Информативна служба
Српске Православне Цркве
28. април 2007. године

• БЕРЛИН: МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
  (27-28. април 2007)
• О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ У СРБИЈИ ДАНАС
  проф. др Богољуб Шијаковић
• ЕВРОПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ВРЕДНОСТИ
  Елизабета Китановић
• ODNOS CRKVE I DRŽAVE U SRBIJI
  Msgr. Stanislav Hočevar
•  „EKUMENSKA SURADNJA U SRBIJI“
  Mons. dr. Andrija Kopilović

• STAAT UND KIRCHE IN DEUTSCHLAND
  Christoph Thiele
• DIAKONIE OSTERREICH
• RELIGIONSFREIHEIT UND RELIGIONSGESETZGEBUNG IN EUROPA UND SERBIEN
  Prof. Dr. H. Ohme
• STAAT UND KIRCHE IN SERBIEN UND MONTENEGRO
  Pressestelle der EKD
  Christof Vetter

БЕРЛИН: МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О
ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ (27-28. април 2007)

Немачка престоница је ових дана угостила 75 представника Православне Цркве, Бискупске конференције и евангелистичких цркава са простора Србије и Немачке, на заједничкој Осмој међународној конференцији са темом «Однос Цркве и државе».

Учесници овог скупа из Србије имали су прилику да, пре његовог почетка, обиђу знаменитости овог историјског града, кога је буквално пресецала политичка граница Истока и Запада, и који, приметно је, због тога још увек вида ране прошлости. Међутим, он је као такав можда и најбоље место за сусрет и разумевање различитих вера, култура и цивилизација. Сама Немачка пружа, при том, можда идеалан пример савршеног уставног и законодавног решења односа Цркве и државе прожетог обостраним уважавањем и међусобним прожимањем које гарантује пуно остваривање људских и верских слобода.

Том приликом је, такође у оквиру упознавања са градом и организацијом Цркве у Немачкој, уприличен и састанак са правном службом у центру Бискупске конференције у Берлину, где је до детаља изложена и објашњена ова симбиоза Цркве и државе у Немачкој уз могућност размене мишљења и дискусију о темама које су нарочито интересантне за прилике у свим новоформираним државама на чијим просторима дела наша помесна православна Црква.

Ово информисање је послужило као добра припрема и увод за посету Бундестагу, тј. Скупштини, Републике Немачке истога дана, где је уприличен сусрет са Петером Вајсом, чланом немачког Парламента, који је упознат са детаљима демократских процеса у Србији, али и о нерешеном статусу Цркве у Црној Гори и безакоњу које настаје и испољава се према Цркви као плод државне индоленције, опасностима које она носи, као и ускраћивању и неиспуњавању основних људских и верских права њеним грађанима, уз болну констатацију да разговори о веронауци, реституцији и закону о Цркви суштински не само да нису почели, него се, шта више, свесно ометају и одуговлаче.

Не треба ни напомињати да је питање стања на Косову и Метохији једна од доминантних тема и интересовања у свим досадашњим сусретима.

Сам рад скупа отпочео је данас 27. априла поздравним словом Његовог преосвештенства Епископа Константина који је у свом обраћању истакао: «Пређени пут у новонасталим односима Цркве и државе, после демократских промена у Србији 2000. године, сматрам позитивним. Увођење веронауке у редовни школски систем, повратак Богословског факултета у састав Београдског Универзитета, одакле је декретом прогнан 1952. године, могућност вршења верских обреда у болницама и касарнама, су тековине новонасталих промена... Као надлежни епархијски архијереј за чланове Српске православне цркве, којих је око 500.000 у СР Немачкој,... сматрам да би овдашња искуства у односима Цркве и државе у многоме била корисна у новонасталим односима Цркве и државе у Србији.»

проф. др Богољуб Шијаковић
Православни богословски факултет
Београд

О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ У СРБИЈИ ДАНАС

Историјски и структурални однос државе и Цркве – питање је колико традиционално толико и модерно, тема је колико прошлости толико и будућности, и то нарочито у Европи. То је такође и један заиста комплексан проблем: однос државе и Цркве има многе аспекте – историјске, културне, правне, политичке, идеолошке.

1.

О односу државе и Цркве разговарамо у доба секуларизма, који настоји да искључи религиозну интерпретацију стварности у свим важнијим областима живота и у институцијама модерног друштва. Секуларне су и држава, и привреда, и наука, и техника, и уметност, и просвета. Нарочито је то тако у временима безобзирног поништавања светости. Недавно напуштени двадесети век, као ниједан претходни, век је организованог и научно-технолошки усавршеног масовног уништавања људи, свеопштег унижавања људског достојанства и отимања слободе. Заиста, живимо у свету насиља у ком се радикално потире разлика између добра и зла. Граница између нормалног и абнормалног не само да је померена него је на многим местима избрисана. Духовна ситуација нашег доба је поражавајућа. Морални скептицизам, нихилизам и општи релативизам – то су стања не само наше теорије него и наше егзистенције. Савремено друштво је окренуло леђа светости, а савремени човек као да је одустао од истине. (Истина је постала ствар дневног менија водећих медија.) Човечанство губи оријентире и тачке ослонца. А за њима посебну потребу имамо управо ми чију животну средину карактерише пустош, духовна и материјална, коју је за собом оставио комунизам.

Често ћемо чути, а то је и пракса модерних друштава, да држава и Црква треба да буду одвојене. Притом се обично не каже шта то садржински значи. Одмах да кажем: одвојеност државе и Цркве је заправо одвојеност њихових компетенција, наиме аутономних надлежности; а одвојеност компетенција није препрека него треба да буде управо подстицај за кооперацију. Држава и Црква су упућене на међусобну сарадњу просто због тога што постоје заједнички јавни интереси државе и Цркве, због тога што су држављани и верници једни те исти људи и што имају слободе и права које је држава дужна да јемчи а међу којима верској слободи и праву припада узвишено место.
Смисао и сврха Цркве је спасење. А од тога како једна држава схвата и практикује сврху свог постојања зависи сарадња Цркве са државом. Ово због тога што ауторитет државе има границе, пошто је држава уједно и једна структура моћи. Прави смисао државе је да брине за мир и правду, јер држава треба да буде подручје моралног и правног ума а не демонстрација моћи, јер је посао мудре политике да моћ обузда правом. У оној мери у којој се у држави остварује правда отворена је могућност истинске кооперације државе и Цркве. Улога државе је да штити права држављана, па да штити и верска права.

Међутим, тамо где је држава обоготворена и митологизована, где наступа као структура самовољне и самодовољне моћи, неминовно настаје (макар латентни) сукоб између државе и Цркве, и то не због тога што то Црква жели. Одбијање да се прихвати обоготворење државе, одбијање да се држава идолопоклонички поштује и слави – то је у суштини противљење тоталитарној држави и залагање за слободу. Ми који имамо искуство комунистичког тоталитаризма знамо да тамо где на место Бога хоће да се постави (партијска) Држава – тамо се пориче Бог, тамо онда и слобода губи своје утемељење и смисао. Отуда тоталитарна државна моћ настоји да Цркву или маргинализује или инструментализује. Тада управо држава не допушта црквену аутономију. Тако је након Другог светског рата и током вишедеценијске владавине комунизма било у Југославији, па дакле и у Србији.

2.

За садашњи однос Цркве и државе у Србији превасходно је релевантан нови Закон о црквама и верским заједницама из априла 2006. У вези са овим Законом, којим је у области вероисповедања дефинитивно суспендовано комунистичко законодавство, ваља истаћи неколико важних општих момената:

(1) Закон о црквама и верским заједницама је израз потребе да се однос државе и Цркве у Србији свестрано правно реглементира. Ова потреба појачана је након пораза комунистичког модела владавине, унутар којег је власт имала често нескривен непријатељски однос према Цркви и вери, карактерисан с једне стране репресијом а с друге настојањем да се Црква маргинализује и да се њоме манипулише. Насупрот томе законодавац је настојао да успостави правни континуитет са предкомунистичком законодавном праксом у Србији. У новом социјалном пољу цивилизован однос према Цркви и верским заједницама има за циљ друштвену стабилност као вредност веома пожељну за демократско друштво.

(2) Закон о црквама и верским заједницама исказује намеру да се у правном уређењу односа државе и Цркве поштују три фундаментална начела: верска слобода, неутралност државе и принцип једнакости верских заједница. Дакако да и у Србији ова начела имају свој реални контекст који треба уважавати, а који се и у међународно-правном контексту уважава.

(3) Између четири правна модела односа државе и Цркве: одвојеност државе и Цркве, систем државне Цркве, систем признатих цркава, систем кооперативне одвојености – законодавац се определио за овај последњи, наиме за кооперативни однос државе и Цркве, идући тако у сусрет савременим трендовима у европском законодавству у области државно-црквеног права. Могло би се рећи да је законодавац на модеран начин рехабилитовао древну византијску правну праксу симфоније између Цркве и државе, која није била пасивни однос већ динамичка могућност благотворног учешћа Цркве у конкретним животним проблемима народа. Овако схваћена симфонија изражава дуализам света у ком Црква и држава делују.

(4) Комплексност правног односа државе и Цркве огледа се у мноштву конкретних питања која државно-црквено право треба да садржајно обухвати и нормира. Закон о црквама и верским заједницама настоји да исцрпно и беневолентно нормира разна конкретна права у области вероисповедања: социјална права и радноправни статус верских службеника, право на организовану духову помоћ у војсци, затворима, болницама и другим државним установама, приговор савести; помоћ у извршењу правоснажних одлука надлежних црквених органа од стране државе, признавања црквених матичних докумената пред државним органима, проглашење верских празника за државне и право припадника свих вероисповести на коришћење слободних радних дана у време њихових верских празника, положај верских школа и факултета у образовном систему; статус, права и обавезе верских добротворних организација; реституција национализоване имовине цркава и верских заједница (што је потом реглементирано посебним законом, чија примена је у току), медијска права цркава и верских заједница и њихова издавачка делатност, заштита културног и верског наслеђа, заштита духовника и њиховог права да одбију сведочење о чињеницама које су сазнали при вршењу верског обреда или њихово право на учествовање у политичком животу (па чак и на заузимање политичких ставова приликом богослужења); најзад, а томе је посвећена посебна пажња, право на верску наставу (веронауку) у државним школама. На тај начин јасно је показано да верска слобода, као сама срж слободе, мора бити конкретна и као таква зајемчена, а не апстрактна и као таква само прокламована.

(5) Гледано у ширем правном контексту, Закон о црквама и верским заједницама представља снажан подстицај да се и у Србији област државно-црквеног права дисциплинарно успостави у правној науци и пракси. У томе би немачко државноцрквеноправно (staatskirchenrechtliche) искуство могло да буде од велике помоћи: гледајући из Србије – не видим бољи узор.

3.

Однос Цркве и државе у Србији данас има и један глобални и епохални друштвено-политички контекст. За Цркву, за нас хришћане, најважније право које држава треба да штити јесте слобода и јединственост личности, непорецива вредност личности и људског достојанства, – због Божијег лика у нама. Слобода се наравно не састоји у разарању норми, поготово не оних на којима почива читава наша хришћанска култура, па макар се то правдало наводним проширењем индивидуалних слобода и права. Слобода није форма и случајност: слобода постоји да би се потврђивало добро, а њен оријентир је истина. Данас, када демократија треба да постане универзално добро, изузетно је важно да и ми православни у Србији, и уопште ми хришћани, одбранимо идеале личног и заједничког живота. У том смислу Црква данас има значајну улогу у одбрани идеала демократије, да се демократија не би свела на процедуре и форме технологије владања и манипулације. Црква чува границе смисла благодарећи којима свако право и свака слобода може да има свој смисао. Тако и слобода мишљења и делања, која нас дакле чини људским бићима, мора бити сапета немогућношћу да буде употребљена за поништење части и достојанства другог, јер слободу треба да остварујемо управо као љубав према другом; не постоји слобода или право да се кривотвори истина или да се газе људска права и људски живот, како се то на бруталан начин свакодневно догађа на Косову и Метохији; не постоји та већина и та влада која може имати право на насиље.

Цркви је својствен универзализам, и то је такође чини позваном да заступа универзалне ставове и идеале, насупрот партикуларистичким интересима који дезинтегришу заједницу. Природно је да је и Српска Православна Црква наклоњена европским интеграцијама, не само због начелне интегративне и екуменске природе хришћанства, него тим пре што се тако интегрише и простор њене црквене јурисдикције. Овај интегративни потенцијал нарочито је важан за југоисточну Европу.

4.

И најзад, пар речи о европским интеграцијама. Ако о Европи не говоримо само у економском и политичком смислу (а то је онда Европа индустријалаца и банкара, као и Европа политичке и војне моћи), него и у смислу духовног појма и скупа идеала, онда такву Европу може интегрисати само хришћанство, јер је оно прожимајућа душа Европе и тачка ослонца европског духа. Дакле не хришћанство као бирократска институција која је потребна Европи као структури моћи; политичка моћ увек хоће да се служи Црквом а не да служи Цркви. И нама у Србији потребно је истинско обједињавање Европе ослоњено на признање чињенице да је европска цивилизација у битном смислу хришћанска. Вредности на којима се темељи Европа превасходно су хришћанске, а за хришћане је извор тих вредности Бог. Отуда треба да се заложимо да Европа призна особени идентитет Цркве и да га правно изрази у европском уставу. Треба да тражимо услове да као хришћани сведочимо о духовном јединству европске културе и њеним хришћанским коренима. Овакво обједињавање Европе нарочито је важно за словенски свет, јер се Западна Европа није могла похвалити спремношћу да поред slavia catholica прихвати и slavia orthodoxa. Исток и Запад Европе имају шта да кажу један другоме. И да помогну један другоме. То је епохални задатак, у ком хришћани треба да имају првенство, а који се не може остварити без нас православних. Само заједно можемо повратити изгубљену равнотежу европске хришћанске културе. Можда од тога зависи да ли ћемо Логосом љубави потиснути бездушну рационалност насиља.

Само нас истина чини слободнима. А наша Истина, наш Пут и Живот је Христос. И то је оно што као хришћани треба да бранимо и у личном и у политичком животу, и у Србији и у Немачкој.

Елизабета Китановић
Министарство вера
Берлин 26-27. 04. 2007. године

ЕВРОПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ВРЕДНОСТИ

Историја Европе потврђује да постоје заједнички корени вредности које је прихватио цео континент кроз хришћанску мисију. Многе политичке институције сматрају да хришћанство није једина вредност европског континента и да модел "хришћанске Европе" није прикладан, зато што цркве нису увек следиле поруку Јеванђеља кроз историју. Оне сматрају да су у различитим приликама цркве допринеле разбијању тензија, неразумевања, чак и конфликата, као и да нису увек поштовале мањине и религијску слободу. Оне такође сматрају да се ова слика и данас може видети у екуменским покретима. Све напред изнето за њих су знакови да су цркве несавршене институције у својим земаљским организационим димензијама.

Упркос оваквом мишљењу неких политичких институција, вредности за које се цркве залажу у својој мисији, су сложеније од људских слабости, које не могу бити одвојене од њих. Историја је такође доказала да порука Јеванђеља превазилази људске слабости неразумевања и грешке.

Основна улога хришћанских цркава је разматрање друштвених, политичких, научних и културних вредности, са аспекта њихове пастирске димензије и њихових етичких доприноса.

Хришћанске цркве нису само део европске историје, него су такође витални и интегрални део функционисања социјалних инфраструктура. Упркос чињеници да међу црквама не постоји еклисиолошко јединство, глас хришћанских цркава треба да се узме у разматрање. Различитост религијских традиција у Европи треба да се разуме као богатство које треба искористити у креирању заједничке европске структуре, јер је  усвајање етичких и духовних димензија основа за овакав успешан пројекат. Не сме се заборавити да је црква увела елемент плурализма. Основна и незаменљива улога цркава у овом процесу је упућивање свих на специфичне етичке норме. Посебно, цркве су одиграле специфичну улогу у земљама које су биле под комунистичким режимом. Не сме се заборавити значајан допринос цркава у процесу реформи које су биле праћене колапсима идеолошких разлика између Истока и Запада. Ови доприноси су дали легитимитет црквама да буду активни део садашњице развоја Европе који је директни наставак политичког процеса који је кренуо својим током почетком деведесетих у земљама Централне и Источне Европе.

Искуство цркава које произилази из борбе за слободу и борбе против тоталитарног управљања даје кредибилитет да буду ефективне учеснице у процесу европског уједињења.

Упркос њеним несавршеним организацијама и методама које рефлектују различите еклисиолошке, националне и културне разлике унутар Европе, цркве имају допринос у лакшем доношењу резолуција у разним конфликтима, сламању баријера, тражењу међусобног разумевања. Оне су ово доказале и на локалним и на регионалним нивоима. Промовисање културе и мира у многим  приликама виђено је као завршни и ултимативни добитак Европске уније и као оригинална интеграција која постоји од оснивања Европске уније.

Цркве имају важну улогу у друштву јер свакодневно испуњавају њихов пастирски задатак. Рад са младима, незапосленима, немоћнима, болеснима, мигрантима, црквама дају социјалну димензију. Оне наравно нису једине које се баве овим проблемима, али су значајније од других институција јер у себи носе поруку наде, мира и љубави. Заједничка Европа не може бити изграђена без њих.

Садашњост Европе нам говори да она има шансу да значајно допринесе миру, слободи и квалитетнијем животу. Ова шанса неће увек постојати. Одговорност није у пропуштању шансе и зато су цркве отворена шанса за Европу.

Однос према јудаизму

Исус Христос из Назарета кога хришћани исповедају, био је рођен као Јеврејин и живео је унутар јеврејске заједнице. Псалми и пророчке речи су нас окарактерисали као хришћане. Ово објашњава да су корени хришћанства јудаистички. Европска култура је изгубила много смањењем броја Јевреја од 19. века. Нажалост, антисемитизам је био доста раширен по Европи и још увек се појављује с времена на време. Европа чији је Србија део је свестна чињенице да број јеврејских заједница поново знатно расте у европским земљама и да хришћани имају шансу да живе заједно са Јеврејима и да открију и разумеју њихово заједничко културно наслеђе.

Однос према исламу

Ислам је данас најснажнија нехришћанска религија на нашем континенту по броју својих припадника. Историјски утицај ислама на европску културу је велики, посебно у југоисточној Европи. Нажалост, заборављено је да су хришћани, Јевреји и Муслимани навикли да живе као добри суседи. Историја је показала да су и хришћани и Муслимани доста повредили једни друге. Са обе стране постоје болна искуства која су дубоко ушла у сећања народа. На свакој страни се осећа неповерење. Хришћани су страдали од Арапа, Татара и Турака, а муслимани у крсташким ратовима и у колонијализму. Многи хришћани који живе са муслиманима, мисле да је са њима немогуће живети са поштовањем људских права. Фундаменталистичке групе са њиховим тероризмом изгледа да потврђују овај окрутан суд. Међутим, циљ ове конференције није да дa завршно мишљење по овом тешком, историјском питању, које мора кад тад да се превазиђе хришћанско-муслиманским дијалогом.

Европа треба да укаже на неопходност овог дијалога који је у многим местима већ почео.

Мишљење о будућности Европе је подстакнуто визијом заједничке европске куће. Визија заједничке куће нас подсећа да сви народи и државе у Европи деле заједничке основе у својој историји, култури и етичким вредностима. Такође нас подсећа да Европа не сме да буде идентификована само са делом Европе. У заједничкој кући постоје заједничке одговорности. Неприхватљиво је да неки њени делови пропадају, док други сијају у раскоши. У заједничкој кући живот је вођен духом сарадње, а не сукоба.

Иако постоје редовни мултилатерални  односи међу хришћанима Православних Цркава са Римокатоличком црквом и Протестантским Црквама у Европи посебан значај припада КЕК-у, ЕКД-у,COMECE-у и другим верским организацијама које организују преко разних иницијатива сусрете где су позвани и хришћани како би заједно учвршћивали европски идентитет.

Министарство вера се залаже са хришћанску Европу и показује спремност на дијалог са Муслимана и Јеврејима како би сви у њој живели слободно сведочили своју веру. Допринос дијалога је и у томе јер се изграђују бољи билатералби односи међу црквама.

Примери у Србији

Прва карактеристика религијске структуре модерне Србије јесте изузетна социјална експанзија цркава и верских заједница. Помало можда изненађујуће за једну земљу у којој је атеизам деценијама био нека врста државне религије, попис становништва 2002. године показао је да 95% грађана осећа припадност некој од цркава и верских заједница. Као атеисти изјаснили су се само 0,53% становника, а око 4,5% се није изјаснило или није јасно исказало своју религијску опредељеност.

Друга наглашена карактеристика религијске структуре Србије јесте чињеница да грађани исказивањем своје верске опредељености идентификују не само своју духовну и културну оријентацију него често и свој етнички идентитет. Тако, на пример, словачка националан мањина своју евангеличку цркву назива својим именом – Словачка евангеличка црква а.в. Мађарска национална мањина већом делом припада Римокатоличкој цркви, а мањим калвинистичкој Хришћанској реформатској цркви, и у обе види доказе   о својим националним особеностима и грађанским слободама. Русини и Украјинци у Војводини доживљавају Гркокатоличку цркву као ослонац својим етичким посебностима. Буњевачка национална мањина тражи да у крилу Римокатоличке цркве буде препозната као и уважена њена етничка особеност, односно да се преко црквеног јединства Буњевци не асимилују у хрватску нацију. Хрватска национална мањина је најјача и најбоље организована националан заједница унутар Римокатоличке цркве у Србији. Румунска и бугарска национална мањина повремено исказују тежње да осим језичке и културне аутономије обезбеде и аутономију својих националних и православних цркава у Србији и да изиђу из јурисдикције Српске православне цркве, додуше овакве, са црквеног становишта потпуно произвољне тежње, не заступају верници него неки политички функционери тих националних мањина. Руска национална мањина своју црквену аутономију остварује преко Подворија Московске патријаршије у Београду, по принципу реципрочног деловања Подворија  Српске патријаршије у Москви. Албанска национална мањина већим делом припада албанској вероисповести, мањим Римокатоличкој и православној цркви, а у последње вереме део Албанаца прилази  новим протестантским црквама. Врло специфичну конфесионалну диференцијацију срећемо и у ромској етничкој групи, с тим што су они углавном подељени између исламске и православне вероисповести,а мањим делом припадају католицима и, углавном око Лесковца, у најновије време новим еванђеоским и духовним црквама. Срби огромном већином припадају православној вероисповести   и Српској православној цркви, али једеним малим делом и новим црквама и вероисповедним заједницама: баптистима, адвентистима, Јеховиним сведоцима и другим новим и еванђоским црквама.

Ипак, и поред очигледних процеса конфесионалне диференцијације унутар једне нације или етничке групе, већина балканских нација и етничких група једну од цркава осећају и прихватају као своју националну цркву, односно доживљавају је као важан чинилац и ослонац националне самобитности.

ODNOS CRKVE I DRŽAVE U SRBIJI

Msgr. Stanislav Hočevar, nadbiskup beogradski

UVOD

Želim dati svoj skromni doprinos ovoj temi. Svakako je ova tema dobro izabrana, te zahvaljujem inicijatorima i organizatorima koji su nas okupili da se uzajamno obogaćujemo izmjenom iskustava i novim spoznajama. Smatram vrlo važnim da se ovdje, u središtu Zapadne Evrope, više čuje i zna o našim tjeskobama, radu, ali i uspjesima. O našem naporu da ostanemo u dijalogu, konstruktivnom i plodnom, ali na razini evanđelja i svoga vjerskoga poslanja. Da dadnemo doprinos društvu u kome živimo iz onoga ugla iz kojega može svoj doprinos dati samo vjera čiji smo službenici. Teško je o ovoj temi govoriti kratko jer tema nije ni laka, a još je teže govoriti kratko.

Pokušat ću. Dolazim iz područja, kako je poznato, koje je još uvijek u nekom smislu „krizno“ područje Evrope. Sociološki su problemi složeni, a veliki dio stanovništva živi na rubu egzistencije. To je mjesto susretišta triju civilizacija i triju velikih tradicija: pravoslavne, katoličke i islamske. U zemlji čije Biskupske  Konferencije sam predsjednik su višenacionalne zajednice i višekonfesionalne. Katolička Crkva je u dijaspori sa svega oko 5% cjelokupnog stanovništva sadašnje teritorije Srbije. Govoriti o odnosu Crkve i Države u Srbiji je s jedne strane jednostavno, ali vrlo teško, jer su ti odnosi prošli i prolaze kroz vrlo različite amplitude od nepriznavanja do neriješenih problema.

I. – NOVOST NA SVJETSKOJ RAZINI U ODNOSU CRKVE I DRŽAVE

Kraj minuloga stoljeća i početak novoga vidljiva je prekretnica od golema značenja u društvenom i političkom životu. Ono što se dugo pripremalo, sada silovito izbija na javu.

Općenito se običava isticati da je nastupio kraj tzv. 'moderne', tj. velikih političkih blokova i veli­kih političkih koncepata novoga doba (a fortiori i tradicionalnoga predmodernog društva, gdje ono još postoji). Bolno je to postalo jasno tragičnim slo­mom fašizma i nacionalsocijalizma u drugom svjetskom ratu, a godina 1989. (rušenje 'Berlin­skog zida') postala je simbolična za kraj komuni­stičke utopije. Preostao je demokratski model dru­štvenog uređenja, ali on se u dosadašnjem nacional­no-republikanskom obliku nalazi u krizi, a spojen s ideologijom tržišnog gospodarstva postaje proble­matičan. Daleko od toga da bi on, kao politički su­stav, bio »kraj povijesti«, kako se to znalo zaključi­vati na temelju Fukuyamine knjige, jer valja prizna­ti da se ne vidi kakvo bi drugo društveno uređenje moglo zamijeniti demokratsko kao bolje rješenje. Valja dodati da ga se danas i s crkvene strane prepo­ruča kao model društvenog uređenja u skladu s kršćanskim gledanjem na čovjeka i društvo.

Porastao je broj država na svjetskoj sceni, ali nji­hova moć slabi. Dosadašnji pojam 'suverenosti' država više ne funkcionira, a Maritain i mnogi drugi s pravom ističu kako je taj novovjeki politički pojam u svojoj biti neprimjeren humanističkom i kršćan­skom poimanju društva. Danas sve više ulogu koor­dinacije i odlučivanja preuzimaju jednim dijelom nadnacionalne političke zajednice (Ujedinjeni naro­di, Europska unija, Vijeće Europe itd.), a s druge strane multinacionalna gospodarska društva i, pose­bice, globalni gospodarski i financijski sustavi (Me­đunarodni monetarni fond, Svjetska banka, Svjetska trgovinska organizacija, burze i banke). Utjecaj me­đunarodnog gospodarstva tako je velik da uvjetuje političke odluke brojnih zemalja, bile one i među većima.

To je sada stvarnost u Evropi i na svjetskoj sceni. Crkva se u toj situaciji mora postaviti jasno prema načelu supsidijarnosti.

Supsidijarnost je prema katoličkom društvenom nauku opća norma naravnog prava koja utemeljuje svako uređenje ljudskog društva. Prema tom načelu: kao što nije dopušteno oduzeti pojedincima ono što oni mogu obavljati s vlastitim poticajima i sredstvima da bi se povjerilo društvu, tako je protiv pravednosti da se prepusti većem društvu ono što mogu činiti manje skupine svojim silama i sredstvima. Društvo pak mora pomoći manjim skupinama i pojedincu, a ne zamijeniti ili apsorbirati.1 Iz ovoga načela bih na konkretnim prilikama iznio nekoliko činjenica.

II. SURADNJA

Crkva je kao zajednica vjernika kod nas, kao i u svim suvremenim zemljama svijeta, odvojena od Države. Odnos Crkve i Države se sada može označiti pozitivnom uzlaznom linijom i to linijom suradnje. Crkva je nedovoljno, ali ipak prisutna u društvu i od strane države se tretira kao sugovornik, a ne kao tuđinac. Ta mogućnost sugovorništva daje mogućnost i suradnje kada se radi o općem dobru ili još češće kada se radi o «glasu» u obranu ljudskih prava i kršćanskih načela. Ovdje moram istaći da i katolička Crkva, zajedno sa ostalim historijskim Crkvama i Vjerskim zajednicama, čini znatne korake i napore na te dvije razine. Osobito je vrijedno pažnje da na tim razinama brige za opće dobro, obranu ljudskih prava i promociju vrednota sve više se približavaju u suranji sve kršćanske Crkve, a vrlo je intenzivna suradnja sa većinskom Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Mnoge inicijative koje su nikle u katoličkoj Crkvi su naišle na razumijevanje ostalih kršćanskih zajednica i zajednički nastupi prema društvu urodili su plodovima dijaloga i pozitivnih pomaka.  Kao što je činjenica da smo i mi kao katolici otvoreni suradnici inicijativama koje niču u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Vlada ima posebno Ministarstvo vjera. Zadatak toga Ministarstva je posrednički. Mora se priznati da su dva novija mandata toga Ministarstva ocijenjena kao vrlo pozitivna. Najveći doprinos te suradnje je uvođenje konfesionalnog vjeronauka u državne osnovne i srednje škole. To je povjereno mješovitoj Komisiji koja je konstituirana od predstavnika Crkava i Vjerskih zajednica, Ministarstva vjera i Ministarstva prosvjete i sporta. Ta Komisija je postala svojevrsni posrednik  dijaloga između Crkve i Države. Katolička Crkva u toj Komisiji uživa visoki ugled. Toj suradnji je doprinio i novi Zakon o Crkvama i vjerskim zajednicama iz 2006. godine. Unatoč toga što je donesen Zakon o povratu i restituciji oduzete crkvene imovine, još nažalost postoje mnoga tumačenja i nedostaju podzakonski akti da se i sa ostalim Zakonima tako uskladi da taj Zakon može biti primjenjiv. Nekoliko pokušaja trajno ima, ali više u cilju promidžbe izborne kampanje negoli stvarnih i temeljitih koraka ka ostvarenju te, za Crkvu tako važne stavke u odnosu Crkve i države. Još naše društvo opterećuju mnoge predrasude i Crkva je, za sada, skoro isključena sa javnih državnih medija. Postoji nekakva suradnja, ali je ona više volonterska negoli dogovorena, a pogotovo pravna. Dakle, Crkva ima samo svoj tisak i male prostore na nekim medijima koje sama priprema, a većim dijelom i sama financira. U mnogim jačim vjerskim sredinama postoji dobra volja prisutnosti vjerskih emisija na lokalnim radio i televizijskim postajama. No, to nije zakonski regulirano, nego samo na temelju «dobre volje».

Nastojali smo kod donošenja spomenutog Zakona o Crkvama i Vjerskim zajednicama biti subjekt, a ne predmet toga Zakona. Unatoč postojećeg Zakona, neizvjesno je kako će se stvari razvijati.

III. MEĐUVJERSKA SURADNJA

U pluralističkom društvu religijske zajednice će naći dosta područja o kojima se može voditi dijalog: od zajedničke pomoći i akcija u rješavanju socijalnih problema društva, do pitanja ekološke naravi, droge, mira, obnavljanja porušenih i devastiranih vjerskih objekata. Na tim područjima treba razlikovati suradnju među kršćanskim Crkvama i suradnju sa ostalim vjerskim zajednicama. Već sam spomenuo vrlo plodnu suradnju sa većinskom Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Najviša razina te suradnje su susreti Svetoga Sinoda sa Biskupskom Konferencijom. Želja nam je da Komisija Svetoga Sinoda i Biskupske Konferencije ima češće i redovite susrete, kao i postojeća Teološka komisija čiji je zadatak pripremati rad Komisije na razini Biskupske Konferencije. Vrlo su česti zajednički susreti na razini slavlja, ali i u prilikama donošenja važnih odluka za opće dobro.

Dijalog sa ostalim vjerskim Zajednicama je dobar. Kad je društvena zajednica religijski i konfesionalno pluralna, kad je čine ljudi različitih religijskih pogleda, dijalog može ponuditi put k harmoniji. Dijalog može biti samo duhovno bogaćenje za one koji u njemu sudjeluju. U dijalogu postoji povjerenje. A povjerenje je, opet, nužno da bi se došlo do pomirenja. Takvih inicijativa je ostvareno nekoliko u interreligijskoj suradnji baš radi činjenice novije povijesti na tim prostorima. «Kad u državi ima dosta razloga za mržnju, religija mora da pruži mnogo načina za pomirenje», upozoravao je Montesquieu (Monteskje).

Zašto ovo spominjem? Radi toga što je interkonfesionalna i interreligijska suradnja svojevrsni znak odnosa Crkve i Države. Tako postaje to zajedništvo i izazov i poruka društvu. Ono što bi trebalo biti zajedničko vodstvu triju konfesija s najvećim brojem vjernika, a koje su ne svojom krivnjom bile «uvučene» u  gubljenje povjerenja, jeste da ustanu protiv zlouporaba religije i konfesije u nacionalističke i stranačke svrhe.

ZAKLJUČAK

Odnosi Crkve i Države su za sada u usponu, tako da se smijemo nadati boljem i plodonosnijem. Međutim, to nas obvezuje dati svoj doprinos boljitku tih odnosa. To i činimo. Koristim ovdje priliku zahvaliti Crkvama u Srbiji i Evropi koje nas razumiju i koje nas pomažu da u tom važnom «prostoru dijaloga» ustrajemo i ostanemo. To je sada poslanje Crkve. Želja nam je da i društvo i Država prepoznaju našu dobru namjeru i mogućnost stvarnog doprinosa općem dobru.

____________________________
1 Usp. Enciklika Quadragesimo anno

 „EKUMENSKA SURADNJA U SRBIJI“

Berlin, april 2007.

Mons. dr. Andrija Kopilović

UVOD

Poštovana braćo i sestre,

u ovom izlaganju, koje je u pismenoj formi opširnije, želim se osvrnuti na intenzivnu ekumensku suradnju koja postoji na našim prostorima u novije vrijeme. Naše područje gdje živimo je oduvijek susretište Istoka i Zapada, pa nekako i Sjevera i Juga. Dodiruju se dvije civilizacije i oba „plućna krila“ kršćanstva Istoka i Zapada. U Republici Srbiji je u vjerskom sastavu većinska Crkva Srpska Pravoslavna, organizirana u Patrijaršiju i manjinska Katolička (5%), te još procentualno manje Crkve iz Reformacije. Kraj iz kojeg ja dolazim – Vojvodina – je multikonfesionalna, multinacionalna i multikulturalna sredina sa jakom evropskom tradicijom, oko trideset nacija i jednako toliko vjerskih denominacija (uračunavajući i mnoge sekte). Vjerska tolerancija je poznata. Međutim, po naravi stvari istinska vjerska suradnja i ekumenski dijalog postoji između tradicionalnih Crkava. Ta je praksa neprekinuta, makar je pojedinim teškim vremenskim razdobljima ratova nekoliko puta ranjavana. U svom izlaganju ću se u prvom dijelu držati jednog letimičnog pregleda najnovijih ostvarenih, zajedničkih, ekumenskih događaja, koji su imali značenje ne samo za nas nego i šire. U drugom dijelu ću na konkretnom primjeru priprave za veliki ekumenski Sabor u Sibiju pokazati rezultat zajedničke suradnje. Moram napomenuti sa žalošću da medijski ova događanja nisu dovoljno pokrivena ni u Srbiji, a još manje u svijetu, te ne postaju ono što bi po naravi trebali biti, a to je poruka i drugima pa i primjer plodne ekumenske suradnje evropskih razmjera.

I. SURADNJA

U ovom prikazu, kao i cijelom referatu, govorim kao predstavnik katoličke Crkve, stoga mi ne zamjerite što ću naglaske staviti više na inicijative koje su  ostvarene u suradnji s katoličkom Crkvom, no ima puno inicijativa koje su nikle na Pravoslavnoj strani, o čemu bi predstavnik pravoslavne Crkve mogao govoriti kompetentnije.

MEĐUNARODNA SURADNJA KATOLIČKE CRKVE I SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1. Međufakultetska suradnja

2004. godine je u Asizu postignut sporazum između Teološkog Fakulteta Lateranskog Sveučilišta i Bogoslovnog Fakulteta Srpske Pravoslavne Crkve, kao jedna konvencija. U tom sporazumu stoji i razmjena predavača – profesora – sa predavanjima i također razmjena studenata. Mogućnost osobito postdiplomskih studija na jednom i drugom učilištu. Konačno je došlo do ostvarenja, dogodio se prvi susret u razdoblju od 14.03.2006. do 18.03.2006. kada su u Rimu boravili Visokopreosvećeni episkop Cetinjski i Mitropolit Crnogorsko-dalmatinski, gospodin Amfilohije Radović i Preosvećeni Vladika Irinej Bulović, episkop Bački. Bili su s njima preuzvišeni gospodin, mons. Stanislav Hočevar, nadbiskup beogradski i dr. Andrija Kopilović, prorektor Teološko-katehetskog Instituta subotičke biskupije.

23.03.2007. su održao predavanje profesori Lateranskog Univerziteta u Beogradu u velikom amfiteatru Bogoslovskog fakulteta SPC. Prof. dr. Mario Sensi, profesor povijesti crkve održao je predavanje na temu: „Pokloničko putovanje kroz istoriju hrišćanstva i život crkve: aktuelnost i novi istoriografski tokovi, a prof. dr. Ljubomir Zak, profesor teologije Istočnih crkava na temu: „Važnost drugog Vatikanskog sabora za katoličku teologiju: pravci i usmerenja“.

2. Deveti sastanka Mješovite komisije za teološki dijalog između Pravoslavne Crkve i Katoličke Crkve u Beogradu – 18.-25.09.2006.

Dеvеti sаstаnаk Mjеšovitе komisiје zа teološki diјаlog između Prаvoslаvnе Crkve i Kаtoličkе Crkvе održan u Bеogrаdu, Srbiја, od 18. do 25. rujna 2006. godinе, prеdstаvljа nаstаvаk rаdа zаpočеtog 1980. godine, u potrazi kа uspostаvljаnju punog јеdinstvа. Srpskа Prаvoslаvnа Crkvа је vеlikodušno pružilа gostoprimstvo učеsnicimа zаsjеdаnjа. 

Zvаnično otvаrаnjе skupа održаno је u Pаtriјаršiјskom pridvornom hrаmu Svеtog Simеonа Mirotočivog, u prisustvu Njеgovе svеtosti pаtriјаrhа srpskog Pаvlа, koјi је pozdrаvio člаnovе Komisiје i izrаzio svoјu molitvеnu podršku rijеčimа: “Dobro došli u ovај dom Božјi, dom nаšе Crkvе i nаšеgа nаrodа, dom vаš i dom moј! Nе smаtrаm dа trеbа mnogo dа govorimo јеdni drugimа u ovom trеnutku; vеruјеm dа svi trеbа dа sе obrаćаmo Duhu Svеtom, Duhu prеmudrosti i bogopoznаnjа, dа svе nаs prosvеćuје i uvodi u punoću istinе. U bogoslovskom diјаlogu istinе i ljubаvi, rаdi koјеgа stе sе sаbrаli ovdе, drаgi Oci, brаćo i sеstrе, prаtićе vаs moја skromnа molitvа. Vаžniје od togа, i јеdino nа potrеbu, јеstе dа vаs prаti blаgodаt Duhа Svеtogа koја svе nаšе nеdostаtkе dopunjаvа i svе nаšе nеmoći iscеljuје”. Zаtim је služеn Priziv Svеtog Duhа po prаvoslаvnom obrеdu.

Nа prvoј rаdnoј sjednici, u Cеntru Sаvа, zаsjеdаnjе su otvorili su-prеdsjеdnici Komisiје, Njеgovа uzoritost kаrdinаl Wаltеr Kаspеr i Visokoprеosvеćеni mitropolit pеrgаmski Јovаn Ziziulаs, dok је Visokoprеosvеćеni mitropolit zаgrеbаčko-ljubljаnski Јovаn, u imе Svеtog Аrhiјеrејskog Sinodа Srpskе Prаvoslаvnе Crkvе, pozdrаvio svе člаnovе Komisiје. Prеdsjеdnik Vlаdе Rеpublikе Srbiје dr. Voјislаv Koštunicа, tаkođеr је pozdrаvio učеsnikе sаstаnkа ističući dа: “Crkvе Istokа i Zаpаdа svoјim diјаlogom, čiјu vаžnu stаnicu čini i ovај bogoslovski susrеt u Bеogrаdu, dајu izvаnrеdаn primеr svimа. Nајvеći dаr dаnаšnjеm čovеčаnstvu bio bi – ubеditi ljudе, moždа ponајprе političkе еlitе, dа diјаlog nеmа аltеrnаtivе i dа svаki oblik korišćеnjа silе, diktаtа ili nаmеtаnjа svoјih modеlа i rеšеnjа – u službi, prvеnstvеno, sopstvеnih intеrеsа – ruši poslеdnjе prеostаlе mostovе mеđu sučеljеnim ljudimа i zајеdnicаmа umеsto dа grаdi mostovе mirа, povеrеnjа, solidаrnosti i sаrаdnjе...“. Prеmiјеr Koštunicа prirеdio је i vеčеru zа svе člаnovе Komisiје.

Mjеšovitu komisiјu је sаčinjаvаlo po 30 prеdstаvnikа Prаvoslаvnе Crkvе i Rimokаtoličkе Crkvе, а prеdsjеdаvаlа su dvoјicа su-prеdsjеdnikа, Njеgovа uzoritost kаrdinаl Wаltеr Kаspеr i Visokoprеosvеćеni mitropolit pеrgаmski Јovаn Zizјulаs (Vаsеljеnskа Pаtriјаršiја). Visokoprеosvеćеni mitropolit sаsimski Gеnаdiје (Vаsеljеnskа Pаtriјаršiја) i mons. Еlеftеriје Fortino iz Pontifikаlnog sаvjеtа zа unаprеđеnjе kršćаnskog јеdinstvа bili su tajnici Mjеšovitе komisiје. Svi člаnovi rimokаtoličkog dijеlа Komisiје su učеstvovаli u zаsjеdаnju u Bеogrаdu, osim dvoјicе koјi su bili sprijеčеni. Prаvoslаvni učеsnici su prеdstаvljаli: Vаsеljеnsku Pаtriјаršiјu, Аlеksаndriјsku Pаtriјаršiјu, Аntiohiјsku Pаtriјаršiјu, Јеruzalemsku Pаtriјаršiјu, Rusku Pаtriјаršiјu, Srpsku Pаtriјаršiјu, Rumunjsku Pаtriјаršiјu, Gruziјsku Pаtriјаršiјu,  Kipаrsku Crkvu, Grčku Crkvu, Poljsku Crkvu, Аlbаnsku Crkvu, Crkvu Čеških zеmаljа i Slovаčkе i Finsku Crkvu.

Mjеšovitа komisiја је rаsprаvljаlа o tеkstu pod nаslovom Еkleziološkе i kаnonskе konsеkvеncе sakramentalne naravi Crkvе: sаbornost i vlаst u Crkvi, nа tri stupnjа crkvеnog životа: mjesnom, regionalnom i općem. Ovај tеkst, koјi је Zајеdnički koordinаcioni odbor priprеmio 1990. godinе u Moskvi, trеbаlo је dа istе tе godinе budе prеdstаvljеn nа plеnаrnoј sjеdnici Mjеšovitе komisiје u Freisingu, u Njеmаčkoј, аli o njеmu sе niје rаsprаvljаlo ni tаdа, ni kаsniје, pošto su tаdа аktualnа zbivаnjа u Istočnoј Еuropi obvеzаlа Komisiјu dа proučаvа pitаnjе uniјаtstvа u odnosu nа еkumеnski diјаlog. Mеđutim, nа ovdаšnjеm zаsjеdаnju, dokumеnt priprеmljеn u Moskvi pаžljivo је proučеn u duhu zајеdništvа i  аutеntičnе prеdаnosti trаgаnju zа јеdinstvom. 

Odrеđеnа је i Zајеdničkа komisiја zа usаglаšаvаnjе pomеnutog tеkstа u svjеtlu mnogih primjеdbi i komеntаrа izložеnih tokom diskusiја. Tаkаv isprаvljеni tеkst bit ćе tеmа nаrеdnog zаsjеdаnjа Zајеdničkе komisiје, koје ćе orgаnizovаti Rimokаtoličkа Crkvа, naredne, 2007. godinе.

Tijekom јеdnotjednog zаsjеdаnjа, rimokаtoličkа dеlеgаciја је nа blagdan Rođеnjа Prеsvеtе Bogorodicе, prisustvovаlа prаvoslаvnoј Svеtoј Liturgiјi u crkvi Svеtog Mаrkа, а prаvoslаvni prеdstаvnici su, nа poziv Nаdbiskupа bеogrаdskog, mons. Stаnislаvа Hočеvаrа, prisustvovаli svetoj Misi u rimokаtoličkoј kаtеdrаli Uznesenja Blažene Djevice Marije u Bеogrаdu. Člаnovi Komisiје su tаkođеr imаli mogućnost dа posjеtе i povijesni mаnаstir Rаvаnicu, gdjе је vеčеru dаo Njеgovo prеosvеštеnstvo еpiskop brаničеvski Ignаtiје. U nеdjеlju navečеr, 24. rujna, Njеgova ekscelencija Boris Tаdić, prеdsjеdnik Rеpublikе Srbiје, prirеdio је u Prеdsjеdništvu Srbiје svеčаnu vеčеru zа člаnovе Komisiје.

Zаsjеdаnjе Mеšovitе komisiје је bilo prožеto duhom priјаtеljstvа i iskrеnе surаdnjе. Člаnovi Komisiје sе posеbno zаhvаljuјu vеlikodušnom gostoprimstvu Srpskе Prаvoslаvnе Crkvе, i vjеrnicimа prеporučuјu dа sе usrdno molе zа  nаstаvаk diјаlogа i budući rаd Komisiје. (Bеogrаd,  24. rujna 2006. godinе)

Zanimljivo je istaći da je ovom susretu prethodila s obje strane velika molitvena priprava. Tok zasjedanja je pratila molitva mnogih vjernika. U crkvi Krista Kralja u Beogradu je bilo organizirano osmodnevno danonoćno klanjanje i molitva za uspjeh ove Konferencije. Ta molitva je ostavila trag i kod molitelja, jer je jedan dio na primjer, hodočastio 200 kilometara svaki dan da bi sudjelovao u 24 satnoj molitvi. Ovo spominjem samo kao jedan znak.

3. Posjeti crkvenih velikodostojnika (Katolička strana) (Prigodni photo)

U ovom dijelu se ograničujem samo na posjete visokih dostojanstvenika Katoličke Crkve Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, ne ulazeći u niz jednako važnih susreta s Pravoslavne strane koji su posjetili i imali susrete i s katoličkom Crkvom kao što su Njegova svetost Patrijarh Bartolomej I., pokojni Patrijarh Aleksandrijski i sve Afrike, Nadbiskup Atenski, Visokopreosvećeni Mitropolit Smolenski i Kalinigradski Gospodin Kiril i mnogi drugi.

Posljednjih godina je bilo nekoliko Kardinala u posjetu od kojih izdvajamo neke susrete.

13.02.2002. je u posjetu katoličkoj i pravoslavnoj Crkvi u Beogradu stigao nadbiskup Milana kardinal Carlo Maria Martini. Voditelj velike crkvene zajednice na Zapadu susreo se sa Crkvom na Istoku. Susreo se sa biskupima katoličke Crkve kao i sa Nj. Svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom i arhijerejima SPC. Održao je predavanje na Bogoslovskom fakultetu SPC na temu: »Kršćanin i izazovi trećeg milenijuma«. Posjetio je manastir u Kovilju i Sabornu crkvu u Novom Sadu.

U posjetu Biskupskoj konferenciji SR Jugoslavije i Srpskoj pravoslavnoj Crkvi došao je i kardinal Walter Kasper, predsjednik papinskog vijeća za unapređivanje jedinstva među kršćanima. Posjet je trajao od 10. do 15. maja 2002. godine. Susreo se s Nj. Svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom, predsjednikom SR Jugoslavije dr. Vojislavom Koštunicom i drugim visokim predstavnicima federacije i Republike Srbije. Kardinal je održao i predavanja u Beogradu, Subotici, Nišu i Novom Sadu.

U Beogradu je 12. lipnja 2004. Predsjednik HBK zagrebački nadbiskup kardinal Josip Bozanić ponovno susreo patrijarha Srpske pravoslavne crkve, NJ. Svetost gospodina Pavla. Na susretu u Patrijaršijskome dvoru u Beogradu bili su nazočni episkopi SPC-a, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar i tajnici Vijeća europskih biskupskih konferencija, koji su od 10. do 13. lipnja u Beogradu održali svoj 32. godišnji susret.

U aprilu 2006. povodom objavljivanja i promocije srpskog prijevoda knjige Osnove socijalnog učenja Katoličke crkve, u Beograd je doputovao kardinal Renato Rafaele Martino, predsjednik Papinskog vijeća za pravdu i mir. Kardinal Martino je obišao Hram Svetog Save na Vračaru, održao je predavanje u Aero klubu i učestvovao na promociji spomenute knjige na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Kardinal Martino se susreo i sa patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom.

31.01.2007. Kardinal Tomaš Špidlik održao je predavanje "Prema evropskoj hrišćanskoj sintezi" na bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a prije toga u gradskoj biblioteci je bio na promociji svoje knjige koja je prevedena na srpski jezik „Na izvorima Evrope“.

Spomenimo još posjete kardinala Vinka Puljića, Erdő Pétera, Theodora McCarricka i drugih. Svaki susret je bio na visokoj dijaloškoj razini i uzajamno obogaćenje. Sa mnogih susreta je u javnost dano i službeno priopćenje. Ponavljam, šteta što naši mediji, pa ni svjetski nemaju za takve susrete dovoljno sluha.

4. Zajedno na Evropskim susretima

Značajni su i zajednički nastupi i učešća predstavnika tradicionalnih Crkava i Vjerskih zajednica iz Srbije na Evropskim konferencijama npr. u Berlinu, Buxellesu, Cadenabbiji, Hannoveru, itd. Ovom zgodom i na ovom mjestu zahvaljujemo Fondaciji Konrad Adenauer, koja nam je mnoge od ovih susreta omogućila. Ovi susreti zaslužuju posebno poglavlje, jer ne jedan puta se je dogodilo da smo ostavili dojam, onaj istiniti, o našoj stvarnoj suradnji, pa su nam i neki referati i izlaganja bili zajednička. (Cadenabbia)

5. Susreti Svetog Sinoda SPC i MBK (Prigodni photo)

29.04.2003. održan je u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu prvi susret Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve sa članovima Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore. Prije ovog sastanka, Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle je u Sabornoj crkvi u Beogradu, služio Svetu arhijerejsku Liturgiju, uz sasluzenje Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog G. Amfilohija i Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog G. Irineja. Svetoj Liturgiji su prisustvovali članovi Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, Njegova Ekselencija Eugenio Sbarbaro, apostolski nuncij u Beogradu i dr. Vojislav Milovanović, ministar vjera Republike Srbije. Na kraju susreta su za javnost dali izjavu u ime SPC Preosvećeni Vladika Irinej, episkop bački, a u ime BK Nadbiskup beogradski, mons. Stanislav Hočevar. Srž poruke je bila: godišnji susreti na ovoj razini; susret Mješovite teološke komisije i susreti „u bazi“ svećenika i vjernika. O tom susretu je nadbiskup Hočevar rekao: „Kao novi govor Duha Kristovog proživjeli smo 29. april 2003., blagdan sv. Katarine Sijenske, suzaštitnice Europe i treći dan Uskrsa u pravoslavnoj Crkvi. Naša prisutnost na svečanoj liturgiji u sabornoj crkvi, uzajamna otvorenost i svestrani razgovor koji je ukazivao na žeđ pastira jedne i druge Crkve za jedinstvom u ljubavi, te prisutnost Svetog Sinoda SPC na čelu sa patrijarhom, Njegovom Svetosti gospodinom Pavlom, na slavlju Euharistije u svetištu sv. Antuna, sve to nije bilo samo ispunjenje programa ovog dana, nego Božjim naumom vođen hod u novosti Duha. Odluka Crkava da se redovito jednom godišnje sastaju u takvom sastavu, da u međuvremenu djeluje mješovita komisija u smislu praćenja konkretnog života Crkve, te da se osnuje teološka komisija koja bi unaprijedila već postojeću pastoralnu suradnju, najbolji su pokazatelji iskrenog razgovora. Uskršnje primanje Crkava priređeno predstavnicima javnog života, Crkve i društva, ukazuje na našu svijest odgovornosti za sve ljude u ovom delikatnom povijesnom trenutku naše zemlje, Europe i čitavog svijeta.” (Blagovijest, 5/2003., str. 14.)

12.04.2005. u Vlаdičаnskоm dvоru u Nоvоm Sаdu оdržаn je drugi sаstаnаk između Međunarodne Biskupske Konferencije Svetog Ćirila i Metoda i Svеtоg Аrhiјеrејskоg Sinоdа Srpskе Prаvоslаvnе Crkvе. Prijе оvоg sаstаnkа Njеgоvа Svеtоst Pаtriјаrh srpski G. Pаvlе, је u Sаbоrnоm hrаmu Svеtоg Vеlikоmučеnikа Gеоrgiја, služiо Liturgiјu pretposvećenih darova, kојој su prisustvоvаli člаnоvi Svеtоg Аrhiјеrејskоg Sinоdа Srpskе Prаvоslаvnе Crkvе, člаnоvi Biskupskе kоnfеrеnciје Svеtоg Ćirilа i Mеtоdа, kао i Visоkоprеоsvеćеni Mitrоpоlit Frаncuskе G. Еmаnuil, šеf Kаncеlаriје Vаsеljеnskе pаtriјаršiје pri Еvrоpskој Uniјi u Brisеlu i msgr. Еugеniо Sbаrbаrо, Аpоstоlski Nunciј u Bеоgrаdu. Nа krајu Svеtе Liturgiје, vjernicima sе prvо оbrаtiо Еpiskоp bаčki dr. Irinеј, dоmаćin sаstаnkа, pоtоm sе vjernicima, kојi su ispunili nе sаmо sаbоrni hrаm, nеgо i crkvеnu pоrtu, оbrаtiо Pаtriјаrh srpski Pаvlе, a zatim i nаdbiskup beogradski, msgr. Stаnislаv Hоčеvаr koji je između ostalog rekao: „Nајvеćа rаdоst је nаvijеštati Spаsitеljа Svijеtа Gоspоdinа Isusа Kristа. Zаtо i mi, Njеgоvi učеnici, pоnizni аli hrаbri, оkupljеni rаdi tоgа, puni smо zаhvаlnоsti аli i strаhа оd оdgоvоrnоsti dа Njеgа prоpоvijеdаmо. Mоlimо sе Оcu Nеbеskоm dа Njеgоv Duh ispuni nаšе misli i nаšа djеlа.»

Nakon оvih brаtskih pоzdrаvа, u Vlаdičаnskоm dvоru su оdržаni zvаnični rаzgоvоri. Tеmа prеdаvаnjа је bilа: „Misiја Prаvоslаvnе Crkvе i Kаtоličkе Crkvе u оvоm povijesnom trеnutku, iz pеrspеktivе оbјеdinjаvаnjа Еurоpе i prоcеsа glоbаlizаciје.“ Iscrpnоst i svеоbuhvаtnоst prеdаvаnjа nа nајаktuеlniјu tеmu bili su prаvо nаdаhnućе zа diskusiјu u kојој su оd strаnе Srpskе Prаvоslаvnе Crkvе uzеli učеšćе Njеgоvа Svеtоsti Pаtriјаrh G. Pаvlе, prеоsvеćеnа G. G. еpiskоpi: Niški Irinеј, Bаčki Irinеј, Šumаdiјski Јоvаn, Budimljаnskо-nikšićki Јоаnikiје i vikаrni Еpiskоp јеgаrski G. dr Pоrfiriје, а оd strаnе Biskupskе kоnfеrеnciје, prеdsjеdnik msgr. Stаnislаv Hоčеvаr, mеtrоpоlit i nаdbiskup bеоgrаdski, msgr. Zеf Gаši, nаdbiskup bаrski, msgr. dr. Ivаn Pеnzеš, biskup subоtički, msgr. Iliја Јаnjić, biskup kоtоrski, msgr. Lаslо Hužvаr, biskup zrеnjаninski, msgr. Đurо Gаšpаrоvić, pоmоćni biskup đаkоvаčkо-srijеmski, i prеčаsni dr. Аndriја Kоpilоvić, predsjednik Katehetskog Vijeća Biskupskе kоnfеrеnciје.

6. Suradnja u odnosima između Crkve i Države (Prigodni photo)

Vladina Komisija za organiziranje i ostvarivanje vjerske nastave u državnim školama Republike Srbije

Za ilustraciju rada Komisije citiram jedan tekst kojim je onodobno komentirao Komisiju ondašnji ministar vjera Republike Srbije, prof. dr. Vojislav Milovanović: «Kao što znate, veliku ulogu u sprovođenju vraćanja verske nastave odigrala je Vladina Komisija za organizovanje i ostvarivanje verske nastave, koju čine visoki predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica, te predstavnici Ministarstva prosvete i sporta i Ministarstva vera. Kao građanin Srbije i državni službenik imao sam veliku čast da učestvujem u radu ove komisije, jer su se visoki predstavnici SPC, Katoličke crkve, Islamske zajednice, protestantskih crkava i Jevrejske zajednice složili da je njihov zajednički rad u toj meri usaglašen, da predstavlja primer i uzor međuverske saradnje u svetskim razmerama. To je rečeno u 3. tački „Beogradske deklaracije o ulozi verskih zajednica i verskim slobodama u demokratskom društvu“, usvojene 15. decembra od strane crkava i verskih zajednica i nevladinih organizacija, učesnika na okruglom stolu ISKOMET mreže za demokratiju, ljudska prava i zaštitu pripadnika etničkih i verskih manjina u jugoistočnoj Evropi: „Uzimajući u obzir da se uvođenje verske nastave ostvaruje u izrazito multikonfesionalnom i multietničkom društvu, teorijsko i praktično iskustvo stečeno tokom njene realizacije moglo bi da postane primer za rešavanje sličnih problema u regionu“. Komisija je svoj rad počela u sastavu ovlaštenih predstavnika tradicionalnih Crkava i vjerskih zajednica: Njegovo preosveštenstvo Episkop bački g. Irinej, Predsjednik Komisije za vjeronauk Međunarodne Biskupske Konferencije svetog Ćirila i Metoda mons. dr. Andrija Kopilović, Muftija Islamske Zajednice Srbije Hadži-Hamdija ef. Jusufspahić, Mevludin ef. Dudić Zamenik predsednika Mešihata Islamske Zajednice Sandžaka, Biskup Slovačke Evangeličke Crkve a.v. g. Samuel Vrbovsky, Superintendent Evangeličke Hrišćanske Crkve a.v. g. Arpad Dolinsky, Biskup Reformatske Hrišćanske Crkve g. Ištvan Čete – Semeši i Generalni sekretar Saveza Jevrejskih Opština Jugoslavije g. Davor Salom.

Susreti sa državnim vlastima 

Predsjednik Srbije Boris Tadić održao je 25.04.2006. konsultacije o Zakonu o crkvama sa predstavnicima tradicionalnih vjerskih zajednica u Srbiji. Skupština Srbije usvojila je 20. aprila Zakon o crkvama. Predsjednik Parlamenta Predrag Marković pozvao je istog dana predsjednika Republike da u narednih nekoliko sati potpiše ukaz o proglašenju Zakona o crkvama i vjerskim zajednicama. Taj zakon je i prije donošenja izazvao veliku pažnju javnosti, a posebno su ga oštro kritikovale nevladine organizacije. Izvor iz Kabineta predsednika Srbije rekao je ranije agenciji Beta da će Tadić u zakonskom roku od sedam dana odlučiti da li će potpisati taj zakon, i da će se prije odluke konsultovati stručnjaci iz te oblasti, kao i predstavnici crkava i vjerskih zajednica u Srbiji. (Danas, 25.04.2006.)

Važno je spomenuti da je jednom zgodom u 2006. godini na poziv Vladike bačkog, gospodina Irineja, u Vladičanskom dvoru održan regionalni susret episkopa Pravoslavne i biskupa katoličke Crkve, kao i evangeličkih i reformatskih biskupa sa predsjednikom Republike Srbije, gospodinom Tadićem i njegovim suradnicima, gdje se je zajednički razmatrali problemi i dogovarala suradnja. Pojedinačnih susreta na korist Crkava bilo je i više i češće.

Suradnja s Ministarstvom vjera

Najplodnija suradnja s predstavnicima Države je preko Ministarstva vjera. Ovo je zasebno poglavlje. Ne može se ovaj čas nabrojiti koliko je susreta, sjednica, konzultacija bilo između tog Ministarstva i službenih predstavnika tradicionalnih Crkava i Vjerskih zajednica. Nabrojit ćemo samo najvažnije projekte koji su rađeni zajedno, ali je važno naglasiti da su Crkve i Vjerske zajednice u tom času nastupali zajednički, sa prije dogovorenim stavovima. Kao npr. Zakon o crkvama i vjerskim zajednicama, Zakon o restituciji, Zakon o medijima. Važno je spomenuti da Crkve sudjeluju u redovitom radu Prosvjetnog Nacionalnog Savjeta u Ministarstvu prosvjete i sporta preko svoja dva predstavnika iz Pravoslavne i Katoličke Crkve.

7.     Regionalna suradnja kršćanskih Crkava (Prigodni photo)

Molitvena osmina za jedinstvo kršćana

Svake godine od 18. do 25. siječnja (januara) je Svjetska molitvena osmina za jedinstvo kršćana. Ta osmina je kod nas već tradicionalna, osobito u Subotici gdje se više od trideset godina održava na način da predstavnici – i svećenici i vjernici -  Rimokatoličke crkve, Srpske Pravoslavne Crkve, Evangeličke i Reformatske crkve susreću svakog dana u drugoj kršćanskoj crkvi na bogoslužje i molitvu. Završetak je na dan 25. januara kada se u Katoličkoj crkvi slavi Obraćenje svetoga apostola Pavla, a pošto je to blagdan i zaštitnika Subotičke biskupije, toga dana je susret u katedrali-bazilici svete Terezije Avilske. Na završnoj svetoj misi sudjeluju predstavnici svih kršćanskih Crkava, kao i gradskog poglavarstva.

Međureligijski susret u Bečeju

Konferencija o doprinosu crkava vjerskoj, kulturnoj i međunacionalnoj suradnji na putu evropskih integracija, čiji su slogan riječi Gospodnje – «Mir vam svoj dajem, ali ne kako svijet daje» (Iv 14,27), održana je od 22. do 24. studenog 2004. godine, u Subotici i Bečeju, u organizaciji Subotičke biskupije Katoličke Crkve, Eparhije bačke Srpske Pravoslavne Crkve, a uz podršku Reformatske Kršćanske Crkve, Slovačke Evangeličke Crkve i Evangeličke Kršćanske Crkve. Iz Deklaracije izdane na kraju konferencije donosimo ovdje zaključke: „Svi učesnici Konferencije su se usuglasili u sljedećem: 1. Kršćanske Crkve, sabrane na ovoj Konferenciji pozivaju u plodotvorni dijalog i bratsku suradnju, kakvu tradicionalno i same njeguju, sve one ličnosti i institucije koje osjećaju potrebu i imaju mogućnost da daju doprinos unapređivanju vjerske, kulturne i međunacionalne suradnje među ljudima i narodima. Istovremeno, učesnici Konferencije podstiču sve nosioce različitih službi u Crkvi, kao i sve vjernike, da vjerni svom kršćanskom poslanju njeguju uzajamni dijalog i konkretnu suradnju u okviru svojih zajednica. 2. Imajući u vidu činjenicu da se proces integracija europskih naroda pretežno odvija na ekonomskim i političkim pretpostavkama podsjećamo na historijsku i duhovnu istinu da je kršćanstvo izvor i izvorna inspiracija duhovnog jedinstva Europe. Sledstveno, kršćanske Crkve Istoka i Zapada jesu svjedoci i nosioci temeljnih evropskih vrijednosti. Bez autentičnog življenja u duhu kršćanskih vrijednosti nemoguće je uspostaviti suglasnost i jedinstvo različitih naroda, tradicija i običaja u Europi. Identitet Europe u suštini čini triptih Jeruzalem – Atena – Rim, odnosno kršćanska vjera, grčki model kulture i rimski osjećaj za pravo i pravdu. Dijelimo uvjerenje da Europu ne čine samo zemlje Europske unije, ili pak Zapadne i Srednje Europe, nego je Europa veliki otvoreni kontinent i duhovni pojam. 3. U zajedništvu i prožimanju konfesija, nacija i kultura u Srbiji, a na prvom mjestu u Vojvodini, prepoznajemo ujedinjenu Europu u malom i našu odgovornost u procesu integracija Europe. 4. Naglašavamo da nisu u pravu oni koji misle da se svoja narodnost, vjera i kultura mogu u punoći razvijati u izolaciji, kao ni oni koji smatraju da je za pridruživanje porodici demokratskih naroda Europe nužno odreći se sopstvenog nasljeđa i identiteta;            5. Svjesni da Crkve svoj život i svoju misiju zasnivaju na ljubavi prema Bogu i prema bližnjem, pozivamo sve kršćane i sve ljude dobre volje na preispitivanje sopstvene savjesti i na odgovornu i djelotvornu ljubav prema bližnjem koja prevazilazi uobičajenu toleranciju. Kršćanin ne živi samo pored drugog ili sa drugim, nego i za drugog, jer u svakom čovjeku, nezavisno od njegove vjere, boje kože i socijalnog statusa prepoznaje živu ikonu Božju i u njemu ljubi svog bogolikog brata ili sestru. Sa tih pozicija osuđujemo sve oblike nasilja i ekstremizma kao što su antisemitizam, islamofobija i slično. 6. Ostajemo vjerni vrijednostima kojima se suvremena Europa ponosi kao svojim tekovinama, kao što su dostojanstvo ličnosti, mir i društvena pravda. 7. Svjesni dragocjenih vjekovnih iskustava Crkve, koja su i na ovoj Konferenciji došla do izražaja, spremni smo da društvu ponudimo podršku i pomoć u rješavanju konkretnih problema, kao što su pitanja ljudskih i manjinskih prava, bioetike, ekonomskog i socijalnog raslojavanja, ugroženosti životne sredine i drugih. 8. Evanđeoska načela i očekivanje vjernog naroda Božjeg daju nam za pravo da očekujemo i tražimo mogućnost otvorenijeg i djelotvornijeg uključivanja kršćana u tokove i rješavanje problema društva u kojem živimo. Smatramo da mi kršćani imamo i pravo i obavezu da, kao i svi drugi građani, koristimo mehanizme javnog djelovanja da bismo mogli doprinijeti općem dobru. Pri tom, naglašavamo neophodnost omogućavanja Crkvama da putem javnih medija same svjedoče o sebi i svojoj misiji u suvremenom svijetu.“ U ime učesnika Konferencije potpisnici su: Episkop bački, Vladika Irinej i Nadbiskup beogradski, Stanislav Hočevar.

Regionalna međucrkvena konferencija u Subotici

25.01.2007. u Subotici održana je prva regionalna međucrkvena Konferencija. Taj dan se slavi prvotni zaštitnik Subotičke biskupije, sveti Pavao, apostol. Već je tradicionalno da se molitvena Osmina za jedinstvo kršćana, koja se održava od 18. do 25. januara svake godine, završava svečano u subotičkoj katedrali. Ove godine je liturgijskom slavlju pridodan i radni sastanak, pošto je održan sastanak između biskupa Katoličke, Srpske Pravoslavne, Reformirane i Evangeličke Crkve.

Učestvovali su uz biskupa domaćina, mons. dr. Ivana Penzeša i nadbiskup i metropolita beogradski - mons. Stanislav Hočevar, biskup zrenjaninski - mons. Laslo Hužvar, pomoćni biskup Đakovačko-Srijemski i generalni vikar za Srijem - mons. Đuro Gašparović, Vladika Irinej Bulović - episkop bački, biskup Reformirane kršćanske Crkve - Čete-Semeši Ištvan i supreintendent Evangeličke Crkve - mr. Arpad Dolinsky.

Nakon pozdravne riječi i dobrodošlice biskupa Ordinarija, Nadbiskup beogradski je u svom izlaganju zatražio mišljenje i razgovor na temu priprave za III. europski susret kršćanskih Crkava u rujnu ove godine u Sibiju. Pravoslavni Vladika bački Irinej se osvrnuo na aktualne teme našega vremena, na ekumenske događaje, na potrebu redovitih susreta - pa i češćih - u onim stvarima u kojima nam je djelovati zajedno, kao što su dijalog sa Državom, pitanje zastupljenosti Crkava na državnim medijima, kao i sva aktualna pitanja oko povrata imovine, vjeronauka u školi, itd. On se založio za tri razine susreta, ovakav kao što je ovaj u Subotici, jedan širi u koji bi bili uključeni i svećenici i narod, a kao treća razina susret sa suradnicima u pojedinim važnim temama. Mons. dr. Andrija Kopilović je izvijestio prisutne o trenutnoj situaciji povrata imovine, upoznavši biskupe s načinom prijavljivanja potražnje centralnom Uredu, načinom popunjavanja dokumentacije, a bilo je riječi i o zajedničkom pismu biskupa svećenicima u vezi s katehezom. Tom prilikom su katolički biskupi potpisali poslanicu svećenicima, dok su svi predstavnici pojedinih Crkava potpisali molbu za izmjenu zakona o Radiodifuziji koja će biti upućena nadležnim državnim vlastima.

Nakon sastanka su četvorica katoličkih biskupa, uz koncelebraciju petnaestak svećenika predvodili svetu misu u katedrali-bazilici svete Terezije Avilske, uz prisustvo biskupa ostalih kršćanskih Crkava. U crkvi se okupio lijep broj vjernika, a liturgijsko slavlje je uživo prenosila i Radio Marija. Prigodnu homiliju održali su biskup Penzeš na mađarskom jeziku i nadbiskup Hočevar na hrvatskom jeziku. Na kraju mise obratili su se vjernicima Vladika bački Irinej i superintendent Evangeličke Crkve mr. Arpad Dolinsky, da bi nakon toga svi biskupi – svaki u svom obredu – podijelili blagoslov. Na svetoj misi su prisustvovali i predstavnici diplomacije i lokalne samouprave.

Nakon mise su nadbiskup Hočevar i Vladika Irinej dali izjavu za novinare koja sadrži poruku s Konferencije kršćanskih biskupa, a u kojoj se ističe važnost animiranja vjernika u našim lokalnim Crkvama za III. europski ekumenski susret u Sibiju, izražava radost ovog susreta i spominje plan češćih susretanja na tri razine: na razini kršćanskih biskupa ovog područja, na razini susreta svećenika i naroda, kao i suradnja sa stručnjacima za rješavanje potrebnih aktualnih pitanja. Susret je ocijenjen kao vrlo uspješan, a nadasve je izražena radost i zahvalnost Bogu za ovakav vid suradnje, dijaloga i svjedočenja.

II. U SUSRET SIBIJU (Prigodni photo)

„HODOČAŠĆE CRKAVA“ – Kovilj, Novi Sad, Feketić - 10.-13.09.2006.

Na prijedlog ekumenskog vijeća međunarodne biskupske konferencije sv. Ćirila i Metoda, u suradnji sa eparhijom Bačkom, a u susret velikom ekumenskom događaju, a to je treći Europski susret svih kršćanskih Crkava u Sibiju u Rumunjskoj, vođeni inicijativom kako nije dovoljno samo po delegatima poći na taj susret, nego da treba uključiti i po regijama vjernike da to uistinu bude ne samo jedan događaj, nego jedan hod prema tom događaju, recimo tako „na vrhu“. Stoga je inicijativa obostrano prihvaćena, uključene su i crkve Reformacije, a pošto najviše vjernika ovih Crkava živi upravo na teritoriji Vojvodine, tako je određeno i dogovoreno da se taj regionalni susret dogodi na ovim prostorima i tako se je dogodilo da su petorica biskupa - Nadbiskup beogradski, Vladika bački, biskup Slovačke evangeličke crkve, biskup Reformirane crkve i superintendent Evangeličke crkve - na početku kolovoza pozvali svećenike i vjernike na „Hodočašće Crkava“ kroz tri dana. Tako je ta inicijativa, taj poziv naišao na odaziv i konkretizaciju ovih dana u programu koji je bio sljedeći:

1. DAN – nedjelja, 10. rujna 2006. - Između 19,30 i 20,00 sati okupljanje u manastiru Kovilj, a u 20,00 sati početak svenoćnog bdijenja, sa svetom Liturgijom (Liturgija je počela oko ponoći). Radilo se o jednom pokorničkom činu, jer slijedećega dana, pravoslavna Crkva slavi blagdan glavosijeka svetoga Ivana Krstitelja i po pravoslavnoj tradiciji je to dan strogoga posta i pokore pa su se tako i okupljeni u punoj crkvi u manastiru, pravoslavni, katolici, evangelici i reformati našli zajedno na šestosatnom bdijenju koje je počelo navečer u osam sati da bi u ponoć bila slavljena euharistija, predvođena dvojicom vladika, gospodinom Irinejom i gospodinom Porfirijem. To je bio taj mistični doživljaj duge sabrane molitve uz svjetlost svijeća i raspjevanu Crkvu. Nakon toga je bila prilika za kraći odmor. U ponedjeljak, 11. rujna 2006., u 10,00 sati je počelo zasjedanje. Bilo je tri kraća izlaganja, a nakon svakoga od njih prilika za razgovor i razmjenu iskustava. Bilo je prisutno oko dvjesto ljudi, svećenika, redovnika, redovnica, vjernika laika, kateheta i katehistica. Gospodin episkop Porfirije je govorio o životu u manastiru, smislu i duhovnosti, govoreći upravo o tome kako je život monaha u svijetu, ali ne od svijeta i koliko je to osmišljen život jednom dubinom i porukom za svijet. Odvojenost nije u tom smislu da je izdvojenost, nego u smislu življenja vrednota duha i duhovnosti i tako poruka svijetu. Sestra Ines Kezić iz družbe sestara klanjateljica Krvi Kristovoj je govorila o redovničkim zajednicama u katoličkoj Crkvi gdje je iznijela podatke uglavnom od monaških starih redova, od svetoga Benedikta, pa do novijih dana, na nekoliko primjera upečatljivih karizmi o službi pojedinih redova. Iz crkava Reformacije je superintendent evangeličke Crkve, gospodin Arpad Dolinsky, govorio o specijalnom načinu, doduše ne redovničkog, ali dijakonijskog služenja u crkvama Reformacije, da bi konačno završnu riječ imao episkop Bački, gospodin Irinej, koji je govorio o doprinosu redovništva civilizaciji suvremenog svijeta. Njegov doprinos ovim predavanjem je bio upravo onaj koji je bio smisao toga dana: u suvremenoj Europskoj civilizaciji, koja je na svojevrsnom umoru, zapravo pitanje poruke redovništva kao najautentičnijega življenja kršćanstva je u stvari i izvor obnove da bi Europa mogla biti ono što jest, da bi mogla disati kršćanski, mora poći od tih temelja gdje se to kršćanstvo živi na najautentičniji način, a to je tamo gdje se žive evanđeoski savjeti i gdje se zapravo vidi eshatološki dimenzija Crkve.

2. DAN – utorak, 12. rujna 2006. - Službeni dio programa započeo je u 14,30 sati molitvom u Evangeličkoj crkvi u Novom Sadu, gdje su mjesni župnik i evangelički biskup gospodin Samuel Vrbovski imali bogoslužje riječi kao molitveni početak drugoga dana rada. Nakon zajedničke molitve uslijedila su predavanja na temu „Charta ecumenica“ u velikoj Sali studija „M“ RTV Novog Sada, koja su održali: prof. dr. Radovan Bigović, prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, prof. dr. Andrija Kopilović, prorektor Teološko-Katehetskog Instituta u Subotici, biskup slovačke Evangeličke crkve Samuel Vrbovsky i biskup Reformirane kršćanske crkve Ištvan Čete-Semeši. Prvi predavač, prof. dr. Radovan Bigović je spomenuo  teološke temelje na kojima se gradila „Charta ecumenica“, kao nadahnuće i spomenuo je najvažnije teološke poruke među kojima je spomena vrijedno život Crkve u trinitarnoj dimenziju, tj. dimenziji Presvetoga Trojstva kao zajednice. Drugo predavanje je imao dr. Andrija Kopilović na temu trećeg poglavlja „Charta ecumenica“, a to je kako se sada konkretno, odmah može, bez da se ičiji indentitet dira, bez da se dogmatski raspravlja , pristupiti odgovorno obnovi Europe u konkretnim pastoralnim mogućnostima koje „Charta ecumenica“ nudi kao nadahnuće. Gospodin Biskup Samuel Vrbovsky je, kao treći predavač, pokazao na konkretnom primjeru suradnje Evangeličke i Katoličke crkve u Slovačkoj kako je moguća ta suradnja i dogovor koji je čak potpisan jednim vrhovnim dokumentom kojim se odredio način suradnje Evangeličke i Katoličke crkve u Slovačkoj. Gospodin Ištvan Čete-Semeši, biskup Reformirane kršćanske crkve je iznio jedno svjedočko iskustvo iz svoje Crkve i pozvao na glavnu poruku koja je jedino moguća u životu Crkava i suživotu, a to je zakon ljubavi i zakon služenja kao model daljnjega „hodočašća Crkava“. U ovaj dan je bio blagdan Imena Marijina, a to je naslovnik glavne Katoličke crkve u Novom Sadu, pa su nakon svih tih izlaganja i diskusije svi sudionici prisustvovali svečanoj Euharistiji u crkvi Imena Marijina, koju su koncelebrirali nadbiskup i metropolita beogradski, mons. Stanislav Hočevar, biskup subotički, mons. dr. Ivan Penzeš, biskup kotorski, mons. Ilija Janjić i pomoćni biskup Đakovačko-Srijemski - generalni vikar za Srijem, mons. Đuro Gašparović. Na Euharistiji su bili prisutni i dvojica episkopa Srpske Pravoslavne Crkve i spomenuti biskupi iz crkava Reformacije sa svojim svećenicima. Crkva je bila puna vjernika i doživljaj euharistijski je bio u punini jer je uistinu doživljaj zajedništva više Crkava u susretu oko oltara bila jedna svojevrsna punina. Nadbiskup Hočevar je u svojoj propovijedi govorio o dostojanstvu osobe i istakao da se iza imena ne krije naziv, nego osoba i u velikoj potrebi našega vremena, koja je jedna od najtežih problema suvremenog svijeta, a to je nijekanje osobe i osobnosti kao i vlastitosti. Na taj način je poručio i govorio ono što je svima nama zajedničko, a to je da su Crkva i Crkve u službi osobe čovjeka koji treba spasenje Isusa Krista. Nakon svete mise bio je svečani prijem u Izvršnom Vijeću pokrajinske Vlade koji je priredio gospodin dr. Tamaš Korhecz, potpredsjednik Izvršnog Vijeća. U svom pozdravnom govoru je pozdravio ovu inicijativu i podržao, a  govorio je i o dva nova zakona koji su u zadnje vrijeme u Srbiji doneseni: zakon o Crkvama i vjerskim zajednicama i zakon o povratu imovine. Spomenuo je i specijalnu ulogu njegovog resora i Vlade Vojvodine, kako već de facto iz Budžeta na razne druge načine pomažu ne samo održavanje crkvenih objekata, nego podržavaju i mnoge druge projekte u suradnji s vjerskim zajednicama i Crkvama. Taj susret je, dakle, protekao u vrlo srdačnoj atmosferi,  gospodin Tamaš Korhecz i pokrajinska Vlada su u stvari i donatori i pokrovitelji ovog velikog „hodočašća Crkava“.

3. DAN – srijeda, 13. rujna 2006. - Treći dan „hodočašća“ počeo je u Sabornoj crkvi u Novom Sadu molitvom Akathistos u čast Krista Spasitelja koji se u Pravoslavlju moli uoči velikih blagdana Isusa Krista i na kojoj su molitvi sudjelovali svi spomenuti biskupi iz prošloga dana, tako da je saborna Crkva bila puna vjernika i time je započeo ovaj završni dan. Nakon toga su uslijedila predavanja u svečanoj dvorani Matice Srpske, koja je ovaj puta bila premalena da primi sve zainteresirane, dva temeljna predavanja na temu „Krist, Svjetlo svijeta“ koje je obradio Vladika bački, gospodin Irinej, koji je postavio biblijske temelje i rasvijetlio sva ona mjesta gdje se govori o Kristu kao Svjetlu svijeta, nešto što je temeljno za razumijevanje kršćanstva, jer je ta svjetlost ne samo svjetlo koje rasvjetljuje nego osoba koja mijenja čovjeka. Da bi drugi dio teme „Temelj i nada Europe“, obradio mons. Stanislav Hočevar, i upravo pokazao koliko je današnjoj generaciji Europljana vrlo važna ta nada i da je mogu naći u Isusu Kristu, jer smo svjedoci da mnogi traže, pogotovo mladi, na mnogim i raznim mjestima, a mogu je naći samo u jednom u Isusu Kristu. Nakon toga je priređena konferencija za tisak na kojoj su sudjelovali dvojica biskupa, nadbiskup Hočevar i Vladika Irinej, koji su iznijeli doživljaje i poruke ta tri dana i bilo je nekih značajnih pitanja i stavova koji su u medijima naišli na razumijevanje i prihvaćanje iznesenih stavova u javnosti. U 13,00 sati smo se svi našli na završnom dijelu ovog „hodočašća“ u Feketiću, u sjedištu biskupa Reformirane kršćanske Crkve – gospodina Ištvana Čete – Semešija. Tu je bila služba riječi i tu je konačno svaki od prisutnih biskupa imao završnu kratku poruku na jezicima naroda i narodnosti koji žive na ovom području. Tako je Vladika Irinej govorio na srpskom i sažeo doživljaje ova tri dana „hodočašća“,  da bi nakon toga govorio superintendent gospodin Dolinsky na mađarskom jeziku, preuzvišeni Penzeš na mađarskom jeziku, nadbiskup Hočevar na hrvatskom, biskup Vrbovsky na slovačkom i na kraju domaćin ovog dijela „hodočašća“ biskup Čete – Semeši na mađarskom jeziku. Svi biskupi su, svaki u svom obredu, podijelili blagoslov prisutnim vjernicima koji su bili iz Pravoslavne, Katoličke i iz Crkava Reformacije. Vrlo svečano je domaćin priredio završni agape za sve sudionike, a bilo je prisutnih preko sto pedeset osoba na tom dijelu susreta u Feketiću.

Tako je, dakle, na svoj način, jedinstveni susret i prvi ovakve vrste, a to je susret Crkava na hodočašću, u Bačkoj završen. Sa vrlo jasnom porukom, a to se dalo osjetiti kroz sve dane, a to je jedno zajedništvo uistinu u hodočašću. Jednostavno, kao što Pravoslavna Crkva naziva „Pokloničko putovanje“, u jednom molitvenom raspoloženju i ono što se osobito primijetilo da su se svećenici svih spomenutih Crkava i kao ljudi i kao službenici oltara približili u razgovoru, dijalogu i druženju. Jednom riječju je to hodanje po tim mjestima, napose u Novom Sadu, je postao svojevrsni znak za vjernika, a i za one koji nisu vjernici, da su Crkve shvatile izazov ovoga vremena, a to je poručiti Isusa Krista kao jedinog Spasitelja svijeta mogu samo zajedno. To je bila ta najvrednija poruka.

Sva tri dana program je koordinirao preč. dr. Andrija Kopilović na opće zadovoljstvo. Sudjelovalo je više svećenika iz spomenutih Crkava, redovnica, kateheta, katehistica i vjernika laika. Ovo jedinstveno „Hodočašće Crkava“ bilo je organizirano kao doprinos na putu prema velikom ekumenskom susretu koji se planira naredne godine u Sibiju u Rumunjskoj, kao znak poslušnosti poticajima Duha Svetoga i kao znak i poruka našem vremenu da „u poniznosti volji Božjoj, Crkve žele svjedočiti da zajedno grade bolji i sigurniji svijet budućnosti“, jer događaj u Sibiju ne bi bio tako znakovit ako mu ne prethodi susret i svih vjernika na regionalnoj razini, kako su istakli organizatori.

ZAKLJUČAK

Kako se iz ovog izlaganja vidi, ekumenska suradnja i dijalog na našim prostorima je živa stvarnost. I ovo izlaganje neka posluži kao nadahnuće ali i obveza nastaviti istim putem. Voljeli bismo da nas pratite molitvama, zanimanjem i pomoću da dalje nastavimo.

DIAKONIE OSTERREICH

Die Diakonie in Österreich ist das Sozialwerk der evangelischen Kirchen und zählt zu den fünf großen Wohlfahrtsorganisationen in Österreich.

Die Kernkompetenzen der Diakonie liegen in der Arbeit mit Kindern/Jugendlichen; Menschen mit Behinderungen, pflegebedürftigen, kranken und/oder älteren Menschen; sowie Menschen auf der Flucht. Durch das weltweite kirchliche Netzwerk ACT (Action by churches together) ist die Diakonie auch in der Lage, Katastrophenhilfe über die Grenzen hinweg zu leisten und langfristige sowie nachhaltige Projekte in der Entwicklungs- und Ostzusammenarbeit durchzuführen.

Die Einrichtungen der Diakonie Österreich reichen von den großen Diakoniewerken in Oberösterreich und Kärnten, über zahlreiche diakonische Sozialeinrichtungen in Wien, Niederösterreich, Burgenland, Salzburg, Tirol und der Steiermark bis hin zur Heilsarmee und der Johanniter Unfallhilfe. In der Diakonie werden rund 100.000 Menschen von mehr als 5.500 MitarbeiterInnen unabhängig ihrer Konfession betreut.

Die Diakonie Österreich im Internet unter www.diakonie.at

Prof. Dr. H. Ohme

RELIGIONSFREIHEIT UND RELIGIONSGESETZGEBUNG
IN EUROPA UND SERBIEN

Die Frage der Religionsfreiheit und Religionsgesetzgebung in einem sich vereinigenden Europa ist aus mehreren Gründen von hervorgehobener Bedeutung und Brisanz. Ich weise nur auf 2 Phänomene hin:

§     Die globale „Rückkehr der Religion“ und die faktische Falsifizierung des „Säkularisierungsparadigmas“ jedenfalls im Sinne der Privatisierung der Religion und des graduellen Abschieds von ihr (M. Weber) hat das Bewußtsein für die öffentliche und gesellschaftliche Bedeutung der Religion neu geschärft.

§     Die äußerst stark eingeschränkte Religionsfreiheit für (ibs. auch orthodoxe Christen), in der Türkei, die diese selbst noch hinsichtlich ihrer türkischen Staatsbürgerschaft diskriminiert („einheimische Ausländer“), ist ein schwerwiegendes und von der EU in ihren „Fortschrittsberichten“ 2005 und 2006 deutliches dokumentiertes Monitum der EU gegenüber dem Beitrittskandidat Türkei. So wird von der Türkei gefordert: Der

„Erlaß eines Gesetzes, das alle Schwierigkeiten nicht-muslimischer Minderheiten und Religionsgemeinschaften entsprechend den geltenden europäischen Standards regelt.“

Was aber sind „die europäischen Standards“?

Die Religionsfreiheit gehört im Sinne eines fundamentalen Konsens europäischer Staaten und Kirchen zu den grundlegenden Freiheitsrechten des Menschen, wie sie in der europäischen Menschrechtskonvention von 1950 formuliert wurden. Ihre Festschreibung als zentrales Identitätsmerkmal europäischer Kultur ist freilich die Folge einer mehrhundertjährigen – auch kriegerischen! – Entwicklung und eines Erkenntnisprozesses in Westeuropa, der ausgehend vom Hochmittelalter und der Reformation zu einer „Verinnerlichung“ und „Individualisierung“ der Religion geführt hat und zu der damit verbundenen Überzeugung, daß es eine der Hauptaufgaben menschlichen Lebens ist, sein wahres Selbst zu entdecken und dieses auch im Bereich der Religion „selbstbestimmt“ zum Ausdruck zu bringen.

Die im ÖRK zusammengeschlossenen Kirchen haben 1968 auf der Vollversammlung in Uppsala zusammen mit den Vertretern der Serbischen Orthodoxen Kirche formuliert:

„Die volle Anwendung der Religionsfreiheit auf einzelne und Organisationen und das freie Recht für alle Menschen, gleich welchen Glaubens und welcher Weltanschauung, dem eigenen Gewissen zu folgen, ist von grundlegender Bedeutung für alle menschlichen Freiheiten“.

Die Römisch-katholische Kirche hatte nach einer langen Periode der Ablehnung des „Modernismus“ erst kurz zuvor auf dem II. Vatikanischen Konzil i.J. 1965 eine positive Haltung zur Religionsfreiheit gewonnen und eine eigene „Erklärung über die Religionsfreiheit“ beschlossen, in der es heißt,

„Die (Religions-)Freiheit besteht darin, daß alle Menschen frei sein müssen von jedem Zwang, sowohl von Seiten einzelner wie von gesellschaftlichen Gruppen, wie von jeder menschlichen Gewalt, so daß in religiösen Dingen niemand gezwungen wird, gegen sein Gewissen zu handeln, noch daran gehindert wird, privat, öffentlich, als einzelner oder in Verbindung mit anderen – innerhalb er gebührenden Grenzen – nach seinem gewissen zuhandeln.“

Ausgangspunkt aller dieser Aussagen ist das genuin christliche Menschenbild und die darin grundgelegte Würde der menschlichen Person (Gen 1,27). Dazu gehört auch, daß es dem christlichen Glauben letztlich nicht entspricht, andere Religionen und religiöse Überzeugungen nur zu dulden, oder um des Vorranges der Wahrheit gar ihre Rechte zu beschränken, sondern in einen freien Wettbewerb mit anderen religiösen Überzeugungen einzutreten.

Um dieses individuellen Freiheitsrechtes willen hat sich auch der Staat in Sachen der Religion zurückzunehmen. Es ist deshalb als eine positiver Inhalt des Begriffes „Säkularisierung“ zu verstehen, daß es in Westeuropa in einem Prozeß gesellschaftlicher Ausdifferenzierung zu einer Auflösung der vormaligen engen Verklammerung der Religion mit anderen gesellschaftlichen Bereichen wie dem Staat und der Wissenschaft gekommen ist. Die Aufgabe des Staates besteht deshalb vor allem darin, den verantwortlichen Freiheitsgebrauch der Religion zu gewährleisten und seine Bürger vor religiöser Willkür zu schützen.

Nun haben die Völker Südosteuropas eine andere und sehr spezifische geschichtliche Erfahrung in Hinsicht auf die Religionsfreiheit gemacht, die sie in das eine Europa einbringen. Unter der mehr als 400jährigen Herrschaft des Osmanischen Reiches und seines von der Religionszugehörigkeit bestimmten „Millet-system“ zur Beherrschung und Ausbeutung der christlichen Untertanen war die Zugehörigkeit zu einem der „anerkannten“ Millets überhaupt Voraussetzung für jede Inanspruchnahme grundlegender Lebensrechte. In diesen Jahrhunderten, in denen volles Bürgerrecht und Freiheitsrechte sehr lange vom Übertritt zum Islam abhingen und damit der Bestand der christlichen Völker andauernd gefährdet war, haben die Orthodoxen Kirchen eine fundamentale Bedeutung für den Weiterbestand der christlichen Völker dieser Regionen und die Bewahrung ihrer kulturellen Identität gehabt. Es ist deshalb m.E. durchaus berechtigt, wenn sich diese besondere Rolle der orthodoxen Majoritätskirchen auch in der Religionsgesetzgebung niederschlägt, wenn denn die Religionsfreiheit der Minderheiten gewahrt ist!

In der griechischen Verfassung (§3,1) etwa ist diese besondere Bedeutung der Orthodoxen Kirche als „vorherrschende Religion“ seit 1844 festgeschrieben. Der Staat ist hier sogar verfassungsmäßige verpflichtet,  den „Schutz für die Bewahrung der Kanones und der hl. Überlieferungen“ zu übernehmen. Begründet wird dies mit der Tatsache, daß ca. 97% der griechischen Bevölkerung orthodox sind. Aus diesem Status der „vorherrschenden Religion“ leiten sich besondere Rechte ab. So ist es selbstverständlich, daß staatliche Festlichkeiten nach orthodoxem Ritus begangen werden, z.B. die Installation eines neuen Ministerpräsidenten in Gegenwart des Erzbischofs im Parlament. Die Kirche von Griechenland erhält staatliche Unterstützung bei ihren Aufgaben, der Klerus wird staatlich besoldet, und an staatlichen  Schulen wird durch staatlich besoldete Lehrer orthodoxer Religionsunterricht erteilt. Zu diesen Rechten gehört sogar der verfassungsmäßige Schutz der Unverletzlichkeit der dogmatisch-kanonischen Substanz der Orthodoxie, die in Art. 3,1 benannt wird. Jede Abweichung von ihrer „unerschütterlichen“ Bewahrung hätte staatsrechtliche und strafrechtliche Folgen. Die Kirche arbeitet mit dem Staat in allen gesellschaftlichen Bereichen im Sinne eines „freien Miteinander“ (synallilia) zusammen.

Dabei garantiert der Art. 13 der Verfassung die Religionsfreiheit aller. Diese betrifft die Freiheit des religiösen Gewissens und die Kultusfreiheit in allen Aspekten und Dimensionen. Dazu gehört ausdrücklich auch die Gleichbehandlung aller unabhängig vom religiösen Bekenntnis (Art. 13,1.4.), die Freiheit zur religiösen Erziehung sowie die Freiheit vom Zwang zur Teilnahme an religiöser Unterweisung oder Gottesdiensten. Einschränkungen der Religionsfreiheit werden nur dahingehend vorgenommen, daß die Kultusfreiheit nach Art. 13,2 auf „jede bekannte Religion“ beschränkt ist und nicht „gegen die öffentliche Ordnung und die guten Sitten“ verstoßen darf. Weitere Einschränkungen sind das Verbot des Proselytismus und die Pflichten gegenüber dem Staat und den Gesetzen (Art. 13,4).

Es ist also festzustellen, daß die griechische Verfassung die Gewährleistung der Religionsfreiheit und aller Grundrechte in ihrem Teil II mit der Sanktionierung der Orthodoxie als „vorherrschende Religion“ verbindet. Damit ist klar, daß der Orthodoxie auch in Griechenland keinerlei Befugnis über andere „bekannte“ Religionen zukommt.

Ich erwähne dies hier, damit einerseits deutlich wird, um wieviel „moderner“ demgegenüber das neuen serbische Religionsgesetz ist, andererseits aber die Frage nach Religionsfreiheit und Religionsgesetzgebung in Serbien keine isolierte sein kann, sondern daß sie im Kontext der europäischen Geschichte in West- Südosteuropa mit ihren je spezifischen historischen Erfahrungen als die gesamte europäische Identität ausmachende Erfahrungen beantwortet werden muß.

Herausgegeben von der Pressestelle
der Evangelischen Kirche in Deutschland (EKD)
Herrenhäuser Str. 12
30419 Hannover
Tel.: (0511) 2796-268/269/265/267
Fax: (0511) 2796-777

Pressemitteilung 94/2007

STAAT UND KIRCHE IN SERBIEN UND MONTENEGRO

Dialogtagung in Berlin

Das Verhältnis von Staat und Kirche in Serbien und Montenegro stand im Mittelpunkt einer Tagung der Evangelischen Kirche in Deutschland (EKD), der Deutschen Bischofskonferenz und der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK), die vom 27. bis zum 29.April in Berlin stattfand. Neben Generalvikar Milan Pejic von der Diözese Mitteleuropa der SOK konnten unter anderem der evangelische Auslandsbischof Martin Schindehütte, der serbischen Bischof Porfirije Beric, der Bischof der Serbisch-Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa Konstantin, und Helmut Wiesmann von der Deutschen Bischofskonferenz begrüßt werden. Der serbische Botschafter, Ognjen Pribicevic, unterstrich die wichtige Rolle der Kirchen und Religionsgemeinschaften in der Entwicklung eines demokratischen Staatswesens in Serbien.

In Grundsatzreferaten stellten Professor Bogoljub Sijakovic, früherer Religionsminister in Belgrad, Petar Ladjevic, Leiter des Amtes für Menschen- und Minderheitsrechte der serbischen Regierung und Oberkirchenrat Christoph Thiele vom Kirchenamt der EKD das Verhältnis von Staat und Kirche aus kirchlicher und staatlicher Sicht in Serbien und Deutschland vor. „Wir haben in Serbien ein sehr fortschrittliches Religionsgesetz, das Vorbild für die ganze Region sein kann. Allerdings bedarf die konkrete Umsetzung und Ausgestaltung des Verhältnisses von Staat und Kirche nun weiterer intensiver Anstrengungen, “ so Petar Ladjevic. Christoph Thiele erläuterte: „Das Verhältnis von Staat und Kirche ist unter dem Dach unserer Verfassung als konstruktive Unterscheidung zu beschreiben.“

Gemeinsam mit Andrej Kopilovic unterstrich die Leiterin der Europaabteilung im Kirchenamt der EKD, Antje Heider-Rottwilm, den ökumenischen Akzent der Tagung, indem sie vom gemeinsamen Weg der europäischen Kirchen zur Dritten Europäischen Ökumenischen Versammlung im September 2007 in Sibiu/Hermannstadt berichteten.

Bischof Joanikije beschrieb einen Nachholbedarf in der Herstellung von geregelten Beziehungen von Kirchen und Religionsgemeinschaften mit dem erst kürzlich selbständig gewordenen Staat Montenegro: „Ich hoffe auf die hochrangige ökumenische Unterstützung bei den Gesprächen mit unserem Staat.“

Vier Fachgesprächsgruppen berieten Einzelprobleme des Verhältnisses von Staat und Kirche. Grundsätzliche Fragen des Staatskirchenrechtes und der Religionsgesetzgebung waren dabei ebenso Themen wie Religionsunterricht , die sozialen Dienste der Kirchen und die europäische Identitäts- und Wertedebatte. Dazu äußerte Professor Bogoljub Sijakovic: „Ich würde es begrüßen, wenn es gelänge, den Vorschlag aus unserem Fachgespräch aufzunehmen und einen wissenschaftlichen Dialog der deutschen und serbischen Staatskirchenrechtler zu initiieren.“

Für das Jahr 2008 sagte die frühere Bundesministerin Claudia Nolte die Unterstützung der Konrad Adenauer Stiftung in Belgrad zu für eine Fortbildungs- und Begegnungstagung von jungen Religionslehrern aus Serbien und Deutschland, die in Serbien stattfinden soll. Auch mögliche neue Kooperationen im Bereich Diakonie und Caritas zwischen Deutschland, Österreich und Serbien wurden ins Auge gefasst.

Im Hinblick auf den Kosovo wurde festgestellt, dass eine Lösung der Frage des Status nur in einem geeinten Europa zu finden sei. Das Kulturerbe des Kosovo sei Teil des europäischen Kulturerbes. Die Kirchen wollen ein Europa der Gerechtigkeit und Solidarität mitgestalten und die Politik ermutigen, in diesem Rahmen eine Lösung der Kosovofrage zu finden Als Aufgabe für eine nächste Dialogtagung wurde darum die Verhältnisbestimmung von Glaube, Nation und Identität im Rahmen der Europäischen Union genannt.

In einer Vorkonferenz der am Dialog beteiligten Kirchenführer würdigte der römischkatholische Bischof Gerhard Feige, Magdeburg, die bisherige Arbeit im Dialog der beteiligten Kirchen und sagte: „Es wurde deutlich, dass diese Dialoge und ihre Ergebnisse nicht unerheblichen Einfluss auf die Erarbeitung des Religionsgesetzes ein Serbien gehabt haben.

Damit wurde ein wichtiger Beitrag für die Errichtung einer lebendigen Demokratie in Serbien geleistet.“

Abschließend betonte Bischof Martin Schindehütte, dass angesichts der Traumata und Verletzungen in den kriegerischen Auseinandersetzungen nicht nur in der jüngeren Vergangenheit in Serbien, im Kosovo und in Montenegro die Kirchen eine große Aufgabe hätten in der Aufarbeitung der Vergangenheit und der Heilung der Erinnerung. „Die vornehmste Aufgabe der Christen ist das Gebet für die, die leiden und gelitten haben. Die Christen haben die Botschaft der Vergebung weiterzusagen und zur Versöhnung beizutragen. Die Zusammenarbeit der Kirchen – wie hier in dieser Tagung geschehen – kann ein Beispiel sein für die Überwindung von Spaltungen in Europa.“

Hannover/Berlin, 30. April 2007

Pressestelle der EKD
Christof Vetter

E-Mail: pressestelle@ekd.de - Internet: http://www.ekd.de

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu

Copyright © 1999-2007 by
The Information Service of the Serbian Orthodox Church
11000 Belgrade
Kralja Petra I no.5
+381 11 3282 596
info@spc.yu