Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
1. март 2007. године

У БЕЧУ ОДРЖАНИ РАЗГОВОРИ О СРПСКОЈ КУЛТУРНОЈ И ВЕРСКОЈ БАШТИНИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Разговори о српској духовној и културној баштини у Бечу протекли су у много конструктивнијој атмосфери него претходних дана. И поред очигледних неслагања око неких спорних питања, према мишљењу међународних експерата који прате ток разговора није било суштинских неслагања и постоји много већи простор за компромис него у другим питањима, казе се у међународним круговима блиским канцеларији УНОСЕК-а.

Члан београдског тима г. Душан Батаковић је на крају данашњих разговора у Бечу изјавио да је са Приштином постигнута сагласност око неких мањих процедуралних ствари попут економских аспеката и облика заштите у зонама. "Било је врло непријатних покушаја деетнификације српског наслеђа, односно Албанци су покушали да издвоје српско наслеђе на Косову и Метохији од укупног српског наслеђа на шта смо ми бурно реаговали", рекао је он.

Батаковић је, међутим, истакао да је постигнут договор да београдски тим постави мапе о заштитним зонама око цркава и манастира како би их проучила Канцеларија изасланика УН за статус Косова (УНОСЕК) и како би оне омогућиле даље мере приближавања.

Београдски тим је у послеподневном наставку преговора предложио и формирање савета за надзор заштите цркава и манастира на Косову и Метохији у којем би били између осталих представници Српске Православне Цркве и стручних установа попут Завода за заштиту споменика, рекао је координатор тима Слободан Самарџић. Самарџић је указао да је веома важно што је албанска страна покушала да српско културно наслеђе на Косову и Метохији представи као наслеђе Срба који живе на Косову и Метохији.

"То је покушај да се српски народ раздвоји у погледу културног наслеђа и да се Србија као држава која има обавезу да штити и унапређује културно наслеђе, ослободи такве функције. На то смо им јасно рекли да Србија мора бити присутна у томе", рекао је он.
Приштина је понудила меморандум о разумевању према којем би Београд и Приштина сарађивали по питању културе јер би на тај начин промовисали заједничке вредности, изјавио је члан приштинског тима Иљбер Хиса.

"Мислим да смо у том смислу видели у једном моменту да Београд нема ништа против тога. Мислимо да по питању наслеђа треба да будемо заједно", оценио је он.

Члан београдског преговарачког тима Санда Рашковиц-Ивић изјавила је да је Београд поднео главне амандмане по питању броја заштитних зона, њихових величина и начина њиховог чувања. Она је додала да је Београд смањио захтев за квадратуру зона са 6.500 на 5.400 хектара. Међутим, "сада су зоне смањене на мање од 2.000 хектара што је 40 одсто од онога што смо тражили и ми се с тим не можемо сложити", рекла је Рашковиц-Ивић.

Изасланик УН ће финализовати свој предлог и предати га генералном секретару УН који треба да га проследи Савету безбедности УН. Савет безбедностио УН је тело које ће донети коначну одлуку о будућности Косова и Метохије.

Жива дискусија око безбедности српских светиња

"Координатор преговарачког тима Београда г. Леон Којен је рекао да се Београд у захтеву за распоређивање српских полицијских снага у заштићеним зонама позвао на Резолуцију Савета безбедности УН 1244 која предвиђа такву могућност."

"Истакли смо да није реч ни о каквом захтеву да се наше војне снаге врате на Косово и Метохију. Ми се залажемо за пуну демилитаризацију покрајине, али смо исто тако истакли да је то витално важно питање и да не можемо препустити Косовској полицијског служби (КПС) да се бави безбедношћу цркава и манастира", рекао је Којен.

Према његовим речима, предлог изасланика УН Мартија Ахтисарија предвиђа да се о безбедности у заштићеним зонама брине КПС, а да се само у мало броју важних цркава и манастира појављају и међународне војне снаге.

Неименовани међународни представник изјавио је да српски полицајци већ брину о великом броју српских светиња у већински српским срединама јер је састав Косовске полиције у тим деловима Косова већински српски. Према плану Марти Ахтисарија НАТО снаге би задржале контролу над најосетљивијим споменицима Српске Православне Цркве у већински албанским деловима Косова и Метохије.

Извор: www.kosovo.net

НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ АПСОЛУТНО НЕПРИХВАТЉИВА

Епископ рашко-призренски Артемије изјавио је јуче, у разговору с представницима баварске владе у Минхену, да је независност Косова и Метохије "апсолутно неприхватљива" за Србију и цео српски народ.

''У разговору с Томасом Мадереом, задуженим за међународне односе баварске владе, јасно и прецизно смо изнели ставове да је Ахтисареијев план о решењу косовског питања за Србију и српски народ апсолутно неприхватљив, јер предвиђа одвајање Косова од Србије'', рекао је владика Артемије Танјугу по завршетку разговора у Минхену.

Он је указао на велики значај и улогу Немачке када је реч о решењу косовског питања, пре свега, као водеће европске земље, председавајућег ЕУ и државе која на Косову има велику војну мисију и кључне функције - команданта Кфора Роланда Катера и шефа УНМИК-а Јоахима Рикера.

Владика Артемије је саговорнике упознао и са историјатом косовских дешавања, наглашавајући да су косовски Албанци имали и до сада сва људска и национална права, свој универзитет и академију и да је држава Србија спремна да им, у складу с највишим европским стандардима и даље гарантује сва права, осим цепања територије Србије.

''Међународна заједница на Косову и Метоји није испунила своју мисију ни спречила злочине и сада жели да косовске Албанце награди независношћу'', рекао је владика Артемије.

Немачки саговорници су, према његовим речима, показали разумевање за српски став и спремност да чују аргументе српске стране, као и да о овом разговору упознају председника баварске владе Едмунда Штојбера.

Ово је, после посете Вашингтону и Бриселу, својеврстан наставак дипломатских активности владике Артемија, ради изношења истине о Косову и Метохији.

Епископ Артемије наставља посету Немачкој где ће се у петак, у Берлину, како је планирано, срести с представницима Бундестага, Министарства иностраних послова и Института за међународну политику и безбедност.

Извор: Епархија рашко-призренска

АРХИЕПИСКОП АМФИЛОХИЈЕ ДОПУТОВАО У ПОСЕТУ ЕКАТЕРИНБУРГУ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, допутовао је јучe 27. фебруара, на позив Архиепископа Екатеринбуршког Г. Викентија из Руске Православне Цркве, у двоипомилионски Екатеринбург, престони град планинског венца Урала, који раздељује европски и азијски део Русије. Митрополит Амфилохије, као гост Руске Цркве и Архиепископа Викентија, све до 4. марта имаће веома згуснути програм посете Русији.

Током јучерашњег преподнева, Владика Амфилохије је био гост у једночасовној емисији на Православној телевизији града Екатеринбурга, која програм емитује за подручје читавог Урала. Затим је Архиепископ Амфилохије у Православној гимназији у овом граду одржао и предавање на тему Косово од 17. до деведесетих година 20. вијека, у којој је посебно истакао огромну љубав српског народа ка својој отаџбини и његовој духовној колевци Косову. Митрополит се нарочито осврнуо на историјска збивања на Косову у последњих 300 година и скоро непрекидно страдање нашег народа које се стално увећава и које траје и данас. Високопреосвештени Владика Амфилохије ће затим, како је планом посете и предвиђено, у поподневним часовима, са ученицима Екатеринобуршке духовне семинарије разговарати на тему Проблеми савременог пастирског живота. У вечерњим сатима Архиепископ Амфилохије ће се у оближњем Новотихвинском манастиру сусрести са архимандритом Јоном Кијевим и руководиоцима разних одељења Просветитељског центра саборног храма Св. Александра Невског из Екатеринбурга. Тема сусрета биће Православна просветитељска делатност – проблеми и решења.

Владика Амфилохије је после тога посетио јекатеринбуршку Духовну семинарију која се, у недостатку бољег простора, налази у згради некадашњег дечјег вртића који је због наглог пада наталитета деведесетих година прошлог века затворен. Митрополит Амфилохије је разговарао са семинаристима о проблемима савременог пастирства.

После читања акатиста страдања Христовог у параклису овог училишта, којим је началствовао његов домаћин Архиепископ Јекатеринбуршки Господин Викентије, Митрополит Црногорско-приморски је гостовао у емисији Православне Телевизије «Сојуз» «Беседе са баћушком».

Владика Амфилохије ће 1. и 2. марта учествовати и сапредсједавати на четвртој међународној научно-практичној конференцији под називом Породица и будућност Русије. Циљ ове традиционалне међународне конференције, како су истакли њени организатори, је Формирање услова за изградњу и чување срећне породице као главног чиниоца решавања демографског проблема Русије. На њој ће, поред Митрополита Амфилохија, као главног госта из иностранства, учествовати и представници свештеноначалства Руске Православне Цркве, високи функционери државних и регионалних органа Русије, бројни научници, друштвени делатници и културни радници из Русије и ван њених граница. Организатори конференције су – Епархија Екатеринбуршка, Научно-истраживачка лабараторија Педагогије православља уралског одељења Руске академије образовања, Руски државни професионално-педагошки универзитет, Уралски државни технички универзитет, Институт развоја регионалног образовања и Уралски хуманитарни институт, а сви с подршком Владе свердловске области.

Високопреосвештени Владика Амфилохије ће током посете Екатеринбургу одржати и низ предавања, учествовати у разним ТВ емисијама, братским сабрањима и округлим столовима, а такође ће, заједно са представницима Државне и регионалне Думе, учествовати и на прес конференцији у просторијама информативне агенције ИТАР-ТАСС, на којој ће бити речи о многим горућим црквеним и државним питањима.

Јеромонах Петар (Драгојловић)

МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ПРИМИО У ПОСЕТУ ШВАЈЦАРСКОГ АМБАСАДОРА

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај примио је, 22. фебруара ове године у Сарајеву, амбасадора Швајцарске у Босни и Херцеговини Његову Екселенцију г. Ролфа Ленца.

Током веома срдачног разговора Амбасадор Ленц је нагласио важност дијалога у Босни и Херцеговини, те да су за обнову и будућност земље веома битни разговори који постоје међу представницима цркава и верских заједница, будући да се већина становништва изјашњава као верујућа. Додао је да Босна и Херцеговина има богату историју из које треба учити како би се пронашла најбоља рјешења за будућност.

„Традиција заједничког живота мора се наставити, а тај заједнички живот различитих народа, култура и традиција носи са собом велику креативност на разним пољима стваралаштва. У томе Босна и Херцеговина може бити примјер за регион,“ казао је Амбасадор.

Високопреосвећени Митрополит је истакао да Српска Православна Црква његује културу дијалога са другим црквама и вјерским заједницама, као и са свим људима добре воље. Један од плодова тог дијалога је и већ десетогодишње учешће наше Цркве у Међурелигијском вијећу, чији је рад оцењен високом оценом у земљи и свету.

Говорећи о обнови земље и поверења међу народима, Митрополит Николај је рекао да је лакше било почети рат него изградити мир, али да треба дијалогом и компромисима стрпљиво радити на успостављању трајног мира. Међутим, ни у овоме се не сме се ићи у крајности јер многе ствари се не могу брзо завршити него требају сазревати. На темељу Јеванђеља Христовог, ми требамо носити терете једни других и имати љубави једни према другима, те у тој љубави изграђивати своју земљу у којој заједно живимо стотинама година. Народи ове земље требају заједно радити на стварању најбољег окружења за живот. Митрополит је нарочито истакао захвалност народа Босне и Херцеговине међународној заједници, која је много учинила да говор оружја престане, међутим, за успостављање повјерења међу људима сами морамо много учинити.

На крају разговора, Амбасадор Ленц је Високопреосвећеном Митрополиту пожелио успех у будућем раду, те изразио подршку Српској Православној Цркви у мисији на проналажењу пута ка заједништву и помирењу у целом региону.

Извор: Митрополија дабробосанска

ПРЕДСТАВНИЦИ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ У ПОСЕТИ МАНАСТИРУ КРКИ

Висока делегација Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, коју су сачињавали г. Ђоко Тепша, помоћник Министра унутрашњих послова из Загреба, начелник Полицијске управе шибенско-книнске жупаније г. Перан Бранко, начелник опћине Кистање г. Слободан Рончевић са својим сарадницима, дана 28. фебруара 2007. године, посетила је манастир Крку где су после обиласка знаменитости манастира разговарали са представницима Епархије далматинске.

Тема разговора је била актуално стање на простору општине Кистање као и читаве Шибенско-книнске жупаније. Констатовано је између осталог да инциденти који су се у последње време догађали морају бити решени, те да сви грађани овога подручја без обзира на веру и националну припадност као и њихова имовина, морају бити заштићени како то приличи модерним европским демократијама и правним државама.

Извор: Епархија далматинска

МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ Г. НИКОЛАЈ
ПОСЕТИО СВЕТУ ЗЕМЉУ

Од 4. до 14. фебруара ове године, са групом од десет ходочасника, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај посетио је Свету Земљу.

Путовање је почело у Манастиру Свете Катарина на Синају, где су се ходочасници поклонили месту на коме је Мојсије примио Десет Божјих заповести. Са Синаја, пут је водио у Јерусалим, а успут је посећен Кумран, потом Јерихон и манастир Четрдесетнице на Гори кушања, те манастир Светог Георгија Хозевита у Вади Келту.

У Јерусалиму, ходочасници су обишли место Вазнесења Господњег, манастир Елеону на Маслинској гори, те Гетсимански врт са црквом Богородичиног гроба, руским манастиром Марије Магдалине, црквом Оче наш и манастиром у Малој Галилеји. Такође, посећен је и Музеј холокауста, те сала Тајне вечере и гроб цара Давида на Сионској гори. Одатле, пут је настављен према Ен Карему и манастиру Светог Јована Крститеља, а у повратку за Јерусалим посећен је манастир Часног Крста.

У храму Христовог Васкрсења, у ком се налазе Голгота и Христов гроб, Високопреосвећени Митрополит Николај је, уз саслужење још тројице епископа, служио Свету Литургију и причестио велики број православних поклоника из разних земаља.

Ходочашће је настављено путовањем у Витлејем, где су ходочасници посетили храм Христовог рођења, а у Јудејској пустињи манастир Светог Саве Освећеног, Светог Теодосија и манастир у Пољу Пастира. Следећих дана пут је ходочаснике одвео у Галилеју, најприје на Тавор – гору Преображења Господњег, а потом су посетили Гору блаженсатва, Капернаум, Табху (место умножења хлебова и рибе) и манастир Дванаест апостола на самој обали Галилејског језера. Путовање до Јордана настављено је бродом, а даље је следио одлазак цркве у Кани Галилејској и цркве Благовести у Назарету. На крају овог поклоничког путовања, Митрополит је са поклоницима посетио манастир Светог великомученика Георгија у Лиди.

Током боравка у Јерусалиму, Високопреосвећеног Митрополита са поклоницима примио је у престоној дворани Јерусалимске патријаршије Његово Блаженство Патријарх јерусалимски и све Палестине Г. Теофил III.

У једночасовном разговору, између Патријарха и Митрополита су размењена искуства живота Цркве Христове у нехришћанском окружењу. Блажењејши Патријарх је захвалио Господину Митрополиту за оно што у својој пастирској служби чини за целу Православну Цркву, те његову истрајност у чињењу добра на усијаном Балкану, где је кроз историју увијек било великих немира и трагедија.

Митрополит Николај је Патријарха упознао са историјском повезаношћу Јерусалима и Сарајева, поготову током вледавине Османског царства, када су сарајевски трговци преко својих свештеника слали велике прилоге за помоћ Јерусалимској патријаршији и редовно долазили на ходочашће у Свету Земљу. Патријарх Теофил се обрадовао идеји коју је изрекао Високопреосвећени Митрополит, да се кроз размену студената обнови ова веза између Патријаршије јерусалимске и Митрополије дабробосанске.

Опраштајући се од Његовог Блаженства, Митрополит Николај је уручио поклоне ходочасничке групе, копију Чудотворне иконе Богородице Чајничке као и мало архијерејско облечење: епитрахиљ и омофор. Заузврат, Патријарх је Митрополиту даровао крст и панагију, а сваком од ходочасника пригодан поклон и патријарашку Грамату.

Извор: Митрополија дабробосанска

УДРУЖЕЊЕ ЗА ИЗГРАДЊУ СВЕТОСАВСКОГ ХРАМА У ФОЧИ

Чланови Удружења изабрали Комисију за спровођење јавног конкурса, на челу са инжењером Милошем Лазовићем, која ће у марту предложити будућег извођача радова Фоча - Вековну жељу српског народа у Фочи да гради и изгради богомољу тамо где је давно и постојала, ово Удружење мора прихватити као своју обавезу, речено је на седници Удружења за изградњу Храма светог Саве у Фочи.

Чланови Удружења изабрали су Комисију за спровођење јавног конкурса, на челу са инжењером Милошем Лазовићем, која ће у марту предложити будућег извођача радова. Договорено је да се о законитостима досадашњег поступка прикупљања документације за конкурс изјасни Републичка агенција за јавне набавке.

Говорећи о прикупљању новчаних прилога за изградњу богомоље у Фочи, која ће бити највећи православни храм у Босни и Херцеговини, чланови Удружења су похвалили све масовније укључивање институција, организација и појединаца из Фоче, али и других, суседних општина у ову племениту акцију. Општински синдикат у Фочи прикупио је више од 50 хиљада марака, које су дали запослени у фочанским предузећима. Секретаријат за вјере Владе Републике Српске издвојио је 20 хиљада, док је путем хуманитарног броја, отвореног у "Телекому Српске", прикупљено око девет хиљада марака. Одржано је и донаторско вече Гусларског друштва "Херцег Шћепан", који су новац од улазница даровали за изградњу цркве.

“У акцију изградње храма, чији су темељи освештани 14. октобра прошле године, укључиће се Срби из Канаде, залагањем Епископа канадског Георгија Ђокића”, истакао је председник Удружења за изградњу Светосавског храма Здравко Крсмановић.

“Удружење ће”, рекао је он, “формирати своје секције и пододборе у Београду, Бањој Луци, Источном Сарајеву, Крагујевцу, Новом Саду, а контактираће се и братски град Лариса, у Грчкој.”

Учесници састанка изразили су различита мишљења, када је реч о цени целог пројекта, чији је аутор архитекта др Предраг Ристић, из Београда. Сматра се да цена може бити знатно мања од предвиђених два милиона марака.

Укупна дужина Светосавског храма у Фочи, који ће по величини бити трећи православни храм на Балкану, биће 46,97 метара, ширина 30,22, а висина куполе 31,47 метара. Површина храма у основи приземља је 755 квадратних метара. Уколико не буде сметњи, чланови Удружења вјерују да би се Храм светог Саве у Фочи могао покрити до Покрова пресвете Богородице, 14. октобра ове године.

Д. ТОДОРОВИЋ

Извор: Глас Српски, приредила Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

БЕСЕДА ЕПИСКОПA ИГЊАТИЈA

Свечана Академија у част Светог Симеона Мироточивог
Београд, Коларчев Народни Универзитет, 26. 2. 2007.

Новији писац житија Св. Симеона Мироточивог, о. Јустин Поповић написао је следеће: '' Да би правилно и достојно оценио живот и рад Св. Симеона мироточивог, животописац Доментијан осветљује његову личност и дело еванђелском светлошћу. И заиста, тек у тој свепродорној светлости, која од врха до дна и у свима најпонорнијим дубинама осветљава људско биће, може се сагледати сва величина и значај богоносног оца нашег Симеона Мироточивог'' (Ј. Поповић, Житије Св. Симеона).

Каква је то еванђелска светлост којом животописац Доментијан оцењује личност и дело Св. Симеона Мироточивог?

У оцени људи и њиховог живота и рада користимо оне параметре за које ми мислимо да су истинити. Ако изузмемо разлике у схватању истине од цивилизације до цивилизације, јер свака цивилизација има своје виђење истине, чињеница је да већина људи истину поистовећују са нечим што је непроменљиво, што је непролазно, бесмртно.

Но шта је то што је непроменљиво и бесмртно у овом смртном свету?

Опште је прихваћено да су идеје добра, на којима је заснован и морални закон, као и већина друштвених закона, нешто што је непролазно, истинито. На основу њих се најчешће оцењују људи и њихова дела. Оцењивање личности на основу моралног понашања подразумева да је та оцена заснована на вечним идејама добра и зла. У тим вечним идејама које се налазе изван људи и историје и чине основ постојања је истина, док је све друго само декаденција те истине. Поука за савременике, из оваквог виђења истине, значи подражавање вечних идеја, понављање онога из прошлости. Међутим, конкретне личности виђене из ове перспективе само су феномени који пролазе. Иако остају у памћењу, они реално не постоје и неће више никад постојати. Једино што остаје то је оно што су чинили у сагласности са вечним идејама добра и зла.

У савременој цивилизацији људи обично оцењују друге људе и о њима говоре из перспективе сад и овде. Међутим, колико год ово изгледало истинито, та истина је пролазна. Јер свака садашњост неминовно и врло брзо постаје прошлост.Онтолошким речником речено, таква оцена је оцена заснована на смрти, говори о нечем што не постоји, или што врло брзо неће више постојати. У контексту ове перспективе, реалност постојања конкретних личности и догађаја не може бити друго, до нихилизам.

Личности и догађаји, ако их оцењујемо у контексту наведених перспектива, у ствари не постоје. Постоји само успомена на њих, и то најчешће у контексту идеја са којима су се саобразили, па и она до одређеног времена. Тачније, постоје само вечне идеје, како би рекао Платон, и ништа друго. Међутим, да ли су хришћански животописци, па и животописци живота Св. Симеона (Немање), гледали из ових перспектива на људе и догађаје које су описивали?

Очигледно је да нису. Прво, зато што у делима светитеља има толико много дела која се не слажу увек са моралним начелима, друштвеним и природним законима. То су убиства, непоштовање основних природних закона као што је брак, као и непоштовање друштвених закона. Друго, зато што животописци не гледају на личности светитеља као на нешто секундарно у односу на њихова дела. Доказ за то су поштовање светитеља као и њихових моштију. Ове године се навршава 800 година од преноса моштију Св. Симеона мироточивог. Којим су онда очима хришћани гледали на људе кад су их описивали као светитеље?

Хришћански животописци гледају на светитеље, као и на друге људе и догађаје, из перспективе будућности. Али не из песпективе будућности која се гради на основу прошлости, јер та будућност је неминовно враћање уназад, већ из перспективе будућег Царства Божијег. Из перспективе уласка Бога у историју и васкрсења из мртвих свих људи и вечног живота у заједници са Христом и међу собом. Зато хришћански животописци не описују људе какви су они сада, у садашњости, нити какви су били, већ какви ће бити у будућности, у Царству Божијем. Тачније, виде их онакве какви ће се поново јавити о васкрсењу мртвих са доласком Царства Божијег.

Зато сва житија светих, какво је и житије Св. Симеона мироточивог, описује живот светога који протиче у заједници са Христом, тј. у Царству Божијем и темељи се на Царству Божијем. То значи пре свега живот у заједници с Христом у Литургији, љубав према другим људима, праштање грехова другим, и томе слично. Зато што само у заједници са Христом, који се пројављује у Литургији кроз друге људе, можемо превазићи смрт.То је, дакле, виђење сваког човека и целокупне природе из перспективе да је он становник Царства Божијег, или ће то бити.

То је та еванђелска светлост којом је Доментијан осветлио личност Св. Симеона мироточивог и приказао га као светог, као човека Божијег, као становника будућег Царства Божијег.

Овде се намеће једно питање: да ли овакво виђење светитеља, из перспективе будућег Царства Божијег, не значи и негирање историчности? Одговор на ово питање је одречан. Јер, за разлику од опште прихваћеног мишљења да историја има свој узрок у прошлости, за хришћане је узрок историје у будућности. Тачније, стање у будућности, у Будућем Царству Божије је истина света, а не у прошлости, нити у садашњости. По речима Св. Максима Исповедника: Стари завет је сенка, Нови је икона, а истина је стање у будућем веку. Овај став изгледа на први поглед парадоксалан. Као да време иде натрашке од будућности ка прошлости. Међутим, тако хришћани гледају на историју.Св. Максим је изричит: будућност је истина а не прошлост. Узрок постојања света је у будућности, у његовој заједници са Богом у есхатолошком Христу. Уподобити се истини, значи живети сад и овде као што ћемо живети у будућности. Хришћани живећи и чинећи све с вером у будуће Царство Божије из тог последњег догађаја црпе своју историјску ипостас, истинско постојање. По речима апостола: ''вера је ипостас, основ свему чему се надамо''. Отуда је за хришћане најаутентичнији начин живота Литургија јер је она икона будућег Царства Божијег и оно што проистиче из ње. Литургија се темељи на Будућем Царству Божијем које ће доћи кроз васкрсење мртвих приликом другог и славног Христовог доласка и у коме ће владати заједништво са Христом и другим људима. И то је права историја, јер ако тога не буде неће бити ни историје. Историју неће имати нико и ништа чија је последња реалност смрт. А последња реалност свему ономе што се управља природним законима и јесте смрт. Јер, све пролази, и царства и државе и закони, по речима апостола: пролази обличје овога света. Зато истинска историја и јесте само будуће Царство Божије и оно што долази из будућег Царства Божијег и што га пројављује у историји. Тај и такав начин живота људи сад и овде у историји који пројављује будуће Царство може се у потпуности поистоветити само са Литургијском заједницом, са Црквом. Јер је Литургија и литургијски начин живота икона будућег Царства Божијег и зато по речима ап. Павла: све ће проћи, али она ће остати за вечност. Тачније, Литургија, Црква ће једина претрајати смрт и зато је она једина истина у правом смислу ове речи, и њоме треба да се мери живот, јер њен корен из кога она црпи живот јесте у будућем Царству. Управо због тога је Литургија била главни догађај у животу хришћана, као и у животу св. Симеона.

Итекако је, дакле, хришћанска вера реална, исторична. Јер, не само да је историја оно што људи слободно чине, односно стварају, а не разарање и уништавање, већ је права историја вечно постојање људи и природе. То ће, међутим, доћи са будућим Царством Божијим. Царство Божије и његов долазак даће истинско постојање људима и догађајима. Зато што је оно повезано са васкрсењем мртвих и победом над смрћу. Историјски догађаји сами по себи, без овог последњег догађаја васкрсења које значи Божије признање да вечно постоје, у ствари и не постоје.

За нас су данас животи светих који извиру из вере у будуће Царство које карактерише, везаност за Литургију, љубав према дугом човеку, праштање грехова људима, монашки живот, пре слабости људске, него ли врлински или реални историјски живот. Зашто је то тако? Зато што данас не вреднујемо живот из песпективе Царства Божијег, већ из перспективе прошлости, или из перспективе тренутних задовољстава, тј. темељимо свој живот на ономе што је прошло, што више не постоји, или на томе што неће вечно постојати?

Сва житија светих, па и житије Св. оца нашег Симеона, имају за главни проблем смрт и њено превазилажење. Без тог проблема у позадини, житија светих су апсолутно неразумљива. Као што је и постојање Цркве неразумљиво. Ако су разумљива то су више бајке него опис људске реалности у историји.

Само из перспективе сазнања о трагичности постојања човека, о смрти која прети да нас врати у ништавило, може се неко обрадовати и надати у васкрсење због Христовог васкрсења. Попут осуђеника на смрт. Може ли осуђеник на смрт, чекајући у затвору на извршење казне, да чује да је за њега стигло помиловање а да се не обрадује? Макар та вест и не била истинита. Савремени човек игнорише смрт и зато више не верује и не радује се васкрсењу. Томе су у многоме допринели и сами хришћани који су заборавили да је Црква откривење будућег Царства и као таква лек против смрти, и зато не опомињу ни друге људе на проблем смрти.

С друге стране, само сазнање да нас будућа заједница са Христом ослобађа смрти, а не природа и њена својства, може ставити Литургију у центар нашег живота. Јер је Литургија заједница човека и природе са Богом у Христу сад и овде и зато је она по речима апостола '' зарука'' предокус будућег Царства, тј. васкрсења из мртвих и вечнога живота.

Ово наравно не значи да хришћани не чине и друге ствари у животу као што је то Св. Симеон чинио: стварају државе, иду у ратове за слободу својих сународника, оснивају породице, брину се за сиромашне, за гладне, за болесне итд. Оно што не треба да чине то је да не обоготворавају овај начин живота и не чине га апсолутно важним. Св. Симеон је показао кад је напустио државни престо и брачну заједницу и отишао у манастир и посветио се Литургији, да је Литургија и литургијски начин живота апсолутно најважнији јер ће све друго проћи, да ће обличје овога света проћи, али да ће Литургија остати.

Ваше високопреосвештенство, ваша преосвештенства, даме и господо хришћанска,

Ако је тачна изрека да оно што говоримо о другим људима више говори о нама самима, него о њима , онда оно што обично чујемо у последња два века од наших богослова и учених људи из нашег народа о нашим навjећим светитељима, Св. Сави и Св. Симеону, а то је да суштина њиховог дела јесте пре свега националног и државничког карактера, и да је то био циљ њиховог живота, а не опредељење за Царство Божије, мало говори о њима, а много више о нама. (Тачније речено, она и не може бити садашњост, ако се не догоди, тј. ако не прође, ако се не збуде, ако не постане прошлост. Зато су житија светих не реално и објективно описивање садашњости, нити пак описивање живота заснованог на вечним идејама из прошлости, јер то значи говорити о људима и догађајима који реално више не постоје, или неће постојати, већ описивање будућег Царства Божијег).

Наравно то Царство Божије је васкрсење мртвих, вечни живот конкретних историјских личности, а не царство идеја.

Наше сећање на људе и догађаје не треба да буде само драмско, кроз разне академије, нити књижевно, пишући књиге о њима и на тај начин чувати успомену на њих, нити уметничко, градећи им споменике и портрете, већ пре свега Литургијско. Онако како су се вазда у прошлости хришћани сећали свих и свега- у Литургији. Литургијско сећање на људе и догађаје предпоставља веру савременика, тј. оних који се сећају у васкрсење и вечни живот. Та вера је данас ослабила код људи, ако се чак није и изгубила, и зато се људи више не сећају других и догађаја из историје Литургијски, односно из перспективе будућег Царства Божијег. Литургијско памћење светог Симеона Мироточивог значи истински живот, истинско постојање, колико Св. Симеона, толико и нас самих који га прослављамо. (Такав је случај са грехом. Господ каже да се неће сећати наших грехова и греси неће ни постојати. Јер, онога чега се Бог не сећа то и не постоји. Отуда покајање човека и долазак у заједницу с Богом значи брисање човекових грехова. Они практично као да нису постојали јер неће постојати, у апсолутном значењу ове речи. Зато житија светих и не говоре о гресима светих, јер описују живот у Царству Божијем, истински, дакле, а не лажни историјски живот).

Будући да Царство Божије још увек није дошло у пуноћи, већ је оно израз вере како животописца, тако и Св. Симеона, практично описи из живота светих и не могу бити историјски потврђени. Зато у житијама светих, па и у житију Св. Симеона, имамо толико ствари које се објективно не могу потврдити и зато су сумњиве за данашњег човека. На крају такав је случај и са Евађељем као првом хришћанском житију, које говори о првом истинитом светитељу, Господу нашем Исусу Христу и првим хришћанским животописцима, апостолима.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu