Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
2. јануар 2007. године

БОЖИЋНА ПОРУКА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ЗА МЕДИЈЕ

Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле читаће, за телевизијске и радио станице, овогодишњу Божићну Посланицу 04. јануара 2007. године у 11 часова, у Патријаршијском Двору у Београду.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БОГОНОСАЦ, СЛАВА ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКЕ И ЕПИСКОПА ГРИГОРИЈА

Епархија захумско-херцеговачка данас слави са својим Архијерејом Григоријем, који ће у наступајућој години, заједно са својим претходником и духовним оцем умировљеним Владиком Атанасијем Јевтићем, обележити 15 година заједничког рада у постојбини Светог Саве и Светог Василија Мркоњичког и Острошког.

Није нескромно рећи да је ова епархија, иначе једна од најмањих по пространству и најмалољуднијих у нашој помесној Православној Цркви, у протеклих 15 година, кроз огањ рата, доживела своју Голготу али, исто тако, силом Крста и вере, као и самопрегором њених духовних вођа, те љубављу и хтењем врног народа, доживела пуни Васкрс и препород поставши једна од најдинамичнијих и најгостољубивијих средина.
Тврдош је постао истинска тврђава вере генерацијама младих који су, крстивши се у Требишњици, осетили жубор воде живе и похрлили Господу, као што то каже данашњи Светитељ Богоносни Игњатије: «Љубав се моја разапе ( Гал 5,24;5,14)/ И нема у мени огња који жели ишта материјално,/ Него је у мени вода жива и жуборећа (Јн 4,10,14; 7,38-39),/ Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! (Јн 14,12)./(3) не живам у храни пропадљивој,/ нити у сластима овога живота./ Хлеба Божијег желим,/ Који је тело Исуса Христа,/ Рођенога од семена Давидова (Јн 7,42;Рм 1,3);/ И пића желим-крви Његове,/ Која је љубав непропадљива» (Посланица Римљанима).
После Литургијског славља које су увеличали бројни гости, уследила је трпеза љубави, а у поподневним часовима отпочеће за овај догађај уприличени Међународни богословски симпосион са темом Света Евхаристија по Светом Игњатију Богоносцу. Свечаност Епархијске славе употпуњена је и недавним појављивањем из штампе научног зборника Епископпја Захумско-херцеговачка у издању београдског Света књиге.

Преосвећени Владико, на многаја и благословена љета,
Мир Божји – Христос се роди!

ИСПОВЕСТ ЕМИРА – НЕМАЊЕ КУСТУРИЦЕ

ДЕМОНТАЖА ТРАДИЦИОНАЛНЕ СРБИЈЕ

Демократију као липсалог коња у Србију увозе мали вазали који се боре против домаћина и његових вишкова. Они су манекени корпоративног капитализма одевени у невладине организације. Они заправо глуме храбре момке, пошто је лако бити храбар када иза тебе стоји Пентагон.

Као човек који ужива огромно поштовање у Кану и селима око Мокре Горе, који радије за филмове ангажује натуршчике из Шаргана него озбиљне светске звезде које му се нуде, Емир Кустурица је стекао велики број непријатеља у београдској елити, која одувек неуспешно жели да постане призната на Западу а побегне од руралне Србије. Кустурица им делује као озбиљна опасност, као црна тачка пуцања како су српска традиција и Европа заувек неспојиве, као модел успеха који неће никада доживети и подсетник за порекло и корене од којих никада неће побећи. У данима уочи Нове године, К устурица завршава скијалиште на брду Ивер, осам километара изнад Мокре горе, монтира нови филм "„Завет"“ који ће се појавити на Канском фестивалу и најављује да ће ту на Мокрој Гори, са Нелетом Карајлићем, почети припреме за оперу „Време Цигана“ која треба да се изводи у париској опери Бастиља.

По чему је овај нови филм „Завет“ за вас значајан, шта он ново доноси вашој каријери?

- Мени је било занимљиво да снимам на основу приче која је заправо била врло једноставна - у једном селу које пропада, деда пошаље унука у град и обавеже га да учини три ствари. Треба да прода краву, купи икону и да нађе жену. И онда се догађа све оно што се иначе данас догађа у градовима, у којима се људи боре за опстанак па у тој борби логично страда морал и где већина становништва замишља капитализам као систем у коме ће сви бити богати. То је прича о западном граду за кога Енцесбергер тврди да је већ одавно у грађанском рату - то нас тек очекује. Енцесбергер мисли на међурасне и социјалне немире које свако мало запале европске престонице. Ми смо далеко од тога али како од Запада узимамо неселективно оно што не ваља плашим се да нас ни ти ратови у будућности неће мимоићи.

Да ли се у филму „Завет“ води рат између града и села, пошто се овде годинама говори како би требало победити руралну, домаћинску Србију ако желимо да идемо напред?

- Када се у Србију у центар пажње постави српски домаћин као кочничар напретка, ја то читам као идеју рушења онога који ствара вишкове. Транзиција је специфичан вид отимачине, а прогрес је посебан вид злочина, док је корпоративни капитализам као велики старозаветни поводањ који руши све испред себе и заправо нас води у тоталитарни режим. Демократију као липсалог коња у Србију уводе мали вазали који се боре против домаћина и његових вишкова. Они су манекени корпоративног капитализма одевени у невладине организације. Личе на праве хероје, ударају песницом о столове, призивају прогрес, смета им традиционална Србија. Они заправо глуме храбре момке, пошто је лако бити храбар кад иза тебе стоји Пентагон.
Мени све то личи на једну анегдоту коју је изговорио Зуко Џумхур када су га у Авганистану питали: Ко сте ви, а он им је одговорио: ја сам ем Муслиман, ем туриста. А овде се појављују људи који говоре: Ем Србин ем глобалиста. Плашим се да једно друго искључује.

Зар вам се не чини да тај домаћин ипак као свој врхунски циљ има то да обезбеди довољно прасетине и ракије за себе и госте, али да нема неку ширу друштвену свест, да га не занима шта се догађа ван дворишта?

- Не брините увозници генетске соје манекени модерне пољопривреде кад-тад ће укинути српског домаћина и он за мене не представља велики проблем. Питање је само шта губимо када са сцене нестане српски домаћин. Ја знам српског домаћина који има патент за хидроцентралу. Уосталом и француски домаћин постоји и опет мислим да се преко српског домаћина замењује теза у којој домаћин треба да се пресвуче у костим за нову улогу, да се претвори у доброг потрошача и који, као што би рекла Наоми Клајн, не сме да поставља питања него треба да конзумира. Да ме не би погрешно схватили нисам ја крвожедни традиционалиста него борац за очување културног идентитета.

Како се јаедан од водећих режисера у Европи, председник канског жирија, велико име филмске уметности, уклопио у средину Мокре Горе и овог краја? Осећате се као део ове средине или као...

- Мој живот су били моји филмови, мој живот то су били моји музички пројекти. Мој пројекат је био скијалиште, оно је направљено. Мој пројекат је био да се доврши асфалтни друм, он је довршен. Мој пројекат је да се Мећавник уоквири по мери античког прављења града и то је врло близу крају. Нови пројекат је да се ту спреми опера "Време Цигана", која ће се изводити у опери Бастиља у Паризу.

Пошто ризикујем да постанем адвокат српског домаћина, хоћу да кажем да имам посебно виђење оног назови примитивног садржаја који се везује за српског домаћина. Домаћин обожава да преко ограде свог дворишта зафрљачи пластичну кесу а ова се лако закачи за миришљави бор. И онда шта човек може да уради, да оде и да покупи кесу, да је стави у канту за ђубре. Домаћин воли да гради кућу без дозволе, а ја мислим да то не може тако. У Парку природе Мокра гора куће се не праве без дозволе.

За овај нови филм Завет, направљено је ново село. То веће делује као нека мисија којој тежите. Шта ће бити за 10 година овде, где се Ваши планови заустављају?

Па имам идеју да завршим то скијалиште. Направљен је један ски лифт врло брз и врло јак и верујем да ће се овај крај развијати ако не дође опет неки рат да то сруши. Јер имате код Андрића фантастичну причу о тениском терену који су Аустријанци направили у Вишеграду, која говори уставри о том убрзаном трошењу на Балкану и тешком стварању вредносног система. Они направе терен, поспу га шљаком, затегну, али се историја тако брзо врти и тако брзо пројектује да се тај простор некако занемари. Једна војска дође, друга оде, и онда забораве на терен. И онда крене она вода са стране да се приближава. Носи ту шљаку, оном линијом дође до мреже и на крају све пропадне.

Тако да пројектовати Србију у наредних 10 година јесте врло тешко, немогуће зато што човек не може да дође себи од чињенице да су пре Србије, Румунија и Бугарска у Европској Унији. Ко је то критеријуме они испуњавају то нико не зна, а шта ја овде радим, то се тачно зна. Ово је једна велика авантура, као што је уосталом и филм. Јер то скијалиште које сам направио, то разуман човек никада не би урадио – он би кренуо од бизнис плана, израчунао колико је близу граница, колико је то опасно, колико може... Али управо у том идеализму који је изгубљен и у некој утопијској слици света ја мислим да ми морамо ићи.

Ваш филм ће у Београду можда бити приказиван неко краће време и отићи у неке архиве, али овај град, то село остаје. Да ли се можда зато у последње време све више бавите архитектуром, грађевинама, пошто биоскопи полако одумиру у Србији?

Ја сам интернационалиста у најизразитијем значењу те речи, пошто су за мене објективно аргентински гледаоци у мојој пракси, у мојим идејама, једнако важни као и српски. Јер, мој први филм је добио награду у Венецији, ап је онда био популаран у Сарајеву. Шта је ново сада ту? Ново је да последњи филм кога види 700-800 хиљада Француза или не знам колико милиона људи у свету, њега затекне потпуна ерозија српских биоскопа, што је један од низа примера краха социјалног братства по коме онај који има добар биоскоп има налог да не приказује наше филмове и да фаворизује Холивуд.

У чему је проблем глобализације?

Ја сам глобалиста у оном смислу, у коме је интернационализам мој циљ, али сам антиглобалиста управо у томе да се у мом дворишту импостирају закони који онемогућавају приказивање наших филмова и где се заправо наша култура уништава. И то неке глуперде из нашег филма, који мене виде као главни проблем, већ 15 година не схватају. Не схватају да њихови филомви, када та политика однесе коначну победу, никада неће бити приказани или ће бити приказани тако мало да нико неће знати да се играју. У једној Француској, домаће филмове гледају милиони људи, али су пре тога радили пола века на очувању сопствене културе.

Како неко ко јесте успешан на Западу, коме сви финансијери долазе са Запада, може да буде толико критичан према истом том Западу?

Бити антиглобалиста и бити Дијего Марадона то не искључује једно друго. Дакле, у свету на срећу има још много добрих аутора бар 20 великих имена. Када би неко седео у Србији, он би помислио да тих аутора више нема јер нема прилику да види те филмове. Ја сам дакле срећан што постоје земље у којима реч култура не изазива шок, у којима идеја уметности још увек жива. Мој проблем са Холивудом није у томе што је Холивуд само глобалистичка неман која понекад зна да буде и више од тога, него због тога што наша култура губи свој простор и губи своју тезгу на којој може да се изложи у Србији.

Ја верујем да ће светски филм, а пре свега амерички, почети да после овог лудачког рата поставља нека паметна питања, јер је сада Холивуд лансирао идеју да уместо прича сваких 10 секунди нешто експлодира, док се Брус Вилис као један јунак обрачунава са свим неваљалим људима света. Тамо се 20 година није појавила значајна идеја или прича, само им сваки час нешто експлодира и јуре неке терористе.

Колико су сада филмови уопште идеолошки пригушени...

Никада нису били под већом цензуром.

На једној страни у тим новим холивудским филмовима све врви од америчких застава и патриотизма, а на другој страни, у Кану награду добија Мајкл Мур, не толико због филма, већ због критике америчке администрације?

Никада свет није био напетији, од полонијума који хара Лондоном, до сукоба у Палестини, рата у Ираку, али се то не примећује у филму, јер је постао ружна одвратна индустрија која заправо помаже корпоративном капитализму да демократију преведе на језик тоталитарног друштва. Сваки филм који дође из Холивуда је мера за глупост. Несрећа је што се тај концепт преноси у Србију – урушиће Београд филм спонтано, а онда ће доћи неко ко ће га купити и направити два велика мултиплекса и срачуниати колико у једном мултиплексу могу да продају кикирикија, кокица, колико се пије кока-коле. Човек уђе у добро озвучено, удобну салу, гледа неке глупости где нека врата експлодирају, људи пуцају, спотичу се, спадају, враћају, лете, кољу, убијају, све онако без смисла и на крају човек каже - није тако лоше, брзо ми је прошло време. Као што ће се домаћин навикнути једног дана на генетску соју. Само ће рећи – да није тако лоше, јер некада је српски филм имао пола милиона, 700.000, 800.000 гледалаца, а сада то ради само онај Шотра са филмовима који имају једну поруку – ми нисмо Цигани, у којима филм више личи на новогодишњи програм на Пинку, него на уметничко дело. Министарство културе треба да заштити домаћи филм, тако што ће једну трећину карата од холивудских, комерцијалних филмова одвојити за домаће филмове.

Та борба против Холивуда, новог светског поретка, делује ипак узалудно, реће ће вам многи интелектуалци у Србији...

Наши мондијалисти онако хорски запевају, како Србија развија своју митологију, како то треба сузбити, али занемарују чињеницу да је највећи генератор митологије данас у свету управо Холивуд и да он ту митологију наплаћује крваво. Више се не зна јесу ли то филмови снимани на основу неког догађаја из ирачког рата или је читав рат вођен на основу филмова. Немам јаникакву илузију да ја могу да будем победник у томе, али имам привилегију да се изражавам звуком, сликом, архитектуром, дакле свим оним средствима која су специфичан вид моје властите слободе. И да се удружујем, наравно спонтано, без чланске карте са људима који размишљају као ја.

Који су Ваши савезници, коалициони партнери у тој борби на филмској сцени?

Џим Џармуш, Аки Каурисмаки, у великој мери Педро Алмодовар, у огромној мери Китано, Кен Лоуч... Има их 50 у свету. И када бих рецимо упоредио времена француског и пољског реализма, неореализма, дошао бих до истог броја људи. Можда нису велики као што је био Бресон, а као што су били Фелини, Антониони, Висконти, али их има пуно.

А у Србији?

У Србији нема. Па нема, зато што нема нико ко има управо оно на шта се они толико позивају – тржишну вредност на том Западу. Мислим да са Истока још само Михалков може да каже како има значајни број гледалаца ван своје земље.

А која је Ваша тржишна вредност?

Моја тржишна вредност у претпродаји је негде око 7-8 милиона евра. Када немам никаквог глумца. Када бих снимао на енглеском или француском и када бих се везао за нека светска глумачка имена, то би могло да буде много више, али то мене не занима. Више волим овог натуршчика који каже – шефе све ћу да радим за паре... Да останем у тој сфери претраге ко је тај човек, како он мисли, како се осећа, како реагује, шта ради, него да будем везан по некој економској инерцији.

Видите ли проблем што наша прозападна елита врло често и не прихвата суштину западних вредности?

Мој проблем и са Западом и са Србијом је што ме сваки пут када стижем са Запада у Србију постављају у вештачку дилему. Да ли да постанем истомишљеник Харолда Пинтера и Биљане Србљановић. На Западу се навикнем да живим са истоном коју изговара Харолд Пинтер који на место ратних злочинаца прво стави Тонија Блера и Џорџа Буша, пратећи идеју да ова двојица генеришу светску вољу и да има тако припада таква оптужба, а Биљана Србљановић нас подучава како су злочинци, заправо, углавном Срби. Мислим да је примитивизам против којег се бори наш драмски писац једна посебна енергија, један посебан потенцијал, који не може да се занемари, нити да се као злочин ставља испред луцидности и моћи коју имају они а које помиње Харолд Пинтер. Логички гледано ми овде трпимо младе људе који нас убеђују како њихови злочини ваљају, а ови наши не ваљају. Ајде, макар да све те злочине бележимо истом мером. Не мислим да кренемо уназад, па да Наполеона, Тутанкамона, прогласимо ратним злочинцима, а како је кренуло црно им се пише. Међутим, шта ћемо онда са великом и уистину значајном западном цивилизацијом. Она је објективно свој просветитељски пут извела кроз масовна убиства, огромне прогоне, производећи хуманитарне катастрофе. Ни један значајан технолошки производ није да нема иза себе војну и ратну основу.

Како се осећате као стална адреса којом се део невладиних организација и медија бави...

Уживам у томе...

Не сметају Вам та прозивања?

Као што је старозаветни јунак Аврам патентирао индивидуалну аутономију у тренутку када се молио богу месецу и када је одлучио да са више богова пређе на Једног, тако сам и ја индивидуалну аутономију и независност схватио као интелектуални циљ. Када кажете младићи и девојке из невладиних организација мислите на оне који су јако храбри, а то и није тешко када знамо да иза њих стоји најмоћнија пентагонска батина. Независан сам ја, а они су овисници. Од кога су они независни, од своје нације, Цркве, од идентитета. Мало ми је мука од тих мерача нашег национализма, патриотизма који вам с поносом причају да иду на “special hearing” у Пентагону, па вам после говоре о независности. Ја имам једну једину темељну идеју у свом животу, а она се заснива на том очувању идентитета, пре свега културног, који уопште не угрожава друге и зато ми је неподношљива и опасна та њихова идеја представника невладиних организација која говори о супериорности Американаца. Када је Борис Тадић рекао неколико поштених реченица о Косову и Метохији, и када је пустио сузу, одмах се у Времену појавио коментар у коме се од прилике каже: таман смо помислили да имамо пристојног председника кад из њега искаче Матија Бећковић. Замислите народ у коме се један од највећих уметника узима као мерило штетности, као особа са којом председник не сме да има ништа заједничко. Или када се константно атакује на име Војислава Коштунице и уз њега везује атрибут клеронационалисте. Човек је три године водио прву коалициону Владу после рата, рационализовали транзицију колико је могао, а то је по мери паметних економиста једини начин да не дође до распродаје и уништења државе. Често по београдским салонима и мундијалистичким центрима закаче и Вељу Илића као да је његова улога да буде Марина Абрамовић, а не да асфалтира друмове и прави мостове. Човек је изасфалтирао пола Србије, кренуо и њиве да претвара у асфалт и уместо да му буду захвални, они имају примедбе на његово понашање. То је као када би од Џесија Џемса тражили да буе Маја Плисецкаја.

Али ово што Ви радите овде може да делује као нека врста бекства од цивилизације или реалности. Тај процес глобализације делује као нека грудва која се полако котрља према нама и коју не можемо избећи. Шта ћете Ви бити када се то докотрља и до нас?

Мећавник није никакав бег од цивилизације, него моја потреба да се заштити оно у шта верујем. Против глобализације нема индивидуалне борбе. То је стварно неизбежан процес, али ако успемо да одбранимо идентитет онда ћемо успети да очувамо сами себе. Културни идентитет и његово очување чак и ако би морао да се форматира као културни Хиландар.

Како се осећате када чујете лицитирање о Вашем идентитету?

Када бих тражио своје естетске узоре, лако би их нашао у Жики Павловићу и Саши Петровићу, чак и у Макавејеву, чије политичке ставове презирем. Дакле, ја налазим себе у културном кругу тих људи, а они су ипак неки Срби, било да су то одувек били, или су одлучили да уђу у ту заједницу, јер су је осећали као своју. Ово је таква култура, да где год да пружиш руку наиђеш на неког великог писца. То је сасвим довољно за културни идентитет.

Није политички коректно – али јавност се дуго бави Вашим крштењем, преласком у Православље...

Да би прешао са једне религије у другу, морао бих да припадам овој првој, а како сам ја претходно био човек без религијских предзнака, нема говора о било каквој религијској конверзији. На прашкој Академији лепих уметности две године сам изучавао Стари Завет и то Писмо ми је било ближе него што је Куран био ближи било којој од мојих нена. Прво, мислим да је ту пресудно што сам Стари Завет читао на српском језику, а моји преци су морали да читају на арапском и најчешће нису знали шта изговарају. Дакле, није било речи о преласку са ислама на Православље, посебно не на начин на који су сарајевски Дани кривотворили мој интервју Њујорк Тајмсу поводом филма Живот је чудо. Они су написали лажни наслов тог интервјуа Од секуларног муслимана до православног фанатика. Нити сам ја православни фанатик, нити је ико могао да буде секуларни муслиман. Муслиман не може бити секуларан. Мислим да су младићи и девојке из тједника Дан онако уз пут назвали секуларним исламом оне који су носили арапска или муслиманска имена и припадали сарајевској квази-култури. Овим уопште не негирам како је у оба крила моје породице и са мајчине и са очеве стране било оне дивоте којом одишу многе муслиманске породице где веје благост, где домачини када им уђеш у кућу скачу на ноге. Где влада готово уметничка меланхолија донесена из далеких светова.

Који су мотиви за крштење...

Дошао сам до педесете године живота и сада већ свако питање везано за живот укључује и размишљање о смрти. Када одем желим да мојим потомцима оставим јасну представу о идентитету и да не завршим као онај Андрићев јунак из Травничке хронике, који је подвикуно на неке Турке када су хтели да линчују неког човека. Он је рекао: Не дирајте човека, а ови склони линчу су га упитали ко си ти, а он им је одговорио - ја сам већи муслиман од свих вас. То је био неки доктор Латин из Рима, који је лечио конзуле у Травнику. Хтео је да спасе од сигурне смрти оног кога су водили на линч. Када је умро сахранили су га на муслиманском гробљу. Питали су неки људи после како католика сахранисте на муслиманском гробљу, а ови одговорили - па сам је рекао да је муслиман.

Тиме сте одлучили да срушите мост са Сарајевом...

Сарајевска елита је ћутала када је један од најталентованијих муслиманских књижевника, неки Ибришимовић упао у мој стан и све ми опљачкао, а све у одбрану од четника. Четници су им изговор за све. А нашу кућу у Високом коју је саградила мешовита хрватско-словеначка породица срушили су после две и по године. Замисли људе који ти сруше кућу, отму стан и кажу ти да им недостајеш. Може ли ико у Београду да у некој ратној ситуацији Матија Бећковић упадне у стан Срђана Драгојевића који ето није остао да учествује у том рату. Што кажу, нек живи са њима онај ко их не зна.

Да ли Вам смета што се у нашим медијима често прећуткује Ваш успех и углед на Западу, а на сва звона објављују непостојеће успехе неких других уметника?

Када је обележавано 50 година Канског фестивала, Студио Б или Б92, једва су ме поменули што ме је погодило у једном тренутку, а онда сам се сетио да је то, уствари, због тих сталних асоцијација на Милошевића. Једино када ме виде са Селмом Хајек, Моником Белучи... када им крене вода на уста, онда схвате зашто жаба када гледа у коња и она би да се поткива.

Поменули сте Милошевића. Како би данас описали његову улогу у том великом балканском филму?

Има то једна чудна, важна ствар – он је умро некажњен. Тако су са њим отишла у васиону питања о одговорности за злочине, убиства муслимана, ратове. А он ми данас личи на особу која је сама стајала на дасци у узбурканом мору и успео да се одржи 8-9 година. Важно је знати да ја и даље ценим његову почетну енергију у којој је развлачио лопту на средини терена опонашајући јужнокорејски модел транзиције, где је примењен принцип споре транзиције и стриктне конторле државе. Онда је у његов политички живот до краја уплетена жена, удвостручила његове слабости, и тако докрајчила његову политичку каријеру. Данас Милошевићевим именом бришу подове свака шуша у Србији прво нагази на њега, прво га изгази као чик и онда настави да прича, али не смемо заборавити његову борбу и идеју да се мале државе морају сачувати. А комплексност његове појаве бих најрадије потражио у титоизму, његовом неверовању да је Русија била патосирана, што је довело до таквих резулатата читаве политике. Сећам се да ми је Хандке замерио што сам подржао студентски протест, ја сам му одговорио да схватам каву улогу Милошевић има у светској политици и значај отпора том мондијалистичком монструму, али сам га позвао да дође у Београд да мало живи па да види шта значи бити под камџијом Мире Марковић и Слободана Милошевића. Иначе је био врло духовит човек, врло бистар, али као да није схватао да је политика игра тајни, игра у којој је глупо говорити искрено, јер политичари по вокацији не говоре оно што мисле. Замисли када би политичари говорили овако као ја. Или би их убила нека обавештајна служба, или би нека корпорација узела на себе да их ушутка. А он је некако сувише говорио о стварима о којима се не прича отворено, а ћутао о стварима о којима је морао да говори. И имао је ту идеју да се не појављује, да пошаље друге.

Како сте се осећали када сте чули да је умро у Хагу?

Жао ми је било. Мени је било на неки начин и Туђмана жао. У Француској имају оне гињоле. Он је већ почео да ми личи на оне ликове из луткарског позоришта, а не на реалну појаву. Доста је комично изгледао али ми га је било жао. Мене ужасно занима које то обавештајне службе стварају лидере. Као што и данас не знам ко у Београду стоји иза кога. Знам за неке. Ја мислим да је опстанак Босне и Херцеговине био немогућ под руководством Алије Изетбеговића. Да је био Фикрет Абдић, ја мислим да би Босна без рата, он би нашао начин да не зарати са Србима, да не зарати са Хрватима.

Како сте доживели Алију Изетбеговића?

Алију сам упознао у стану његовог сина. Био је врло благ, веома наклоњен мени, изузетно учтив, али сам схватио да не може да буде мој председник, јер ме је питао, када је чуо да се спремам на Дрини ћуприју, шта ће ти тај, то је подворичко копиле, оно је пуно мржње. Ја сам рекао: Не верујем баш да је пуно мржње. То је изговарао у тренутку када смо излазили, када смо обували ципеле, које смо претходно скинули. Онда сам схватио да не може да буде мој председник неко ко за Андрићево Писмо из 1920. каже да је пуно мржње, а управо се ту указује на то колико много мржње има код нас. То је када у Србији неко каже – овај нас стварно представља као Цигане, јер снимам такве филмове. Тако да сам, како време пролази, све уверенији, да је са Митераном идеја о озбиљним, великим политичарима, који нису неке лутке великих компанија или тих обавештајних невладиних организација. Некако сам уверен да би Де Гола, да је којим случајем жив, већ неко прогласио за ратног злочинца.

Извор: НИН, 28. 12. 2006. Батић Бачевић

ОДРЖАНА СЕДНИЦА ОДБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

На Православном богословском факултету у Београду у петак 29. децембра 2006. године, одржана је седница Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора СПЦ, којој су присуствовале и председник Координациног центра Србије за КиМ Санда Расковиц - Ивић и директор Републичког завода за заштиту споменика Србије Гордана Марковић. На седници су посебно разматрани преговори Београда и Приштине о заштити српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији. Владика Теодосије, потпредседник Одбора за КИМ, поднео је на седници и извештај за 2006. о обнови порушених српских цркава и манастира током мартовског погрома 2004. Ова обнова се спроводи по Меморандуму који су потписали СПЦ и привремене косовске институције у марту 2005. год. Он је такође обавестио чланове одбора о проблему дивље градње око Високих Дечана и других српских манастира у Покрајини, у будућим зонама заштите.
Владика Теодосије након седнице изјавио за медије да ће СПЦ од Канцеларије специјалног представника УН за преговоре о будућем статусу Косова и Метохије затражити "чвршће гаранције за заштиту српске духовне и културне баштине, јер су косовске институције показале да нису заинстеросоване и способне да благовремено спрече нелегалну градњу око српских светиња".

"За нас је веома вазно како ће се спроводити и надгледати имплементација будућег споразума о заштити српске културне баштине на КИМ. Због тога, поред Комисије за имплементацију и мониторинг коју је већ предвидела Канцеларија г. Ахтисарија, предлаземо формирање две канцеларије за мониторинг спровођења споразума на терену, једну на простору Косова, други у Метохији, на чијем би целу били међународни представници", изјавио је Владика Теодосије.

На данашњој седници је посебно разматрано и питање рестрикција и менаџмента у оквиру заштитних зона, а наглашено је да се не сме дозволити да општински урбанистички планови игноришу режим заштитних зона. Владика Теодосије је још на претходној седници преговарачког тима из Београда и представника канцеларије Мартија Ахтисарија у Београду поменуо случај општине Дечани, где је зона око манастира од стране општине означена као урбана зона, што је у непосредној супротности са већ постојећом зоном заштите УНМИК-а.

Владика Теодосије је обавестио Саборски одбор за КиМ да су током 2006. у оквиру обнове цркава и манастира по Меморандуму завршени груби грађевински радови на планираним објектима и да је за наредну годину предвиђено да се радови наставе на унутрашњем уређењу као и на реконструкцији преосталих светиња. Гордана Марковић је упознала Одбор о учешћу Републичког завода за заштиту на том послу - пројектовању и надзору. Санда Рашковић - Ивић известила је Одбор о свом учешћу на последној седници СБ УН и расположењу међународне заједнице према свим аспектима проблема на Косову и Метохији.

Извор: www.kosovo.net

ПРОТЕСТНО ПИСМО МИТРОПОЛИТА НИКОЛАЈА ПРЕДСЈЕДНИКУ ВЛАДЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БиХ АХМЕТУ ХАЏИПАШИЋУ

Поштовани господине предсједниче Владе,

Поводом најаве Владе Федерације Босне и Херцеговине да на подручју Мартин Брода подигне хидроелектрану, чије би језеро потопило средњовјековни православни манастир Рмањ и више српских насеља у Горњем Поуњу, приморани смо казати следеће:

Манастир Рмањ у Мартин Броду подигнут је 1443. године као задужбина Катарине Бранковић, кћерке српског депота Ђурђа. Већ пет и по вијекова представља духовно средиште српског народа у Горњем Поуњу. Кроз 110 година био је сједиште митрополита дабробосанских чијим је залагањем основана прва регуларна школа у српском народу, богословија у манастиру Крки, 1615. године. Током свога постојања више пута је подијелио судбину народа коме припада. У вријеме отоманске окупације неколико пута је разорен до темеља, а посљедње велико разарање доживио је 1944. године када су га нацисти бомбардовањем потпуно уништили, мислећи да се ту налази партизанска болница. Тешком муком, обновљен је осамдесетих година прошлог вијека, да би у посљедњем рату био опљачкан и знатно оштећен од хрватских снага. Поново је обновљен и освештан 2001. године.

Намјера Владе Федерације Босне и Херцеговине да у Мартин Броду изгради хидроелектрану, чије би језеро потопило манастир и насеље око њега, без претходних консултација са надлежним властима и Српске православне цркве и Мјесне заједнице Мартин Брод, представља напад на интергритет и постојање наше Цркве и српских повратника на овом подручју.

Ако би се ова намјера Владе остварила, не само да би били прекршени многи закони, попут Закона о заштити споменика културе БиХ и Закона о слободи вјере и правном положаји цркава и вјерских заједница БиХ, него би се због тог рушилачког чина садашње власти у Федерацији Босне и Херцеговине могле упоредити са окупационим властима отоманске империје или нацистичким властима Њемачке и НДХ.

Сличан однос према сакралном и културно-историјском наслијеђу Српске православне цркве и српског народа имали смо прилику видјети марта 2004. године када су у налету злочиначке рушилачке мржње порушени и попаљени многи средњовијековни манастири и цркве на Косову и Метохији.

На крају крајева, зар није било довољно рушења богомоља свих вјера у посљедњем грађанском рату у Босни и Херцеговини? Сматрамо да је данас дошло вријеме обнове, а не рушења. Такође сматрамо да постоје и други начини за искориштавање електро-енергетског потенцијала ријеке Уне, без потапања и рушења манастира и насеља. Врло озбиљно треба сагледати могућности да се овај изузетно лијеп дио наше земље заштити и прогласи националним парком и озбиљније поради на његовој туристичкој промоцији.

Надамо се, господине Предсједниче, да ћете ове наше ријечи схватити крајње добронамјерно и својим ауторитетом зауставити даље активности Ваше Владе по овом предмету, а ресурсе које имате усмјерити не на поновно прогонство него на повратак наших вјерника и не у поновно рушење, него у обнову наших порушених храмова.

Извор: Митрополија дабробосанска

ИЗЛОЖБА БОЖИЋ И БАДЊАК – ЧУВАРИ ПРЕДАЊА И ЦРКВЕ У ПАВИЉОНУ ЦВИЈЕТА ЗУЗОРИЋ

Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију организује изложбу Божић и Бадњак – чувари Предања и Цркве, у Павиљону Цвијета Зузорић, у Београду. Изложбу ће свечано отворити Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије у среду 3. јануара 2007. године у 19 часова.

Овом приликом Академија ће обележити Божић и на себи својствен начин показати јавности фреске и иконе, као и археолошке доказе о постојању Хришћанства на овим просторима. На изложби ће бити приказани експонати који показују духовно и културно наслеђе из доба пре успостваљања Архиепископије Српске Православне Цркве у доба Светог Саве и Светог Симеона – Немање. На изложби ће по први пут бити приказана нека археолошка сведочанства о давној српској државности из периода 7-12. столећа, од којих су многа везана за простор Косова и Метохије. Од експоната истичемо: печатњак кнеза Стројимира, прстен краља Стефана Првовенчаног, великоморавске наушнице, ....

Изложба ће трајати од 3. до 10. јануара 2007. године.

Позивамо све медије да присуствују отварању изложбе.

ПОРОДИЦА РАДОСАВЉЕВИЋ У КЛИНИ НА МЕТИ ДРЕНИЧКИХ РАТНИХ ВЕТЕРАНА ОВК

Напад на породицу Радосављевић у Клини, која је била привремено смештена у кући породице Мазић, само је још један у низу напада албанских екстремиста у Клини на српске повратнике, са циљем да се на њих изврши притисак да продају своју имовину и оду из овог града. Са истим циљем је почетком јесени ове године била нападнута и породица Павловић у чији је стан убачена јака експлозивна направа.

Увече 28. децембра пред поноћ непознати нападаци су засули рафалном паљбом из аутоматског оружја кућу у којој су били привремено смештени Владимир Радосављевић (68) и његова супруга Босиљка (60). Радосављевићи су у тренутку напада спавали на горњем спрату куће. Пошто у кући нема редовне телефонске линије Владимир Радосављевић је морао са свог 069 мобилног телефона да прво позове једног другог Србина у Клини, а тек он да редовном линијом позове полицију, која је стигла 30 минута након напада на лице места. Приликом претраге куће у приземљу су поред поломљеног стакла пронађене 23 чауре и празни шаржери на улици. Нападачи су према мишљењу полиције користили калашњиков АК47. Међутим, полиција је у кухињи куће пронашла и две неексплодиране гранате.

Након што је полиција Радосављевиће евакуисала у стан њихових рођака у центру Клине нападнуту кућу је сутрадан ујутро посетио Председник општине. Полиција је дала изјаву да је је истрага у току.

Ситуација у Клини само је један од примера ситуације на просторима Косова и Метохије, где Срби покушавају да се врате у своје домове. Ситуација је донекле боља (или боље речено мање лошија) само у компактнијим српским срединама и селима где Срби живе груписано на једном месту. Имајући у виду крајње нестабилну политичку ситуацију међу самим косовским Албанцима, изузетно висок степен организованог криминала и несметано деловање наоружаних и маскираних банди које све чешће пљачкају и сиромашно албанско становништво Срби из Метохије са зебњом улазе у 2007. годину.

Извор: www.kosovo.net

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА МОНОГРАФИЈЕ СВЕТИ САВА ПРИНЦ И ПРОСВЕТИТЕЉ

У четвртак, у 11 часова, у сали Медија центра Сава центра одржаће се конференција за штампу поводом објављивања монографије Свети Сава принц и просветитељ у издању Светигоре и Вечерњих новости. На конференцији учествује Његово Високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Г Амфилохије, академик Матија Бећковић и Манојло Мањо Вукотић, генерални директор Новости. Позивамо медије да пропрате овај догађај.

НАПАД НА ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ СВ. ГЕОРГИЈА У КНИНУ

У ноћи између 28. и 29. децембра 2006. године десио се још један вандалски напад на Српску православну Цркву у Книну. Том приликом је разбијено стакло на улазним вратима храма Светог Георгија у Книну , а видљиви су и трагови покушаја насилног уласка у храм.

Посебно је забрињавајуће то што је овај напад део континуираног процеса , који последње године доживљава ескалацију.

О томе је обавештена полиција, а истрага је у току.

Извор: Епархија далматинска

НА ОЦЕ СЛУЖЕНА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ГОМИРЈЕ

У Недељу светих Отаца, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Гомирје уз саслужење игумана Михајла. Пре почетка Литургија, Епископ је благословио двојици искушеника овог манастира, ношење подрасника.

Извор: Епархија горњокарловачка

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ГРИНЗБАРИ, ВИКТОРИЈА

Најстарија ЦШО у Мелбурну је била почаствована са доласком новог епископа да служи свету архијерејску литургију у свом велељепном храму. Вјерног народа је било више него обично, јер су дошли људи и из других крајева Мелбурна да виде свога епископа. Служио је ЊП Епископ Иринеј, са мјесним парохом протојерејем-ставрофором Драгомиром Шиповцем, заједно са ђаконима Сашом Чолићем и Владиславом Шиповцем. У олтару су помагали, као што то и раде сваке недеље, чтец Данијел Радосављевић и млади Милутин Радовановић. На јектеније су одговарали вјерни појци ове парохије на челу са Г-ђом Евицом Пантићем, а апостол је прочитао наш вјерни парохијанин Г-дин Владо Сталетовић, велики љубитељ Цркве Христове, а како би могло бити другачије од човјек који потиче са увјек српског Косова и Метохије.

Трпеза љубави је спремљена од стране вриједних чланица КСС “Огњена Марија”, као и црквеног одбора на челу са г-дином Душаном Шолајом, који су и овога пута неуморно радили да домаћински дочекају свога Владику и своју браћу и сестре у Христу. У ранијим чланцима на овој уваженој интернет страници, споменуо сам да је Његово Преосвештенство имао времена да све људе саслуша и да са њима поразговара без журбе и са пажњом и смирењем.

Овога пута се то још једном обистинило ван очекивања и највећих скептичара. Послије ручка, Владика је одговорио на питање предсједнице КСС, г-ђе Пени Ковачевић, а потом дозволио да и други поставе своја питања. Сви су се устручавали па је Владика сам предложио да ће обићи све вјерне и са њима да се састане и поразговара. Трпеза љубави је трајала до касно поподне, на радост свих који су дошли овога дана.

Нека је слава Богу.

Ђакон Владислав Шиповац

Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

У БЕОГРАДУ ПРОСЛАВЉЕНИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ЂАКОН АВАКУМ И ИГУМАН ПАЈСИЈЕ

По благослову Његове Светости Патријарха Павла, у суботу 30. децембра 2006, Свету Литургију су служили Преосвећени Епископи хвостански Атанасије, викар његове Светости, и диоклијски Јован, игуман манастира Острога, са свештенством Цркве Ружице, која је и ове године била премала да прими вернике који су дошли у великом броју да прославе Светог Ђакона Авакума, новомученика београдског и свесрпског, који је пострадао заједно са својим игуманом Пајсијем из манастира Трнава код Чачка, највероватније на Теразијама, недалеко од Калемегданске тврђаве.

Иначе, у наступајућој години биће обележено 140 година од ослобођења Калемегданске тврђаве и Цркве Ружице од Турака, као и 45 година од канонизације Ђакона Авакума за Светитеља, што је озваничио блажене успомене Патријарх Српски Герман 1962 године, служећи Свету Литургију управо у Цркви Ружици.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu