Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
3. април 2007. године

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ БЕСЕДИО НА ТЕМУ
ВЕЧНА МЛАДОСТ КРШТЕЊА

У Саборном храму у Требињу, поводом православног празника Цвети, служено је свечано јутрење и Света Архијерејска Литургија. У оквиру обележавања Цветне недеље, Преосвећни Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије беседиo je на тему Вјечна младост крштења у Епархијском дому у Требињу.

Празник Лазарева субота или Врбица, у Требињу је обележен свечаном литијом, која је прошла главним градским улицама.

Потом је испред Саборног храма обављено благосиљање врбице, а деца драмске секције, која делује при овом храму, извела пригодан програм.

РЕЧ ОНИМА КОЈИ СЕ СПРЕМАЈУ ЗА СВЕТО КРШТЕЊЕ

Тема коју смо назначили за ову беседу је уопштена, и она подразумева велику ширину и дубину. Али ја ћу покушати да укратко кажем о нечему што мислим да је јако важно за све нас, а то је да је основна тајна хришћанства – Свето крштење.

На почетку би требало да кажемо свима вама, а ви да кажете и другима, мада већина вас то и зна – да је милост увек иста, без обзира да ли се човек крштава као дете, или као одрастао човек, и да је увек повољно време за крштење. Дакле, крштење је увек плодоносно, оно је увек догађај који отвара врата пута који води у Царство Божије.

За светоотачки период и за крштавање у вријеме Светих Отаца је било карактеристично то да је крштење вршено у Ускршњој ноћи, а то је било јако важно. Јер све што је радила Црква било је, како каже Св. Јован Златоусти, по промишљању и промислу Свесвете Тројице. Дакле у тој Ускршњој ноћи људи су се крштавали, а зашто? Зато што је та ноћ – ноћ побједе нашег Цара, ноћ побједе нашег Господа Исуса Христа, и то над ким? Над ђаволом. Господ је добио рат. Побједио је грех, ђавола и смрт – три најопакија противника, три највећа непријатеља Бога, човека и света у коме живимо. Људи су позвани и призвани да учествују у тој побједи, да учествују у слави Божијој. Људи су позвани да одговоре на ту побједу, и крштење се управо тако и сматрало. Сматра се одговором на неизмјерну љубав Божију. Као што каже један Свети Отац наших дана – да кад год се роди нови човјек на Земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека, а кад год се крсти нови човјек на Земљи, човјек исповиједа своју вјеру у Бога. Али овај удио, ово саучествовање у побједи Христовој над гријехом, ђаволом и смрћу подразумијева знање и оно што је највише и најважније – веру, а вера је темељ. Она је основа за све.

Свети Јован Златоусти, по коме и преко кога сам се припремао да вам кажем нешто о крштењу, ту припрему назива школом – гимнасион или палестра, подразумијевајући под тим буквално вријеме и мјесто у којима се припремамо за ту скору борбу, такмичење, битку. Јер кад се крстимо, како он каже, улазимо на стадион, и тад више немамо услова за припрему. Ту смо већ на стадиону, и тад су већ свака наша грешка и слабост видљиве, и публика или нам се диви или нам се смије, или аплаудира или звижди. Ово је битно и за ове дане и ово вријеме у којем живимо, јер оно умногоме подсјећа на она времена из првих вијекова хришћанства. А хришћанство увек има ту снагу пролећа, да се увек изнова и поново буди, да увек изнова пројављује цветова различитих боја, мириса и надахнутих Божанском љепотом и добротом.

Оно што наш живот чини тешким су лоше навике, а за те лоше навике Свети су говорили да се не могу отклонити без борбе, без аскезе, без вјежбе, што сама ријеч гимнасион значи. Врлина се усваја вјежбањем и зато је потребно увјежбавати врлину, а она, како каже Свети Јован, рађа жар – жар који је потребан да бисмо могли примити огањ који силази силом и дејством Духа Светог. Зато је катихуменат – то припремање за Свето крштење, био строг и тежак. Имали су бројне наставе, честа и дуготрајна читања молитви, библијских текстова.

За припрему и врхунац припреме били су везани тзв. егзорцизми, који су се вршили сваки дан. Опет по ријечима Св. Јована Златоустог, ови егзорцизми садржавали су у себи страшне ријечи, од којих се диже коса на глави. Јер не догађа се мало чудо, мала ствар – човјек се ослобађа од ропства ђавола, гријеха и смрти. Зато је тај догађај кад се врши егзорцизам сличан ономе кад човјек или војник бива заробљен, па га они који су га заробили оставе нагог и босог и да стоји на кољенима, да клечи, јер је то знак ропства. А главни знак ропства за нас хришћане је бити некрштен, остати у рукама онога који је непријатељ од почетка, ђавола. Зато је јако важно да у овим првим тренуцима, у тој припреми, борби, људи схвате каква се важна тајна ту догађа. Човјек престаје да буде биће бестидности и постаје биће у које се усељава страх Божији. А страх Божији, још од пророка и од псалмопјевца учимо то, почетак је мудрости. Немати страха Божијег значи бити бестидан, бити бестидан значи бити луд, бити луд значи бити несрећан и бити роб тог лудила.

Зато је и била тако страшна ријеч тог егзорцизма, у којој се каже да се ми одричемо сатане, сваког служења њему, све гордости његове, сваке пратње његове и сваке сарадње са њим. Зашто је важно одрећи се сатане по имену? Зато што Христос неће под исти кров са њим, неће у исту душу у којој је сатана. Одрицање претпоставља и подразумијева оно што ће се догодити касније кад се одрекнемо, кад кажемо: Одричем се тебе, сатано, и сваког служења теби и све гордости твоје. Доћи ће тренутак онда када ћемо рећи: Сједињујем се са Христом. То ће бити час побједе. То ће бити први корак на путу нашег спасења, то ће бити корак изласка из ада. Али, сатана је прогонитељ, противник, напасник, онај који стално мучи човјека и жели да га мучи. Има и друго име, које чешће користимо – ђаво, од диаволос, а то значи клеветник. Свако који говори зло, оцрњује и клевеће, он је слуга ђаволов. Али главно име за њега је непријатељ. Он никад и никоме није пријатељ. Ни ђаволи једни другима нису пријатељи. Ово можете да повежете и са људима који живе око нас, и видјећете да људи који су спремни на клеветање, на оговарање, лагање, непријатељство, немају пријатеља.

Дакле, у крштењу се одричемо сваког служења ђаволу. Зато што служење подразумијева поштовање, а не можемо имати страха Божијег или страхопоштовања према Ономе према коме га треба имати, ако имамо и зрно страхопоштовања према ономе према коме га не треба имати, тј. ђаволу. И ово је Света Црква имала у виду. Ово одрицање се догађало на Велики Петак, и то у девети час. То је био онај час када је један од разбојника рекао: Господе, опрости нам, а Господ му рекао: Још данас бићеш са мном у рају. И то је за нас важно да знамо. Одрицање треба да буде потврђено и делом, па се ми и видљиво окренемо на запад, пљунемо на гријех, на ђавола, на смрт. Окренемо се потом са запада на исток и кажемо: Сједињујем се са Христом!

Као што рекосмо, одрицање претходи сједињењу. Нема сједињења са Христом без одрицања од сатане. Ово сједињење значи сврстати се на страну Христа, ући у његову војску, склопити савез. А Христос, као и увијек, загрли човјека и каже му: Уђи у радост Господа свога. Као што то бива и у свакој јеванђељској причи, као нпр. у оној о блудном сину. Син се враћа оцу и каже: Оче, прими ме као најмањег свог слугу, и отац га загрли и прима га без много испитивања. Тако да знамо да за Њега не представља проблем то шта смо радили, како смо гријешили. Јер Он оног ко хоће да се сједини са Њим, загрли и, не гледајући на мноштво ријечи, уводи га у Царство Божије. Од овог тренутка све у животу човјека постаје другачије. Сав његов поглед, усмерење, живот бива окренут према сунцу правде, према истоку, Христу и он више није сам. Он више није слуга, заробљеник, роб. Он постаје хришћанин, добија племенито име, поријекло и постаје племић у најдубљем смислу те ријечи, и прима неизрециве дарове.

Крштење је плодоносно. Шта прима хришћанин кад се крсти? Умјесто срамоте и осрамоћености гријехом, он бива оправдан, умјесто ропства бива слободан. Али не само слободан, него и свети, и не само свети, него и праведан. Али не само свети и праведан, него син, и не само син, него и наследник. И не само наследник, него и сунаследник, и не само сунаследник, него уд, орган тијела Христовог. И не само то, не само уд и орган, него храм, и не само храм, него и најсветлије оруђе Духа Божијег. Дакле, прима посвећење, оправдање, усиновљење, насљедство, братство и постаје Христоносац и Духоносац. Одјећа у коју се облачи постаје неуништива. Њему потом прилазе сви који су у Цркви и цјеливају га цјеливом љубави, и он улази у заједницу верних. Постаје неофитос или неофотистос, што значи нов и просвијетљен. Увијек нов, или боље рећи увијек млад и пун свјетлости.

Та младост и та свјетлост никад не нестаје, никад не одлази, једино је помрачује и баца се на њу блатом грех. Ова младост не подлијеже ни старењу, ни болести и ништа није способно да је освоји. Крсна младост не малаксава током времена. Она живи и све око себе оживљава. Крсна младост је велики дар, велики плод узајамне љубави Бога и човјека. Она је плод овог одговора човековог на неизмерну, неизрециву љубав Божију. Она је дар способности да можеш живети заједно са другима, да можеш волети другога, да можеш да трпити другога, да можеш видети другога очима светлости, радости, љубави. Она је милокрвна и све трпи, све подноси, али је у исто време та младост и крсна. А тај оклоп крштења којим смо се крстили и у који смо се обукли, страшан је за демоне, за ђавола, за смрт, за грех. Онај који се крстио у Христа и у Христа се обукао, тај је побиједио. Тај је учесник велике и славне побједе Христове. Зато није било неважно што су се катихумени крштавали у ону ноћ када је наш Цар победио грех, ђавола и смрт, у ону ноћ која је у своме освиту постала вечни и непролазни дан славе; славе Божије у којој можемо да учествујемо, да у њој живимо радујући се непрестано и не стрепећи од непријатеља и смрти, него обучени у светлост крштења, у Христа, запечаћени мирисом Царства Божијега Духом Светим, са страхом и љубављу се причешћујемо Животворним Тајнама и тако живимо у радости Господа свога Бога Оца Сведржитеља. Тако постајемо једно и заједно са Богом нашим Свесветом Тројицом и живимо вечно и никад не умиремо. То је циљ и смисао и пут којим идемо крстећи се у име Оца и Сина и Светога Духа.

ПАТРИЈАРХ РУСКИ АЛЕКСИЈЕ II - У СЛУЧАЈУ НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА СРПСКЕ СВЕТИЊЕ БИ БИЛЕ УНИШТЕНЕ

Његова светост пaтриjaрх мoскoвски и цијeлe Русиje Aлeксиjе Други упoзoриo je дa би, у случajу дaвaњa нeзaвиснoсти Кoсoву и Мeтoхиjи, билe уништeнe прaвoслaвнe свeтињe и пoдржao је став звaничнe Русиje у вези са пoлитиком прeмa jужнoj српскoj пoкрajини.

"Нe вeруjeм дa би Aлбaнци нa прaви нaчин штитили српску мaњину и сaчувaли свeтињe на Космету", рeкao je руски пaтриjaрх у разговору сa нoвинaримa прeд Васкрс, наглашавајући дa знa пoзициjу рускoг рукoвoдствa o Кoсoву и дa je oнa "врлo jaснa, чврстa и нeпрoмјeњивa".

Патријарх Aлeксиjе Други оцијенио је дa "кoсoвски Aлбaнци жeлe присajeдињeњe Aлбaниjи", а дa се у томе вoде "идejом ствaрaњa вeликe Aлбaниje".

"Зa Србe je Кoсoвo свeтa зeмљa, зaливeнa крвљу српскoг нaрoдa. Нa њoj je изгрaђeн велики број свeтињa - мaнaстирa, цркaвa, кoje су сe уз прeћутну сaглaснoст мeђунaрoдних снaгa рушилe и рушe", истaкao je патријарх Алексије Други.

Пoдсјeтивши дa je свojeврeмeнo уништaвaње стaтуa Будe у Aвгaнистaну окарактерисао као вaрвaрски чин, поглавар Руске православне цркве нагласио је дa данас никo ништa нe гoвoри o рушeњу свeтињa нa Кoсoву, кoje су "вијeкoвимa билe нa кoсoвскoj зeмљи, под заштитом УНЕСКО-а".

Руски пaтриjaрх je joш jeднoм изрaзиo сoлидaрнoст сa српским нaрoдoм и пoручиo дa будe "чврст у oдбрaни свojих пoзициja".

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничкотузланске

ПРЕДСТАВНИЦИ СЕВЕРНО-АТЛАНТСКОГ САВЕТА ПОСЕТИЛИ МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Представници Северно-атлантског савета у пратњи заменика команданта КФОР-а ген. Бернардинија и локалних италијнских и шпанских команданата КФОР-а посетили су јуче поподне манастир Високи Дечани и задржали се у разговору са Епископом Теодосијем и протосинђелом Савом Јањићем.

После обиласка цркве и упознавања са историјом манастира Дечани, Владика Теодосије је госте упознао са великом забринутошћу Српске Правослевне Цркве и њеног верни народа за своју безбедност и будућност на Косову и Метохији. "Најновији напад на манастир Високи Дечани показао је да на терену још делују паравојне снаге екстремиста које су претходно још три пута гранатама напале овај манастир. Само од 1999. године на Косову и Метоји је уништено 150 православних светиња, а око 200.000 Срба је још у избеглиштву јер не осећа слободу и безбедност да се врати у своје домове.

Владика Теодосије је нагласио да је присуство НАТО снага на овом простору од посебног значаја не само у овом критичном моменту одлучивања о будућем статусу Покрајине већ и дугорочно јер је међународно војно присуство један од најјачих гаранција да се насиљем не могу решавати политичка питања", рекао је Владика.

Протосинђел Сава Јањић је посебно истакао да широм Покрајине, а посебно на подручју њеног западног дела (Метохија) делују паравојне јединице из бивше тзв. ОВК које поседују велике количине оружја и које представљају огромну опасност и за Србе и за све оне Албанце који будућност не виде у насиљу. О. Сава је указао да се починиоци овог напада коначно морају бити пронађени и екстремистичка инфраструктура расформирана. У противном, рекао је он, не можемо говорити ни о каквој стабилности или демократској будућности Косова, а поготово не о неком стабилном решењу статуса под претњом насиља као што је било оно из марта 2004. године. Он је поменуо посебно да у данашњој албанској штампи локални екстремисти и даље прете што је озбиљан изазов за ауторитет НАТО снага и Мисије УН на овом простору.

Владика Теодосије је посебно апеловао да се појача безбедност повратника и омогући повратак свих оних који желе да се врате у своје домове. У протеклом периоду било је доста напада на повратнике и да би се људи осећали сигурно потребно је да косовске власти много више учине да би Срби осећали да за њих овде има места. Без основних стандарда слободног живота и под сталним притиском и претњама насиљем против нашег народа и цркава међународна заједница тешко може праведно да реши питање статуса Косова и Метохије, нагласио је Преосвечени Владика.

Извор: www.kosovo.net

ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР НАТО САВЕЗА ПОЗВАО ТЕЛЕФОНОМ МАНАСТИР ДЕЧАНЕ

Генерални секретар НАТО Савеза г. Јап де Хуп Схефер позвао је јутрос телефоном манастир Високи Дечани. С благословом Владике Теодосија са генералним секретаром разговарао је протосинђел Сава Јањић коме је г. Схефер пренео уверавања да ће НАТО савез учинити све како би се заштитили православни верски објекти на Косову и да ће поводом напада у Дечанима бити предузета веома професионална истрага. Г. Схефер ће у току дана посетити српске енклаве на југу Косова, како је рекао у телефонском разговору. О. Сава се у име Епископа Теодосија и братства манастира захвалио генералном секретару на позиву и изразио став да је потребно да НАТО у овом осетљивом тренутку појача своје присуство на терену посебно око српских светиња и насеља како би се спречили слични напади. Овде је реч о нападу највероватније припадника неке од локалних паравојних екстремних јединица чије постојање НАТО Савез не сме да толерише и који морају бити приведени закону, рекао је о. Сава. Насиље се у будућности може спречити само ако се спроведе детаљна истрага и спречи даље деловање екстремних група које овде годинама слободно делују и које су до сада четири пута оружано напале манастир Дечане.

Владика Теодосије је јуче примио и главног комесара УНМИК полиције Ричарда Монка који је манастир посетио заједно са генералом КПС Сереметом Ахметијем и регионалним командантом косовске полиције. Разговарано је о недавном нападу на манастир и о потреби да се спроведе професионална истрага. Како је речено у истрази је укључена специјална међународна антитерористичка јединица која заједно са КПС, УНМИК полицијом и КФОР-ом ради на расветљавању овог случаја. Разговарано је о начинима како да се још више побољша безбедност не само овог манастира већ безбедност свих на Косову и Метохији.

Извор: www.kosovo.net

ВОЈНИ ВЕТЕРАН ТЗВ. ОВК ОПТУЖУЈЕ ЗА ЕКСПЛОЗИЈУ
МОНАХЕ МАНАСТИРА ДЕЧАНИ

У данашњем издању косовских дневника Епока и ре и Бота сот, који су и од раније познати по преношењу текстова најрадикалнијих кругова на Косову, појавило се отворено писмо шефа организације тзв. ратних ветерана ОВК Абдила Мушкољаја, који је још раније претио манастиру Високи Дечани и КФОР-у. Будући да је реч о човеку који своју мржњу према манастиру Дечани и свему што је српско ни најмање не скрива и који је један од главних организатора мартовских нереда на подручју општине Дечани, када је запаљено неколико возила УНМИК-а и гранатиран манастир, није ни чудо да се он опет огласио после најновијег напада на манастир Дечани.

У свом писму објављеном у косовским медијима Мусхкољај између осталог тврди да "иза најновијег напада на манастир Високи Дечани и експлозија у Митровици не стоје Албанци јер то није у њиховом интересу". Он тврди да је манастир Дечани "културно наслеђе Албанаца који овде живе хиљадама година" и "да је манастир саграђен на земљи која је власништво Хакије Кучија из Дечана". Мушколај објашњава да је подручје заштићене зоне манастира "најбогатије археолошко налазиште културе Пагана-Илира и Илира до Средњег века када је српски елемент почео да покрива и уништава ове трагове наше вековима дуге традиције". Мушкољај каже да "су се Албанци управо због тога жртвовали вековима да сачувају овај споменик од штете и уништења и да Сава Јањић нема због чега да се боји јер он зна ко је одговоран за експлозије у манастиру Дечани и који се циљеви желе постићи овом експлозијом".

У свом писму он даље тврди да су Албанци "навикли на експлозије, убијања и нападе на повратничка села непосредно пред међународне конференције на којима се треба расправљати о питању Косова" и додаје да су сада срећни "што Срби овај пут нису жртвовали никога већ су само детонирали експлозивну направу за коју се још не зна ни шта је била, ни где се налазила и какве су њене последице".

У писму пуном острашћене мржње Мушкољај напада и Иљбера Хису, члана косовског преговарачког тима и функционера партије ОРА зато што "није застао у Дечанима и питао шта се стварно догодило, већ је отишао право у манастир да разговара са Јањићем и подржи став Саве Јањића да је реч о акту који су починили албански терористи. Какава срамота", каже Мушкољај у свом писму. Он додаје да "ово није једини случај у коме су Албанци оптужени за нападе на српске цркве и гробља, а да се касније утврди да су то учинили или Срби или Албанци који су плаћени од Срба да учине таква дела".

Говорећи о Српској Православној Цркви Мушкољај истиче да је "Српска црква једна од три стуба српске државе и да је она инспирисала радикалне и националистичке кругове да чине насиље и геноцид широм бивше Југославије". "Такође је тако било и са свештеницима Дечанског манастира", каже Мушкољај, "који су напустили пут Божји и придружили се паравојним, војним и полицијским операцијама у Дечанима уместо да штите становништво, као што су Албанци чинили када је год било потребно заштитити припаднике српске и црногорске мањине".

После свега што је Мушкољај изрекао у свом писму нормалном читаоцу, здравог расуђивања сасвим је јасно о чему је реч па је сваки додатни коментар би био сувишан. Нажалост, проблем је што се вође оваквих најрадикалнијих паравојних група које спроводе терор на Косову и Метохији већ годинама толерису. Што се тиче најновијег напада на манастир сваком грађанину Дечана јасно ко једино може да стоји иза оваквих оружаних напада и ко стално гомила илегално оружје. Да ли ће истрага коначно бити спроведена пре свега зависи од политичке спремности и међународних кругова, али и партије ААК која управља овим простором тј. да ли ће они и даље толерисати деловање оваквих група и појединаца који предствљају опасност за будућност свих на Косову или ће коначно одлучити да именују оне који у 21. веку гранатама гађају хришћанске светиње ради остварења својих болесних политичких циљева.

Изјаве које је дао Абдил Мушкољај и са којима су данас упознати представници Северно-атлантског савета, генерали КФОР-а као и Комесар УНМИК полиције Ричард Монк само још једном потврђују чињеницу да НАТО присуство на Косову мора да буде дугорочно и да даље толерисање насиља и екстремизма представља велику опасност за све грађане Покрајине. А што се тиче имиџа Косова, ово писмо и количина мржње са којом је написано представљају највећу могућу штету коју у овом тренутку екстремни Албанци могу да направе питању решавања статуса Косова и самим себи.

Извор: www.kosovo.net

ПРОСЛАВА ВРБИЦЕ У НОВОМ САДУ

У навечерје празника Цвети, у порти Саборног храма у Новом Саду, извршено је освећење врбових гранчица и тиме започето обележавање празника Цвети. После освећења врбе, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј је повео верни народ Новог Сада у свечану Литију улицама центра града.

Прошавши Змај-Јовину улицу, улицу Модене и Дунавску улицу, учесници Литије су се вратили у Саборни храм где је служено празнично бденије.

Сутрадан, на сам дан Празника, Епископ бачки г. Иринеј је служио свету архијерејску Литургију и овом приликом рукоположио часног ђакона Милорада Мировића, парохијског ђакона у Сомбору, у свештени чин презвитера.

Извор: Епархија бачка

ЦВЕТИ У ШИБЕНИКУ

На празник Цвети (01. априла 2007.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику. После Свете Литургије Епископ је благословио маслинове гранчице у спомен уласка Господњег у Јерусалим. У својој беседи окупљеном народу Епископ Фотије је истакао да је празник Цвети велики празник који нас уводи у недељу страдања Христовог али нас и припрема за Његово Славно Васкрсење.

Извор: Епархија далматинска

ПРОСЛАВА ЦВЕТИ У САН ДИЈЕГУ

У недељу, 1. априла 2007. у парохији Светога Георгија у Сан Дијегу, служена је Света Архијерејска Литургија којој је началствовао Епископ Западноамерички Максим.

У храму препуном благочестивих православних хришћана (Срба, Американаца, Бугара, Мексиканаца, Руса...) саслуживали су свештеници: Велимир Петаковић, Божидар Драшковић, и јеромонаси Дамаскин и Јован.

Данашњи велики празник свете Цркве долази на завршетку свете Четрдесетнице, иначе релативно дугог периода од четрдесет дана Часног и Великога Поста. Одмах после Четрдесетнице долази овај празник, а претходи недељи пре Васкрсења Христовог, недељи која је у целини посвећена прослављању Његових страдања за живот света и зато се зове Страсна недеља, Недеља страдањa.

Празничном Беседом верницима се обратио јеромонах Дамаскин, сабрат Манастира Платина, који је провео неколико дана у Епархији, помажући око припреме књиге Епископа Атанасија на енглеском, Christ - the Alpha and Omega.

Сагледан у историјско-есхатолошкој перспективи, празник Цвети се показује као духовна граница или духовни спој између Часнога и Великога Поста и Страсне седмице. Тај празник je назван у нашем народу Цвети због цвећа и зеленила које се данас држи у руци и вероватно довођења у везу и обнове природе са духовном радошћу коју овај празник доноси.

Он нас подсећа на страдања Христова и призива да и ми будемо учесници својом вером, својом жртвом и љубављу у тим страдањима којима се свет спасава а у исто време дубоко је повезан са радошћу Васкрсења.

Храм Светог Георгија у Сан Дијегу спада у најлепше храмове Српске цркве у Америци и Канади како по својој спољашњој архитектури тако и са својим раскошним мозаиком у унутрашњости храма. Нарочиту помоћ црквено школској општини и парохији светог Великомученика Георгија у Сан Дијегу пружиле су чланице Кола српских сестара, као и црквени хор који је основан још 1952. године. Храм и парохију светог Георгија опслуживали су: Велимир Петаковић, Милорад Доброта и Божидар Драшковић.

НА ЦВЕТИ - АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ГОМИРЈУ

На Цвети – велики хришћански празник установљен као сећање на дан када је Господ Исус Христос последњи пут пред своје страдање свечано ушао у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења светог Јована Крститеља у манастиру Гомирју. Епископу је салуживао игуман Михаило – духовник манстира. Светој Литургији присуствовао је већи број верника из Гомирја и околине који традиционално на Цвети долазе у храм на богослужење, како би врбове гранчице, које се по нашем древном обичају освећују на овај празник, понели својим домовима и ставили их поред славске иконе. После заамвоне молитве Епископ Герасим извршио је освећење врбових гранчица, а након тога организована је свечана литијска поворка око храма. На челу литије налазили су се малишани који су са побожношћу носили крст, рипиде и иконе светитеља, док су остали верници носили освећене врбове гранчице.

Извор: Епархија горњокарловачка

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu