Информативна служба
Српске Православне Цркве
10. јануар 2007. године

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ЗАХВАЉУЈЕ НА БОЖИЋНИМ ЧЕСТИТКАМА

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле разменио је честитке за Божић са свим поглаварима Православних аутокефалних и аутономних Цркава, бројним архиепископима, митрополитима и епископима.

Патријарх српски Г. Павле примио је бројне честитке од високошколских и средњешколских установа Српске Православне Цркве, управа манастира и многих верника, како из земље, тако и из дијаспоре. У немогућности да појединачно свима захвали, то чини овим путем, уз најбоље жеље за свако добро свих верника Српске Православне Цркве, шаљући им свој очински поздрав и патријарашки благослов.

ХРИСТOС СЕ РОДИ!

ПИСМО ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ПАВЛА БОЖИ БИШКУПИЋУ, МИНИСТРУ КУЛТУРЕ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, 4. јануара 2007. године упутио је писмо г. Божи Бишкупићу, министру културе Републике Хрватске, које пренмосимо у целини:

Његовом Превасходству
Господину БОЖИ БИШКУПИЋУ
Министру Културе Републике Хрватске
З а г р е б

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ МИНИСТРЕ,

Недавно је туристичко-културна заједница града Скрадина, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе у Шибенику, поставила таблу на улаз старог града Брибира, на којој не пише да на Брибиру постоји Српска Православна Црква Светог Јоакима и Ане, у којој се редовно врше богослужења и остаци цркве Светог Јована Крститеља, већ се само помиње “старохрватска црква из 13. века, и темељи цркве светог Ивана из 11-13. века.“ Овај чин је изазвао узнемиреност код локалног српско-православног становништва, које је јако осетљиво кад су у питању његове светиње на самој Брибирској главици.

Дакле, немамо претензију да оспоравамо право Министарству културе Републике Хрватске под чијом је ингеренцијом и Завод за заштиту споменика културе у Шибенику, те туристичко-културна заједница града Скрадина, или да се мешамо у послове његове надлежности међу које спада и обележавање споменика културе (сакралних и др.), напротив, то поздрављамо и радујемо се, али истовремено не желимо да се  преименују ничије светиње, па ни наше.

Ми знамо и не оспоравамо да је Брибир градитетељска баштина славне породице Шубића у којој је била и Јелена Шубић из лозе Немањића, али само постављамо питање заштите националног и културно-верског интереса српског народа и Српске Православне Цркве у овом и другим случајевима на подручју Републике Хрватске. Осим „брибирског случаја“, који траје још од времена Стјепана Гуњаче и „хрватског прољећа“, желимо Вас подсетити и на случајеве цркве Христа Спаситеља у Цетини, цркве у Уздољу код Далматинског Косова, цркве у Парчићима код Бјелине које су брутално узурпиране од стране римокатоличке цркве, односно Министарства за културу.

У овим случајевима позивамо се на Резолуцију Парламентарне скупштине Савета Европе у којој се у поглављу VI, а које се односи на регионалну сарадњу под тачком д. каже: „да државе настале распадом Југославије заштите сву културну баштину и историјске споменике на својој територији који су повезани са историјским коренима и националним и верским идентитетом суседних земаља“. Подразумева се да је овде реч о верском и националном идентитету српског народа у Хрватској, односно Српске Православне Цркве.

С обзиром на то да се на Брибирској главици налазе горепоменуте светиње Српске Православне Цркве, апелујемо на Вас да интервенишете код Завода за заштиту споменика културе у Шибенику да се овај принцип доследно поштује, како би се избегли неспоразуми, а локално српско-православно становништво умирило. Уколико, пак, постоје научно-историјска неслагања око неког историјског и сакралног објекта, сматрамо да би требало позвати стручњаке (историчаре, археологе, историчаре уметности и др.) да о томе донесу коначну реч.

У нади да ћете Нас, Господине Министре, правилно разумети и учинити све што је до Вас да се позитивно реши наведени проблем, примите изразе наше захвалности.

АЕМ и Патријарх српски
Г. Павле

ПРИПАДНИЦИ КПС ПОЛИЦИЈЕ МАЛТРЕТИРАЛИ
ИГУМАНА БАЊСКОГ СИМЕОНА

У јучерашњем инциденту на путу Приштина – Косовска Митровица, у околини Вучитрна, припадници Косовске полицијске службе зауставили су службено возило Епархије рашко-призренске у којем се налазио Игуман манастира Бањска Протосинђел Симеон и јерођакон Дамјан.

Сасвим изненада и неочекивано за овакве ситуације, за свега пар минута на то место пристигло је још неколико возила Косовске полиције, те се око епархијског возила и двојице монаха створило десетак и више полицајаца.

Одмах су почели веома грубо и претећи да се обраћају оцу Симеону захтевајући да угаси мотор и напусти возило. Већи број наоружаних људи, који су се повремено хватали за пиштоље, причали узбуђено, и повишеним тоном се обраћали присутним монасима, стварали су додатну напетост и узбуђење.

Након што су приморали монахе да напусте возило, полицајци су отворено изражавали сумњу да се у возилу налази оружје, због чега ће уследити детаљан претрес возила и монаха.

Овако грубо и непримерено понашање припадника КПС-а, које је било усмерено да застраши и измалтретира двојицу монаха Епархије рашко-призренске, свакако да је носило ширу поруку и преосталом свештенству и монаштву на Косову и Метохији, као и читавом српском народу који је остао на својим вековним огњиштима.

Та порука истоветна је са оном која је претходних дана упућена Србима када су припадници исте КПС полиције грубо шиканирали и малтретирали Србе у Бабином Мосту. Не треба уз то заборавити ни чињеницу да је КПС полиција здушно пружала логистичку подршку терористима приликом погрома над Србима 17. марта 2004. Где су небројени нерешени злочини над Хришћанима Србима од стране Муслимана Албанаца?

При томе, Косово и Метохија су црна рупа корупције, криминала, трговине белим робљем, децом, дрогом и оружјем, у Европи и свету. Корени криминалних активности воде ка врховима власти Привремених институција из Приштине.

И док шлепери са дрогом и оружјем, пред очима КПС полицајаца, неометано језде путевима Косова и Метохије, дотле се КПС усрдно залаже за што грубљи и безобзирнији однос према преосталим Србима, како би им коначно ставили до знања да не желе њихово присуство на овим просторима.

То је очигледно и истинска порука – честитка за Божић Србима, за разлику од оне коју је изрекао Чеку, а која нема свога утемељења у стварности. Осим, ако се у то не убрајају посете које чини Јоаким Рикер појединим православним манастирима у време великих хришћанских празника.

Прес одељење Епархије Рашко-призренске

ОСКРНАВЉЕНА ЦРКВА У СЕЛУ ГОРЊА БРЊИЦА
НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Непознате особе оскрнавиле су цркву Св. Петра и Павла, у селу Горња Брњица, надомак Приштине, саопштили су представници Косовске полицијске службе (КПС).

"Претпрошле ноћи на цркви је разбијен прозор са споредне стране кроз који су криминалци ушли, а потом из цркве однели новчани прилог скупљен за Бадње јутро и Божић. Однесено је и више икона из цркве", каже за Срну председник овог села Драги Ђорђевић. Он наводи да је Косовска полицијска служба /КПС/ јуче поподне извршила увиђај и покренула истрагу.

Ова црква је већ други пут обијена у последња два месеца.

Портпарол КПС-а Ветон Ељсани изјавио је да су непознате особе поломиле прозор на цркви кроз који су ушле у цркву и украли одређену суму новца. По речима портпарола КПС на место догађаја изашли су истражна јединица полиције и форензичари, претпоставља се да је мотив лична корист, а осумњичених за сада нема.

Црква у Горњој Брњици оскрнављена је између 7. и 8. јануара.

Извор: www.kosovo.net

У РEПУБЛИЦИ СРПСКOJ OБEЛЕЖЕН ДAН РEПУБЛИКE И КРСНA СЛAВA - СВEТИ ПРВOМУЧEНИК И AРХИЂAКOН СТEФAН

Председник Републике Српске г. Милан Јелић рекао је на свечаном пријему, поводом прославе Дана и славе РС, да Српска данас по петнаести пут слави своје велике резултате који гарантују опстанак и просперитет српског народа и свих који у њој живе.

Јелић је у обраћању на пријему у Банском двору у Бањалуци истакао да се заједничким снагама сва три народа отварају перспективе за бољи живот у БиХ. "Опредијељеност наших институција, организација и асоцијација, као и ријешеност наших грађана јесте да се у скорије вријеме побољша економско, социјално и културно стање у РС и БиХ, пружајући чврсту гаранцију да у миру, стваралаштву и пуној слободи сваким даном будемо богатији и сигурнији у животу и достојанственији у друштву", рекао је Јелић.

Он је нагласио да РС посебно жели да сарађује са међународном заједницом јер је то у обостраном интересу, уз пуно уважавање РС и на основама партнерских односа и пуног међусобног уважавања.

Свечаном пријему у Банском двору присуствовали су председавајући Председништва БиХ Небојша Радмановић, министри у Влади РС и Савету министара БиХ, посланици у Народној скупштини РС и Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, представници Српске православне цркве и Јеврејске заједнице, Борачке оргаизације РС, логораша, међународне заједнице, невладиних организација, Академије наука и уметности РС, Удружења књижевника и друге личности из културног и јавног живота РС.

Његово преосвештенство Владика бањалучки Јефрем у Бањалуци у Саборном храму Свете Тројице служио је Свету архијерејаку литургију поводом празника Светог првомученика и архиђакона Стефана, који се обиљежава као Дан и слава Републике Српске. Истичући да је отаџбина највећа овоземаљска вредност која се брани и чува слогом, Владика Јефрем је истакао потребу очувања РС. "Поребно је очувати РС као историјски оправдану тежњу српског народа која нам даје сигурност", навео је владика Јефрем. Преосвећени Владика поручио је политичарима и функционерима да су они позвани да служе, а не да владају народом и да је служење народу повезано са одговорношћу и одрицањем. Обављен је и обред освештења и ломљења славског колача. Архијерејској литургији су, уз велики број верујућег народа, присуствовали и председник РС Милан Јелић, министар иностраних послова БиХ Младен Иванић, те више министара и представника политичких партија РС.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈАМА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ПРОСЛАВЉЕН БОЖИЋ У ВУКОВАРУ

Православни верници у Вуковарско-сремској области су свечаним божићним литургијама у црквама прославили Рождество Христово-Божић. У црквама се окупило много верника којима је прочитана Божићна посланица патријарха српског Господина Павла. Епископ Осјечкопољски и барањски Лукијан служио је архијерејску литургију у даљској православној цркви св. Великомученика Димитрија. Епископ Лукијан позвао је вернике да оживе домаћу цркву и да је носе у својим душама и срцима. "Божић говори о љубави Бога према нама, зато и ми морамо показати конкретну и истинску љубав према нашим ближњима. Имајмо мир с Богом, мир у својим душама, а тада ћемо имати и мир у својим обитељима, у селу и граду, свету, а тај истински мир свима нам је најпотребнији", поручио је епископ Лукијан, позвавши вернике да опросте све увреде и неправде једни другима те да буду у Христу браћа и сестре. Такођер је позвао вернике да се сете старих, изнемоглих и напуштених, болесних и понижених, те лажно осуђених. Посебно је истакнуо да је брак светиња, а да су дјеца благослов Божји и највреднији драгуљ у породици.

Божићну литургију у цркви Светог оца Николаја у Вуковару служио је протојереј-ставрофор Душан Марковић, а у Парохијском центру СПЦ у Винковцима протојереј Предраг Азап, који је поручио верницима да поносно славе своје празнике и да негују православну веру. Паљењу Бадњака код цркве Свете Петке у Вуковару присутна је била и генерална конзулица Републике Србије у Вуковару Бојана Ристић.

П.П.Азап

***

ПРОСЛАВА БОЖИЋА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Српска Православна Црква и православни верници славе најрадоснији хришћански празник Божић - рођење Богомладенца Исуса Христа, чије је обележавање почело поноцном литургијом у свим православним храмовима.

Централне свечаности поводом Божићних празника на Косову и Метохији одржавају се у манастиру Грачаница. После великог повечерја и јутрења у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију је служио Владика рашко-призренски Г. Артемије.

Пре причешћа верном народу, који је присуствовао служби, прочитана је Божићна посланица поглавара Српске Православне Цркве Патријарха Павла.

Свету архијерејску литургију поводом најрадоснијег хришћанског празника –Божића у манастиру Грачаница служио је Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије. У својој беседи Владика је позвао народ на истрајност у вршењу добрих дела. “У вршење добрих дела у прастању и у молитви трба да будемо истрајни. Православни Срби на Косову и Метохији то најбоље осећају и знају, као и многи други обескућени и са огњишта протерани. Они носе на телу ране Христове и побеђују све прогонитеље, многи њих не разумеју, они попут некадашњих хришћанских мученика и исповедника побеђују и утекну и мисле да могу стићи до циља, наносећи пораз другоме. Дубоко верујемо да ће доћи време када ће се насилници постидети. Молимо се за непријатеље наше домовине да чињење зла не може донети добро никоме”.

Владика Артемије је апеловао на косовске Србе да остану на „овим светим косовско-метохијским просторима и да се име Христово слави овде у векове векова до скончања века”. То је молитвена жеља и порука свима на Косову и Метохији.

У манастиру Грачаница, Литургији је ове године присуствовало око две стотине верника, а малишанима су подељени божићни поклони.

Шеф УНМИК-а Јоахим Рикер и командант КФОР-а немачки генерал Роланд Катер посетили су на Божић са сарадницима манастир Високи Дечани и тамо су на дан православног Божића разговарали са Владиком липљанским и старешином манастира Високи Дечани Теодосијем и оцем Савом (Јањић).

Извор: www.kosovo.net

***

ИЗВЕШТАЈ СА НАЛАГАЊА БАДЊАКА У НИКШИЋУ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије благословио је и освештао Дрво живота испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. Чину ложења Бадњака уочи великог и радосног хришћанског празника, Божића пред Саборном црквом у Никшићу присуствовао је импозантан број богољубивог народа којем се ријечима бесједе обратио Високопреосвећени Господин Амфилохије,пожељевши благословен Бадњи дан и празник доласка Бога међу људе.

«Нека Божји благослов буде на овом Светом храму и на свима вама који сте се сабрали око њега, у граду Оногошту, граду Светог Василија Острошког. Нека је благослов на домовима вашим. Нека Његова свјетлост обасја све и сва и нека нас помири са живим Богом, Оцем небеским  и једне са другима, да се мирбожамо и радујемо и Богу и Божићу, и једни другима, и нашем вјечном, људском достојанству. Нека Његова свјетлост разагна таму и од оне наше браће која још увијек нијесу на прави начин схватила и прихватила велику и Свету тајну бадњака као Дрвета живота и символа Христа. Они у том незнању Бадњак, због чега сви ми тугујемо, претварају у балван, ложење бадњака претварају у логорске ватре. Још мало па ће почети да пале и гуме као што су то радили у оно безбожно вријеме, које је прошло и никада се више не вратило. Нека и тој нашој браћи Бог просвијетли ум да схвате да Бадњак није дрво раздора, дрво мржње, нарочито да није дрво братомржње и богомржње, да оно не разједињује већ сједињује људе и народе, сједињује на првом мјесту браћу, оне који живе у истим мјестима и градовима. Чак и онима који Дрво живота, које нас сједињује једне са другима и са Богом, претварају у балван и дрво раздора и мржње, нека би Бог вратио памет, и савјест и свијест пробудио у њима да би могли испунити вољу Божију, како би једним срцем и душом, обједињени око једног бадњака Дрвета живота, једног Христа, могли пјевати анђелску пјесму пастира витлејемских: Слава на висини Богу, а на земљи мир међу људима добра воља», рекао је Високопреосвећени Архиепископ Г. Амфилохије.

У наставку је уприличено црквено-народно сабрање у којем је учествовао црквени хор Светог новомученика Станка из Никшића и народни гуслари.

Извор: Светигора прес - С.Ч./ С.К.

***

АРХИЕПИСКОП АМФИЛОХИЈЕ У ПОДГОРИЦИ ПРИРЕДИО БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије приредио је за Божић у Зеленом салону Хотела «Црна Гора» у Подгорици Божићни пријем. Пријему су присуствовали Епископи Будимљанско-никшићки Господин Јоаникије и Диоклијски Господин Јован, свештенство Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско-никшићке, представници Владе и Војске Црне Горе, политичких странака, ЦАНУ, Универзитета Црне Горе и међународних дипломатских мисија у Подгорици. У име Римокатоличке Цркве пријему је присуствовао Његова екселенција Бискуп Которски Илија Јањић.

«У име Бога Љубави који је на Божић дошао међу нас, у име љубави која је у људској природи, поздрављам вас на овај Свети дан љубављу», казао је Владика у слову добродошлице.

«Од свог постанка Црна Гора је утемељена на вјери, врлини и камену. Све што је у њој било честито и часно никло је и саграђено на та три елемента. Она је уграђена својим историјским бићем у хришћанску културу Европе и зато није чудо да она и данас стреми европским интеграцијама. Наша Црква је кроз вјекове чувала те исконске вриједности, била свједок Бога који је дошао у овај свијет, међу нас и служила народу као што је то њено призвање од њеног оснивача. Данас је њена улога да обнавља духовност и моралност у народу, да обнавља јединство народа, да га утврђује и да буде свједок вјечног и непролазног смисла и достојанства људског живота. У то име Црква вас поздравља, желећи напретка и успјеха вашем послању, вашем дјелу. Нека би све било у славу Божију, на напредак, не само духовни, морални и укупни напредак Црне Горе, него и Европе и цијелога свијета», казао је Митрополит Црногорско-приморски.

Пријем су својим појањем увеличали чланови Црквеног хора Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице и Српског пјевачког друштва «Јединство» из Котора.

Извор: Светигора прес - В.К./Р.В.

ЧУВАРИ КОСОВСКИХ СВЕТИЊА

Само захваљујући јаком и стабилном монаштву и свештенству, добар део српског народа, иако лишен свих могућих људских права, успео је да о(п)стане на Косову и Метохији – каже владика Артемије

Један од парадокса у хришћанству јесте да тамо где је страдање веће, умножава се Божја благодат”, објашњава увећавање монашких заједница на Косову и Метохији протосинђел Сава (Јањић), заменик настојатеља манастира Високи Дечани. “Ову стварност овде свакодневно доживљавамо: што је страдање нашег верног народа и Цркве веће, монашки живот се развија све интензивније. У манастиру Високи Дечани тренутно нас је 26 монаха, али већ имамо тројицу нових кандидата за искушенике и очекујемо да ће братство порасти у наредним месецима. Млади људи који желе да се посвете Господу у монашком позиву, не долазе у манастир да би нашли спољашни мир и благостање, већ да би себе жртвовали на жртвенику љубави Божје и живо учествовали у животу Цркве.”

Исто то дешава се и у другим манастирима на Косову и Метохији. Својеврсни животни “парадокс”: док реке Срба, под притиском албанских сецесиониста, напуштају вековна огњишта, све више младих из других крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске креће да наставе живот у неком од овдашњих древних манастира.

И, тако, у једном од најтежих периода, најугроженија српска епархија, Рашко-призренска, постаје највећи расадник монаштва у Српској православној цркви.

Углавном су то млади људи. Долазе с одлучном намером да баш у неком од манастира ове епархије проведу потребно време искушеништва и да се онда замонаше. А дешава се да поједини верници кад дођу у посету неком од овдашњих светиња, пожеле и од настојатеља манастира затраже да ту остану, да у монаштву наставе живот. Али, нажалост, због недостатка простора и услова за смештај, манастири нису у прилици да приме све.

У Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској има 25 манастира, од којих је 17 живих, три у обнови (ревитализацији) и пет у рушевинама (како истиче владика Артемије, са жељом да се и они у догледно време обнове и оживе). Од живих манастира 13 је на Косову и Метохији (седам мушких и пет женских), а четири у Рашкој области (три мушка и један женски). Ових 17 манастира (11 мушких и шест женских) на крају 2006. године имају 185 монаха и монахиња (131 монаха и искушеника и 54 монахиње и искушенице).

У ове бројке није укључена Пећка патријаршија, која има статус ставропигијалне лавре и налази се под директном управом српског патријарха, а у којој живи 18 монахиња.

И многи монаси који данас нису у Рашко-призренској епархији, монашки постриг добили су у њеним манастирима.

Велике заслуге за то, свакако, припадају епископу рашко-призренском Артемију, који се још као игуман манастира Црна Река прочуо по узорној организацији монашког живота.

“Наши монаси расејани су широм света – од Аустралије, преко Африке, до Северне Америке. Има их у Јерусалиму, на Светој гори, и у многим епархијама на подручју Србије (Нишка, Сремска, Жичка, Браничевска...)”, задовољно истиче владика Артемије. “Негде воде самосталне манастире, негде су као духовници и свештенослужитељи. А свуда њихов живот и рад, њихово монашко искуство које су стекли у нашим манастирима на Косову и Метохији, користе на славу Божију и на духовну корист нашег народа. Ми се њима поносимо и Богу благодаримо.”

Најбројније монашке заједнице на Косову и Метохији су манастир Дечани (29 монаха и искушеника) и Грачаница (22 монахиње и искушенице), а у Рашкој области Сопоћани (32 монаха и искушеника), Црна Река (21 монах и искушеник) и Кончул (16 монахиња и искушеница).

Велико интересовање за монашки живот баш на Косову и Метохији, односно у његовој Епархији рашко-призренској, епископ Артемије овако објашњава: “То је, нема сумње, једно од чуда које Бог пројављује у нашем народу у ово време страдања. Уједно као испуњење речи Светога писма, да тамо где се умножава безакоње, тамо изобилује и благодат Божија. Очигледно је да се у последње време безакоње (а самим тим и страдање српског народа) умножава управо на подручју Епархије рашко-призренске, како на Косову и Метохији, тако и у Рашкој области.”

Процват и развој монаштва у овој епархији у последњих тридесетак година, према сведочењу владике Артемија, допринео је духовној обнови српског народа, што га је припремило за искушења и страдања: “Слободно се може рећи да је само јако и стабилно монаштво и свештенство на Косову и Метохији учинило да, и поред небивалог погрома и геноцида (етничког чишћења) који су извршени над нашим народом у последњих осам година, ипак добар део нашег народа остане на Косову и Метохији, да претрајава и опстаје, иако лишен свих могућих људских права, од права на живот, слободу кретања, до права на здравствену заштиту, школовање деце и запошљавање.”

“Српска православна црква наставља да врши узвишену мисију у српском народу, какву је вршила кроз векове, када је наш народ остајао и без државе и свих других националних институција. Она то успешно чини на Косову и Метохији захваљујући бројном монаштву и оданом свештенству”, каже владика.

Црква данас на Косову и Метохији доживљава своју Голготу, али и свакодневно Васкрсење, рећи ће отац Сава: “Видели смо како су само месец дана после паљења оживели манастири Девич и Свети Архангели. Непријатељи нашег рода и Цркве видели су јасно да се монашки живот не може уништити уништавањем хришћанских светиња и да Црква не зависи од пропадљивих грађевина. Тај снажни ентузијазам и жеља да се у једном тешком времену као богостворене личности остваримо у живом сведочењу наше вере, један је од главних разлога зашто је монаштво на Косову и Метохији развијеније него у другим деловима СПЦ и зашто млади људи долазе да управо овде посведоче своју веру у распетог и васкрслог Христа.”

А протосинђел Симеон, игуман манастира Бањска, то овако објашњава: “По речима Светога писма, ’сила се Божија у немоћи показује’, или, како то на другом месту каже свети апостол Павле,'када сам слаб, онда сам силан'. Свакако да су се, по дубоком промислу Божијем, на Косову и Метохији управо у овом историјском тренутку, судбоносном, иначе, за решавање будућег статуса и битисања ове српске покрајине у односу на државу Србију, стекли услови за неслућену и, за савремене историјске прилике у којима већ дуже време живи Српска црква, незапамћену експанзију монаштва у једној епархији. Онај ко невидљиво и за нас непојамно управља кретањима не само појединих људи, него и читавих народа, па и целокупне историје, припремао је подлогу да у потребном тренутку на Косову и Метохији никне и расцвета се најлепши цвет Цркве и једног народа – његово монаштво.”

И отац Симеон наглашава значајну улогу епископа рашко-призренског др Артемија: “Он је привукао себи многе богоугодним животом, снагом вере, силином љубави и лепотом своје наде, напунивши најпре као игуман, претходно запустели и пред затварање доспели пустињски манастир Црна Река, а затим као архијереј напунивши косовско-метохијске манастире, од којих је већина претрајавала са једно-двоје, углавном старијих монаха или монахиња. И као да то није било довољно, обновивши и оживевши за петнаест година свога архипастирствовања Епархијом рашко-призренском, више запустелих или раније разрушених манастира: Свете Архангеле код Призрена, Бањску код Звечана, Дубоки поток код Зубиног Потока, Сочаницу код Лепосавића, Ђурђеве ступове код Новог Пазара... Или установивши нове: Улије код Лепосавића, Врачево код Лешка...”

Није мали број монаха који су у манастир дошли са завршеним факултетом. Оставили су све што су стекли и посветили се Цркви. Игуманија манастира Соколица је доктор наука. Игуман Бањске је завршио два факултета: економију у Београду и теологију у Солуну... “Више од 90 одсто нашег монаштва је младо и образовано”, каже владика Артемије. “Већина их је са завршеном неком средњом школом, а добар број је и факултетски образован. Међу њима имамо лекара, стоматолога, ветеринара, архитеката, инжењера, економиста, теолога... Сви они су оставили свет, светско звање, каријеру... и постали монаси. Никоме од њих не смета њихово светско образовање са којим су дошли у манастир. Напротив, поред приљежног упражњавања и учења монашког живота, послушања, рукодељија, многи од њих су ставили и своје стручно знање у службу манастиру и братији, али и околном нашем народу.”

Монаси сами себи обезбеђују средства за живот. А на Косову и Метохији српским манастирима није ништа враћено од имовине коју су комунистичке власти одузеле после Другог светског рата.

“Манастиру Дечани од око 800 одузетих хектара, 1997. године дато је на коришћење (али није враћено) двадесетак хектара”, предочава владика Артемије. “Садашње привремене косовске (шиптарске) институције (Општина Дечани) и то оспоравају. Све остало (више од 5 000 хектара) што је Цркви одузето, и даље је ван црквеног власништва. А и оно мало имовине што је црквама и манастирима остављено, Црква тешко може да користи, због неповољне безбедоносне ситуације која већ скоро осам година траје на Косову и Метохији. Тако је и са имовином српских домаћина, која је најчешће узурпирана. А и оно што није, народ не може да обрађује, јер је много злочина и убистава нашег народа извршено баш за време обрађивања своје имовине, почев од масакра жетелаца у Старом Грацком 23. јула 1999. године, па све до данас.”

Све што могу, монаси сами ураде, али је и свака помоћ добродошла. Не изостаје она ни од државе. Тако, рецимо, братство Црне Реке 2002. године само је започело радове на проширењу манастирског конака, како би се обезбедили одговарајући услови за смештај монаха који стално пристижу. А онда је помоћ дошла и од матичне државе. “Снага православног монаштва у Епархији рашко-призренској, најугроженијој епархији Српске православне цркве, огледа се не само у његовом сталном порасту, него и у инвентивној културној и социјално добротворној делатности већине монашких братстава на овој територији”, рећи ће тим поводом министар вера у Влади Србије проф. др Милан Радуловић. “Тако је и манастир Црна Река, смештен у једној пећини на надморској висини од готово 1 000 метара, у историји познат по моштима Преподобног Петра Коришког, у овом нашем времену постао најплодоноснији расадник мушког монаштва не само у Епархији косовско-метохијској, иако млади монаси који овде непрестано пристижу, живе у тескобном физичком простору.”

Присуство тако умноженог монаштва осећа се и те како међу преосталим српским живљем у јужној српској покрајини. Протосинђел Јован (Јеленков), настојатељ 2002. године обновљеног средњовековног манастира Светог Јована Крститеља у Сочаници, каже да увиђа мењање навика међу оближњим житељима, Србима са севера Косова и Метохије, који су под утицајем полувековног комунистичког режима били доста изоловани од Цркве. Сада, уз такво присутно монаштва, многи, поготово млади људи, све више се окрећу литургијском начину живота.
И овај манастир, како истиче отац Јован, могао би да удвостручи своје братство само када би имао услова за њихов смештај.

Српски монаси на Косову и Метохији потпуно су се саживели и везали за своје светиње. Нико од њих није их напустио ни онда када је било најтеже, у току рата са албанским терористима и НАТО агресије 1999. године, као и за време оног великог погрома у марту 2004. године, када је било нападнуто све што је српско и православно.

ЈЕДАН МОНАШКИ ДАН У ДЕЧАНИМА

Устаје се око четири сата ујутро, када монаси прве тренутке новог дана посвећују личном монашком правилу - молитви коју је сваки монах добио од свог духовника. Око пет сати у цркви почиње Полуноћница, а потом и Јутрење, са Часовима. Око седам сати почиње свакодневна Света Литургија, која се завршава око 8.15. Након тога братија иде на први оброк у манастирску трпезарију. Сви оброци као и богослужења су заједнички и одражавају литургијски поредак монашког живота. После јутарњег оброка, монаси иду на своја послушања (кухиња, дуборез, иконопис, рад у млекари, у стали, пољопривредне активности, канцеларија, примање посетилаца). Око 14.30 братија прекида послове и сабира се у цркви на свакодневном акатисту - молитви Св. Краљу Стефану Дечанском. После ове молитве монаси опет иду заједно на поподневни оброк, затим следи слободно време за читање и одмор до вечерњег богослужења. Вечерње богослужење почиње "Деветим часом" у храму и наставља се Вечерњом и Повечерјем, са Акатистом пред иконом Пресвете Богородице. Заблагодаривши Господу на још једном дану, монаси се повлаче у ћелије да би последње тренутке тог дана пре одласка на починак провели у личној молитви и читању душекорисних књига. "Наравно, у зависности од доба године и посебних околности, овај општи дневни распоред може бити прилагођен потребама живота манастира", напомиње отац Сава (Јањић).

Јован Јањић

Преузето: НИН, 5. јануар 2007. год.

ИЗВОДИ ИЗ ШТАМПЕ О БОЖИЋУ

ЗАМКЕ ИНДИВИДУАЛИЗМА И РАЦИОНАЛИЗМА

Др Игнатије Мидић

Многи су узроци који се обично спомињу кад се говори о рату и непријатељству међу људима и државама. Њих најчешће видимо у националним, политичким, економским и религиозним разликама сукобљених страна. У циљу превазилажења криза, савремена цивилизација управо тежи ка брисању тих разлика завођењем јединствених економских, политичких и друштвених система. Једном речју, савремени свет тежи ка интеграцији друштвених заједница на свим нивоима, до заговарања јединствене државе и религије, у циљу превазилажења непријатељства међу људима. Колико се у овом успело, или тачније, није успело, показује распад свих савеза, упркос свим напорима, и све приступније раслојавање људи на свим нивоима, које води у све отвореније сукобе и све крвавије ратове. Оваква стварност нас тера, хтели ми то или не, да још једном преиспитамо светску дијагнозу узрока све чешћих и све крвавијих сукоба међу људима, како бисмо могли да предузмемо и правилну терапију, док за то још има времена и могућности. Дакле, да ли је узрок сукоба међу народима у њиховој различитости: различитим политичким и друштвеним, или пак религиозним системима, или у нечем другом?

Мржња у име Бога

Евидентно је да православно хришћанство није много суделовало у стварању и развоју савремене цивилизације. То је отуда, на жалост, што православна црква у овом периоду, када је и грађена савремена цивилизација, мало брине за историју. Опредељење за Царство Небеско, као суштина хришћанског живота, схватало се од многих као бежање од света. Због тога црква на Истоку није много допринела у стварању бројних проблема које је створила савремена цивилизација, али исто тако и нема много удела у великим открићима која су, у многоме, преобразила историју, а на добро целог света. Међутим, то не значи да се она не користи свим овим достигнућима, као и да сви проблеми који оптерећују савремени свет нису и њени проблеми. Тековине модерног света су наслеђе, како Запада, тако и Истока. Наиме, индивидуализам и рационализам, а на основу тога и убеђење о самодовољности једног човека и народа у односу на другог, све су присутнији и задиру у све сфере живота: како друштвеног, тако и црквеног, и у традиционално православним земљама. Новији и најновији крвави сукоби на Балкану, и у Европи, и шире, су довољан доказ за то. У православној цркви, а на основу савременог модела живљења и односа према ономе што нас окружује, све чешће се и само црквено предање користи ради дистанцирања од других, како на општем плану Исток-Запад, тако и унутар цркве међу њеним члановима. Црквени идентитет се данас и на Западу и на Истоку, неретко, одређује, не на основу заједништва и љубави према другом, већ на дистанцирању од других и, не дај Боже, мржњи према другом, ради Бога, и у име Бога.

Савремена цивилизација, или такозвани нови век, као што многи тврде, обилује сукобима који су, без преседана, најкрвавији у историји и по броју жртава и уништења, и по монструозности злочина. Као по правилу они су избијали у истој држави (револуције), или међу државама истог друштвеног и економског система, па чак и исте религије. То и да извор сукоба није само у различитости нација и политичких система, мада има извориште и у томе, нити пак што у тежњи за ослобођењем, већ изгледа да је у корену савремене цивилизације постављено нешто што неминовно води ка сукобима. На ово указује још и чињеница да су најкрвавији сукоби у новијој историји човечанства, као што су Први и Други светски рат, своје почетке управо имали у Западној Европи која је и колевка савременој цивилизацији, државама које су, изграђене по узору на европску цивилизацију, као што су: Америка, Русија, Јапан и др. У чему је проблем савремене цивилизације, и где су извори свим тим сукобима? Пре него што се осврнемо на овај проблем, а ради лакшег идентификовања овог проблема у савременом друштву, потребно је подвући једну чињеницу која је врло битна, а коју као по правилу често занемарујемо као споредну.

Опасна подељеност

Индивидуализам у начину живота, праћен рационализмом, опасно дели један јединствени и недељиви Божији свет, чак до уништења. Светски ратови, па и најновији сукоби на Балкану, и уопште у свету, су нам одшкринули врата да бисмо могли да назовемо велику катастрофу која може да нас задеси ако се озбиљно не замислимо над својим, савременим, начином живота. А њега карактерише опасна подељеност, како у свету у целини, тако и у сфери црквеног живота. И што је још трагичније, постоји тежња код многих, и на Истоку и на Западу, да се подељеност утемељи као једина истина постојања и да се њој свесно тежи проглашавајући то за највећу врлину.

Постоји један суштински узрок који тера човека да се ограђује и дистанцира од другог, а затим да у другоме види и непријатеља, а то је смрт. Чак и када је нисмо потпуно свесни, наша смртност и угроженост нашег бића од смрти природно води свако биће, а посебно човека, у изолацију и ствара страх од другог, у циљу самоодржања. Код човека, будући да је он једино биће на Земљи које ту своју угроженост од смрти види у перспективи апсолутног непостојања зато што човек доживљава смрт не као један природни догађај у низу догађаја, већ као потпуно неприродан и, у односу на постојање и живот, које доживљава као вечно трајање, опасан јер прети ништавилом, тај однос према другоме може бити непријатељски до крајњих граница. Једном речју, човек је склон да непријатељство према другоме оправдава тиме да на тај начин штити себе, односно, у блажој форми, да у дистанцирању од другог види једину могућност свога просперитета. Ово стање је у Цркви познато као стање палог света, јер се управо суштина греха састоји у индивидуализму и затварању у себе, пре свега у односу на Бога, а затим и у односу на све оно што нас окружује. Зато је у хришћанству љубав као заједница са другим и свим оним што нас окружује онтолошка подлога живота, а не просто једна од многих врлина. Међутим, поред овог стања које прети свету од када је он створен, а пре свега од греха првих људи, нешто се додатно догодило у свету и то, чини нам се, у савременој цивилизацији, а што непријатељство међу људима претвара у светске катастрофе невиђених размера. О чему се ради?

Корени савремене цивилизације, која је рођена у Западној Европи, су у индивидуализму и рационалистичком односу према свету и животу. Почевши од блаженог Августина (5. век), који је човека видео као индивидуу која у себи самој има основ свог идентитета, па преко Боеција, који је човека и дефинисао као натура индивидуа супстантиа ратионабилис, утемељила се једна нова онтологија апсолутно страна хришћанству, а ипак у хришћанским културама - онтологија индивидуализма.

Дакле, нешто што је иманентно сваком људском друштву откако свет постоји, а то је индивидуализам и тежња за дистанцирањем од других, па и од самога Бога, што је хришћанство окарактерисало као грех и лажни живот, у савременој цивилизацији је постало једина истина, вечна онтологија и једино право стање човека и свакога бића. Човек је утолико већи уколико је независнији од других, што савремена дефиниција личности управо и говори када каже да је човек утолико личност уколико је свестан самога себе и разлика у односу на друге и одвојености од других.

Касније је на основу оваквог схватања човека, а посредством Декартове философије, утемељен рационализам као основ целокупног живота. Чувена Декартова максима цоргито ерго сум, мислим, дакле постојим, указује на то да је логика основ постојања, и то не само онога који мисли о себи, већ свега што нас окружује.

ЦРКВА И ШКОЛА

Овакво схватање није било само периферно мишљење појединих људи. Постало је систем живота који се разгранао свуда и обухватио све сфере битисања. Као доказ овоме је развој схоластике у средњем веку која је имала за циљ оспособљавање људског ума да правилно функционише, а затим кроз појаву енциклопедиста и успостављање школа за широке народне масе, и обучавање људи да на основу свога ума одређују и шта је истина и шта је добро, а шта зло. Тај начин живота је постао једино могућ и једино истинит. Штавише, на основу њега се одређивало и да ли постоји Бог, или не постоји. Створени свет је проглашен једино постојећим и на тај начин дефинитивно одвојен од Бога. У тој одвојености је, штавише, и његово једино истинито постојање.

На основу овакве поставке, мало помало, читав живот је почео да се раслојава на саставне делове и да се као такав мери логиком. Свет је постао објект нашег умног истраживања. Истина и постојање света су скуп многих индивидуа које нису повезане међу собом органски и зато трагедија једног не представља трагедију другог и обрнуто: постојање једног не повлачи нужно и постојање других. Свет је логички систем. У њега само треба продрети и завирити. Кад то учинимо, тад целокупан свет служи нама и ми можемо да га мењамо, с обзиром на своје логичке захтеве и потребе. Ако нешто и не можемо логички да схватимо, то не значи да оно надилази логику, већ да ћемо то схватити кад достигнемо виши ступањ развоја наше логике. Оно баш што се логиком никако не може обухватити и њоме контролисати, као што су Бог и људска слобода, то се проглашава непотребним и непостојећим, односно ирационалним. Тако је све оно што се није умом могло објаснити и обухватити постало сумњиво и, ако не опасно по живот, оно сигурно непотребно. Ако се овоме дода да човек схватајући себе као индивидуу управо тежи да осигура себе у односу на друге и да заштити себе од других, што је сада крајњи циљ сваке јединке и њена срећа, из тога следи да он зато користи управо свој ум тражећи њиме логичне поставке свега што га окружује да би га што адекватније искористио за постизање овог циља. Зато су у савременом свету наука и техника синоними за једну те исту стварност и не могу једно без другог. Све оно што је немерљиво логиком и људским умом и инструментима, који су такође конструисани на основу логике, није наука, док се техника једино оправдава сврсисходношћу. Знање се мери једино употребном вредношћу. Ако се наше знање не може употребити ни у какве сврхе, ако се дакле не може искористити, једнако је незнању. У оваквој цивилизацији школа је постала све. Постала је црква у којој се обоготворио људски ум. Сама Црква, ако није хтела да нестане, требало је да се и сама претвори у школу.

СРЕЋА ПРОТИВ ДРУГОГ

Из свега је произашло да је човек самом себи довољан и да сам себи, а на основу свога ума, изграђује срећу. Други човек, као и све што га окружује, ту је да би се преко њега остварила та срећа. Уколико би он одбио да то чини, а на основу свога ума и свога схватања (јер је на крају и он завршио неку школу!) желећи да не буде средство другоме ради остварења туђе среће, већ да други буде средство за остварење његове среће, други неминовно постаје непријатељ. Да би се дошло до циља задовољења прохтева индивидуе, стварају се групе истомишљеника око питања шта је то срећа, и уколико су бројнији у односу на друге партије, њихова визија живота преовлађује и постаје модел на основу кога се свет уређује. Партије се појављују на изборима за власт са својим моделима срећног живота обећавајући срећу појединцима. Колико је ово на први поглед дивно и заводљиво, јер наизглед нуди срећу и слободу свакоме и могућност да сваки појединац уређује свет по својој замисли и да једног дана, ако буде среће, уреди читав свет на основу своје шеме и тако постане апсолутно срећан, показује тежња свих и свуда на Земљи, независно од свога географског и културног простора, да достигну овај начин живљења. И све би то било лепо да нису ресурси и извори богатства, који неминовно иду са појмом среће савремене индивидуе, заједнички и, на несрећу, ограничени. Зато срећа ове врсте једног човека, или једне државе, неминовно подразумева несрећу, или, у бољој варијанти, мање среће, другога. Национализам је такође продукт века просвећености и индивидуализма и није нимало случајно да се појављује у 19. веку, и да служи као подстрекач у већини сукоба који су се десили у новије време, у Европи и шире.

Овакав начин живота неминовно води ка сукобљавању људи и држава што, с времена на време, и доводи до ескалације непријатељстава ширих размера, као што су светски ратови, а у последње време, и до великих еколошких проблема који прете да прерасту у светску катастрофу. Овакво стање неке од људи тера на размишљање и сумњу о савршености савремене цивилизације, као и о узроцима рата у 20. веку и свега онога што се у овом веку збивало и збива. (20. век је од рационалиста и енциклопедиста проглашен за век раја на Земљи, у коме ће сви бити образовани, и самим тим ће ишчезнути свако зло и зато је утолико чудније за свет што се најкрвавији ратови одигравају управо у овом веку.) Но, још је много таквих који за такве сукобе криве оне народе који су, по њима, на ниском ступњу образованости и развоја, а ако је то неубедљиво, онда су за то криви погрешни лидери који воде те народе, што указује на то да они нимало не сумњају у савршеност модела живљења у савременом свету.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu


Copyright © 1999-2007 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
info@spc.yu