Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
25. јануар 2007. године

РУСКИ ОРДЕН ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ПАВЛУ

Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле одликован је данас, у Двору Српске Патријаршије, златним орденом Витлејемске звезде. Одликовање је у име Академије Руске Словесности и њеног председника Јурија Антоновича, који је, услед болести, био спречен да допутује, предао потпредседник Академије г. Сергеј Овсјаников, песник, члан Савеза писаца Русије у пратњи г. Предрага Милићевића, генералног секретара Међународног удружења словенских новинара.

Орден Витлејемске звезде установљен је поводом 2000 година рођења Христовог и Патријарх Павле је ово признање добио на предлог Његове Светости Патријарха Московског и Све Русије г. Алексеја II.

Делегација из Русије посетиће Удружење књижевника Србије и присуствовати Светосавским свечаностима у Београду, свечаној академији у Сава центру и Светој Литургији у Светосавском Храму на дан празника.

Преносимо у целини поздравну беседу Председника Академије Руске словесности коју је пренео г. Овсјаников:

Ваша Светости,

Када смо се обратили Његовој Светости Патријарху Московском и целе Русије Алексеју II са питањем ко је још достојан наше Златне Вифлејемске Звезде, коју Академија додељује поводом прославе највећег догађаја – 2000.-те годишњице од земаљског рођења нашег Господа Исуса Христа, Његова Светост је одговорио:

„Златну Вифлејемску Звезду са бројем два треба уручити Патријарху српском Г. Павлу. Он је заиста велики трудбеник и много ради на пољу светског Православља“

Ово није само мишљење Његове Светости, већ опште, друштвено мишљење које влада у Русији. Ви сте, Ваша Светости, давно постали симбол хришћанске пожртвованости и несаломиве воље народа Србије. Срећни што можемо да наградимо Ваше изванредне заслуге, не само на пастирском пољу, већ и на просторима заштите националних интереса Ваше, а за нас братске Србије, као и да обележимо Ваше заслуге највишом друштвеном наградом православног света, Златном Вифлејемском Звездом број два са благословом Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије.

Овим актом изражавамо и поштовање према заслугама Српске Православне Цркве, чији сте пастир. Такође, овим актом изражавамо своје симпатије према много напаћеном братском српском народу са којим руски народ повезује историјска традиционална сарадња на свим пољима делатности у току многих векова.

На моју велику жалост, због формалних препрека, нисам у могућности да допутујем у Београд и учествујем у овом значајном догађају, али сам у овом свечаном тренутку, у мислима са нашом делегацијом и са Вама.

Ваша Светости, дозволите ми да Вам пожелим много здравља и успеха у плодотворном служењу Богу и словенском православном народу.

Председник АРС
Доктор Философије
Секретар савеза писаца Русије и
Лауреат Међународне премије мира
Ј. А. Бељајев

Његова Светост Патријарх српски Господин Павле захвалио се Његовој Светости Патријарху Московском и целе Русије Господину Алексеју II на предлогу за доделу овако високе награде, као и делегацији Академије, Московској Патријаршији и братском руском народу са жељом да се наши традиционално добри односи никада не прекину.

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ ПРОФЕСОР ДР ЈОВАН ФУНДУЛИС

Синоћ се у Солуну упокојио у Господу Др Јован Фундулис, дугогодишњи професор Литургике на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну и почасни доктор, између осталих и, нашег Богословског факултета, на коме је у неколико наврата, као осведочени пријатељ наше Цркве, држао предавања. Током свога плодног богословског рада представљао је окосницу Богословског факултета, током неколико деценија, најпре као млад, заједно са старијим професорима Романидисом и Христуом, а потом, са Митрополитом пергамским и проф. Манзаридисом. Учинио је познатим широм православног и инославног света литургијско предање и богословље Отаца-литурга Источне Цркве, остајући образац смерности у научном и приватном животу, јер је све своје богато литургичко знање излагао ненаметљиво и духовито, не тежећи никад брзоплетим и ексцентричним променама у богослужењу и типику Цркве, док се приватно, оставши као млад удовац, неколико пута предлаган за достојанство епископа, учтиво и са крајњим смирењем захвалио, остајући веран првобитном опредељењу академског звања.

Јован М. Фундулис је рођен 26. новембра 1927. године у Месагри Митилинској у Јелади. Богословски факултет је завршио у Атини 1950. године. На истом факултету је радио као асистент од 1953-1956. године. Постдипломске студије је окончао 1959. године на Одсеку за историју и филологију хришћанског Истока на Универзитету у Ливену – Белгија, као и у Литургичким центрима Mont Cesar у Белгији и Trier у Немачкој. По повратку у Јеладу 1961. године, био је изабран за асистента на Богословском факултету у Солуну при Катедри за омилитику и литургику. На истом Факултету је 1963. године одбранио докторат на тему Неусипајушче славословље. За доцента је изабран 1966. године при Катедри за литургику и омилитику, а за редовног професора 1969. године. У међувремену је биран за декана Богословског факултета, а био је и први председник Одсека за пастирску теологију. Од 1989. до 2003. године налазио се на челу Патријаршијског института за патролошке студије (PIPM) у Солуну.

Током своје академске каријере као и по пензионисању (1996), проф. Фундулис је објавио неколико књига и преко 200 студија и научних радова.

Његова најважнија дела су:

Литургичке белешке, Атина, 1955.
Лезвоски еортологион, свеска 1, 2, 3, 4
Двадесетчетворочасовно Неусипајушче славословље, Атина, 1963.
Дух богослужења, Атина, 1964.
Литугричко дело Симеона Солунског, Солун, 1965.
Одговори на литургичке недоумице у пет томова, Атина, 1967-2004.
Омилитика, Солун, 1980.
Словенска служба, Атина, 1981.
Литургијски текстови у три тома: Последовања дневнога круга, Византијски молитвослов и Божанствена Литургија, Солун, 1966-1979.
Литургичке теме, у осам свезака, Солун, 1977-1986.
Литургика 1, Увод у богослужење, Солун, 1993.
Литургичке теме, Атина, 2002.

Имајући у виду целокупно дело проф. Фундулиса слободно се може закључити да је његов допринос литургици као науци од непроцењивог значаја. Његово се име учвршћује у каталог оних савременим православних теолога за које се везује обнова светоотачког богословља. Ако се ова обнова везује за солунску богословску школу и у њој поникле горостасе савремене богословске мисли блажених успомена професора Панајотиса Христуа и о. Јована Романидиса, онда се литургијска обнова која је по речима Анђела Цркве захумске постала “незаустављив процес” у Православној Цркви – темељи на делу солунског даскала Јована Фундулиса. Стасавајућим на делу Светога Симеона, Архиепископа солунскога, он је постао не смао његов верни ученик, већ увелико настављач његовог дела. У ствари, Симеон Солунски као литургиолог и постаје познат, и за савремену науку о богослужењу неоспоран учитељ и отац Цркве, захваљујући делу његовог духовног потомка и ученика, а савременог солунског учитеља.

Угледајући се на Симеонову методологију и Јован Фундулис богослужење посматра и вреднује у светлу црквеног предања, али и савремених потреба Цркве. Он савршено познаје богослужбени поредак и његове особености кроз разне епохе и у разним областима, али и одговорно осећа дух времена у коме, иако лаик, бива савест пастирима и свештенослужитељима. Учешће народа Божјег у богослужењу “благообразно и по поретку” остварљиво је једино “у Духу и Истини” (Јн 4, 23). Тај мото је стожер његовог литургијског богословља које, на први поглед, као да не доминира његовим делима. Али он, ипак, на чудесан и задивљујући начин, са једне стране формулише богослужбену проблематику као израз богословског искуства Цркве, а са друге, он поставља чврсте и неоспорне темеље даљој богословској надоградњи. Оваквим приступом литургици, он је знатно допринео једном новом, али и оригиналног, виђењу богослужења које поново постаје окосницом живота у Цркви.

Научно интересовање проф. Јована Фундулиса не ограничава се само литургичким истраживањима. Не раздвајајући никада катихетски од мистагошког елемента у богослужењу уз стално наглашавање да је хришћанско богослужење словесна служба, он даје веома значајан допринос црквеном беседништву.

Својим делом Јован Фундулис несумњиво спада у најзначајније православне литургичаре. Оцењујући његов допринос у изучавању богослужења и његове афирмације у животу Цркве, нећемо погрешити ако кажемо да се са двојицом својих учитеља и солунских земљака, Николом Кавасилом и Симеоном Солунским, Јован Фундулис може сврстати у најзнаменитије православне литургологе поствизантијске епохе.

Сахрана ће се обавити данас поподне у 16,00 на Централном гробљу Васкрсења Господњег у Солуну.

ОБЕЛЕЖЕНА ШЕЗДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦА НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ

У уторак, 23. јануара текуће године, у заједничкој организацији Града Новог Сада, Епархије бачке и Јеврејске општине у Новом Саду , обележена је шездесетпетогодишњица новосадске рације.

Окупљенима на дунавском кеју најпре се обратила градоначелник Новог Сада госпођа Маја Гојковић, која је том приликом рекла следеће:

Ваше Преосвештенство,
Ваша еминенцијо, поштовани рабине,
Часни оци,
Уважени господине Зуроф,
Драги гости,
Даме и господо,

Окупили смо се данас, уједињени у молитви, у знак помена на давни 23. јануар који је историју нашег града, пре тачно шездесет пет година, натопио крвљу, црнилом исписао њене странице и судбински уткао у наша срца сећање на никада прежаљене невине жртве; све наше суграђане, чије је страдање постало део идентитета свих Новосађана, део исте рањене душе. Душе која никада није престала да се нада и верује у свој спас.

Окупили смо се овде и да посведочимо да ово страдање није било узалудно, никад у нашем граду заборављено.

Свих наших 1246 суграђана, који су данима, 21, 22. и 23. јануара 1942 , мучки и свирепо убијани на улицама града, у својим домовима и двориштима, заувек су у вечности спојени заједничким страдањем. Сви они чији су животи заувек нестали у вировима леденог Дунава: деца и стари, мушкарци и жене - 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса, 9 Хрвата, 13 Словака, 3 Немца, 2 Русина, 2 Словенца, и 1 муслиман: сви наши Новосађани, тада су били безимене жртве помахниталог беса и злочиначког слепила.

Данас су они неразрушив темељ наше прошлости из које баштинимо снагу да у духу слободе и заједништва градимо своју садашњост, и симбол су васкрснутог смисла страдалништва, зарад боље и срећније будућности свих нас потомака невиних 1246 новосадских страдалника.

Сећање на погром, на стратиште и голготу који су тих јануарских дана 1942. постали име, смисао и симбол нашег града, опомиње и прекорева, уједињује нас све у настојању да се злочин више никада не понови, даје нам снагу да бранимо и чувамо наш град, као што чувамо све оно што је добро и племенито у нама, што нас чини људима достојним жртве својих предака.

У то име, подигнимо данас, на овом светом месту, свој глас – да се злочин више никада и нигде не понови!

У име свих страдалника, свих мученика који нас данас уједињују у тузи, позивам вас да им одамо почаст немом молитвом и минутом ћутања.

Слава им и Бог да им душу прости!

Као гост града, после обраћања градоначелника, Новосађанима се обратио г. др Ефраим Зуроф, директор Центра Симон Визентал из Јерусалима, следећим речима:

Пре тачно 65 година хиљаде људи било је доведено на обале Дунава недалеко од места на к оме управо стојимо.

Мушкарци, жене и деца; очеви и мајке; синови и кћери; дедови и баке. Сви су били доведени из само једног разлога – да би били убијени. Да би их припадници мађарске војске и жандармерије погубили овде на обалама Дунава.

Јевреји, Срби и Роми који су овде убијени били су жртве антисемитизма, расизма и ксенофобије које су спроводили нацисти уз помоћ својих опортунистичких помагача из читаве Европе, а у овом случају својих мађарских савезника који су добили Војводину као награду з а своје савезништво са Трећим Рајхом Адолфа Хитлера.

Може се чинити да је 65 годинa дуг временски период и има оних који кажу да је дошло време да се заборави и опрости. Да више нема потребе трагати за убицама који су одговорни за овај ужасни злочин. Но, такав став значио би оскрнавити мртве и укаљати успомену на њих. Такав став само би поплочао пут новим убиствима налик овоме због кога смо се данас окупили да бисмо жртвама одали почаст.

Испричаћу вам једну кратку причу о породици која је овде живела 1942. године. Артур Розен штајн је тада имао шест година и живео је са читавом својом породицом овде у Новом Саду. Његов и деда и бака убијени су пре тачно 65 година. Били су превише слаби да би их довели до места на коме су били сакупљени сви цивили , па су их Мађари убили испред њихове куће у Железничкој улици. Артура и његове родитеље одвели су у Соколски дом, а одатле на обале Дунава.

Покушавам да замислим ту сцену. Артура, дечака од само шест година, кога за руку држи његов отац док чекају да их убију мађарски војници. Они стоје иза редова људи које убијају на обали реке и чија тела падају у замрзнуту воду. А они су све ближи и ближи убицама, све ближи и ближи реци и све ближи и ближи сигурној смрти.

Артур Розен штајн је преживео и могао је да исприча причу о том ужасном дану, али још увек носи у себи трауме сећања на тај догађај. Иако нерадо јавно прича о томе , он је барем жив. По његовим речима, да су убице наставиле још само десетак минута , он и његови родитељи били би убијени.

Оно што не смемо заборавити јесте чињеница да холокауст и масовна убиства попут овога нису цунами, нису земљотреси нити вулканске ерупције. То су природне катастрофе. Оно што се овде догодило био је злочин који су људи починили над другим људима. А управо је тај елемент личне одговорности оно што поставља императив да они који су одговорни одговарају за своје злочине.

Један од тих који су одговорни је сте и др Шандор Кепиро , који је био мађарски жандармеријски официр и један од оних који су издавали наређења својим људима да изведу операцију »Рација«. Кепиро је био оно што бих ја назвао »моралним чудовиштем« холокауста. Када му је речено шта се од њега и његових људи очекује да ураде тог дана , схватио је да се од њега тражи да изврши масовно убиство , па је затражио писмено наређење. Када му је речено да се таква наређења преносе само усмено , он их је ипак извршио. Другим речима, Кепир оу , који је по професији био адвокат, није било важно што ће учествовати у извршењу масовног убиства цивилa и бринуло га је само да за то има алиби. А на крају чак ни то више није било важно и он је издао наређење и учествовао и сaм у операцији у којој је хладнокрвно убијено више од хиљаду невиних људи.

Кепиро је два пута био осуђиван у Мађарској, али никада није кажњен. После прве осуде , у јануару 1944. године , спасли су га нацисти , који су га помиловали, унапредили и поново послали у Нови Сад , где је био један од највиших жандармеријских официра током депортације Јевреја из овог града у логор у Аушвицу. После рата побегао је у Аустрију, а потом у Аргентину , па је по други пут осуђен у одсуству, 1946. године.

Ја сам га открио пре мање од четири месеца. Он живи спокојно у улици Леа Франкела бр ој 78 у Будимпешти, а његов случај ј е сада пред мађарским судом. Не могу да замислим прикладније место од овога са кога бих позвао на задовољење правде и нагласио два најважнија принципа:

• Протицање времена никако не умањује кривицу починитеља. Ако је неко почини о убиство 1942. године, а ухваћен је тек 2006. године , он је подједнако крив дана с као што је био и на дан када је убиство почињено.

• Чињеница да је убица у позним годинама не значи да његове злочине треба занемарити.

Шандор Кепиро мора бити кажњен за своје злочине. Не учинити то значило би окаљати успомену на жртве којима смо дошли да овде одамо почаст.

Пошто сваки дан који протиче значи све већу могућност да он избегне правд у, са овог места , на коме је почињено масовно убиство , позивам власти у Мађарској да одмах предузму све законске мере против њега, а власти у Србији да одмах затраже екстрадицију како би помогле да се осигура да правда, без обзира на то колико је спора, ипак буде задовољена. Хвала !

У име Јеврејске заједнице комеморативни помен је одржао врховни рабин Србије и Црне Горе Исак Асиел. У свом обраћању, господин рабин је истакао значај присуства др Ефраима Зурофа, као знак испуњења начела да је правда спора, али достижна. У том смислу уважени рабин је изразио своје уверење да је правда изнад политике и да ће сви злочинци одговарати за своја недела.

У име Српске Православне Цркве помен невиним жртвама служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа јегарског др Порфирија и новосадских свештеникa и ђаконa. Обраћајући се сабранима на платоу испред споменика жртвама новосадске рације, епископ Иринеј је рекао:

Преосвећени Владико, драги у Христу брате Порфирије,
уважена госпођо градоначелнице,
уважени раби–Исаче,
уважени високи госте из Светога Града Јерусалима,
господине Зуроф,
часни оци свештеници и ђакони,
драги Новосађани, браћо и сестре,

Ништа лакше, на први поглед, него прозборити неколико речи овде, на Кеју, на стратишту, данас, на шездесет пету годишњицу Новосадске рације – треба само подсетити себе и друге на трагику злочина који се десио онога хладнога 23. јануара 1942. на обали ледом окованог Дунава и другде по Новом Саду, оштро и искрено осудити и злочин и његове налогодавце и извршиоце и, на крају, изразити жељу и наду да се такво човекоубиствено нечовештво у будућности неће поновити, акамоли понављати.

Али већ на други поглед, а уз дубљи увид, уочавамо да је уствари веома тешко – на овоме месту и у оваквом часу, при молитвеном помену невиним јеврејским, српским и другим жртвама – говорити о свему што се тада збило у нашем граду, а отприлике истовремено и по другим местима Шајкашке и јужне Бачке. Јер, није реч о статистичким подацима и апстрактним чињеницама. Напротив, ми дотичемо непреболне ране, које и даље крваре и боле, и осећамо ледени дах превремене, насилне, преболне смрти толиких људских бића, и чујемо вапај њихових нечујних гласова пред престолом Свевишњега: „Зашто? Чега ради? У чије име? С којим богомрским и свенеправедним правом?” Ми саосећамо са њиховим породицама и пријатељима : за њих Р ација није далека мртва историја него тужна збиља, која и сада траје кроз њихову тугу, али и кроз њихову наду на Божју љубав и правду, нарочито када се има у виду непоузданост људске правде и неправедност правде силних и моћних.

Јер, ми нисмо бездушни „објективни аналитичари”: ми смо живи људи, створени по лику и обличју Божјем, и зато морамо да тако болно осећамо страшну тајну људског безакоња и мрачне дубине сатанине и да уједно из дубине срца вапијемо за животом, за љубављу, за спасењем, за Богом. Жртве су живе, и живеће вечно у светлости која обасјава свете мученике, праведнике и угоднике Божје, а непокајани џелати духовно јесу мртваци још за живота.

Драги суграђани, браћо и сестре! Нема потребе да ишта више кажем, поготову после истинољубивих и надахнутих речи оних који су вам се обратили пре мене. Но ипак, осећам неодољиву потребу да додам само ово: сматрам да су морално недопустиви и историјски недовољно одговорни покушаји – а има их – да се ужас Новосадске рације, типичног злочина против човечности, у којем су невини људи страдали само стога што су били оно што су били, Јевреји, или Срби, или било који други, минимизира или разводни причама о томе да њихови егзекутори нису имали националне него, наводно, идеолошке побуде, да је постојала и „друга”, „каснија” рација, са обрнутим распоредом жртава и џелата, и тако даље, и томе слично…

Господ да дарује жртвама Рације и свим невиним жртвама вечни покој и вечну радост у наручју праоца Авраама, у непропадљивим стаништима праведникa, у духовној Земљи живих и спасених! Амин.

Чланице Кола српских сестара Епархије бачке припремиле су и послужиле кољиво и погачу, а Црквена општина новосадска уприличила је пригодно послужење у свечаној дворани хотела Путник.

Извор: Епархија бачка

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu