Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
3. мај 2007. године

УКРАТКО О ТРАНСПЛАНТАЦИЈИ

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa”?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?”

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце – па и други витално важни органи – пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт”). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт”). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског” живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота”.

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу”, постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима”) значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки – не сви – католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти” као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека – хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога – ако је стварно већ умро – не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини.”

Дакле, трансплантација органа – да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца – условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

Извор: Епархија бачка

ДАНАС СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СЛАВИ
СВЕТОГ ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА

ДАНИ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У БАНАТСКОЈ ЕПАРХИЈИ

У Епархији банатској, у Панчеву, одржавају се Дани Светог Николаја. У оквиру манифестације одржавају се духовне, верске и културне приредбе у манастиру Војловици, Светосавском дому и дворани Центра за културу. У манастиру Војловици где је Свети Владика боравио пре него што је одведен у злогласни нацистички логор Дахау, синоћ је служена празнична вечерња служба. После богослужења, у Светосавском дому представљена је књига Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија.

Житије Светог Владике Николаја

ПРИПРЕМЕ ЗА ПРОСЛАВУ ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА КАЛЕНИЋ

Средњевековни Манастир Каленић код Рековца, изграђен у време деспота Стефана Лазаревића, обележава ове године шест векова од оснивања. У организацији Епархије шумадијске и општине Рековац планирано је низ манифестација које ће се одржати током године. У току је изградња новог конака у манстирском комплексу, а о манастиру и његовој улози у историји, духовности и култури Срба снима се документарни филм. Крајем године одржаће се научни скуп у Београду на коме ће учествовати наши еминентни стручњаци.

Манастир Каленић смештен је на обронцима Гледичких планина, у Левчу. Подигнут је између 1413. и 1417. године као задужбина племића Богдана, високог чиновника на двору Деспота Срефана Лазаревића. Манастирска црква посвећена Ваведењу, грађена је по узору на Лазарицу и убраја се у најлепше примере моравске архитектуре. Фреска Свадба у Кани и представе светих ратника и светитеља у медаљонима убрајају се у врхунска сликарска остварења у целом византијском свету прве половине 15. века. Споља, црква је веома сликовита захваљујући лепо сложеним белим блоковима и црвеним опекама, као и пластичним декорацијама са представама птица, лавова, грифона. Манастир је увек уживао велики углед, нарочито у 19. веку док су у њему почивале мошти Стефана Првовенчаног.

ОСВЕШТАЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА НА ТРЕБЈЕСИ

У недељу, 29. априла ове године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством освештао је новообновљену цркву Светог Георгија на Требјеси у Никшићу и служио Свету Архијерејску Литургију.

Древни храм Светог Георгија на Требјеси, задужбина племена Требјешана, изграђена је 1728. године. Овај свети дом Божији, као и само требјешко племе, претрпео је два турска разарања, а љубављу према Господу, обнављали су га верници, потом књегиња Милена 1905. године, као и Требјешанин Андрија Ђоковић 1927. године, а запустио је током Другог светског рата. Удружење потомака старих Требјешана решило је да ову древну светињу дигне из рушевина, што је после скоро десет година и успело.

Свету Архијерејску Литургију и чин освећења васкрслог храма служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Обраћајући се бројном сабраном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије је рекао да се налазимо у трећој седмици по Васкрсењу Христовом, а Христос Господ је васкрсао и јавио се као победитељ смрти, па у светлости Васкрсења Његовог својим духовним очима гледамо и васкрсење овог светог храма и васкрсење нашег народа, вере и народне слоге.

„Ево, Бог нас је удостојио да освештамо овај обновљени храм, посвећен Светом Георгију и да у њему извршимо прву службу Божију, да се Богу помолимо, да неколико младенаца крстимо, да се причестимо Светим Тајнама Христовим. У томе се открива намена и суштина ове свете цркве и то треба да добро чувамо и памтимо, као што су чували и памтили наши свети преци. Прича о племену требјешком би се могла уврстити у библијску историју, а наставља се, наравно, на косовску историју, јер све што је везано за историју Требјешана везано је и за њихове храмове и оне чудне разуре, сеобе везане су са разурама храмова. И није прва сеоба Срба била у време Арсенија Чарнојевића, него само једна од већих, а сеоба Требјешана иако није била тако бројна, али је исто тако знаменита и мотивисана очувањем вере и памћењем. Ми видимо да је неразорив онај народ и оно памећење у чијим дубинама је вера, Јеванђеље. То је оно што просветљује људске умове и оплемењује људска срца и што је оплеменило и надахнуло срца обновитеља овог светог храма“, казао је, између осталог, Преосвећени Владика Јоаникије.

Током Свете Архијерејске Литургије у новообновљеној цркви Светог великомученика Георгија, после више од шест деценија Светој Тајни Крштења пристипили су и нови чланови Цркве Православне: Александра и Анђела Требјешанин, Миљан и Марко Вујачић.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уручио је неколико архијерејских грамата онима који су најзаслужнији што је црква Светог Ђорђа опет пропевала у славу Богу, а то су: Удружење старих Требјешана из Никшића, са председником Милошем Ђоковићем, затим Милисав Ђуровић, Комнен Драговић, Маринко Радуловић, а грамате су, овом приликом, додељене и Црквеном одбору Озринића и приложнику Ранку Кувељићу из Лондона. Затим је одржана свечана Литија до остатака цркве Успенија Пресвете Богородице у Кличеву, коју Требјешани, као своју задужбину, такође планирају да обнове. Уприличено је и црквено-народно сабрање, које ће се убудуће организовати сваке године уочи Светог великомученика Георгија, крсне славе цркве.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

ПОЧЕО ЧЕТВРТИ СУСРЕТ МЛАДИХ ТЕОЛОГА

У организацији Међурелигијског вијећа БиХ и Фондације "Конрад Аденауер" у Сарајеву ће сутра почети тродневни Четврти сусрет младих теолога, на коме ће учествовати студенти Богословског факултета из Фоче, Факултета исламских наука, Врхбосанске католичке теологије и Фрањевачке теологије.

Циљ програма је развијање међурелигијског дијалога и боља сарадње међу студентима различитих теологија.Програмом је предвиђена посета Факултету исламских наука, Врхбосанској католичкој теологији и Фрањевачкој теологији, као и обилазак Бегове џамије, Старе православне цркве, Катедрале. У суботу, 5. маја, биће одржан семинар о теми "Вернички сусрет с другим и другачијим - Како ме моја вера оспособљава за сусрет са другим?".

Крајем месеца студенти ће посетити Фочу, како би били упознати са радом Богословског факултета "Свети Василије Острошки".

Извор: Срна - Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

У оквиру издавачке делатности Истине - издавачке установе Епархије далматинске штампана је књига Јеванђеље по Марку аутора проф. др Јоаниса Каравидопулоса.

Ово је једна од најпознатијих књига угледног професора солунског Богословског факултета др Каравидопулоса, која је намењена како богословској омладини тако и свима онима који се интересују за Истину Светога Јеванђеља.

У предговору своме тумачењу Марковог Јевађеља проф. Каравидопулос посебно наглашава да је Марково Јеванђеље прво написано Јеванђеље од четири позната канонска Јеванђеља и да је јеванђелист Марко зачетник новог жанра у хришћанској књижевности, па и у књижевности уопште, који се назива Радосна вест.

Извор: Епархија далматинска

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
У СМИЛЧИЋУ

Храм св. Архангела Михаила у Смилчићу је тешко оштећен и девастиран у протеклим ратним сукобима, па је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија покренута иницијатива за обнову и санацију цркве.

Обраћамо се свим верницима, као и људима добре воље да помогну реконструкцију и обнову овог нашег храма. Добровољне прилоге можете уплатити на жиро рачун Епархије далматинске с обавезном назнаком „за обнову цркве св. Михаила у Смилчићу“: Епархијски управни одбор, Православне Епархије Далматинске, RAIFFAISENBANK Austria d.d. Zagreb, кунски рачун 2484008-1101075828, девизни рачун 2100021556, (SWIFT RZBHHR2X).

Извор: Епархија далматинска

ЧУДО У ЧЕРНОБИЛУ

У поноћ, између 25. и 26. априла, у време свеноћног крсног хода ка споменику погинулим радницима и спасиоцима у Чернобилу, десило се чудесно јављање иконе на небу.

Како тврде учесници крсног хода (око пет стотина људи и међу њима и свештеник), на небу се појавила јасно изображена чернобилска икона светог Николе чудотворца.

По речима старјешине храма светог Илије, протојереја Николаја Јакушкина, верници су видели отварање облака и на небу и јасно изображену икону светог Николе чудотворца.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

ТРИБИНА ПРАВОСЛАВЉА: ЛЕПЕНСКИ ВИР ЦРКВА АДАМСКА

Синоћ је у оквиру Трибине Православља, у атријуму Етнографског музеја (Студентски трг 13), одржано предавње на тему ЛЕПЕНСКИ ВИР ЦРКВА АДАМСКА.

Проф. Горан Раденковић, организатор предавања, у уводној речи поздравио је бројну публику и најавио госта-предавача, др Предрага Ристића, професора Црквеног градитељства на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду.

Бројна публика за занимањем је пратила предавање проф. др Предрага Ристића који је на себи својствен, занимљив, пријемчив, и на тренутке духовит начин, објаснио појединости сакралне уметности археолошког локалитета Лепенски вир. Уз приказан филм о сакралној уметности археолошког локалитета Лепенски вир, др Предраг Ристић је говорио на другачији начин, од важеће теорије, о самом локалитету.

Циклус предавања Трибине Православља наставља се у Етнографском музеју сваке друге среде у 19 часова.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu