Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
5. фебруар 2007. године

ИНТЕРВЈУ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА-ЦРНОГОРСКО ПРИМОРСКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА БЕОГРАДСКОМ НЕДЕЉНИКУ НИН
ДРАКУЛИЋАНИ - СТРАДАЛИ МУЧЕНИЧКОМ СМРЋУ
НЕ ОДРИЧЕМО СЕ НИ ХИМНЕ, НИ ЗАСТАВЕ, НИ ГРБА, АЛИ НИ ДЕДОВИНЕ СВЕТОГ САВЕ

ИНТЕРВЈУ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА-ЦРНОГОРСКО ПРИМОРСКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА БЕОГРАДСКОМ НЕДЕЉНИКУ НИН

Ваше Високопреосвештенство, да ли се нешто променило у положају Цркве после проглашења независности Црне Горе?

Црква у Црној Гори налази се под сталним притиском и насиљем све од почетка другог свјетског рата, како у вријеме окупације тако и у доба комунистичког тоталитаризма. Од деведесетих година прошлог вијека дошло је до извјесних промјена и отопљавања у односу на Цркву али и до покушаја нових манипулација са њом и угрожавања њеног идентитета, првјенствено преко формирања и оснивања племенско-партијске секте (1993) под називом ''вјерска заједница ЦПЦ''. Послије проглашења независне Црне Горе, они који су ту новокомпоновану вјерску заједницу створили, покушавају да је још више афирмишу и представе као ''домицилну Цркву''.

Поборници тзв. Црногорске православне цркве наступају као да су заступници некакве „државне религије“, остављајући утисак да делују под сводом црногорске државне власти... А колико се, заиста, све то дешава са „благословом“ политичког врха у Црној Гори?

Тенденција претварања те тзв. ЦПЦ у ''државну религију'' само је показатељ да њеним присталицама (тако се сами називају!) није стало истински до Цркве, већ до идеолошко-секуларних интереса. Државне власти и политички врх Црне Горе послије остварења свог политичког циља независности државе, ради којега је у суштини и стварана ова вјерска заједница, очекивало би се да престану са даљим манипулисањем Црквом, што нажалост није случај, бар што се тиче једног дијела званичних државних органа и мас медија. Занимљиво је да су главни заговорници ове тзв. Црногорске цркве као по правилу све дојучерашњи гонитељи Цркве, марксисти титоисти и атеисти. Сва њихова религиозност се своди на ложење логорских ватри уочи Божића и на повремено насилно упадање у неку од цркава Митрополије Црногорско-приморске.

Та тзв. Црногорска православна црква пре неки дан је саопштила да је „обновила Свети Синод“ и „прогласила први декрет“, у којем се наводи да је она „аутокефална и самостална“. Како сте то доживели?

Да би једна Православна Црква могла имати Синод, потребно је да претходно буде истинска Црква, као таква призната и позната од свих Православних Цркава, на челу са Васељенском Патријаршијом. На челу, међутим, овог ''обновљеног Светог Синода'' налази се индивидуа не само лишена свештеничког чина и проклета од Цариградске Патријаршије него и искључена из Православне Цркве и као таква непостојећа за њу ни као прости члан а камоли као свештеник и епископ. Какав он такви су и они са којима ствара тај тзв. Синод: двојица бјелосвјетских пробисвијета из Русије, који су непостојећи за Руску Православну Цркву; један бивши римокатолички фратар, избачен због настраности из своје Цркве, који је самог себе прогласио за ''Митрополита'' непостојеће ''Италијанске Православне Цркве''! Од свега је најзанимљивије да се то збориште и коктел названо Црногорском Црквом и Светим Синодом, настало баш ради Црногорства, прави од Италијана, Руса, Срба (има и двојицу Цигана ''свештеника'' из Баната!). Ако није Црква, као што није, макар да је састављена од Црногораца, с обзиром да је Црногорство њена једина догма и једино божанство коме се клањају њене присталице! Руку на срце, вријеме ће показати да од свих нових вјерских заједница које се јављају у наше смутно вријеме ова тзв. ''Црногорска'' показаће се најзанимљивија и најчуднија за социорелигијска проучавања...''Аутокефална и самостална''? Како неко рече: ''Ево ти ништа, држи га чврсто!''

Наведено је још како су се, тобоже, стекли услови да се „столица ЦПЦ“ пресели у Цетињски манастир, а за седешта њених „епархија“ одређена су и манастири Острог и Ђурђеви ступови... Отворено се претендује на имовину Српске православне цркве!?Још истог дана када је проглашена независност Црне Горе Мираш Дедејић изјављује да ће, уз подршку власти, „Црногорска црква преузети 750 цркава и манастира“, све који су подигнути до 1920. године, када је, како вели, „Црногорска православна црква изгубила аутокефалност“. Било је случајева да се цркве обијају и на силу заузимају. Колико су чести такви насртаји?

У ово наше смутно ''транзиционо'' вријеме није мало пљачкаша и отимача туђе имовине. То што ова новокомпонована вјерска заједница претендује на имовину једне вјековне установе у Црној Гори, само показује о каквим људима се уствари ради. Но, оно што запањује јесте чињеница да има у државној власти људи, позваних и плаћених да поштују и чувају право и правду и људска па и неотуђива имовинска права, - да подржавају, понекад и јавно, такво пљачкање и угрожавање имена, достојанства и права једне установе старије од саме државе Црне Горе!

У предлогу новог Устава Црне Горе преузима се одредба постојећег Устава, у којем се каже да су „Православна црква, Исламска верска заједница, Римокатоличка црква и друге вероисповести одвојене од државе“. Православна црква је универзална, васељенска, али када се у приликама, какве владају у Црној Гори, не помене пун назив помесне цркве на коју се та одредба конкретно односи – у овом случају Српске православне цркве – онда то код многих изазива сумњу и страховање да ће се на тај начин, у највишем државном правном акту, „озваничити“ можда и организација која себе назива „Црногорском православном црквом“?

Највише зачуђује и озбиљно забрињава чињеница да је у нацрту новог Устава Црне Горе међу Црквама и вјерским заједницама на првом мјесту наведена ''Црногорска православна црква''; послије ње Српска православна Црква, Римокатоличка, Исламска вјерска заједница и друге вјерске заједнице. Уколико би био усвојен овакав став о вјероисповијестима у Црној Гори, то би представљало незапамћено насиље и мијешање у живот Цркве од стране уставотвораца, и то у име одвојености Цркве од државе и при томе у име грађанске државе! Држава би својим Уставом стварала Цркве и тиме се мијешала у најунутарњији поредак и канонско устројство Цркве као такве што би био преседан у Европском законодавству. Цркви не смета да прихвати досадашњу уставну формулацију (1992) која познаје Православну Цркву, с обзиром да се зна о којој канонској Цркви се ради и које Епархије у Црној Гори њој канонски припадају.

Сумње подстиче и сама изјава председника Црне Горе Филипа Вујановића, који каже да Митрополију црногорско-приморску никада није доживљавао као СПЦ у Црној Гори?

Уколико добро разумијемо изјаву предсједника Црне Горе г-дина Вујановића, он њоме дефинише своју личну националну припадност, што је његово легитимно право, не доводећи при том у питање канонски поредак Цркве у Црној Гори.

Врло често, готово редовно, скраћује се званични назив Митрополије црногорско-приморске, изоставља се из имена да она припада Српској православној цркви. Зашто?

Националност није и никада није била својство Цркве. Ми православни одвајкада исповиједамо у Символу вјере ''једну, свету, саборну и апостолску Цркву'', а никада арапску или грчку или руску или српску. То што у новије вријеме неке од помјесних Цркава употребљавају у свом називу националну одредницу, то бива не са разлога што је то њихово својство него што већина вјерника неке од њих припада једној одређеној нацији. Не треба изгубити из вида да се Црква у Краљевини Србији звала ''Православна Митрополија у Краљевини Србији'', преко Саве и Дунава се звала ''Карловачка Митрополија'', у Црној Гори ''Архиепископија Цетињска'' односно ''Црногорска Митрополија'' итд. Митрополија Црногорска никад није мијењала свој назив: звала се Православном Митрополијом и између два рата и све до дана данашњега, остајући при томе органски члан Архиепископије Пећке и Патријаршије Српске, односно Православне Цркве српске. Овдје треба истаћи и следеће: С обзиром да је заблуда ''етнофилетизма'', осуђена као јерес на Сабору у Цариграду (1872), породила и порађа у новије вријеме више раскола у Цркви (украјински, молдавски, македонски, па, ево, и црногорски итд.), савремено православно богословље настоји на повратку назива Цркава изворном црквеном поретку. А по том поретку који су сачувале древне Цркве Истока (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска, Цариградска итд.) помјесна Црква добија назив према главној Епископској катедри, а не по географском простору или националној одредници.

Вас нападају, с различитим побудама, и са једне и са друге стране. У последње време често вас критикују зато што сте у неким кључним моментима подржали оне који су се залагали за одвајање Црне Горе од Србије. Како ви на то одговарате?

Тешко Епископима и Хришћанима уопште које људи хвале, поготово ако их хвале Христоборци и богоборци. Што се тиче мога ''залагања за одвајање Црне Горе и Србије'', сви часни људи знају зашта се залагао Митрополит Црногорско-приморски, као грађанин и као човјек. При томе знају и његов основни став: Без обзира на промјене државног поретка и граница, Црква није њима условљена: Она има свој вјековни поредак и устројство по коме живи и дјела, очекујући и тражећи од сваке власти да испоштује тај њен поредак и њене одлуке које се тичу промјене њеног устројства и остваривања њене мисије.

Какво је ваше мишљење: до чега је данашњој службеној Подгорици и њеној елити више стало, до тога да „Црногорску православну цркву“ уздигне на ниво „државне цркве“ или да из окриља Српске православне цркве истргне и за себе некако придобију Митрополију црногорско-приморску?

Зашто службена Подгорица и њена владајућа политичка и идеолошка елита настоји на својој у неку руку ''државној цркви''? Бојати се да је то тешко објаснити и њој самој, поготово сада послије стицања независности државе. Елита о којој је ријеч двоструко је секуларизована: прво, титоистичко-марксистичком идеологијом које је била заговорник скоро педесет година; друго, садашњим потрошачко-буржоаским менталитетом и концептом грађанско-технолошког друштва, који се сам по себи претвара у нову врсту псеудорелигије, обоготворујући профит и хедонизам. За таквог типа идеологије Бог и Црква могу суштински представљати само фолклор и украс. Откуда, дакле, код таквих ова потреба стварања ''државне религије''? Има се утисак да се иза тога скрива не мала дубинска криза идентитета. Како иначе објаснити у тренутку кад се Европа обједињује и брише границе међу државама, толико, да не кажемо – фанатично настојање на обоготворењу своје државе и њених ''тврдих'' граница? Они који су деценијама проповиједали ''изумирање државе'', ту исту државу проглашавају за идол и златно теле! Идеолошка криза идентитета и криза националног самосазнања, тражи, очевидно, свјесно или подсвјесно њихово религиозно утемељење у својој ''цркви'', својој религији. То се утолико прије може догађати у Црној Гори која је и као држава и као Етос, - ''сађенута'' око Митрополије Црногорско-приморске и њених Митрополита, нарочито оних из светородне Лозе Петровића. У свему томе не малу улогу игра још увијек снажно присутна у црногорском друштву племенска свијест, на основама које и партије попримају својства религиозне припадности (дојучерашња комунистичка партијска свијест не искорјењује се тако лако), а религија и Бог – својства племенског божанства и вјере. То у ствари – модерно паганство, племенског типа, као оно у вријеме древног паганства ''дукљанског типа'', поново покушава да поткопа темеље Цркве Божије, коју по Христовом истинитом обећању ''ни врата пакла не могу надвладати''.

Напомена: завршни «болдовани» део текста интервјуа, иако ауторизован од стране Владике Амфилохија, у НИН-у није објављен.

Разговор водио: Јован Јањић

Извор: Светигора прес

ДРАКУЛИЋАНИ - СТРАДАЛИ МУЧЕНИЧКОМ СМРЋУ

Његово Преосвештенство Владика бањалучки Г. Јефрем рекао је јуче да је више од 2.300 мештана Дракулића, Мотика, Шарговца и рудника Раковац, које су усташе убиле 7. фебруара 1942. године, уморено мученичком смрћу, јер су пострадали за веру православну, име српско и за своју земљу.

“Молимо се и данас да ово вријеме у коме живимо и времена која долазе буду мирна и благословена, јер је мир право и нормално стање сваког бића, а рат је немир, нетрпељивост и мржња, која није прихваћена од Бога као норма људског живљења", рекао је Владика Јефрем у пригодној беседи после служене Свете Литургију и парастоса побијеним мештанима ових српских села у Другом светском рату.

Градоначелник Бањалуке Драгољуб Давидовић у свом обраћању нагласио је да се у Дракулићу стално намеће питање зашто, у име чега и у име којих циљева је учињен стравичан злочин. "Најстрашније од свега је када иза злочина стоји држава, кад она организује и подстрекава људе да га врше у њено име. То се десило у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, када је у име монструозне и независне државе Хрватске извршен злочин на недужним људима само зато што су припадници друге вјере и нације", навео је Давидовић.

На спомен костурницу у Дракулићу венце су положили потомци настрадалих, представници ове четири месне заједнице, града Бањалуке, те представници борачких организација Другог свјетског рата и Отаџбинског рата.

Пре парастоса Преосвећени Владика бањалучки Јефрем је, уз саслужење свештенства Епархије бањалучке, у спомен храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу, служио Свету Архијерејску Заупокољену Литургију за жртве усташког покоља.

Усташе су 7. фебруара 1942. године за само неколико сати у бањалучким селима Дракулић, Шарговац и Мотика, те у руднику Раковац убиле 2 300 Срба, укључујући и 551 дијете. Покољ је организовао усташки командант за такозвану "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је након тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван "фра дијаволо". У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима, био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног "Тјелесног здруга" уз помоћ бањалучких усташа. Крвави усташки "пир" у овим селима почео је у четири часа ујутру и трајао је до поднева истог дана. Побијени су сви Срби који су се затекли у селу, осим Ленке Курузовић, која је са својих петоро деце успела да умакне усташком ножу. Мештани Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац побијени су без иједног испаљеног метка - секирама, ножевима, крамповима и "србомлатком".

Извор: Срна, приредила Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

НЕ ОДРИЧЕМО СЕ НИ ХИМНЕ, НИ ЗАСТАВЕ, НИ ГРБА, АЛИ НИ ДЕДОВИНЕ СВЕТОГ САВЕ

Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Васлије поручио је јуче да се Срби који живе у Републици Српској не одричу Босне и Херцеговине, јер је дедовина Светог Саве, али ни химне "Боже правде", грба и заставе.

"Ми се не одричемо ни Републике Српске, ни Босне и Херцеговине, јер је Босна и Херцеговина дједовина Светог Саве. Босна и Херцеговина је наша историја, то је кућа на којој је темељ живота духовног нашега националног бића саграђен", рекао је Владика Василије у пригодној беседи после Свете Литургије коју је служио у цркви посвећеној Светом великомученику Пантелејмону у Шепку, код Зворника.

Владика Василије се осврнуо и на настојања да се Србима у Републици Српској одузме право на химну “Боже правде”, грб и заставу.

"Покушавајући да узму наша знамења они, да им Бог опрости, не знају шта да раде. Ми се молимо Богу за правду, они хоће да је узму. Хоће да узму грб који је вјековима свјетлио у тами нашег народа, хоће да узму заставу и цјелокупно памћење наше", рекао је Преосвећени Епископ Василије.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu