Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
6. октобар 2006. године

ПАРАСТОС НИКОЛИ ТЕСЛИ

Преосвећени Владика канадски Г. Георгије служио је данас у 12 часова у Саборној Цркви Светих Архангела Михаила парастос великом српском научнику Николи Тесли, у присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и свих Архијереја Српске Православне Цркве.

У пригодној беседи, Преосвећени Владика Г. Георгије је истакао значај великог српског научника и упоредио његов живот са судбином целог српског народа. Владика се посебно осврнуо на бирократски неспоразум који није дозволио да се урна Николе Тесле похрани поред Спомен Храма Светог Саве на Врачару, на месту на коме је расут пепео мошти Светог Саве, највећег Србина. “Због те бирократске забране није дозвољено да се пепео Николе Тесле пепелом Светог Саве освешта и да се на тај начин повеже српска историја од Светог Саве преко Николе Тесле, па све до данас.”

Преосвећени Владика је истакао да је вера Николе Тесле била вера његовог оца, а његов отац је био оснивач црквене општине и имао је чврсту и непоколебљиву веру у Једног Творца. Те речи Николе Тесле биле су јеванђељске речи Господа Исуса Христа. Са мајчине стране, Тесла је у породици имао и великог Митрополита Николаја Мандића. Преосвећени Владика Георгије је прочитао Теслине речи о Творцу и стварању, које јасно и недвосмислено изражавају његову веру у Бога – Свету Тројицу, и начин његовог живота.

На крају беседе, Преосвећени Владика Георгије је нагласио да су канадски Срби умногоме дужни свом сународнику на свему што је учинио за српски род, те да су због тога и иницирали идеју да Теслини земни остаци, који су несрећно спаљени, буду похрањени у матици – Србији.

ВЛАДИКА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ УПОЗОРАВА НА ПОГОРШАЊЕ МЕЂУНАЦИОНАЛНИХ И МЕЂУРЕЛИГИЈСКИХ ОДНОСА У ЗВОРНИКУ, БРАТУНЦУ И СРЕБРЕНИЦИ

Његово Преосвештенство Епископ Зворничко-тузлански Господин Василије изјавио је у интервјуу Радио-Светигори да су међунационални и међурелигијски односи на територији општина Зворник, Братунац и Сребреница у последње вријеме значајно погоршани.

„Ми желимо да сачувамо све оно што је наше, а тако исто поштујемо туђе. Међутим, нама се дешавају разне инцидентне ситуације. Једно се договоримо са високим представником господином Шилингом и муфтијом тузланским око измештања цркве са Дивича на други локалитет, а после тога долазе разне конотације које изазивају негативне реакције код наших вјерника», казао је Владика.

Епископ Зворничко-тузлански рекао је да на Ђурђев-граду у Зворнику, гдје је било седиште Митрополита Зворничких до доласка Отоманске империје и гдје су у то вријеме постојали Владичански двор и катедрална црква, стално обешчашћују недавно подигнуту цркву Свете Петке. «У Сребреници, на мјесту гдје је постојала такође катедрална црква Часнога Крста, а Митроплија Сребреничка је основана 1233. године, поставили смо крст и ево већ неколико пута тај крст нам руше», додао је он.

«Стално се стварају некакве инцидентне ситуације. Где год се појавимо нешто да учинимо, с друге стране долази негативна реакција, а ми не желимо да стварамо смутне ситуације» каже Владика Василије.

«Све то ремети међунационалне и међуконфесионалне односе», закључио је он.

Извор: Светигора прес - М.С.

АРХИМАНДРИТ НЕКТАРИЈЕ СЕРФЕС - ПРИЈАТЕЉ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ДАЛЕКЕ АМЕРИКЕ

Оно чиме отац Нектарије Серфес, грчки православни архимандрит из државе Ајдахо (САД), увек плени и старе и младе са којима се сусреће јесте топлина његовог срца и стални осмех на лицу. Човек широке православне душе, са далеког америчког континента, остаће упамћен у срцима многих Срба на Косову и Метохији. Овај православни Американац, чији је отац пореклом са севера Грчке, а мајка Шкотланђанка, дубоко се везао за православни српски народ на Косову и Метохији, коме свесрдно помаже прикупљањем прилога за најсиромашније и најугроженије.

Још 1998. године, пратећи извештаје информативне КИМ инфо-службе, тадашњи протојереј Димитрије Серфес, који ће убрзо примити монашки постриг и узети име Св. Нектарија Егинског, јавио се преко интернета манастиру Високи Дечани изразивши жељу да помогне свима који страдају на Косову и Метохији. Тада је, с благословом Епископа рашко-призренског Артемија и надлежног Архијереја о. Нектарија, митрополита денверског Исаије, основан Дечански хуманитарни фонд - Decani Monastery Relief Fund - који од тада води отац Нектарије, заједно са дечанским игуманом, викарним Епископом Теодосијем. У предратном и ратном периоду, прилози које је обезбеђивао отац Нектарије преко Дечанског хуманитарног фонда и дечанског братства омогућили су да се најугроженијим породицама у Метохији пружи помоћ у храни, лековима и хигијенском материјалу, без обзира на етничке и верске разлике.

Рад архимандрита Нектарија посебно је појачан након јуна 1999. године, када је својим бројним порукама преко интернета и изјавама у црквеној штампи у САД позивао на помоћ страдалном православном народу на Косову и Метохији. До лета ове године архимандрит Нектарије Серфес је прикупио близу 400.000 америчких долара, који су подељени најугроженијим породицама на Косову и Метохији, као и појединим манастирима.

Од прошле године архимандрит Нектарије Серфес почео је да редовно посећује Косово и Метохију. Приликом својих долазака никада није пропустао прилику да обиђе сиромашне српске породице у разним деловима Косова и Метохије и уручи им помоћ и упути топлу реч солидарности.

Уз ово кратко подсећање на племенити рад оца Нектарија Серфеса прилажемо низ фотографија које су снимљене приликом његове посете Косову и Метохији, крајем септембра ове године. Где год је одлазио о. Нектарије је са собом доносио радост и наду, не због тога што је доносио велика и нереална обећања, већ зато што је показивао ону исконску хришћанску пажњу и љубав према конкретном човеку, показујући да братска љубав не познаје ни разлике ни у језику, ни по нацији. Као православни Американац отац Нектарије је са собом донео поруку братске љубави оних обичних, малих Американаца који живе далеко од света политике и моћи и који искрено брину за судбину православних хришћана на овим напаћеним просторима.

Интернет презентација коју препоручујемо: http://www.serfes.org

СВЕШТЕНСТВО И ВЕРНИ НАРОД РУСИЈЕ МОЛЕ ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ АРХИЕПИСКОПА ОХРИДСКОГ И МИТРОПОЛИТА СКОПСКОГ Г. ЈОВАНА

Професор г. Јуриј Максимов за време посете Р. Македонији, посведочио је: Свештенство и верни народ Русије моле за ослобођење Архиепископа Јована.

Стекао сам утисак да је свеокупна омладина у Македонији напустила МПц. Видео сам да Охридска Архиепископија не представља никакву опасност за македонску државу. Говорећи светским језиком, МПц чини најбољу рекламу Православној Охридској Архиепископији.

У вишедневној посети Православној Охридској Архиепископији, недавно у Р. Македонији боравио је професор г. Јуриј Макисимов из Москве.

Као што је већ објављено на интернет страници Охридске Архиепископије, г. Јуриј Максимов је предавач Московске Духовне Академије (одсек религијске студије) и на Православном Универзитету “Свети Тихон” (одсек Исламологија). Учесник је Синодалне групе Московског Патријархата задужена за припрему официјелног концепта односа Руске Православне Цркве према другим религијама.

У Р. Македонију је допутовао да би се боље упознао са околностима око затварања Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована и под којим условима делује Православна Охридска Архиепископија.

У продужетку објављујемо ставове, које је професор г. Јуриј Максимов, у току његовог боравка у Р. Македонији, навео интернет презентацији Православне Охридске Архиепископије.

***

Претходна македонска власт, под притиском расколничких епископа МПц, преко политички монтираних судских процеса, затворила је Архиепископа Г. Јована у затвору “Идризово”. Како Ви, као православни хришћанин, гледате на овако жесток однос државе према Архиепископу Г. Јовану и према Цркви којој је он предстојатељ?

Са великом жалошћу у срцу примио сам вест да је Његово Блаженство Архиепископ Г. Јован поново затворен. Ниједан разуман човек не може са спокојством да се односи према чињењу такве неправде. Као и многи православни хришћани у Русији, и ја се молим за ослобођење Архиепископа Јована. Гоњења која врши МПц против Охридске Архиепископије су највећа грешка, коју расколници могу да направе. Сви знају да апостоли као ученици Христови никог нису потискивали, већ су они били ти који су од других били нападани. Апостол Павле, који је и сам запао у незаконска хапшења, написао је: “подражавајте мене, као што ја подражавам Христа”. После хапшења архиепископа Јована јасно је видљиво ко у Македонији подражава апостола Павла и ко је истински Христов ученик, а ко подражава његове гонитеље.

Сада свим православним верницима у свету очити су погубни плодови раскола, имајући као пример нехришћанско понашање епископа МПц. Са прогонима у режији МПц, она је показала своју унутрашњу слабост, и то сведочи да расколници у себи самима не осећају праведност, јер би, у супротном, дејствовали мирним хришћанским средствима, што значи – они сами нису уверени да су у праву. Сваки талас гоњења против Охридске Архиепископије, је удар по самој МПц. И уколико се они не покају, даће одговор на Страшном Суду, када их ни светска власт, нити полиција неће заштитити пред лицем Истине.

У неколико наврата, на руским интернет страницама и у руским црквеним часописима писали сте о савременом гоњењу, које расколници и македонске власти спроводе према Архиепископу Јовану и Православној Охридској Архиепископији. Допутовали сте у Р. Македонији да би се лично и изблиза упознали са ситуацијом. Какви су ваши утисци?

Реалност је превазишла сва очекивања. Треба истаћи да већина православних хришћана из Русије нема адекватну представу о Православној Охридској Архиепископији. Чак сам био у ситуацији да сретнем људе који су чули од македонских медија за масовно информисање, да је Охридска Архиепископија виртуелна Црква, да у њој има двоје троје људи који су рођаци Архиепископу Јовану.

Знао сам да то није истина, али сам се заиста изненадио када сам видео да је овде канонска Црква зрела, живи у пуноћи, има доста посетилаца, манастира, издавачку делатност. Нигде нисам до сада видео толики проценат активних, благочестивих и младих приврженика.

Добио сам утисак да је цела православна омладина у Македонији напустила МПц. То је видљиво сведочанство будућности Православне Охридске Архиепископије. Код вас нема случајних људи, номиналних хришћана. Сви који долазе на литургију знају зашто су ту. У Православној Охридској Архиепископији ја сам видео Цркву која је у стању Цркве првих векова о којој сам читао код Светих Отаца до Миланског едикта Светог Константина. Непоновљиво искуство. Све време, док се налазим у Македонији, мене не напушта осећај да “Милански едикт”, за Охридску Архиепископију уопште није далеко. Гоњења ће престати.

Ја сам видео да Охридска Архиепископија не представља никакву опасност за македонску државу. Напротив, много чланова канонске Цркве, како свештеници, тако и мирјани, имају велику жељу да раде за добро и напредак македонског народа.

Надам се да ће власт то разумети и у контексту тога донети правилне одлуке.

Реците нам накратко какво је стање Православне Цркве у Русији данас?

Милошћу Божјом и молитвама свих руских светитеља у Русији је у току велики препород Православља. Отварају се храмови, обнављају се стари манастири, установљава се богословље, улажу се велики напори за просвећење народа и пружање помоћи онима који за тим имају потребу. Руска Црква посећује вртиће, болнице, затворе, армију, лечи наркомане, испуњава мисију, испуњава заповести Христа, нашег Спаситеља. И то даје плода, милиони људи посећују Цркву. Слава Богу, имамо стараца и савремених подвижника, дешавају се и чуда. Свакако да има и доста потешкоћа. Неке су последица безбожне власти која је нанела доста проблема Цркви који још нису превазиђени. Потребно је још много молитви, трпљења и труда.

Има најразличитијих искушења и саблазни, и на жалост, људи нису увек довољно снажни да то избегну.

Но, то је реалност духовног живота. Духовни живот је духовна битка. У свакој бици, поред победника, има исто тако и поражених. Ја сам видео да за страдања која трпи Православна Охридска Архиепископија, Господ чува њу од искушења која нападају вернике других православних Цркава, имајући у виду и Руску. Мислим да треба да се то разуме, и да се цени управо ова милост Господња. Гоњења могу да престану, али искушења неће, само ће попримити нову форму као што можемо видети такав случај у Русији.

И заједно са њима очигледно по избору оних што имају очи и разум, Руска Православна Црква данас необично се препорађа видљивом Божјом помоћу.

Шта мислите о будућим односима православних из Охридске Архиепископије и Московске Патријаршије?

До сада нико у Русији није знао за страдање канонске Цркве у Македонији. Но сада се ситуација свецелосно мења. Све више православних из Русије сазнају о томе. Благодарећи притом дејствима МПЦ.

Причајући светским језиком, МПц чини најбољу рекламу Православној Охридској Архиепископији.

Кад су затворили Архиепископа Јована у затвор, за тај догађај информисали су све руске православне агенције. У суштини, ја сам на тај начин дознао о Охридској Архиепископији. Данас све више Руса сазнаје о православним исповедницима у времену у коме живимо. Ја сам био сведок усрдног мољења, како од мирјана, тако и од стране свештеника, који се на литургијама моле за утамниченог Архиепископа Јована и за све верне у Македонији. Уверен сам да ће се са Божјом помоћу, духовним и братским везама Охридске Архиепископије са православном Русијом које ће се развијати и утврђивати на свим пољима, пројавити пуноћа црквене комуникације у оквиру Васељенског Православља.

Користим ову прилику да се обратим свим члановима МПЦ, који ће прочитати овај интервју:

Драга браћо и сестре, Православна Охридска Архиепископија – то је једина канонска Црква у Македонији. Само она, овде, представља Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.

Ако верујете у Бога, ако љубите Христа, ако хоћете да задобијете вечни живот, који нам је обећан у Светом Јеванђељу – немојте се заваравати, немојте се смућивати, немојте да пропустите шансу да приступите истинском заједничарењу са Господом – што вам се дарује у Охридској Архиепископији. А уколико не приступате, гледајте да не дође време, да жалите целу вечност због тога. Свети Климент и Наум Охридски, исто тако и сви свети, којима се номинално моле у МПЦ, пребивају (обитавају) у канонској Цркви – ходите да се присаједините њима!

Извор: www.poa-info.org

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНОЈ БОГОСЛОВСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ У МОСКВИ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије у Москви је говорио на међународној научно-богословској конференцији „Русија – Атон – хиљадугодиште духовног јединства“ која се одржава с благословом Свјатјејшег Патријарха Московског и цијеле Русије Господина Алексија II.

Конференција је почела са радом 1. октобра у свечаној сали московског храма Христа Спаситеља, а одржава се у организацији Руске Православне Цркве и под покровитељством највиших државних органа Руске Федерације. Конференцију је отворио Патријарх Алексиј у присуству бројних архијереја и свештеника РПЦ и представника многих помјесних цркава.

Српску Православну Цркву на скупу представља Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Константинопољску Патријаршију Епископ Синопски Атинагора, а запажено је и учешће Атинске Архиепископије и свештенства Свете Горе Атонске.

Владика Амфилохије говорио је у Даниловском манастиру на тему „Утицај светогорског предања на историју Српске Православне Цркве“. Његово предавање је изазвало велико инересовање и позитивне реакције свих присутних на скупу.

Посебно интересовање изазвало је предавање старјешине светогорског манастира Ватопед архимандрита Јефрема који је послије предавања пуна три сата одговарао на питања која су се односила на живот савременог хришћанина, са посебним освртима на манастирски живот по предању Свете Горе Атонске. Он је коментарисао многе појаве из данашњег живота Руске и Грчке Православне Цркве, као и из живота руског монаштва. Он је истакао да је центар манастирског живота сам Христос и стремљење ка јединству са Њим. Отац Јефрем коментарисао је и многе негативне појаве у модерном монаштву, подвлачећи да су послушање игуману, смирење, Исусова молитва, често приступање Светом Причешћу и честа исповијест најјача оружја против свих демонских замки.

Овај научно-богословски скуп се завршава у четвртак, а на њему ће излагање имати још један преставник српског народа, професор Драгиша Бојовић из Београда са темом „Руски манастир Светог Пантелејмона у српској средњовјековној литератури“.

Извор: Светигора прес - П.Д./Р.В.

ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ПОРТАРТУРСКЕ У КОТОРУ

Руска Чудотворна икона Торжества Пресвете Богородице Портартурске синоћ је у току Свечаног бденија, које је служио Архијерејски намјесник Бококоторски Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, стигла у цркву Светог Николе у Котору, гдје ће на поклоњењу бити до недјеље 8. октобра.

Говорећи о значају доласка чудотворне иконе Богородице Портартурске Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је истакао да је за нас вјерујуће, којих је поново све више, потпуно нормално да вјерујемо у чудотворне иконе као што је ова из Порт Артура.

«Икона Богородице Портартурске није стигла у Котор без разлога. Господ шаље благослов и укрепљење народу Божијем у овим тешким тренуцима, јер се нигдје толико зла на једном мјесту није скупило као овдје. За вријеме боравка руке Светог Јована Крститеља, љетос су се у Русији десила многа чудеса. То што се чудеса не дешавају код нас, показује да наша вјера овдје није довољно јака», рекао је свештеник Момчило Кривокапић и подсјетио да икона сама по себи није чудотворна.
«Ту Мајка Божија дјелује кроз материју која сама по себи није света. Свет је њен Син, Господ наш. Његова светост се пројављује кроз Пресвету Богородицу и све Свете, јер је Он једини који стварну Светост има», рекао је Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић

Чудотворна икона Пресвете Богородице Портартурске наставиће свој пут из которског храма по Црног Гори, након Свете Литургије у недјељу 8. октобра.

Извор: Светигора прес - Ж.К./ С.К.

УСТАНОВА САБОРА, ЊЕГОВО ПОРЕКЛО И ЗНАЧЕЊЕ

«Верујем (...) и у Једну Свету,
Саборну и Апостолску Цркву»...

Сваке године с пролећа и с јесени, у Српској Патријаршији, у Цркви уопште, постаје живље. Повод за то је редовно одржавање Светог Архијерејског Сабора, где под председавањем Његове Светости Патријарха српског Павла узимају учешћа сви наши епископи из земље и света.

Прво што би неко могао приметити, у жељи да разуме рад и смисао овог црквеног тела, по некој историјској инерцији, јесте сличност са радом рецимо скупштине. Једно такво поређење сабора са радом римског сената, познато и омиљено средином прошлог века на Западу, изнео је познати римокатолички историчар Ф. Дворник. Међутим, то је само једна његова страна, ни изблиза најважнија.

Човек, а нарочито човек хришћанин, учи се док је жив јер је једина човекова мера - безмерје, Богочовек. А можда нема боље прилике и бољег приступа да неко схвати улогу и значај сабора и саборовања у Цркви од разоткривања самог истинског идентитета Цркве Христове.

Црква у својој основи и јесте један Сабор, Скупштина (грч. реч Εκκλησία од: εκ-καλώ = сазивати). Црква је сабор људи око Бога њиховог, који црпе свој идентитет из самог начина постојања Тројичног Бога, тог Сабора над саборима. Тако и овоземаљско устројство и организација Цркве задобија контуре те Вечне Иконе Сабора, Царства Небескога, које ће и бити ништа другог до сами «Бог на сабору богова», по речима Светога Григорија Ниског, који је управо живео у време Великих Васељенских Сабора, историјски најбурнијем периоду Цркве.

Најбољи израз такве структуре Цркве јесте Света Литургија, којом су због тога, уосталом, одувек отварани сабори. Због тога је остало до данас да се сви најважнији моменти у животу хришћана везују за њу. У њој се регенерише Црква постављањем, увек уз присуство и учешће народа, нових епископа, који би претходно били изабрани на сабору. Кроз литургијски сабор су у Цркву примани и нови чланови крштењем, миропомазањем и пришечћем. Тако, ова прва молитвена, евхаристијска, литургијска сабрња управо и представљају корен историјске појаве установе сабора у хришћанству, најпре локаних или помесних (познат је тзв. Апостолски из 49 г.), потом оних обласних или митрополитских из 2-3 века, где би узимали учешћа два три епископа регије на челу са најстаријим, то јест Митрополитом, па до појаве оних највећих, Васељенских, с почетка четвртог века, чије су одлуке имале општеважећи или, како то само њихово име казује, васељенски значај. Будући да је таквих Васељенских Сабора у историји Цркве било само седам, то се познавање бар елементарних чињеница везаних за њих, може сматрати делом општеобавезне религијске културе. Да подсетимо: Први Васељенски Сабор у Никеји 325. године (усвојио 20 канона, тј. општеобавезујућих правила), заједно са Другим, Цариград 381. г. (7 канона), усвојио је текст Символа Вере који је до данас у богослужбеној употреби, Трећи је одржан 431. у Ефесу (8 канона), Четврти 451. у Халкидону (30 канона), Пети 553. у Цариграду, Шести 680. у Цариграду и Седми 787. у Никеји. После ових, било је још сабора који по важности могу стати њима уз раме (нарочито сабор Светог Фотија из 879/80 или Цариградски Светог Григорија Паламе 1431), али нарочито ови познији, због поделе Истока и Запада, бар формално, нису могли бити названи Васељенским иако то по богословском садржају свакако заслужују.

На крају, можемо слободно рећи да је саборски начин одлучивања и решавања проблема одувек био гарант и чувар јединства Цркве. Јер, бар у односима Истока и Запада, како је то једноставно изразио својевремено о. Јован Мајендорф «разлике, чак и тешки конфликти, постојали су још од четвртог века, но без обзира на вечиту затегнутост односа између Истока и Запада, све до једанаестог века је постојала узајамно призната процедура за решавање потешкоћа: САБОР. (...) Потешкоће које је историја саздала ммогле су бити превазиђене да је постојало опште еклисиолошко мерило за решавање богословских, канонских или литургишких проблема»...

Дакле, то је путоказ како би требало и данас решавати проблеме, не гледајући у раду сабора једну чисто људску установу, јер он то није. С друге стране, опет, саборске одлуке никада нису могле бити неки божански диктат, те су стога и све одлуке, иако једногласно, увек усвајане с великим трудом, муком, мољењима и усаглашавањима, а не простим прегласавањима.

(Литература: Ј. Мајендорф, Византијско богословље, Крагујевац 1985; Еп. А. Јевтић, На путевима отаца, књ. 1, Београд 1991; Саборност Цркве, Зборник Богословског Факултета, Београд 1986).

(Из уредништва Информативне службе
Српске Правосланве Цркве)

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu