Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
17. новембар 2006. године

ПРОМОЦИЈА ВАРАЖДИНСКОГ АПОСТОЛА У ЗАГРЕБУ

У четвртак, 16. новембра у Музеју Српске Православне Цркве у епархијском центру у Загребу, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Јован, са уваженим гостима проф. др Томиславом Јовановићем и проф. Др. Драгом Роксандићем представио је «ВАРАЖДИНСКИ АПОСТОЛ»

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске Православне Цркве у Београду, а фототипско издање је објављено поводом 550. година од настанка ове веома важне књиге. Издавачи су Музеј Српске Православне Цркве у Београду и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Ово је прва српско-словенска књига написана на територији данашње Републике Хрватске. Апостол је настао 1454. године у Вараждину, по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Улриха Цељског и кћерке деспота Ђурађа Бранковића. Први дио рукописа овог важног српског писаног споменика одликује ресавски правопис са примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције. Претпоставља се да су текст преписивала тројица преписивача.

Митрополит Јован је рекао да је и ова књига, чије је фототиписко издање сада пред нама, сведочи о души српског народа, која је знала да се очува и ствара велика дела и у најтежа времена. Овај издавачки подухват је својеврстан дуг према нашим прецима, али и камен темељац за грађење заједничког живота на овим просторима. Рукописна књига, Вараждински апостол, представља чврст доказ о уделу Срба у историјској, културној и духовној прошлости Хрватске, односно некадашњег Вараждинског генералата.

Поред фототипског издања Апостола, урађено је и критичко издање, за које су заслужни покојни проф др Слободан Милеуснић, академик Момчило Спремић, проф. др Томислав Јовановић, др Димитрије Стефановић и Радоман Станковић, чији су научни прилози допринели бољем сагледавању личности грофице Катарине Кантакузине Бранковић, као и тумачењу кодиколошких, палеографских и лексичких особина поменутог Апостола.

Mилан Топић парох загребачки

ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА ХРАМА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА НА ВРАЦАМА

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај, служио је јуче, на празник Обновљења храма Св. великомученика Георгија, Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Врацама у Источном Сарајеву.

Светој Литургији, те чину освећења кољива и ломљења славског колача, у овом још недовршеном храму, присуствовао је вјерни народ ове младе парохије, међу којима је био већи број званичника Града Источног Сарајева и његових општина.

Високопреосвећени Г. Митрополит је, у беседи на крају Свете Литургије, присутнима честитао празник и храмовну славу, захваливши се свима који су, предвођени надлежним парохом протојерејем-ставрофором Војиславом Чаркићем, помогли да се овај храм сагради и уреди заједно са портом, те позвао да се заједничким снагама потруде, како би у што скорије вријеме храм био довршен и освештан.

извор: Митрополија дабробосанска

ВАТИКАН НЕ ОДУСТАЈЕ ОД ЦЕЛИБАТА

У Ватикану је јуче иза затворених врата почео састанак високих званичника Католичке цркве на коме је главна тема дискусија о целибату међу свештеницима.

Састанку је председавао папа Бенедикт XVI како би се испитале импликације непослушности надбискупа Емануела Милинга из Замбије, који је екскомунициран из цркве у септембру због примања у свештенички ред четворице ожењених бискупа у Америци.

У кратком саопштењу које је издато јуче увече после састанка, Ватикан је реафирмисао целибат:

„Вредност избора целибата према традицији у Католичкој цркви је реафирмисана као што је потреба за чврстом везом између човека и хришћанства, како за оне који желе да буду свештеници, тако и за оне који су већ заређани“, наводи се у саопштењу.

Годину и по дана по доласку Бенедикта XVI на чело Ватикана, Католичка црква је суочена са стриктном применом правила о целибату, употреби кондома, абортусу и примањем жена у свештенике.

Када је историја у питању, свештеницима је било дозвољено да ступају у брак до почетка 12. века, недуго након што се хришћанство располутило 1054. године на православље и католичанство. На Другом латеранском сабору 1139. године донета је одлука да свештеници не смеју да ступају у брак јер ће у супротном бити избачени из цркве. Међутим, мало је вероватно да ће папа Бенедикт XВИ, који је до априла 2005. као кардинал Јозеф Рацингер био на челу моћне Конгрегације за доктрину вере попустити када је у питању целибат. По доласку на чело Ватикана, Бенедикт XВИ није променио мишљење ни о абортусу, правима хомосексуалаца, женама у свештеничком реду...

„Модерна друштва једноставно не могу да буду без морала. Они који одлуче да селективно поштују моралне одредбе - греше. Католичка црква мора да се суочи са изазовима који долазе од особа које привлачи њена духовност, а који одбацују морална начела и дисциплину. Црква је као дрво у чијој крошњи птице могу да направе гнездо, чак иако касније пожеле да оду“, рекао је Бенедикт XVI.

Данашњи папа је на челу Конгрегације за доктрину вере провео 24 године, објавио је више од 50 књига и безброј чланака. Они који га познају, описују га као интелигентну и оштроумну особу, која пажљиво слуша саговорника.

Док је био кардинал, успео је да заштити Католичку цркву од потпуног колапса у САД, где је више од 4.000 свештеника оптужено за сексуално злостављање деце. Ватикан је на вансудским поравнањима платио неколико стотина милиона долара одштете, а неколико бискупија било је принуђено да прогласи банкрот. Тада је Рацингер заступао став да је скандал последица „кризе вере“ међу свештеницима, а не целибата. И док је правило о целибату старо готово хиљаду година, забрана абортуса, контрацептивних средстава и употребе кондома је новијег датума, а Ватикан је посебно на мети организација за заштиту људских права и бораца против ширења XIV вируса. У питању је закон о заштити живота из 1968. који је донео папа Павле VI. Закон и даље чврсто стоји, а евентуална измена би имала далекосежне последице за доктрину папине непогрешивости.

А. Петровић

извор: www.blic.co.yu

ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА ЛИСТУ "ТАБЛОИД"

Преосвећени, бити владика рашко-призренски, одвајкада је била и биће велика почаст. Али, у овим судбоносним данима по српски народ, од Вас се очекује велика одговорност. На који начин истрајавате?

Епархија призренска је сигурно најстарија Епархија на територији СПЦ о којој постоје писани трагови. Она се помиње по имену у писаним споменицима још 918. године. У својој дугој историји често је мењала седиште и називе. Некада се звала митрополија, некада Епархија. На трону призренских Епископа седеле су многе свете и знамените личности, међу којима и Наш предходник данашњи Патријарх српски Павле. Тачно је да велика част седети на трону најстарије Епархије у СПЦ, али је исто тако тачно да то служење никада није било лако. Службу Епископа призренских увек су кроз историју пратиле велике невоље, искушења и страдања. Она прате и Нас данас. Истрајавало се увек, и Ми данас истрајавамо у служби Богу и своме роду распетом заједно са Косовом, само захваљујући обилној помоћи подвигоположника Господа нашега Исуса Христа. Без Његове помоћи не бисмо могли чинити ништа, као што је Он сам рекао и прорекао. Али и Ми можемо са светим апостолом Павлом поновити: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“.

Српски народ и поред свих недаћа опстаје на Косову и Метохији захваљујући пастирима СПЦ, који духовно јачају преостале Србе. Цркве су, ако се не варам – једина стецишта млађег нараштаја. У чему је тајна опстанка вере на Косову?

Тајна опстанка Срба на Косову и Метохији, и са њима опстанка праве вере, јесте у томе што ту нема никакве тајне. Просто народ је укорењен у свету косовско-метохијску земљу и са ње не може. И они који буду принуђени да оду са Косова (читај: који буду протерани) не престају да буду Косовци, јер Косово носе у своме срцу и у своме бићу. Са Косова се не може отићи а Србин остати, зато што Косово није проста географија или демографија. Косово – то су они вечни идеали и оне духовне вредности својствене Царству Небескоме, за које се определио Свети Кнез Лазар и цео српски народ још оне далеке 1389. године. Те вредности и ти идеали сачињавају Косовско Јевенђеље. А оно гласи: „Све за Христа, Христа ни зашта“. Тим духовним вредностима Срби живе како они на Косову и Метохији који „опстају“, тако и они расејани животним вихором по целоме свету.

Косово је било, јесте и биће колевка српског народа. Уколико његов статус буде решен неповољно по српски народ, односно – уколико га отцепе од Србије, шта ће Црква предузети?

То је хипотетичко питање, на које нерадо одговарамо. Одговор на то питање дала је, не једном, историја нашег српског народа. Тај одговор гласи: Косово може бити само окупирано, а не одцепљено од Србије. Уколико би се то и овога пута десило без пристанка и прихватања од стране Србије и српског народа, Црква ће чинити оно што је и у многим ранијим окупацијама чинила. Остаће са својим народом да га духовно води и руководи, помажући му да опстане и истраје до поновног ослобођења. У томе СПЦ има дубоко историјско искуство јер је много пута у прошлости вршила ту узвишену мисију.

Последњих година, Цркви се замера да се и сувише меша у политику и судбину земље. Кажу да Црква треба да брине о духовном животу своје пастве, а судбину земље треба препустити политичарима. Како се слажете са тиме?

Никако! Такви приговори Цркви, колико су стари, толико су и неосновани. Није то од данас или од јуче. Тако говоре људи у власти само онда када Црква има другу и дубљу визију потребе народа и државе од њих. Кад год је Црква подржавала њихове политичке погледе (били они добри или не), никада се нису бунили и замерали Цркви „што се меса у политику“. А кад год је Црква показивала своје неслагање са текућом и дневном политиком оних који су на власти, следили су прекори и пребацивања Цркви. У суштини, Црква се и не меша у политику и не бави политиком у класичном смислу те речи. Црква се труди да врши своју узвишену мисију у народу који јој је промислом Божјим поверен. Та мисија није и не може бити одвојена од бриге за народни опстанак и његов просперитет и у овом животу. Човек није само тело, али има и тело. Човек не живи само о хлебу, али не може да живи без хлеба. Затварати Цркву у зидине храма била је омиљена тактика за време тираније комунизма у задњих 50 година. То је тактика и свих оних који своју службу сматрају за монопол, чему су посебно склони политичари и политиканти.

За време Слободана Милошевића, Вас су, Преосвећени, оптуживали да се много мешате у политику. А, неки то сматрају и данас?

Све је речео у претходном одговору. Чему се понављати. Радим само оно што сматрам за своју свету дужност, а историја ће дати своју оцену. Не савременици. Суд савременика је најчешће – погрешан.

Преосвећени, на самом прагу трећег миленијума – српски народ пролази кроз вишегодишњу голготу, узнемирен кризама свих могућих врста овоземаљског живота. У коликој су мери ове кризе шанса за национални препород Србије?

Да би се одговорило на то питање, треба дубински сагледати узроке криза кроз које пролази српски народ. Пронаћи им узроке, успоставити праву дијагнозу. Без праве дијагноге није могуће лечити ни било коју болест на човеку. Поготову на читавом народу. Наш је утисак, да као народ још нисмо добро сагледали и схватили узроке наших данашњих криза. Зато још увек и нема правог препорода. До тог жељеног (макар од појединаца) препорода долази се кроз истинско, свенародно покајање, које подразумева повезивање покиданих историјских нити, да би народни организам могао нормално да функционише. А то значи, треба се вратити својим историјским коренима, форми устројства државе и владавине какву смо имали онда када су светитељи владали Србијом. Без обнове и васпостављања уставотворне монархије у Србији нема ни истинског националног препорода. Партије, ма како се звале, брину о „делу“, никада о „целини“ нације. А препород је истински само када обухвата целину народног бића. Даће Бог.

„Не пада снег да помори свет, већ да свака зверка покаже свој траг“, стара је народна изрека. Ни једна политичка странка у свом програму не изјашњава се за атеизам. Да ли то значи да су ово „бољи дани“ за Цркву или је политичари лукаво злоупотребљавају приликом избора?

За Цркву је подједнако штетан колико атеизам (безбоштво) толико и агностицизам, материјализам, социјализам и сви други „-изми“. Није довољно не бити атеиста – безверник, треба бити верник. Ни једна партија се не може похвалити да су сви њени чланови истински верници. Тешко је тако нешто рећи и за њихове саме вође. Мало је међу њима оних који се труде да веру православну живе. Можда они живе неку „своју“ веру, под предпоставком да се декларишу као верници. Отуда чињеница „да ни једна политичка странка у свом програму не изјашњава се за атеизам“, не значи аутоматски никакве „боље дане“ за Цркву. Црква своја духовна чеда никада није делила на странке и партије, нити је припадност било којој странци за Цркву било мерило да ли је неко добар верник, него колико сваки појединац, као члан Цркве живи вером цркве.

Срби на Косову су данас једини народ на земљиној кугли који је лишен свих људских права – почев од права на живот, слободу кретања, могућност рада... На који начин Срби данас опстају на Косову и Метохији?

Верујемо да у свету има много патњи и страдања, можда и већих него код нас на Косову и Метохији. Али што се Европе тиче, нема сумње да су Срби на Косову и Метохији најобесправљенији народ, захваљујући управо тој Европи и моћној Америци. Питање, како тако обесправљени ипак опстају, могуће је објаснити само снагом вере која се у немоћи показује. То је иста она вера која је уливала снагу нашем народу и помогла му да опстане и издржи петвековно турско ропство, и педесотогодишњу комунистичку тиранију. Та вера је и овога пута дошла до изражаја и захаљујући њој, „наше племе погинути неће“.

Преосвећени, у разговору који смо водили у Грачаници пре годину дана, рекли сте ми да се Косово не може делити. Оно је светиња српскога народа! Али, свет не мисли тако?

И свет није за деобу Косова, али не из истих разлога као Срби. Они нису за поделу из простог разлога да не наљуте своје штићенике Шиптаре са Косова којима су, изгледа, обећали цело Косово. Знајући то, као и незајажљиви апетит шиптарски, свет тврди како деобе Косова не може бити, тврдећи да би то Срби желели. Истини за вољу, међу Србима има и таквих, али на срећу нашу они нису на месту где се о Косову одлучује. Косово је не само светиња српског народа, него срце без кога нема живота. Срце се не може никоме поклонити, нити се може са било ким делити. Тако и наше Косово. Србија без Косова не би могла да постоји. Постала би што и тело из кога је исчупано срце, безживотни леш.

Зашто само ми Срби плаћамо велику цену, не би ли опстали као народ. Ко то данас одређује судбину српског народа?

За нас данашњи историјски и биолошки положај у многоме смо криви ми сами. Одговор је делимично дат под 6-тим питањем. Нема сумње да смо Богу много згрешили као народ. Али нема сумње и да нас Бог воли. Зато нас кара из љубави. Не кара нас овим страдањима и невољама да би нас уништио и истребио, него да би нас себи повратио. А ми смо, изгледа, веома тврдоглав народ. Никако да схватимо Божију поруку. Никако да дођемо к себи и увидимо наше грешке како би се покајали и исправили. Уколико нас и Косово не опамети и Богу не поврати, бојати је се да ћемо још више пострадати. Бог нас још увек стрпљиво и милостиво чека.

За време комунизма, не славећи крсну славу, Срби су се огрешили о своје славне и свете претке. Колико ћемо се кроз свенародно покајање вратити на пут наших отаца?

Покајање је излаз из свих безизлаза појединачних и свенародних. Уколико буде свенародног покајања, биће и повратка на пут наших отаца. А тај пут је онај који нам је Свети Сава трасирао, којем нас је учио, којим нас је вековима водио, - пут који води у живот вечни.

„Све бих ти продао, али наду никада!“ Има ли наде за Србе на Косову и Метохији?

Докле има вере у Бога има и наде. Где нестане наде, настаје очај. Срби су далеко од тога. Ту веру и ту наду у нама јачају управо наши свети и славни Преци, који су кроз слична, па и тежа искушења пролазили, па их је у одређеном времену Бог избављао. Ту је и пример праведног библијског Јова (видети књигу о Јову у Библији), чије је трпљење Бог обилато наградио. Стога, горе срца, горе мисли, горе поглед и молитва.

И за крај, Преосвећени, у последње време све чешће се спомиње повлачење Патријарха српског господина Павла са трона СПЦ, из здравствених разлога, наравно. Кога бисте Ви лично волели да видите као његовог наследника?

Дозволите ми да то питање оставим без одговора.

Нада Андрејевић

извор: www.tabliod.co.yu и Епархија рашко-призренска

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu