЛОВИЋУ

На пригодној свечаности одржаној данас у Патријаршијском двору у Београду, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле уручио је Његовој Екселенцији Министру вера Републике Србије господину Милану Радуловићу, Орден Светог Саве првог степена, којим га је одликовао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у знак признања зa сва добра која је учинио Српској Православној Цркви и народу.

Захваљујући Његовој Светости Патријарху Г. Павлу, министар Радуловић је рекао да је захвалан што је примио ово високо одликовање, и истакао заслуге садашње Владе која настоји да унапреди добре односе измећу Цркве и државе.

САБОР У ЖИЧИ

Прослава 800-тогодишњице манастира Жиче почиње ноћас свеноћним бденијем, а затим се наставља у суботу ујутру када ће Његова Светост Патријарх српски Г. Павле служити Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве.

Манастир Жича је изграђен у периоду између 1206. и 1208. године, а задужбина је српског краља Стефана Првовенчаног, сина Стефана Немање, родоначелника српске средњовековне династије Немањића.

Прослава овог својеврсног јубилеја ће трајати до 7. октобра 2008. године када ће бити организоване завршне свечаности. О јубилеју се брине Одбор, на чијем је челу председник Владе Републике Србије др Војислав Коштуница.

ПРОМОЦИЈА СВЕТОСАВСКОГ ЗВОНЦА У ВРТИЋУ «КОЦКИЦА»

У оквиру Дечје недеље познати дечји писац, г. Тидор Росић, члан редакције «Светосавског звонца» и главни и одговорни уредник часописа г-ђа Радмила Мишев, били су гости дечјег вртића «Коцкица».

Овај вртић је добро познат читаоцима «Светосавског звонца», зато што су малишани, добитници бројних награда на ликовним конкурсима, стални сарадници нашег часописа.

Госте су поздравиле директорка Предшколске установе г-ђа Радмила Брекић, одговорна васпитачица г-ђаМиленија Мицић и васпитачица Славица Томић.

Малишани су се радовали сусрету са писацем чије им приче причају васпитачице, па су чак и урадили читав албум слика – ислустрација приче «Мајчина душица» објављеном у «Светосавском звонцу».

Светосавско звонце је доделило плакету васпитачици Славици Томић за изванредне резултате у раду са децом и свесрдну сарадњу са нашим листом.

ПРЕМИНУО АРХИТЕКТА БРАНКО ПЕШИЋ

Архитекта Бранко Пешић, дугогодишњи прото-неимар Спомен Храма Светог Саве на Врачару, преминуо је јуче у Италији.

Рођен је 1921. године у Земуну. Аутор је пројекта Палате Београђанка, затим и великог броја архитектонских пројеката и цркава. Предавао је на београдском Универзитету и био је члан Крунског савета.

НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

Јуче, 4. октобра 2006.године, у Конаку књегиње Љубице у Београду, додељене су награде за књижевно стваралаштво «Растко Петровић» за 2006. годину.

Свечаности су присуствовали Архијереји Српске Цркве и многи поштоваоци Николе Тесле.

У име Матице присутне је поздравио г. Радован Калабић. Жири у саставу: академик Проф. др Никола Милошевић, књижевник Алек Вукадиновић и песник Драгомир Брајковић је, како је истакнуто, једногласно донео одлуку да награду за животно дело додели, постхумно, Саву Н. Вујновићу за књигу «Никола Тесла и његово време» коју је издала издавачка установа Епархије канадске «Источник». Ово значајно признање је примио Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије.

Председник жирија, академик Проф. др Никола Миложевић, је у краћем излагању истакао високе моралне квалитете народа из којег је Никола Тесла потекао, а ова награда показује « да Срби, ма где живе, припадају истом духовном наслеђу.

Преосвећени Епископ канадски Г. Георгије је после уручења награде рекао:

Недокучиве су тајне Божје.

Нама, смртнима и несавршенима, ограниченима својим схватањем времена и простора, дато је да кроз предивну тајну Богооваплоћења будемо тек дотакнути божанским, да предокусимо само дјелић те немјерљиве величине, да у само ријетким и изабраним моментима наслутимо њено присуство.

Чини ми се да се у овоме што се дешава данас, препознаје један од тих тренутака. Кашем то, јер осјећам, да је та тајна одсликана у сложеном сплету онога што је у мом срцу док примам ову награду.

Велика част указана је мени данас, од стране вас, посленика писане ријечи. Можда зато - јер томе кругу, иако ми је драг и близак, не припадам - а сасвим сигурно јер ову награду примам умјесто онога који је истински заслужио, осјећам и то да сам незаслужено баш ја на овом мјесту. Али дијелом свога бића, оним које је одњеговало моје назначење да служим Господу и Цркви Његовој, ја осјећам и знам да је баш тако требало да буде.

Да је тако, најбоље ће да потврди необични животни пут човјека у чије име примам награду. А о Сави Н. Вујновићу има шта да се бесједи.

Богослов из српске Лике, из Дивосела, своју несуђену службу Господу, када се, након Другог свјетског рата у којем је бранио Српство, нашао прогнан у Америци и Канади, замијенио је другом врстом посвећења. Читав свој живот проведен на америчком континенту, Сава Вујновић посветио је праћењу трага свог великог земљака Николе Тесле.

Да ли је тиме Сава у тим далеким просторима, сакупљајући о Тесли све до чега је могао да дође, трагао за дијелом свог и Теслиног заувијек изгубљеног завичаја? Или је, можда, вајајући из богате грађе наново Теслин лик, и сам у себи покушавао да у тој даљини сачува сопствено Српство и Православље - то остаје тајна његова и Божја. Али једно је сигурно: из огромног и несвакидашњег колача који је Вујновић скупио, указује се, можда по први пут сасвим јасно, духовни Теслин лик, лик православца и Србина. Сава Вујновић је тако осјетио и доживио свог земљака, а нама свима коначно предочио Теслину органску, нераскидиву везаност за насљеђе његове породице, његовог краја, његовог и нашег Косова.

И не могу а да не видим вољу Божју и у томе да су се, у том Савином крстарењу сјеверноамеричким пространствима, мени, тада на почетку владичанског пута, у тек формираној Епархији канадској, и њему, када му је до измака животне стазе остало свега неколико корака, укрсте путеви. Предао је Сава мени и "Источнику" у завјештање своју обимну грађу, а приход од продаје намијенио изградњи првог српског манастира у Канади.

Имао сам срећу да над том грађом проведем дане, и част да и сам радим на одабирању и распореду материјала за коначни облик књиге "Никола Тесла и његово време". Књига је угледала свјетло дана 1993. године, када њен аутор, сакупљач грађе, Сава Н. Вујновић није више био међу живима.

Ваља рећи и ово: изгледало је једно вријеме да ће и ту књигу, а и Саву Вујновића, прекрити заборав. Али воља Божја није била таква. Идући у сусрет 150-годишњици Теслиног рођења, књигу смо још једном редиговали и технички дотјерали. А бригом, усменим савјетом и писаном ријечју неких од вас, присутних овдје, још више Савин напор, у овом, поновљеном издању, обогатили.

И ево нас, након тога, данас, међу вама, и Саве Вујновића и мене, и оних који су нам у овом послу помогли. Тесла нас је још једном спојио, од заборава и нашу ријеч спасио. А Тесли смо ми, а прије свега Сава Н. Вујновић, даровали, увјерен сам, један лијеп и несвакидашњи, нови портрет у којем се одражава, за сва времена, православна искра његовог генија.

Не могу, дакле, да у овом чудном закривљењу времена и простора, у тим необичним временским и просторним подударањима, не наслутим вољу Господњу, Његов прст и Његову дјелатну моћ. Није ли богослову Сави Н. Вујновићу било од Бога досуђено да, ипак, на крају, своје дјело оствари у окриљу Цркве? И да га његова Отаџбина, из које је прогнан био, на крају, овом наградом, призна за свог? И има ли ишта поштеније да и Никола Тесла, 150 година од рођења, а више од шест деценија од смрти, и коначно буде, без зазора, назван православним, дакле српским мислиоцем и ствараоцем? И да такву слику о њему, као свој молитвени дарак, донесемо ми, његови сународници, са далеког мјеста са којег је Никола освијетлио цијели свијет?

А тим поводом и још нешто данас морам да кажем. Јер међу пријатељима сам, међу својима.

Намјера нам је била да овим доласком у Отаџбину, реализујемо нешто, за шта смо ми, у Епархији канадској, мислили да је одавно требало урадити. Жељели смо, наиме, да се ове године, сјећања на великог српског генија, вратимо неких шездесетак година уназад, и да наше вријеме спојимо са оним хладним јануарским даном у којем су протојереји Шуклетовић и Мрвичин, у Њујоршкој цркви Јована Крститеља извршили опело над Теслиним тијелом. Жељели смо да тај посао, ми, у овој генерацији Срба, довршимо, да Теслу вратимо и званично роду своме, Цркви својој, да остатке његове, пепео који је остао од Тесле након насиља извршеног над његовим опојаним тијелом, положимо у подножје Светосавског храма. Знамо да би Тесли то било право. Не морам рећи да би и Сави Вујновићу било право.

Нажалост, није нам се дало. О онима који су се испријечили, нећу ни ријечи, јер је не заслужују. А нама, данас, за утјеху, да све то не умањи свечаност овог тренутка, ова порука: и у овоме се уздајмо у Господа и знајмо да ће нам једнога дана бити јасно зашто је тако.

Ја бих, на крају, желио још једном да се захалим онима који су препознали вриједност труда Саве Н. Вујновића, и помогли нам да приредимо ово друго издање књиге "Никола Тесла и његово вријеме": Рајку Петрову Ногу за завршну ријеч у књизи којом је предивно заокружио причу о Сави Вујновићу и Николи Тесли.; др Брани Јовановићу, који је међу онима који су се Теслом стручно бавили и можда први препознао вриједност ове књиге; сликару Ђорђу Прудникову што је за омот даровао свој портрет Николе Тесле; штампарији Патријаршије и њеном директору Градимиру Станићу; Драгомиру Брајковићу јер је над овим дјелом брижно бдио и био увијек спреман да помогне његовој промоцији.

Захваљујем се жирију, на челу са академиком Г. Николом Милошевићем, у име својих сарадника из "Источника", којима је част да и они, овим што се дешава данас, буду на неки начин овјенчани наградом која носи име Растка Петровића.

Однекуд, чини ми се да имам право, да ове ријечи захвалности искажем и у име онога који данас прима ову награду, у име Саве Н. Вујновића. Хвала.

ИЗ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

После велике потраге и великог труда московске полиције нађене су 2 иконе које су украдене 2003. године из манастира Рођења Богомладенца Христа, у Каргопољу Архангелском. Две веома вредне иконе – Богомати са Младенцем и Спас Сведржитељ, потичу из 1776. године, а дело су ученика мајстора И. И. Богданова-Корбатовског и И. В. Минина, који су радили у московском Кремљу. Обе иконе, као веома вредне и драгоцене, публиковане су у зборнику "Иконы северного Понежья", који је приредио Т. М. Кољцовој.

Извор: www.pravoslavie.ru

ИЗ ЈЕРУСАЛИМСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

“Светски Савез Цркава (WCC) позива Владу Израела да призна Његово Блаженство Патријарха Теофила III за првојерарха Православне Цркве у Јерусалиму”, истакао је др Семјуел Кобија, генерални секретар Светског Савеза Цркава, у писму, које је 29. септембра, упутио израелском премијеру Ехуду Олмерту.

Треба подсетити да је израелска влада одбила да призна Патријарха Теофила III у августу 2005. године. Главно тело Светског Савеза Цркава на састанку од септембра 2006. године умолило је генералног секретара да о овом проблему извести израелску владу, што је он и учинио овим писмом.

Извор: www.wcc-coe.org

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu