Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
4. април 2007. године

САБОРНО КРШТЕЊЕ У ТРЕБИЊУ

Захумско-херцеговачка епархија већ петнаест година негује древну ранохришћанску праксу саборног крштавања верника на Велику Суботу. Ова пракса ће на општу радост бити настављена и ове године У Саборној Цркви у Требињу посвећењем у тајну Цркве нових 60 верника на Светој Литургији. Они су се припремали за Свето Просветлење током целе Велике Четрдесетнице како би кроз троједину тајну крштења, миропомазања и причешћа, постали истински удови Тела Христовог и обновљени дочекали радост Васкрсења Господњег.

Његово Преосвештенство Епископ Григорије изговорио је тим поводом на Цвети беседу о крштењу коју преносимо уз целини:

РЕЧ ОНИМА КОЈИ СЕ СПРЕМАЈУ ЗА СВЕТО КРШТЕЊЕ

Тема коју смо назначили за ову беседу је уопштена, и она подразумева велику ширину и дубину. Али ја ћу покушати да укратко кажем о нечему што мислим да је јако важно за све нас, а то је да је основна тајна хришћанства – Свето крштење.

На почетку би требало да кажемо свима вама, а ви да кажете и другима, мада већина вас то и зна – да је милост увек иста, без обзира да ли се човек крштава као дете, или као одрастао човек, и да је увек повољно време за крштење. Дакле, крштење је увек плодоносно, оно је увек догађај који отвара врата пута који води у Царство Божије.

За светоотачки период и за крштавање у вријеме Светих Отаца је било карактеристично то да је крштење вршено у Ускршњој ноћи, а то је било јако важно. Јер све што је радила Црква било је, како каже Св. Јован Златоусти, по промишљању и промислу Свесвете Тројице. Дакле у тој Ускршњој ноћи људи су се крштавали, а зашто? Зато што је та ноћ – ноћ побједе нашег Цара, ноћ побједе нашег Господа Исуса Христа, и то над ким? Над ђаволом. Господ је добио рат. Побједио је грех, ђавола и смрт – три најопакија противника, три највећа непријатеља Бога, човека и света у коме живимо. Људи су позвани и призвани да учествују у тој побједи, да учествују у слави Божијој. Људи су позвани да одговоре на ту побједу, и крштење се управо тако и сматрало. Сматра се одговором на неизмјерну љубав Божију. Као што каже један Свети Отац наших дана – да кад год се роди нови човјек на Земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека, а кад год се крсти нови човјек на Земљи, човјек исповиједа своју вјеру у Бога. Али овај удио, ово саучествовање у побједи Христовој над гријехом, ђаволом и смрћу подразумијева знање и оно што је највише и најважније – веру, а вера је темељ. Она је основа за све.

Свети Јован Златоусти, по коме и преко кога сам се припремао да вам кажем нешто о крштењу, ту припрему назива школом – гимнасион или палестра, подразумијевајући под тим буквално вријеме и мјесто у којима се припремамо за ту скору борбу, такмичење, битку. Јер кад се крстимо, како он каже, улазимо на стадион, и тад више немамо услова за припрему. Ту смо већ на стадиону, и тад су већ свака наша грешка и слабост видљиве, и публика или нам се диви или нам се смије, или аплаудира или звижди. Ово је битно и за ове дане и ово вријеме у којем живимо, јер оно умногоме подсјећа на она времена из првих вијекова хришћанства. А хришћанство увек има ту снагу пролећа, да се увек изнова и поново буди, да увек изнова пројављује цветова различитих боја, мириса и надахнутих Божанском љепотом и добротом.

Оно што наш живот чини тешким су лоше навике, а за те лоше навике Свети су говорили да се не могу отклонити без борбе, без аскезе, без вјежбе, што сама ријеч гимнасион значи. Врлина се усваја вјежбањем и зато је потребно увјежбавати врлину, а она, како каже Свети Јован, рађа жар – жар који је потребан да бисмо могли примити огањ који силази силом и дејством Духа Светог. Зато је катихуменат – то припремање за Свето крштење, био строг и тежак. Имали су бројне наставе, честа и дуготрајна читања молитви, библијских текстова.

За припрему и врхунац припреме били су везани тзв. егзорцизми, који су се вршили сваки дан. Опет по ријечима Св. Јована Златоустог, ови егзорцизми садржавали су у себи страшне ријечи, од којих се диже коса на глави. Јер не догађа се мало чудо, мала ствар – човјек се ослобађа од ропства ђавола, гријеха и смрти. Зато је тај догађај кад се врши егзорцизам сличан ономе кад човјек или војник бива заробљен, па га они који су га заробили оставе нагог и босог и да стоји на кољенима, да клечи, јер је то знак ропства. А главни знак ропства за нас хришћане је бити некрштен, остати у рукама онога који је непријатељ од почетка, ђавола. Зато је јако важно да у овим првим тренуцима, у тој припреми, борби, људи схвате каква се важна тајна ту догађа. Човјек престаје да буде биће бестидности и постаје биће у које се усељава страх Божији. А страх Божији, још од пророка и од псалмопјевца учимо то, почетак је мудрости. Немати страха Божијег значи бити бестидан, бити бестидан значи бити луд, бити луд значи бити несрећан и бити роб тог лудила.

Зато је и била тако страшна ријеч тог егзорцизма, у којој се каже да се ми одричемо сатане, сваког служења њему, све гордости његове, сваке пратње његове и сваке сарадње са њим. Зашто је важно одрећи се сатане по имену? Зато што Христос неће под исти кров са њим, неће у исту душу у којој је сатана. Одрицање претпоставља и подразумијева оно што ће се догодити касније кад се одрекнемо, кад кажемо: Одричем се тебе, сатано, и сваког служења теби и све гордости твоје. Доћи ће тренутак онда када ћемо рећи: Сједињујем се са Христом. То ће бити час побједе. То ће бити први корак на путу нашег спасења, то ће бити корак изласка из ада. Али, сатана је прогонитељ, противник, напасник, онај који стално мучи човјека и жели да га мучи. Има и друго име, које чешће користимо – ђаво, од диаволос, а то значи клеветник. Свако који говори зло, оцрњује и клевеће, он је слуга ђаволов. Али главно име за њега је непријатељ. Он никад и никоме није пријатељ. Ни ђаволи једни другима нису пријатељи. Ово можете да повежете и са људима који живе око нас, и видјећете да људи који су спремни на клеветање, на оговарање, лагање, непријатељство, немају пријатеља.

Дакле, у крштењу се одричемо сваког служења ђаволу. Зато што служење подразумијева поштовање, а не можемо имати страха Божијег или страхопоштовања према Ономе према коме га треба имати, ако имамо и зрно страхопоштовања према ономе према коме га не треба имати, тј. ђаволу. И ово је Света Црква имала у виду. Ово одрицање се догађало на Велики Петак, и то у девети час. То је био онај час када је један од разбојника рекао: Господе, опрости нам, а Господ му рекао: Још данас бићеш са мном у рају. И то је за нас важно да знамо. Одрицање треба да буде потврђено и делом, па се ми и видљиво окренемо на запад, пљунемо на гријех, на ђавола, на смрт. Окренемо се потом са запада на исток и кажемо: Сједињујем се са Христом!

Као што рекосмо, одрицање претходи сједињењу. Нема сједињења са Христом без одрицања од сатане. Ово сједињење значи сврстати се на страну Христа, ући у његову војску, склопити савез. А Христос, као и увијек, загрли човјека и каже му: Уђи у радост Господа свога. Као што то бива и у свакој јеванђељској причи, као нпр. у оној о блудном сину. Син се враћа оцу и каже: Оче, прими ме као најмањег свог слугу, и отац га загрли и прима га без много испитивања. Тако да знамо да за Њега не представља проблем то шта смо радили, како смо гријешили. Јер Он оног ко хоће да се сједини са Њим, загрли и, не гледајући на мноштво ријечи, уводи га у Царство Божије. Од овог тренутка све у животу човјека постаје другачије. Сав његов поглед, усмерење, живот бива окренут према сунцу правде, према истоку, Христу и он више није сам. Он више није слуга, заробљеник, роб. Он постаје хришћанин, добија племенито име, поријекло и постаје племић у најдубљем смислу те ријечи, и прима неизрециве дарове.

Крштење је плодоносно. Шта прима хришћанин кад се крсти? Умјесто срамоте и осрамоћености гријехом, он бива оправдан, умјесто ропства бива слободан. Али не само слободан, него и свети, и не само свети, него и праведан. Али не само свети и праведан, него син, и не само син, него и наследник. И не само наследник, него и сунаследник, и не само сунаследник, него уд, орган тијела Христовог. И не само то, не само уд и орган, него храм, и не само храм, него и најсветлије оруђе Духа Божијег. Дакле, прима посвећење, оправдање, усиновљење, насљедство, братство и постаје Христоносац и Духоносац. Одјећа у коју се облачи постаје неуништива. Њему потом прилазе сви који су у Цркви и цјеливају га цјеливом љубави, и он улази у заједницу верних. Постаје неофитос или неофотистос, што значи нов и просвијетљен. Увијек нов, или боље рећи увијек млад и пун свјетлости.

Та младост и та свјетлост никад не нестаје, никад не одлази, једино је помрачује и баца се на њу блатом грех. Ова младост не подлијеже ни старењу, ни болести и ништа није способно да је освоји. Крсна младост не малаксава током времена. Она живи и све око себе оживљава. Крсна младост је велики дар, велики плод узајамне љубави Бога и човјека. Она је плод овог одговора човековог на неизмерну, неизрециву љубав Божију. Она је дар способности да можеш живети заједно са другима, да можеш волети другога, да можеш да трпити другога, да можеш видети другога очима светлости, радости, љубави. Она је милокрвна и све трпи, све подноси, али је у исто време та младост и крсна. А тај оклоп крштења којим смо се крстили и у који смо се обукли, страшан је за демоне, за ђавола, за смрт, за грех. Онај који се крстио у Христа и у Христа се обукао, тај је побиједио. Тај је учесник велике и славне побједе Христове. Зато није било неважно што су се катихумени крштавали у ону ноћ када је наш Цар победио грех, ђавола и смрт, у ону ноћ која је у своме освиту постала вечни и непролазни дан славе; славе Божије у којој можемо да учествујемо, да у њој живимо радујући се непрестано и не стрепећи од непријатеља и смрти, него обучени у светлост крштења, у Христа, запечаћени мирисом Царства Божијега Духом Светим, са страхом и љубављу се причешћујемо Животворним Тајнама и тако живимо у радости Господа свога Бога Оца Сведржитеља. Тако постајемо једно и заједно са Богом нашим Свесветом Тројицом и живимо вечно и никад не умиремо. То је циљ и смисао и пут којим идемо крстећи се у име Оца и Сина и Светога Духа.

МИНИСТАР АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ
ПОСЕТИО МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Министар за науку и заштиту животне средине Републике Србије др Александар Поповић јуче је са својим сарадницима посетио манастир Високи Дечани и разговарао са игуманом манастира Епископом Теодосијем.

После обиласка цркве министар Поповић се посебно интересовао за живот монаха у постојећим околностима у којима се манастир налази, нарочито после недавног ракетног напада.

Владика Теодосије је министра Поповића упознао са тешкоћама са којима се Срби на Косову и Метохији суочавају, објаснивши да им је потребна не само материјална помоћ него пре свега уверење да представници владе из Београда брину о њима.

Министар Поповић, задивљен лепотом цркве и духовним миром који се осећа у манастиру, дао је је сваку подршку монашком братству и охрабрио монахе да истрају у овом тешком времену кроз које пролазе Црква, њене светиње и верни народ.

У поподневним часовима манастир је посетила делегација америчког Конгреса и Сената који су се такође упознали са проблемима са којима се манастир суочава и обишли место на које је недавно пала против-тенковска граната. Амерички представници су подржали напоре монаха да очувају ову светињу обећавши да ће им пружити у томе свесрдну помоћ.

Извор: www.kosovo.net

ИЗЛОЖБА ИКОНА И ФРЕСАКА
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО У МАНАКОВОЈ КУЋИ

У Васкрсни понедељак, 9. априла 2007. године у 18 часова свечано ће бити отворена изложба икона и фресака у Манаковој кући у Београду. Ово је већ традиционална изложба на којој се својим живописима представљају студенти Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, у класи мр Тодора Митровића и Горана Јанићијевића.

На овај начин, Академија фрескама и иконама сведочи Васкрслог Господа Исуса Христа који нам је свима Спас.

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

У Петроварадину, седишту архијерејског намесништва подунавског у Епархији сремској, у понедељак, 2. априла, служена је Света тајна Јелеосвећења.

Већ шеснаест година подручно свештенство овог намесништва, предвођени архијерејским намесником протојерејем-ставрофором др Божом Совиљ, окупља се на тај дан и узноси молитве Богу за исцељење болесника.

И ове године било је величанствено! У препуном храму св. Апостола Павла у Петроварадину свештеници су помазивали народ освећеним уљем, молећи се да Господ отклони од својих верних сваку болест и сваку муку.

У поздравној беседи протојереј Драган Видаковић поручио је да у овој страсној седмици покушамо да у својим ближњима гледамо само оно добро. Све због Христа који иде на добровољно страдање.

Архијерејски намесник протојереј-ставрофор др Божа Совиљ, захвалио је свим свештенослужитељима који су дошли да са народом узнесу молитве страдалном Христу.

ИЗЛОЖБЕ НОВОВИЗАНТИЈСКИХ ИКОНА
СА ПРОСТОРА БАЛКАНА У КЕМБРИЏУ

Од 1. до 22. априла 2007. година у Мајклхаус центру (Michaelhouse Centre) и од 1. априла до 20. маја 2007. године у Грејт Сенр Мери Јуниврсити Черч (Great St Mary University Church) у Кембриџу (Cambridge CB2 3PQ) организоване су изложбе наивне, савремене и традиционално-нововизантијске иконе, под називом Од славе до славе (From Glory To Glory), чији су живописци са простора Балкана.

На изложбама је предстваљено 70 икона, живописаних од стране 20 иконописаца из Србије, Грчке, Бугарске, Црне Горе и Румуније. Иста поставка је већ приказана јавности у Лондону, Исланду, Норвешкој и Финској.

Више обавештења и каталог можете наћи на Интернет страници www.balkan-icons.com

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu