Информативна служба
Српске Православне Цркве
12. јануар 2007. године

• АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ
• ЛИК СВЕТИТЕЉА МОРА ДА ГОВОРИ
• ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЗАГРЕБУ
• ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈИ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОЈ
• ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ У БИЈЕЉИНИ СЛУЖИО БОЖИЋЊЕ ВЕЧЕРЊЕ И ОСВЕШТАО БАДЊАК
• ПРАЗНИК РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ У ЗВОРНИКУ
• БОЖИЋ У ШИБЕНИКУ
• БОЖИЋ У МОСТАРУ У ПРЕПУНИМ ЦРКВАМА
• ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКОЈ

На нашим просторима настала је модерна хришћанска црква, тврди протојереј др Радомир В. Поповић, професор Богословског факултета, и открива:

АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ

Мало ко у Србији зна да су хришћанство на овај простор донели свети апостоли Павле и Андреја (брат светог Петра) и њихови ученици, само тридесетак година након што је Христос распет на брду Голгота. Нова религија проширила се муњевито Илириком, данашњим Балканским полуострвом, од обала Средоземног мора до Подунавља, а одатле је освојила цео Стари континент.

Тада је Балкан био област нових и великих градова римске империје, изграђених крај најважнијих путева, простор на коме је цветала привреда и укрштале се културе Европе, Азије и северне Африке. Овде се одиграла и кључна битка античког и хришћанског света, каже протојереј др Радомир В. Поповић, професор Опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду.

- Током прва три века овде долази до невидљивог судара античке културе са хришћанством. Нова ера на Балкану стасава и коначно надвладава грчко-римску традицију, а поред писаних трагова, о томе сведоче многобројна овдашња археолошка открића и истраживања у која су укључени и светски научници. На жалост, наша држава не уме да презентује свету сведочанства која показују да је хришћанство овде дошло са Христовим апостолима, још у 1. веку - каже др Поповић.

Балканско полуострво, на крајњем југоистоку Европе, омеђено реком Савом, Егејским, Црним и Јадранским морем, дало је човечанству два камена темељца: хеленизам и хришћанство.

- У Новом завету налазимо обавештења о томе да је апостол Павле, са сарадницима и ученицима, средином 1. века проповедао нову веру на Балканском полуострву. Непосредно после оснивања првих хришћанских општина у Светој земљи и неколико градова мале Азије, хришћанство је веома снажно запљуснуло Балкан, одакле се ширило на Запад - каже др Поповић.

Црквена историја оскудева у детаљним подацима о кретању првих мисионара, а путеве ширења вере све чешће откривају материјални трагови добијени археолошким истраживањима.

Прича о хришћанству у Европи, према црквеном предању, почиње другим мисионарским путовањем апостола Павла. Из града Антиохије он је, око 50. године наше ере, кренуо са сапутницима, Силом и Тимотејем, проповедајући нову веру по градовима у малој Азији све до Троаде, лучке вароши недалеко од античке Троје.

Иако мисионари нису намеравали да пређу мореуз Хелеспонт (Дарданели), који их је делио од Европе, сан апостола Павла одлучио је другачије.

- Свети апостол Лука у јеванђеју каже да је Павле у сну имао чудесно виђење, човека који га је молио да дође у македонију и помогне тамношњем свету. Хришћански мисионари схватили су то као божију промисао. Заједно са лекаром Луком, који им се придружио, бродом су прешли у Неаполис и тада први пут ступили на европско тло - каже др Поповић.

Следећа мисионарска станица био је град Филипи, крај великог пута Виа Егнатиа, идеално место за оснивање хришћанске општине која ће регрутовати нове мисионаре.

- У делима апостолским каже се дас је свети Павле "јеванђељем напунио све замље од Јерусалима до Илирика" (област западног Илирика је данашња Србија). Забележено је да је његов сарадник, апостол Андроник, мисионари у подунавским и посавским градовима и на крају постаје епископ у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Стварање епископије већ у 1. веку указује да се нова вера ширила невероватном брзином - истиче др Поповић.

ЛЕГИОНАРИ ШИРИЛИ ХРИШЋАНСТВО

Са грчке обале хришћански мисионари, ученици апостола Павла, кренули су освајање централног Балкана долином Вардара и Мораве, а циљ су им били пре свега градови у Подунављу, у Горњој Мезији. даље су се ширили у провинцију Панонију и долином Саве у Далмацију. Друга стаза хришћанства водила је од ушћа у Црно море узводно, уз Дунав:

- По веома старом предању, свети Андреј првозвани, брат апостола Петра, проповедао је јеванђеље у Малој Азији, а на тло Европе ступио је у Византу (касније Константинопољу). Пут је наставио кроз Тракију (данашња Бугарска и источна Србија) и Подунавље, одакле је отишао у данашњу Грчку, да би на крају стигао до Крима и Кавказа. Нова вера ширила се коридорима на којима се одвијала трговина, кретала војска и обављала административна и државна римска управа.

Црквена историја бележи податке о првим хришћанским заједницама искључиво у већим урбаним целинама, а наука хришћанство се због тога зове "религијом градова". Нову веру, насупрот увреженим предрасудама, нису прихватали само убоги робови, већ и слободни грађани, римски државни чиновници, интелектуалци, војници. Њих на Балкану, у 1. и почетком 2. века, највише има у новим, великим градовима: Сирмијуму (Сремска Митровица), Сингидунуму (Београд), Виминацијуму (Стари Костолац), Наису (Ниш),  Ремизијани (Бела Паланка) и Хореум Маргуму (Ћуприја), подигнутим крај путева у долинама Мораве, Саве и Дунава.

- Увек се поставља питање, како се хришћанство ширило, како је практично улазило у грчко-римски свет у 1. и 2. веку? Како је успело да потисне стару културу и веровања? Вера се преносила непосредним контактом, а правник и интелктуалац Тертулијан, и сам хришћанин, даје слику Рима у 2. веку: "Ми (хришћани) живимо у овом свету са вама, посећујемо ваш форум, пијаце, купатила, продавнице, гостионице. Са вама пловимо, служимо као војници, обрађујемо земљу, тргујемо..."- наводи др Поповић.

После првих апостола, хришћанство је по Балкану, а затим и даље, ширио сваки одушевљени припадник нове вере. Најуспешнији мисионари добровољци били су трговци, лекари и нарочито војници!

- Најстарији помен хришћана у Илирику потиче из 2. века када је цар Марко Аурелије овде водио рат против племена Квади са легијом 12. Фулмината, у којој је било много војника из блискоисточних провинција. Црквена историја бележи да је после молитве легионара хришћана настала велика бура и поплава, која је допринела победи римске војске - каже др Поповић.

Легије које ратују са краја на крај царства шире блискоисточне религије у Подунавље, које је постало најважнија граница царства. Исти војници постављају и скидају императоре са трона.

- Дунавски лимес бранио се низом утврђења дуж реке, све до Црног мора, која се непрестано попуљавају војницима који су или регрутовани на Истоку, или су тамо ратовали. Многи од њих били су хришћани и доносили су нову веру у велике и тада врло значајне подунавске градове. Дунавске легије доносиле су пресудне одлуке за Рим изласавајући низ "војничких" царева са Балкана : Септимија Севера, Деција Трајана, Клаудија, Грацијана, Аурелијана, Валентинијана, Проба, Диоклецијана. И први хришћански владари Константин Велики и Лициније потичу из Илирика, а касније и Јустин и Јустинијан - каже др Поповић.

Међутим, управо су војници хришћани страдали први, када би религиозна правила претпоставили изразима лојалности према држави. Иако су проливали крв за императора, легионари који су му одбијали да му, као божанству, приносе уобичајене жртве немилосрдно су кажњавани.

- Хришћани су могли да бирају : или да принесу жртве боговима, или сигурну смрт. У Подунављу их је страдало јако много, а најпознатији су мученици из Сирмијума и Сингидунума. Нова археолошка открића показују да је хришћанских мученика било и у другим нашим градовима. Сеобе народа, често рушилачке, уништавале су њихове трагове, али много светитеља који су овде живели од 2. до 4. века још имају жив култ у цркви - каже др Поповић.

Константин Велики, први римски владар који је постао хришћански светац, родом је из Наиса (Ниша), а на престолу је наследио последњег великог хришћанског прогонитеља Галерија, рођеног у околини Зајечара. Победу над главним супарником у борби за престо остварио је после визије христограма на небу, после чега су сви легионари носили хришћанске ознаке. Константин Велики био је остварење хришћанске визије владара, датог од Бога.

Миланским едиктом, Константин је дао слободу и равноправност хришћанској вери, али ту није био крај религијским проблемима у царству, а Балкан се поново нашао у жижи сукоба, овог пута црквеног:

- Са стицањем спољне слободе хришћанства, унутар цркве јавила су се искушења, црквени расколи и јереси. Најпознатија је Аријева, из египатске Александрије, настала под утицајем класичне античке филозофије на хришћанство. Епископ Арије протеран је на Запад, у Илирик. На Балкану је стекао многе присталице међу свештенством и верницима, што је додатно закомпликовало односе у цркви.

КОНСТАНТИН СТВОРИО ПРАВОСЛАВЉЕ

Да би помирио хришћанске струје и учења, цар Константин је у граду Никеји 325. године сазвао први васељенски сабор епископа. Свети Атанасије, епископ из Александрије, близак цару Константину, био је редактор Новог завета од четири јеванђеља, какав је данас у употреби.

Међутим, владарска милост није дуго трајала:

- Свети Атанасије постао је жртва надмоћнијих аријанаца који су били врло умешни у додворавању цару Константину, који га је протерао на запад, као и јеретика Арија. Иако архиепископ, он је више од 20 година живео у прогонству, а више пута боравио је и на нашим балканским просторима.

Сукоби јереси и никејског православља настављали су се из године у годину, у свакодневном животу и на васељенским саборима, који су се најчешће одржавали у балканским градовима.

После смрти императора Константина, његови наследници Констанције и Констанс састали су се у Виминацијуму са светим Атанасијем како би окончали те борбе. Организован је 343. године васељенски сабор у Седики (Софији) тада граду који је делио западни и источни део царства.

- На сабору епископа из целог царства коначно је одлучено да се Аријева јерес одбаци и победило је никејско православље. За ову одлуку најзаслужћнији су управо утицајни епископи из Илирика, што говори да су већ у 3. веку простори Балкана били дубоко христијанизовани - истиче др Поповић.

Ипак, епископи Виминацијума, Маргуса, Сингидунума, Наиса, Сирмиујума, још годинама су проклињали и осуђивали једни друге, а некада изазивали и озбиљније сукобе. Тек је смрт Урсакија и Валента, последњих јеретичких аријанских епископа из Сингидунума, означила победу хришћанства над последњим остацима антике.

На Балкану је рођен нови свет, али најезда Хуна и каснија сеоба народа, која је опустошила градове Подунавља, заувек је променила судбину полуострва. Оно више никада није било област богатства и сретања култура, већ синоном за бојиште различитих вера.

Б. Субашић

Преузето: Недељни телеграф од 3. јануара 2007. године, страна 34

ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНИ ИКОНОПИС УМЕТНОСТ

ЛИК СВЕТИТЕЉА МОРА ДА ГОВОРИ

Када се уметник труди да елиминише себе и своју руку из иконописања онда се претвара у машину, каже Тодор Митровић

Тодор Митровић (1972), предавач иконописа на Академији за уметност и консервацију Српске Православне Цркве дипломирао је на Факултету ликовних уметности 1997. године. У октобру 2006. године у класи професора Зорана Вуковића магистрирао је са радом "Иконопис - савремено сликарство". Изложбом икона у оквиру магистарског рада Митровић је покушао да одговори на помало збуњујуће питање: да ли је савремени иконопис уопште уметност?

- Сукоб између савремене уметности и иконописа водио се на тој авангардистичкој линији. Авангардистичка идеологија 20. века није могла да поднесе иконопис као савремену уметност. Данашња постмодерна ликовна сцена нема тај проблем и може да превазиђе сукоб што је била и идеја мог рада. Невоља је што у уметности још увек имамо одјеке авангардистичког васпитања. Тако да има оних који мисле да све што је подређено правилима није уметност. Таква "мантра" је обичан парадокс, јер не може се комуницирати без правила, питање је само како их ми доживљавамо - каже Тодор Митровић.

Да ли су зато строги канони одбили многе школоване и познате сликаре да иконопишу?

- То је један од кључних разлога и тиме сам се бавио у магистарском раду. Годинама покушавам да повежем црквену и данашњу уметност. Овом проблему су претходили многи историјски неспоразуми. Прво шта значе ти какони и у којој мери одређују како ће се радити икона?

Кад се пажљивије чита Ерминија (чувени сликарски приручник јеромонаха Дионисија из места Фурна из 1734.) човек заправо схвата да су ограничења врло лабава. Она су само утолико чврста колико се труде да сачувају основни принцип иконописа. Икона се гради осветљавањем и то је један есхатолошки, односно црквени моменат. Све остало је питање стила. Међутим, Панселинов стил иконописа генерацијама после њега био је проглашен за канон, а то није природно за уметност. Слично се дешавало и у уметности двадесетог века. Серија српских уметника је опонашала кубизам Бранка и Пикаса. Није необично у уметности да се стил једног утицајног мајстора прогласи за правило. И свака епоха има општи канон који је обележава. А канон 20. века је авангардизам - потреба за инвенцијом и поништавањем свега.

Чини се као да је данашњи неовизантијски иконопис изгубио своју естетску димензију?

- Када се уметник труди да елиминише себе и своју руку из процеса израде иконе онда се претвара у машину. На многим иконама имамо безличну атмосферу, јер живимо у времену електронских и механичких помагала. Иконописац осим даске, природних боја и позлате данас користи индиго папир, фотокопир машину, епидијаскоп па и компјутер да би поризвео икону. Проблем настаје када аутори мисле да радећи тако праве средњовековну икону и поносни су на оно што ураде, а сам производ испада другачији. То говори о крајњој наивности, јер не може данас да у икону не буде уткан део нашег света. У уму и срцу носимо индустријски начин размишљања.

Али, сматра се да иконописац у свој рад не сме да уноси лични печат?

- Постоји теологија која је заступала став да уколико је аутор себе оприсутнио на било који начин на икони да је то, монашки речено, истицање његовог егоизма. Иконописац би по њима требало да представља неку врсту потпуно неутралну врсту проводника који преноси Божије идеје на даску. Колико год су се поједини мајстори трудили да искључе себе нису у томе успевали. Али, када се мало боље упозна богословље види се да Црква ни у једном тренутку то не жели од човека.

Црква жели уметника као личност, а само лично ангажовање може да да добар резултат. Избегавање личног ангажмана заправо негира одговорност. Најлакше је да кажемо ми само понављамо оно што је неко радио пре нас и остало нас се не тиче. Ако се тебе не тиче, да ли ће се тицати онога који ће се сутра молити пред том иконом. Ако се свако буде ограђивао на такав начин у шта смо претворили нашу веру?

Многи воле да иконе наручују у манастирским иконописачким радионицама. Да ли зато што их сматрају вреднијим?

- То је природно, јер се иконопис 20. века и покретао у манастирима. Највише ентузијазма у обнови византијског иконописа имали су монаси и у томе је велика њихова заслуга. Они су одиграли важну улогу и не значи да се неће појавити неки монах, ликовно можда нешколован, али надарен и који ће направити ремек-дела. Али потребно је уметност иконописа што више култивисати да би могла више и да каже. А то данас није у потпуности остварљиво у манастирима. Рађање нове црквене уметности је процес који се не може зауставити. Не треба градити наивни идеализам да смо ми обновили византијску уметност. Далеко смо ми од тога.

Зашто се барокна икона данас све мање цени?

- Код нас се данас подразумева да је барокна уметност лоша или нецрквена. Мислим да је барокна уметност била веома важан догађај у историји, али и веома црквен догађај. Барок представља необичну врсту, отвореност Српске Православне Цркве за утицаје савременог света. Црква никада није ни хтела да се повуче на маргину збивања. Она није од овога света, али живи у свету и то је тај парадокс. Црква никада није хтела да се дистанцира и направи свој културни модел који би по сваку цену био друкчији од свега што се око ње дешава. Чак ни у средњем веку када је могла да направи свој аутохтони културни модел она се враћала на антику. Зашто би се враћала када је била свемоћна? Зато што Црква хоће да преображавајући сачува и спасе овај свет. То је једна од кључних идеја хришћанства.

Новозаветна Христова Црква није постављена на неким прецизно математичким основама. Сви канони су дисали са Црквом и били израз њене саборности. То објашњава велику гибкост црквене уметности која је преживела драстичне промене од својих почетака до данас. Црква у тренутку настанка није, да тако кажем, из космоса црпела инспирацију, већ је користила постојећу римску уметност и преображавала је. Тако је за израду икона искористила римски царски портрет. Узмимо на пример, чувену синајску икону Исуса Христоса Пантокартор из 6. века. Она потпуно личи на египатске фајумске портрете.

Какву будућност има савремени српски иконопис?

- Не може се више ићи на сензационализацију. Данашњи човек живи 24 сата, живи у визуелном спектаклу. Зато би по мени иконопис требало да крене путем максималног наративног поједностављивања. На тај начин чист и једноставан садржај који се преноси био би и убедљивији. Једино што иконопису остаје јесте портрет, лик светитеља, лик Исуса Христа. Ако он говори, може да каже више од филма. Зато сам се ја на изложби усредсредио на портрете. Данас су сви писмени и лако могу да се информишу о јенађелским догађајима. Човек данас у том мноштву слика и прича које га бомбардују мало бежи од својих егзистенцијалних питања. Лакше је седети кући и гледати ТВ цео дан него мислити о спасењу душе. То је једна врста анестезије, а Црква и њена уметност би требало да делује отрежњујуће.

Када ћемо у престижним галеријама видети изложбе савременог иконописа?

- Није крајњи циљ да икона буде изложена у галеријама, важно је да буде призната као уметност. Ако се то деси мени као иконописцу, али и Цркви, биће знак да комуницира са савременим човеком и данашњом културом. Ако је иконопис жив у оквиру данашње културе, значи да може да пренесе јеванђелску поруку. То што ће га прихватити нека стручна комисија у некој реномираној галерији биће само знак да је уметник успео да убеди људе на највишем нивоу да то јесте уметност.

Миленко Пешић

Преузето: Политика од 6.и 7. јануара 2007. године, 11 страна Божићног додатка

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЗАГРЕБУ

У свим храмовима Митрополије загребачко - љубљанске у Републици Хрватској, Словенији и Италији свечано је прослављен празник Рождества Христовог – Божић. Свечано је било у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Загребу. Божићно славље отпочело је Светом Литургијом на Бадњидан, када се традиционално причешћује велики број загребачких Срба. Празнично вечерње са освећењем Бадњака, служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и цијеле Италије Г. Г. ЈОВАН уз саслужење загребачког свештенства.

И ове године на Бадње вече окупило се велики број православних Срба, да молитвом прославе Бадњидан и надолазеће Богорођење. На крају вечерњег богослужења Митрополит Јован освештао је Бадњак и кратко поучавао народ говорећи им о значају празновања Божића те објашњавајући им символику наших лијепих обичаја који красе недјеље и дане о Божићу. Послије вечерње службе Његово Високопреосвештенство у својој резиденцији примио је многе представнике политичког, културног и јавног живота града Загреба, који су честитали Божић Високопреосвећеном Митрополиту Јовану и његовим епархиотима.

Божићно јутрење и Свету Архијерејску Литургју на сам дан празика Рођења Христовог, служио је Високопреосвећени Митрополит Јован са загребачким свештенством. Божићну посланицу прочитао је старјешина храма протонамјесник Миленко Поповић. Други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и цијеле Италије Господин ЈОВАН служио је Свету Архијерејску Литургију у загребачком храму Светог Преображења Господњег. Послије Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит приредио је трпезу љубљви за загребачко свештенство.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈИ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОЈ

Као и претходних година прослава Бадњег дана у Епархији бихаћко-петровачкој прослављен је свечано уз свечана богослужења и народно славље. Епископ Хризостом благословио је бадњак у своме родном селу Вођеници, гдје је у току обнова филијалног храма Рођења Пресвете Богородице, а након освећења бадњака прочитана је божићна посланица. Епископ Хризостом искористио је прилику да мјештанима села Вођенице честита Бадњи дан и празник Христовог рођења и позвао их да сви заједно учествују у обнови своје цркве.

Вечерњом службом и освећењем бадњака прослављен је Бадњи дан и у Бос. Петровцу, а служио је Еп. Хризостом уз саслужење свештеника и свештеномонаха из Бос. Петровца. Након полагања бадњака у ватру, организован је и ватромет који је одушевио све присутне.

Свечано је било и у другим дијеловима Епархије бихаћко-петровачке гдје се служило освећење бадњака, а у већини парохија организована је подјела божићних пакетића.

Прослава Божића у Епархији бихаћко-петровачкој обиљежена је служењем божићних Литургија на којима се већи број вјерника причестио, а на крају литургија прочитана је божићна посланица.

Епископ Хризостом служио је св. архијерејску Литургију, по традицији, у катедралном храму Св. ап. Петра и Павла у Бос. Петровцу уз саслужење свештеника и свештеномонаха из Бос. Петровца.

Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, Епископ бихаћко-петровачки Г. Г. Хризостом служио је св. архијерејску Литургију у манастиру Клисини. Том приликом Епископ Хризостом честитао је братству манастира и поклоницима ове светиње празник Божића.

Епископ Хризостом нагласио је да је празник Рођења Христовог празник читаве васељене, јер Господ је дошао да спасе и обожи све, те стога цијела васељена треба да се данас радује због овог празника.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ У БИЈЕЉИНИ СЛУЖИО БОЖИЋЊЕ ВЕЧЕРЊЕ И ОСВЕШТАО БАДЊАК

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије служио је вечерас, пред неколико стотина православних вјерника, у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини бденије уочи најрадоснијег хришћанског празника Божића.

"Дочекујући најрадоснији хришћански празник Божић желим да нас све обасја свјетлост Христовог рођења, да нам загрије душу и срца, породице наше и да се сви радујемо овом великом празнику који уноси мир и доноси срећу међу нас", рекао је владика Василије.

Након бденија из цркве Светог Георгија вјерници су се, у литији која је пронесена улицама града до Трга Краља Петра Првог Петра Карађорђевића, упутили пред зграду Општине гдје је у присуству многобројних вјерника и свештенства владика Василије освештао Бадњак који је затим и запаљен.

"Свима вама браће и сестре желим да вас обасја свјетлост Витлејемске ноћи и поручујем да ћете ова тмурна времена која су се надвила над човјечанством лакше пребродити ви, вјерујући народ који слави рођење и име нашег спаситеља", рекао је владика Василије честитајући још једном окупљеним вјерницима наступајући Божић.

Владика Василије ће рану Божићну литургију служити у Бијељини, у храму Св. Георгија, а затим ће служити Литургију и у тузланском храму Успења Пресвете Богородице.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничкотузланске

ПРАЗНИК РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ У ЗВОРНИКУ

На дан Рождества Христовог, рану јутарњу литургију, служили су протојереј Раде Тешић и јереј мр Никола Гаврић уз присуство великог броја вјерника и појање хора  “ Свети владика Николај “.

Као и до сада тако и на сам дан Рождества Христовог присутан је био велики број дјеце и омладине који су се причестили што посебно радује јер се у епархији зворничко-тузланској спроводе Христове ријечи: “ Пустите дјецу и не браните има да долазе Мени јер таквих је Царство Небеско “.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничкотузланске

БОЖИЋ У ШИБЕНИКУ

На празник Рођења Богочовека Христа (07. 01. 2007.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Шибенику, на којој је прочитана и божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла.
Овогодишњи Божић је свечано прослављен широм далматинске Епархије у свим црквеним општинама и манастирима, пошто се већ по традицији највећи број православних Срба у Далмацији окупља на Бадњи дан и на Божић, како би уз свето богослужење добили и свитак благословеног бадњака.

Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије по традицији, на други дан Божића, празник Сабора Пресвете Богородице 08. 01. 2007. служио је Свету Архијерјску Литургију у Книну. Том приликом Епископ Фотије је у својој беседи подсетио на речи божићне посланице Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла, посебно на оне које указују на трагичне последице подела у народу јер су поделе демонско дело, док Црква као божанска заједница непрестано позива на јединство и слогу.

На трећи дан Божића, празник светог архиђакона Стефана (09. 01. 2007.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије присуствовао је Светој Литургији у манастиру Крупи, а потом обишао храм Свете Тројице у Обровцу, који је у обнови.

Обровачки саборни храм је у току досадашње обнове добио потпуно нови кров и црква је сада, Богу хвала, заштићена од даљег пропадања, а сада предстоје радови на унутрашњем и спољашњем уређењу храма.
Радови на цркви Свете Тројице изводе се уз надзор Конзерваторског завода из Задра, а досадашње радове суфинансирало је Министрарство културе Републике Хрватске, пошто је храм Свете Тројице у Обровцу и културни споменик, јер се налази у најстрожијем центру старог града Обровца.

Извор: Епархија далматинска

БОЖИЋ У МОСТАРУ У ПРЕПУНИМ ЦРКВАМА

Срби из Мостара Божић су дочекали у манастиру Житомислић, гдје је одржана поноћна Литургија, и на јутарњој Литургији у Старој цркви у Бјелушинама.

Цркве су биле пуне вјерника, као ни једне године од завршетка рада до сада.

Литургију у манастиру Житомислићи служио је игуман манастира Данило Павловић уз саслужење монаха, док је јутарњу Литургију у мостарској цркви служио парох Страхиња Јањић.

Православни вјерници из долине Неретве Бадњу вече су прославили молитвама, паљењем бадњака и уз ватромет у манастиру Житомислићи, Старој цркви и цркви у насељу Бијело Поље.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничкотузланске

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ЕПАРХИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКОЈ

Поводом најрадоснијег хришћанског празника Рођења Богомладенца Господа Исуса Христа, Njегово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Гомирје, уз саслужење духовника манастира -  игумана Михајла и пароха парохије друге карловачке јереја Славише Симаковића. На крају Литургије игуман Михајло прочитао је посланицу Njегове светости патријарха српскога  Г.Г. Павла, након чега се владика обратио присутнима, честитавши им овај празника са традиционалним хришћанским поздравом: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ. Владика је позвао народ на мир, слогу и љубав у свим сегментима живота, те да им свјетлост Христовог рођења засија у домовим, али што је још важније у срцима свих људи. Литургију је у директном преносу преносила Хрватска радио-телевизија.

На празник Сабора Пресвете Богородице (08. јануара), Његово Пресвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. великомученика Георгија на Сушаку (Ријека). Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Мићо Костић, игуман Михајло (Вукчевић), јереј Милан Симић и јереј Горан Петковић. У пригодној беседи Епископ Герасим је поздравио све присутне вернике и честитао им празник Рођења Богомладенца Христа, нагласивши да је Господ узео на себе тело човечије да би људе приближио Богу, односно да би обожио човечанску природу те је вратио у заједницу са Богом, указавши људима на пут спасења.  Епископ је  говорио и о данашњем празнику истакавши значај Пресвете Богородице у домостроју спасења. По завршетку Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu

Copyright © 1999-2007 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
info@spc.yu