Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
15. јануар 2007. године

ТРАДИЦИОНАЛНО ПРОСЛАВЉЕНА ПРАВОСЛАВНА НОВА ГОДИНА НА СВЕТОСАВСКОМ ПЛАТОУ

Прослава Православне Нове 2007. године обележена је централном црквеном прославом и ватрометом на Светосавском платоу.

Око 5000 посетилаца, који су присуствовали овом традициоиналаном догађају на платоу око Храма Светог Саве, било је у прилици да виде раскошан ватромет изнад Храма, и тачно у поноћ чују сва звона, а врата Храма су током целе ноћи била отворена за разгледање и молитву верних.

Посетиоцима смо захвални што су прихватили наш апел, и апел организатора – Скупштине Града – да се уздрже од коришћења пиротехничких средстава.

Преузето: www.hramsvetogsave.com

НА ЦЕТИЊУ ОДРЖАН САБОР СТУДЕНАТА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА ИЗ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

На Цетињу је јуче одржан редовни годишњи сабор студената Богословског факултета из Црногорско-приморске Митрополије који се сваке године одржава на празник Светог Василија Великог.

Скуп је почео Светом архијерејском Литургијом у Цетињском манастиру коју је служио Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством Митрополије.

По завршетку Литургије, студенти су упознали Господина Митрополита са проблемима са којима се суочавају у току школовања.

Преузето: Светигора прес

ПРОТОЈЕРЕЈ ПРОФ. ДР РАДОВАН БИГОВИЋ ГОВОРИ ЗА "НОВОСТИ" О ЗНАЧАЈУ БОЖИЋА

НОВО СТВАРАЊЕ СВЕТА

Христово рођење је преломни догађај у историји света. То је тренутак кад се Бог индетификовао и поистоветио с човеком, а људска природа прослављена и уздигнута до самог божанског престола. На жалост, савремени човек све више губи осећање за грех и све је мање покајања

Духовни смисао Божићног поздрава "Мир Божији Христос се роди" је жеља да на свету завладају разумевање и љубав међу људима. Колико празник Христовог рођења данас утиче да се помире завађени и да једни другима опросте? Колико су наша покајања искрена?
- Рођење Христово је, у неку руку новно стварање света, преломни догађај у историји света. Бог се индентификовао и поистоветио са човеком, људска природа је прослављена и уздигнута до самог Божанског престола. Помирили су се небо и земља, Бог и човек. Први Адам и Ева рекли су Богу - не. Нови Адам (Христос) и Нова Ева (Пресвета Богородица) рекли су ДА Богу. Они који прихватају Христа као своје друго ја заиста се мире и праштају. Где је права вера и туђини постају сродници, где ње нема сродници постају туђини. Савремени свет постаје све више свет без другог упркос интезивној интеграцији. Човек све више губи свако осећање за грех и све је мање покајања. Он је, углавном, самозадовољан собом.

НА ЗЕМЉИ НЕМА РАЈА

Православне храмове у Србији данас највише посећују млади. Како тумачите реченицу да је хришћанство, после тако дугог периода идеолошке индоктринације и отпадништва, поново велики изазов и нада за нараштаје који стасавају?
- Заиста је све више младих који постају на егзистенцијалном плану верујући људи, црквене личности. Нисам, међутим, сигуран да они чине већину у нашим храмовима. Има, вероватно, много разлога што млади постају верујући људи. Прво, зато што у човеку постоје нека урођена тежња и љубав према Богу. Друго, зато што радикална секуларизација и оно што нуди савремена "вавилонска тржница" не чине срећним младе људе. Напротив. Треће, на то утиче једна свеукупна друштвена криза.

Од Христовог рођења свет је имао велике успоне и страховите падове. Људски род је прошао кроз најтежа искушења. Многи људи су данас жртве најтежих порока. Стандард, такође, узима данак. Више од 52 одсто богатства у рукама је око два одсто становништва. Какву шансу добро и поштење имају у односу на насиље и зло? Може ли овца победити вукове?
- Овај свет у злу лежи. На земљи је рај немогућ. Неправде, неравношправности, дискриминације, глади и беде, мржње и насиља биће до краја света. Црква данас, као и у прошлости, треба да учини све да се јеванђелска етика опредмети у друштву, да социјална правда и солидарност заживе у већој мери.

Колико данас има хришћана у свету? У којој мери су они "душа света"? Колико је истинских поклоника Христовог начела које каже да треба да волимо и оног који нас мрзи и који нам бол задаје? Колико је људи спремно да их разапињу, а да буду и крст и чавли?
- Мислим да то нико не зна тачно и прецизно. Најчешће се помиње цифра од око две милијарде и двеста милиона људи. Црква јесте "душа света", нада света, модел друштва. И данас је много људи на крсту Христа ради. Истраживачи кажу да је то око 270 милиона људи. Ми о томе мало или готово ништа не знамо, а и равнодушни смо. Страдање само по себи није једини услов да би неко био Христов следбеник. Колико би људи дало живот за Христа заиста не знам. Што се тиче праштања, вероватно је већина склонија одмазди и освети него праштању, иако је оно најпоузданији лек да се прекине ланац зла и заустави стихија зле воље.

Какав је данас однос Српске цркве и српске државе, а какав би требало да буде? Како у ово време треба схватити јеванђељско начело "Цару царево, Богу Божије"?
- Мени се чини добар и нормалан. Поштује се начело аутономности Цркве и државе. Кад је и где је потребно - постоји сарадња. Свака инструментализација Цркве од државе, на крају деформише и једну и другу. Слободна Црква највише чини за државу, указујући јој на њене сопствене границе. Црква је својеврсна "опозиција" свакој држави. Држава није божанство. Постоје наддржавне вредности и циљеви.

БОГ СЕ НЕ "МОДУЛИРА"

Веронаука је уведена у школе. С каквим се проблемима ова делатност суочава?
- Са многим. Проблеми и часови веронауке су исти као и у настави осталих предмета.

Црква себи поставила задатак да подиже духовни ниво народа. Шта се ради са онима који су равнодушни, који желе да живе у "духовној чамотињи"?
- Циљ Цркве је да цео свет постане Црква, "космичка литургија", да сви народи света уђу у Цркву тј. (постану) Црква Христова. За Цркву духовност значи "стицање Духа светог", како каже Серафим Саровски.

Како се може одржати духовна будност народа? Шта са онима који се томе опиру? Свети Павле каже да Христос није дошао на земљу да би држао лажни мир. На неким фрескама видимо га како држи мач...
- Једна од највећих трагедија европске културе јесте што је подвојила живот на две сфере, на "духовни" и "материјални", "јавни" и "приватни", што је супроставила веру и разум, човека и Бога, Цркву и државу. Нови европски индентитет треба градити на једној синтези и равнотежи, на релацији Бог-човек, душа-тело, духовно-материјално, вера-разум.

Како обкашњавате отпор великог броја људи да прихвате духовну страну човекове личности? Многи су у "хришћанском тренду", али хришћански не живе. Апостол Павле је говорио о "закону ума и тела"...
- Смрт и грех, пала људска природа, често усмеравају човека на погрешан колосек, одвајају га од Бога. Тада човек уместо праве прихвата псеудодуховност.

Колико истински познаје и поштује своју веру, а колико покушава да је прилагоди својим овоземаљским потребама?
- Наш народ никада није добро "знао" своју веру у рационалном значењу те речи. Он је осећао веру у Бога, чезнуо за Богом, кретао се према њем,у, живео Јеванђељем. Интелектуалне информације о Богу не значе много. Код савременог човека се уобличава све више "тржшни карактер" и постоји једна тенденција да се и Бог "модулира" према љуским потребама, да и Он постане "тржишни производ". Многи, уместо да служе Богу, служе се Богом.

Велики број православних Срба живи и ради у западним. католичким земљама. Има ли примера да неки од њих прелазе у другу веру?
Има, али тај број није велики.

НАДА УВЕК ПОСТОЈИ

Како коментаришете примедбе да се Црква превише меша у јавни и политички живот, да подржава једне и игнорише друге странке?
- У социолошком смислу Црква је по својој природи "друштвено биће", једна заједница са правом заједничког деловања. На политичко деловање имају подједнако право верујући, неверујући и агностици. Црква не тражи, нити се бори за политички моћ (власт). Ни на који начин не утиче на државне одлуке. Код нас неки мисле да Црква треба да се искључиво бави религиозним ритуалима и да нема право јавног деловања. Оно што свима признају само Српској цркви оспоравају.

Источна и западна црква (православна и католичка) увелико држе дијалог о превазилажењу хиљадугодишњег раскола. Има ли наде да у догледно време дође до поновног јединства? Шта би оно значило за човечанство?
- Нада увек постоји. То би била велика радост и нада за свет.

Хришћани верују у долазак Божијег сина на земљу. Како по вашем мишљењу верници треба да се припремају за тај дочек? Да ли је најважније да се, у међувремену, Срби између себе измире?
- Хришћани су заиста есхатолошки усмерени. Стално ишчекују "ново небо и нову земљу", Царство Божије. Искуство Царства Божијег имају у литургији, овде и сада.

Како треба славити Божић? На западу га славе као "шопинг деј". Кажу да код нас нема праве божићне атмосфере. Како би она требало да изгледа?
- Литургија је суштина сваког славља и празновања празника. Треба настојати да празници постану дани одмора, радости, разговора, дружења, повећане бриге за невољне и немоћне, да буду празници слободе од свих облика робовања, ослобођење макар и за тренутак од свакодневних брига и невоља, а не - досаде, доколице, оргијања и прекомерне потрошње.

***

ПОШТОВАТИ НЕВЕРНИКЕ

- Какав однос Православна црква и њени верници треба да имају према онима који се декларишу као неверници? Треба ли да их јавно осуђују и анатемишу, као што се понегде чини, или да поштују њихово право да буду атеисти?
Тај однос треба да буде однос бескрајног поштовања и љубави. На хришћанима није да осуђују и анатемишу било коју људксу личност. Од њих се очекује да чине добро свима. Хришћани треба да осуђују грех а да чувају и спасавају грешника.

***

ДРЖАВА "ЕМАНЦИПОВАНА" ОД ЦРКВЕ

Хришћани су увек настојали да христијанизују државу и њене институције. Како је то данас у Србији?
- Да, било је тих настојања у прошлости. Али, изгледа да се христијанизација државе на крају завршава подржављањем Цркве. Српска држава је данас "еманципована" од Цркве. Она је религијски и идеолошки неутрална. Истина, она позитивно вреднује Цркву и верске заједнице. Већ скоро два века Срби на Цркву гледају као на политичку (друштвену) институцију која је на неки мистичан начин срасла са нацијом. Ово осећање их не напушта чак и када је запостављају.

Преузето: Новости – Божићни додатак – од 6. и 7. јануара 2007. године

Међународна изложба "Иконе Балкана" у земљама Европе

ХРИШЋАНСТВО ЈОШ ЗАНИМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА ЗАПАДА

Мање познате наивне иконе на стаклу: Свети Никола аутора Сорина Мирее Када чује за изложбу икона, западни човек очекује да види тамне музејске експонате из средњег века, пореклом вероватно из Русије, нагризене зубом времена, прекривене слојем чађи, угашених боја, једном речју - остатке, који су можда лепи, драгоцени, необични, али ипак само остаци једне изумрле уметности и давно нестале цивилизације. Сјај и снага боја, богатство и разноликост икона које су у оквиру међународног пројекта "Иконе Балкана" презентоване публици Северне и Западне Европе никако се не уклапају у тај стереотип, јер представљају дела савремених аутора који настављају и развијају ту уметност - каже у разговору за Данас Лазар Предраг Марковић, кустос и организатор изложбе "Иконе Балкана".

Реч је о колекцији од 110 савремених икона, насталих у последњих неколико година, која путује по црквама, галеријама и музејима Европе. То су радови 30 уметника из Бугарске, Румуније, Грчке, Србије и Црне Горе. Пројекат је настао средином 2003. на позив Норвешке цркве - организатора Генералне скупштине Конференције европских цркава која је током јуна месеца те године одржана у граду Трондхајму. Изложба је касније представљена и у другим већим градовима Норвешке - Ослу, Бергену и Ставангеру, као и у Хелсинкију (Финска), Барселони (Шпанија), Лондону (Велика Британија) и Рејкјавику (Исланд). Следећа велика изложба требало би да буде отворена 1. априла у Кембриџу. После тога у плану је Италија - Рим.

ТРАГАЊЕ ЗА ЗНАЧЕЊЕМ

На питање да ли ће се задржати само на Западу или размишља и о Истоку Европе, Лазар Предраг Марковић одговара да постоје прелиминарни контакти са Москвом, Вроцлавом и Софијом, али да је рано да о томе говори. Његова велика жеља је да, после Европе, изложбу представи и Америци и Јапану.

- Овај пројекат се разликује од других изложби православне иконографије у томе што презентује три стилске групе икона. Поред традиционалних -неовизантијских икона које су реплике или интерпретације предложака из времена Византије, најчешће из 14. века, ту су и радови који спадају у групу мање познатих наивних икона на стаклу. То је живописна, експресивна рурална уметност која је имала процват у 18. и19. веку у областима данашње Румуније али и нашег Баната и чија је обнова у току. Трећу стилску групу чине модерне иконе - дела малобројних савремених иконописаца, углавном из Србије. Они су напустили копирање и трагају за новим ликовним изразом који би теолошку поруку изражавао савременијим визуелним језиком. Управо ове иконе чине изложбу веома необичном и јединственом. Док се за сваку неовизантијску и наивну икону по правилу увек може пронаћи конкретни прототип - историјска икона која бива преписана, препричана или тумачена, модене иконе немају такве директне узоре. Оне су плод синтезе византијског израза са ликовним елементима који воде порекло са најразличитијих временских и просторних координата, укјучујући и модерну уметност прве половине 20. века. Као и наивне, и оне се ретко могу видети у црквама. Све три групе икона заједно чине целину која репрезентује део аутентичне културе коју ми са Балкана можемо представити Западу- каже Лазар Предраг Марковић.

Одговарајући на питање колико је иконопис као карактеристичан израз православља, разумљив људима на Западу, саговорник Данаса каже:

- Свакако мање разумљив него нама који смо рођени на Балкану, али постоји значајно интересовање које мотивише на трагање за значењем. Захваљући великој мобилности, савремени човек Запада на путовањима долази у додир са иконама, најчешће у Русији, Грчкој, Египту... Доносећи их у свој дом, имају потребу да разумеју то што свакодневно гледају на зиду. Такође, иконе се све чешће срећу и у другим црквама Запада: Пре свега у римокатоличким, па англиканским али и код протестаната. У Хелсинкију сам видео како у лутеранској катедрали проносе велику икону током мисе. Интересовање за иконе је процес који има тенденцију да се развија у будућности.

ПРОЈЕКАТ КАКАВ СУ "ИКОНЕ БАЛКАНА", НАРАВНО, ЗАХТЕВА И ЗНАЧАЈНА ФИНАНСИЈСКА СРЕДСТВА. О ТОМЕ НАШ САГОВОРНИК КАЖЕ:

- До сада су средства обезбеђивали партнери - домаћини изложбе. Мислим да им није било тешко наћи донаторе, јер ова изложба привлачи бројне посетиоце, најчесће туристе, затим локалне становнике које превасходно занима култура и вернике - с обзиром на то да је хришћанство нешто што још увек занима савременог човека Запада, упркос богатој тржишној понуди најразличитијих религија и облика духовности. Изложене иконе својим ликовним вредностима и "егзотиком" привлаче заљубљенике у културу без обзира што нису верници, иако се ту сусрећу и са "богословљем у бојама", што је можда најбоља дефиниција икона. Занимљиво је да сам у свим земљама сретао локалне иконописце, од којих су неки прешли у православну веру, а има и удружења иконографа, као и локалних православних парохија у којима се користи искључиво енглески или норвешки језик , као што је био случај у Лондону и Ставангеру - каже Марковић.

МЕСТО У САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ

- Број икона зависи од простора који је доступан. Најмања изложба имала је само 33, Хелсинки-Успенски, а највећа 110 икона Ставангер -Културхус.

Док не видим простор и не поставим иконе на зидове, не знам шта ће на крају ући у избор, јер није лако ускладити тако разнолика дела. Наравно, не претендујем да је у тим оквирима могуће представити све што је квалитетно у иконопису Балкана. Трудим се да једини критеријум буде ликовни квалитет. Да ли сам у томе успео треба други да просуде. До сада је овај пројекат имао одличне приказе у медијима. Изложба је представљана и у цркавама и у галеријама, и мислим да је то добро. Иконе не припадају само сакралним просторима. Квалитетној савременој икони, ако је превазишла ниво реплике, место је и у галерији савремене уметности. Наравно, говоримо о врхунским делима, а не о сувенир-иконама и радовима који су само мање-више успеле копије средњовековних. Само аутентична икона заслужује место у угледним ликовним галеријама. Недавно смо имали прилике да видимо модерне иконе Тодора Митровића у Галерији ФЛУ и том приликом да чујемо успешну одбрану првог магистарског рада на ФЛУ о иконопису као савременом сликарству - каже Марковић. На крају разговора за Данас Лазар Предраг Марковић износи своје виђење савременог српског иконописа у поређењу с другим земљама Балкана, а и шире у оквиру православног света.

- Богати смо и средњевековним уметничким наслеђем, као и све квалитетнијом иконографском продукцијом. Посебно ме радује што у Србији постоји сензибилитет за модерну иконографију која се неће бавити само реплицирањем. Овде постоје уметници који имају, уз таленат и богословско и ликовно образовање. То им омогућава да, познајући ликовни језик средњовековне иконографије, али и друге визуелне изразе, направе синтезу која ће моћи да савременом човеку аутентично и верно пренесе исту ону поруку коју је носила и врхунска средњовековна иконографија. Ово је, пре свега, визуелно време и савременом човеку је много ближи ликовни језик примерен нашем времену, него просто фотокопирање визуелног језика који је припадао неким давним епохама. У тим истраживањима Србија је, колико је мени познато, заиста у врху православног културног круга. Подршка савремених српских богослова, попут епископа браничевског Игнатија (Мидић), као и дело оца Стаматиса Склириса благотворно су утицали да се код младих иконописаца развије слобода у трагању за новим решењима, без обзира на неизбежна лутања и промашаје. Једноставно, без храбрости и спремности на ризик не може се напредовати ни у чему, па ни у иконографији.

***

ПРИНЦ ЧАРЛС И ПРАВОСЛАВНА ИКОНОГРАФИЈА

- У Лондону смо одржали симпозијум на тему "Значај обнове православне иконографије за савремену уметност Англиканске цркве" у току двомесечног трајања изложбе у цркви Свих светих. У том дијалогу је учествовало 80-так иконографа, историчара уметности, теолога и иконофила заинтересованих за црквену уметност. Међу учесницима били су, између осталих, бискуп Лондона Рицхард Цхартрес, протопрезвитер Стаматис Склирис, отац Стефан Рене. Било је речи о укорењеној предрасуди да је иконограф спутан канонима који наводно до најситнијих детаља одређују каква икона треба да буде. У ствари, уметник има слободу да унесе много тога новог у икону, у мери својих способности, талента, знања, храбрости и преданости да створи нешто што је заиста аутентично, а не само копију. Занимљиво је да је у Лондону у то време било организовано и неколико паралелних курсева иконописа у оквиру изложбе икона савремених аутора из Русије, Румуније, Египта, Етиопије и Енглеске. Реч је о пројекту Фондације принца Чарлса који има посебну Школу традиционалних уметности - каже Марковић.

Упитан у којој мери заслуге за британско интересовање за иконопис припадају принцу Чарлсу, чији је отац војвода од Единбурга православац, а и сам наследник британског престола често борави на Светој гори, Марковић оцењује:

- Неспорно да је ангажман и присуство принца Чарлса у јавности допринело популаризацији иконографије а и православља, мада треба рећи да се његова интересовања протежу још даље на Исток, јер горе поменута Школа превасходно изучава исламску уметност. С друге стране, он је у мају 2005. у Манастиру Ватопеду на Атосу иницирао десетодневни курс иконописа за полазнике из Енглеске, у коме је и сам узео учешће. Ако постоји, веома бих волео да видим његово иконографско остварење.

Јелена Тасић

Извор: Данас, субота-недеља, 6-7. јануар 2007

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu