Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
7. јун 2007. године

ОД 8. ЈУНА У ПРОДАЈИ НОВА КЊИГА СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Од петка, 8. јуна 2007. године, у продаји ће уз Вечерње новости бити нова књига у издању Компаније Новости и Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске Светигора СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И КОСОВСКИ ЗАВЕТ, на 160 страна у пуном колору, на најквалитетнијем папиру, у тврдом позиву, по цени од 380 динара.

Више од четири деценије живота Лазара Хребељановића је обавијено велом тајне, а око његовог порекла плела се легенда. Главни смисао ове богато илустроване књиге је да савременом читаоцу приближи лик Светог Кнеза Лазара кроз народно предање и његов утицај на нашу историју. У дванаест поглавља неколико аутора говори о времену Кнеза Лазара, светородној лози Лазаревића, житију Лазаревом... Пренети су и делови богослужења, народног предања, смисао Видовдана, мапа богомоља у свету које носе Лазарево име.

“ Два лика највише владају нашом историјом, Свети Сава и Свети Кнез Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше. ”

(ава Јустин Ћелијски)

“ Област Рашко-призренске епархије, током векова, била је средишна земља нашег народног и црквеног живота. Припадајући народу са схватањем да се вером у бесмртну душу не одричемо старања за своје историјско биће, Свети Кнез Лазар је само потврдио важност тог опредељења – радије и нестати као људи, него опстати као нељуди. За нас другог избора нема.”

(Патријарх српски Г. Павле)

“ Свети Великомученик Косовски Лазар је живео и умро сагласно Христовој истини, Јеванђејској истини о маловремености земаљскога и вечности Небескога, на коју му је указано “ из Јерусалима, од Пресвете Богородице ” и која је остала, од њега па до данас и до краја света и века – опредељење Српскога народа.”

(Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије)

Уз књигу, читаоци ће добити на поклон и мултимедијални диск, разгледницу Косова и Метохије, својеврсну енциклопедију приређену на седам језика.

Извор: Компанија Новости

ХАПСЕ СРБЕ У ВУКОВАРУ

У понедељак 5. јуна хрватска полиција је ухапсила шесторицу Срба из насеља Лужац, у Вуковару, под сумњом да су у току рата починили ратни злочин над цивилним становништвом. Још увек су недоступни подаци о чему се конкретно ради и за шта се сумњиче јер се њихова имена не налазе на списку ратних злочинаца које Хрватска потражује. Саборски заступници СДСС-а истражују овај догађај тражећи од надлежних тела објашњење како је могуће хапшење грађана српске националности који нису на попису ратних злочинаца .

Поводом хапшења шесторице Срба из Вуковара, Даља, Трпиње и Борова који су наводно осумњичени за ратни злочин против цивилног становништва на Лушцу, потпредседник СДСС и саборски заступник др Милорад Пуповац је у изјави за наш радио рекао: "Последњих шест месеци на подручју Хрватске, не само на подручју Славоније, већ и на подручју Лике и на неким другим подручјима, ми бележимо појачану активност правосудних и полицијских органа у погледу прогона за ратне злочине и ово је , слободно могу рећи, превршило сваку меру. Начин на који је то хапшење изведено, начин на који је медијски попраћено, начин на који су медији већ пресуђивали појединим људима у погледу онога због чега су можда ухапшени, апсолутно је недопустив и ми данас обављамо серију састанака и договарамо шта ћемо предузети, а предузећемо доиста оно на шта смо присиљени, а то значи крајње мере. Јер осећај несигурности, осећај повратка у године за које смо мислили да смо их прошли, осећај да је реч о злоупотреби института прогона за ратне злочине у политичке сврхе или због тога да се покрију активности према неким припадницима хрватског народа или да се створи осећај да се суди Србима или слично, то ми нећемо допустити. Такве ствари су се догађале крајем 90-тих година, такве ствари су се догађале током 90-година, такве ствари су се спорадично догађале у 2000- тим годинама, али ово је додиста превршило сваку меру. Ми мислимо да смо као представници српског народа дужни предузети све мере које нам стоје на располагању. Мислимо исто тако да је Мисија ОЕБС-а, односно шеф мисије ОЕБС-а својим врло неопрезним изјавама о томе како су постигнути спектакуларни резултати у процесуирању за ратне злочине и о томе како су се стекли услови за завршетак мисије ОЕБС-а допринео томе да се изгуби надзор, да се изгуби осећај за то што се стварно догађа и да ова врло осетљива материја доспе у руке људи који су је злоупотребљавали до сада и који очито желе наставити политику злоупотребе прогона. Ми немамо ништа против тога да се људи које су починили ратне злочине кажњава, ми смо апсолутно спремни допринети и хрватском и српском правосуђу и међународном правосуђу да суде онима који су починили ратни злочин, али нека оставе на миру оне који на миру живе, коју су на миру живели и нису учинили оно због чега их се настоји оптужити."

Извор: Епархија осећко-пољска и барањска

ПРЕДСЕДНИК ХРВАТСКЕ СТЈЕПАН МЕСИЋ ПРИМИО ЧЛАНОВЕ ЕПИСКОПСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ

Председник Републике Хрватске Стјепан Месић примио је 6. јуна 2007. чланове Епископског савета Српске православне цркве у Републици Хрватској на челу сa Његовим Високопреосвештенством Митрополитом загребачко-љубљанским Г. Јованом.

Током радног ручка размењена су мишљења о развоју односа између државних власти и Цркве као и о повратку национализоване имовине и обнови црквених објеката, међу којима је део велике културне вредности.

Сусрету су били присутни Епископ осечко-пољски Г. Лукијан, Епископ горњокарловачки Г. Герасим, Епископ славонски Г. Сава, секретар Епископског савета протонамесник Миленко Поповић и правни саветник Српске Православне Цркве у Републици Хрватској Симо Рајић.

Извор: Епархија осечко-пољска, HINA

САСТАНАК ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА И СПЕЦИЈАЛНОГ ИЗАСЛАНИКА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА ЗА СРЕБРЕНИЦУ

Његово Пресовештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије сусрео се данас са специјалним изаслаником високог представника за Сребреницу Клифордом Бондом.
У разговору који је одржан на иницајитиву госпoдина Бонда, а тицао се стања у Сребреници и Коњевић пољу, Владика Василије је истакао да за све народе морамо имати исти третман и аршине.
Владика је оптимистично истакао да само међунационално разумијевање и љубав у различитостима може донети бољитак за све грађане ових општина.

Извор: Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

ОДРЖАН СТУДЕНТСКИ СИМПОСИОН "БОГОСЛОВЉЕ СВЕТИХ ТАЈНИ"

У уторак, 5. јуна 2007 године на Православном богословском факултету у Београду, одржан је студентски симпосион под називом Богословље светих тајни. Учесници симпосиона су били студенти прве генерације мастер студија, који су наступили са својим радовима из области литургијског богословља.

Симпосион је отворио декан Факултета, епископ бачки проф. др Иринеј Буловић, који је изразио своје задовољство због иницијативе за одржавање таквог симпосиона. Декан је посебно нагласио да је неговање богословског дијалога веома битно те да исти понекад недостаје, због чега се јављају разни неспоразуми. Посебно је нагласио да је ово вероватно први богословски симпосион те врсте на овим просторима и предложио реактивацију некадашњих богословских разговора студената Факултета. На крају свог уводног излагања, епископ Иринеј је пожелео успешан рад свим учесницима скупа и упутио им благослов.

Симпосион је био подељен у три сесије. Првом је председавао протојереј мр Владимир Вукашиновић, другом ђакон мр Драган Ашковић а трећом сесијом мр Драган Каран.

Први излагач на скупу био је Лео Малешевић, са темом Теологија светих тајни. Он је своје излагање почео од чињенице да све тајне увиру и извиру из Светајне Богочовека Христа и наставио са прецизирањем етимолошких одредница везаних за реч mistirion (тајна), како у античком, тако у старозаветном и новозаветном смислу. Посебно је навео онтолошку разлику између мистеријских религија и хришћанства, иако им је терминологија често слична. Малешевић је Тајну у богословском смислу перципирао као тајанствени план Божији за спасење света онако како се то остварује у Цркви.

У даљем излагању је користио новозаветне списе, дела Иринеја Лионског, Дионисија Ареопагита, Максима Исповедника... да би показао да се приликом разматрања ове теме мора поћи од јављања Бога у телу ради откривања Тајне Цркве која је неодвојива од Тајне Христа. У контексту чињенице да су Свете Тајне превасходно свештене радње којима се остварује заједница Бога и човека, нествореног и створеног, те да се о њима не може говорити мимо Цркве, осврнуо се и на чињеницу да су највећи теолози у исто време били и јерурзи, свештенослужитељи. У даљем излагању је навео да је Педесетница извор свих светих тајни, које су начин њеног поновног остваривања.

Малешевић је нагласио да је ограничавање светих тајни на један одређени број (7) утицај западног схоластичког богословља. Као закључак, нагласио је да је веза између Бога и човека у светим тајнама онтолошка, јер се њима испуњава обожење човека те да су свете тајне истинске двери нашег обожења.

Следећи излагач био је Ратко Голубић, са темом Света тајна Цркве. Почетак свог излагања је везао за чињеницу једнакости Цркве и Евхаристије, ослањајући се на апостола Павла и његов поглед на сабрање верних. Евхаристијско сабрање је наше учешће у делу Христа тј. делу спасења света. Навео је и речи архимандрита Јустина Ћелијског о тајни сједињења тајне човека и тајне Бога тј. о тајни Богочовека у коме се открива тајна Цркве. Црква је нова твар, ново небо и нова земља, у њој се сједињује садашњост са прошлошћу и будућношћу. Уснули у Господу су „учесници“ сваке Литургије, кроз њен анамнезни карактер.

У свом даљем излагању Голубић се ослањао на Кипријана Картагинског и Максима Исповедника, а посебан део излагања је била анализа Литургије Василија Великог, односно тумачење њених делова: од почетног благослова и јектенија, преко антифона, Малог Входа, трисвете песме и Еванђеља до богословских аспеката Анафоре. Приликом богословске анализе делова ове Литургије углавном се ослањао на светог Максима Исповедника.

Закључујући своје излагање, Голубић је навео да Црква освећује време и простор, да је Дух Свети конституише а да је њен центар Христос, ради кога и за кога је све. У складу са тиме, Црква је Светајна која евхаристијом постаје Тело Христово у коме смо сви удови, а Христос је глава.

Последњи излагач у првој сесији био је Радослав Мијатовић, чије је излагање имало наслов Анамнезни карактер Анафоре. Он је почео са критиком богословских приступа који су издвајали епиклезу од остатка анафоре и тиме увели неку врсту индивидуалног приступа. Мијатовић је у свом излагању користио интегралини приступ, не раздвајајући анамнезу и епиклезу. Двадесети век он види као век екуменског дијалога, у коме преовлађују пре свега еклисиолошке теме и ослобађање теологије од христомонизма и пнвематоцентризма. Резултат тих стремљења је светотројично схватање Евхаристије. Постављајући питање специфичности памћења Цркве, Мијатовић разлаже појам памћења као процес, осврћући се на Сократа и Платона, затим на памћење старозаветног Израиља и долази до литургијског сећања, које је сећање и на прошлост и на будућност. Централно место његовог излагања је везано за анамнезу у контексту Литургије апостолских установа, Римске литургије и Литургије св. Јована Златоустог, за које усваја светотројични богословски приступ. Анамнеза је зависна од Духа Светог који доноси есхатолошку реалност, а литургијско сећање и подсећање има онтолошки карактер и носи предукус есхатона.

Мијатовић је посебно нагласио да је евхаристијска анамнеза незамислива без евхаристијске епиклезе, а да Дух Свети не долази само на Дарове, већ и цело сабрање. Осврнуо се и на сећање на уснуле, како на проскомидији, сугубој јектенији, на (епископском) великом входу тако и за време приноса, објашњавајући суштину посредничке улоге Цркве у том помену. Такође је нагласио да се помен преноси и на живе чланове Цркве.

У закључку, Мијатовић је рекао да је Евхаристија par exellance помен живих и уснулих те да сећање у том контексту има онтолошки карактер кроз превазилажење смрти и испуњење у Царству Христовом.

После завршетка прве сесије уследила је плодна дебата, у којој се расправљало зашто је уведено учење о седам светих тајни (говорећи како о нумеролошком тако и о символичком схватању броја седам, као и о стремљењима на Западу када је та пракса уведена), о пракси помена покојника на Великом Входу (која је, по речима учесника, вероватно дошла због пасивизирања лаоса и тихог читања молитава, а можда и под утицајем пијетизма), о методолошкој доследности када је у питању коришћење богословских извора различитих временских и просторних карактеристика. Учешће у расправи је узео и декан Факултета.

Другу сесију је својим излагањем под називом Света тајна освећења храма и антиминса отворила Милица Сенћански, која је поставила питање шта је то што неки храм чини домом Господњим. Полазећи од тога да је Света Тајна увек преображај, најчешће невидљив у нашој стварности, она је кренула од тајне Цркве и етимологије појма црква (eklisia) и појма храм. Затим је дала историјски преглед од старозаветне скиније и Соломоновог храма до новозаветног храма, према њиховој намени, структури и изгледу, да би дошла до појма тела као храма, у контексту поука Господа Христа и Павлових посланица. Осврнула се и на класичне тробродне базилике и на евхаристијска сабрања који су се у раном периоду одржавала над гробовима мученика.

У централном делу излагања Сенћански је навела да је први помен антиминса забележен у 8. веку, наводећи и првобитне облике освећења храма, елементе, чин освећења итд. На примеру освећења храма она је показала како се прожима историјско и есхатолошко. Посебно је нагласила да се храм освећује пре свега евхаристијском жртвом и његова намена се испуњава у Литургији. Сенћански је на крају дала мишљење да у преображеној стварности неће бити потребе за храмом, јер ће тада храм бити Бог.

Саша Тошановић је био следећи излагач са темом Света тајна јелеосвећења, коју је почео дефиницијом да се јелеосвећењем односно помазањем уљем над болесником призива Дух Свети ради исцељења. Болести имају узрок пре свега у греху, о чему говори Јаковљева посланица, мада то не мора бити случај, као што говори пример праведног Јова. Ослањајући се на светог Симеона Новог Богослова, Тешановић наводи да обични лекари не могу излечити од пропадљивости и да то може само Христос који исцељује и душу и тело. Затим је навео примере исцељења из Светог Писма посебно се осврћући на Јаковљеву посланицу у којој се експлицитно говори о светој тајни јелеосвећења.

Тешановић је навео неколико приступа болести: секуларни (у центру је телесно здравље), религиозни (заједнички за све религије, јер овај свет гледају као место патње и бола) и хришћански (у коме је смрт главни непријатељ кога треба надвладати).

Служба исцељења је дата Цркви као заједници јер када пати један од удова, пати цело Тело. Смисао заједнице се види и у томе што приликом јелеосвећења треба да буде присутно више свештеника. Разлоге за изостајање тајне јелеосвећења Тешановић види како у историјским чиниоцима (схватање које је у Русији преовладало у 17. веку да је то тајна над умирућим човеком) и практичним (тешкоћа у извођењу због броја свештеника), због чега је она временом постала приватни обред.

У закључку Тешановић извлачи пре свега еклисијалне премисе ове тајне, која мора бити вршена у заједници верних, те да се њено испуњење не види у телесном исцељењу, већ у повратку оболелог у заједницу верних у Христу.

Последњи учесник друге сесије био је Велибор Крагић, са темом Светотајинско богословље у катихезама Кирила Јерусалимског. Почевши са уводним делом у коме је изложио житије светог Кирила Јерусалимског, навео је да су Катихезе његово капитално дело и да говоре о тајнама Цркве, али пре свега о тајни крштења, са циљем крштавања катихумена у Великом посту. Крагић је поступно образложио шта су све катихезе подразумевале да би дошао до тајне крштења, наводећи да је управо поступност према крштењу карактеристика Кирилових Катихеза.
У Цркви као саборној Светајни влада поредак и устројство, а Дух Свети је тај који сабрање верних претвара у њу. У наставку, Крагић је навео више цитата из наведеног дела, да би резимирао тиме да за Кирила крштење значи много тога: свлачење старог човека, печат спасења, камен животни, усиновљење, преображај...
Расправа која је уследила је била веома плодна и односила се највећим делом на катихетска питања, мада је било и дискусије по питању антиминса и тајне јелеосвећења. Наведен је пример Новог Сада у коме постоји обавезна предкрштењска катихеза која траје неколико месеци, а по питању савремене катихезе стало се на становишту да биће Цркве треба да изнедри нова решења, а не декрети. Такође је подвучено да су катихезе пре свега светотајински процес. Говорило се и о односу антиминса и свете трапезе, питању савршавања јелеосвећења данас итд.

Трећу сесију је отворио Зоран Росић излагањем под називом Света тајна брака. Он је подсетио да је то најстарија света тајна, установљена у Рају још пре пада. Наводећи старозаветне примере декаденције те установе и Божије казне које су уследиле (Содом и Гомор), Росић долази до новозаветног појма заједнице и љубави која врхуни у љубави Христа и Цркве.

Посебно је нагласио да је некада склапање брака било незамисливо ван Евхаристије и навео поступно неке од основних елемената брака: јединствени карактер, тело као храм Духа Светог, сједињење брачника у једно тело, борбу против егоизма и рађање као благослов Божији. Посебно је указао на значење прстеновања.
Први опис брака Росић види у књизи Постања, затим у Песми над песмама и на крају у новозаветној причи о свадби у Кани Галилејској. Сотириолошки значај брака види у породичној заједници и мученичком венцу који уводи у тајну Царства Божијег. Наводећи речи владике Николаја о улози родитеља, осврнуо се и на брак у контексту одговорности, наводећи и да су многа земаљска царства пропадала када је пропадала породица у њима.

Као закључак, Росић је рекао да на брак не треба гледати земаљским очима, већ из перспективе есхатона и не постављати вештачка ограничења, јер брак мора имати своју пуноћу у свим димензијама. Своје излагање је завршио у једној поетској форми, за шта је од стране присутних био награђан великим аплаузом.

Последњи излагач на симпосиону је био Горан Ковачевић који је говорио на тему Света тајна ангелског образа. Осврћући се на претходно излагање, он је парафразирао Павла Евдокимова, да су монаштво и брачништво две узбрдне стазе које су равночасне и воде ка истом циљу – обожењу у Христу. Своје излагање је поделио на три аспекта.

У историјском смислу, монаштво настаје у 4. веку, иако су му корени доста ранији јер их вуче још из Новог Завета. Монаштво је према Ковачевићу брзо постало веома битно у Цркви и од почетка га је одликовао есхатолошки карактер. Започето је као лаички покрет, а етимолошки (monahos, инок) значило је првобитно јединственост и изврсност. После историјско-етимолошког увода, Ковачевић је дао неколико мисли о монасима и монаштву, пре свега кроз надилажење биолошке ипостаси и уподобљавање анђелима.

У контексту монаштва као чина, он је говорио о периоду искушеништва за којим следује постриг, наводећи важност да се то изводи у склопу Литургије као и све остале свете тајне. Дао је и занимљиво поређење у односу на свету тајну Крштења, јер постоје сличности приликом увођења у храм и стрижења косе.

И на крају, кроз телеолошки, циљни аспект, наводећи светог Серафима Саровског и Јустина Ћелијског, Ковачевић је као циљ монаштва навео јединствени циљ за све хришћане а то је – обожење.

У финалној расправи је говорено о значењу свадбе у Кани Галилејској , певању тропара на венчању, о чињеници да су најлепше беседе о браку изговорили монаси (свети Јован Златоуст) а најлепше беседе о монашту брачници (свети Григорије Ниски), питању односа грађанског и црквеног брака итд.

Завршну реч је дао асистент на катедри за литургику, Србољуб Убипариповић, који се захвалио учесницима и оценио да је квалитет излагања био на завидном нивоу и позвао студенте да и даље наставе са овом праксом.

Оливер Суботић

Извор: Православни Богословски факултет Универзитета у Београду

ДЕВЕТИ ДАН ПОСЕТЕ ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋА) ЕПАРХИЈИ ЗАПАДНОАМЕРИЧКОЈ

Деветог дана свог боравка у Калифорнији Владика Атанасије се сусрео са Јосифом Епископом Лос Анђелеса и Запада из јурисдикције Антиохијске Патријаршије. У пратњи Владике Атанасија и еп. Максим били су о. Стаматис Склирис и Никола Чеко.

Током овог срдачног сусрета Епископи су разменили међусобне изразе поштовања и подсетили се на сусрете из прошлости, а разговарали су о садашњости и будућности Православља у Америци.

Извор: Епархија западноамеричка

ДАНИ ЕВАНГЕЛИЧКЕ ЦРКВЕ У КЕЛНУ

Поводом прославе „Дани евангеличке Цркве“ који се одржавају у Келну од 7. до 10. јуна, комисија Православних цркава у Немачкој (KOKiD) учествује у овој свечаности Светом Литургијом на дан Преподовног Јована Руског у суботу 9.6.2007 године. Света Архијерејска Литургија почиње у 9:30 у Српском Православном Храму Светог Воздвижења Часнога Крста (Frankenplatz 15, 51149 Koln / Porz - Gremberghoven).

Свету Архијерејску Литургију богослужиће Православни Високопреосвећени митрополити: Г. Августинос (Грчка Православна црква), Г. Серафим (Румунска Православна црква); и Преосвећени епископи: Г. Константин (Српска Православна црква), Г. Теофан (Руска Православна црква), Г. Лонгин (Руска Православна црква), Г. Андреј (Украјинска Православна црква) са свештенством.

Извор: Управа СПЦО Келн

ДРАГОЦЕНОСТИ КОЈЕ ЈЕ БОГ САЧУВАО

По богатству ризнице, манастир Светог Николе може се поредити са Дечанима, Студеницом и Пећком Патријаршијом.

Свети Никола у Прибојској Бањи, где је од 1219. до 1688. године било седиште дабарских епископа и дабробосанских митрополита, сврстао се 1. јуна ове године у ред српских манастира са најбогатијим ризницама као што су Дечани, Студеница и Пећка Патријаршија. Уз изузетно залагање Епископа милешевског Г. Филарета, у манастир су враћене драгоцености старе ризнице из седамнаестога века, пронађене пре три деценије. Сасуди, путири и други прибор за богослужење, које је сам Бог сачувао, нашли су се тамо где су одувек и били - у капелици Успења, где су изложени и обезбеђени по модерним музејским правилима.

Освећењу и свечаном отварању ризнице, проглашеном најзначајнијим културним догађејем у прибојском крају у последње три деценије, присуствовало је више архијереја Српске Православне Цркве, предвођених Епископом жичким Г. Хризостомом, изаслаником Патријарха српског Г. Павла и Светог Архијерејског Синода. Овој свечаности присуствовали су и Митополит дабробосански Г. Николај, Епископ осечко – пољско Г. Лукијан, Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ славонски Г. Сава, викарни Епископ хвостански Г. Атанасије, домаћин Епископ Г. милешевски Филарет и монаштво и свештенство Епархије милешевске. Међу присутним представницима културног и јавног живота Србије били су Гордана Марковић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе и историчар уметности Мирјана Шакота, која је открила бањску ризницу, као и представници министарстава Владе Србије и представници локалне власти.

Највећу драгоценост у новој поставци манастирске ризнице чини четрдесетак црквених утвари од племенитог метала из шеснаестога века које је 26. септембра 1974. године открила екипа стручњака Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, предвођена историчарем уметности Мирјаном Шакотом. Манастирске драгоцености закопане су 1697. године у капели Успења, у време последњег дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића чије је седиште био манастир Бања. Овај догађај, који је претходио турској похари манастира, карактеристичан је и по томе што нико од монаха који су закопали ризницу није преживо турски бес који је потом уследио, или се после изгона није вратио у манастир Бању. Тако су драгоцености остале под земљом преко два и по века. Манастриска ризница је после открића пренета у Београд где је у музејским депоима стајала 33 године. Поред ових предмета манастир има и богату нумизматичку збирку са римским новчићима и новчићем босанског бана Стјепана Котроманића и више вредних црквених књига из деветнаестога века од којих су многе дошле из Русије.

ОСВЕЋЕН МАНАСТИР МАЖИЋИ

Дан после отварања ризнице у манастиру Светог Николе у Бањи, 2. јуна 2007. године, освећен је и обновљени манастир Светог Георгија у оближњем селу Мажићи подигнут у дванаестом веку, који је у рушевинама био 264 године. Манастир су освештали Митрополит дабробосански Г. Николај, Епископ осечко – пољски Г. Лукијан, Епископ шумадијски Г. Јован, Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ славонски Г. Сава, викарни Епископ хвостански Г. Атанасије и Епископ милешевски Г. Филарет.

Древна светиња обновљена је великим трудом Епископа милешевског Г. Филарета, пароха Станка Трифуновића, екипа стручњака Завичајног музеја у Прибоју, Завода за заштиту споменика културе из Београда, Музеја града Новог Сада и Народног музеја из Ужица као и бројних градитеља и приложника.

На свечаности која је уследила после освећења Епископ милешевски Г. Филарет уручио је Сави Дерикоњићу, директору Завичајног музеја из Прибоја Орден Светог Саве, а најзаслужнији мајстори и приложници добили су захвалнице.

Ј. Бајић

ПРОВАЉЕНА ВРАТА НА ХРАМУ У ПЛАШКОМ

У времену од 3. до 5 јуна 2007. године непознати починиоци провалили су олтарска врата храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком и притом нанели мању материјалну штету. Надлежни парох плашчански – јереј Драган Антонић је о истом известио полицију која је изашла на лице места ради увиђаја. Против, за сада непознатих починиоца подигнута је кривична пријава.

Извор: Епархија горњокарловачка

СМОТРА ЦРКВЕНОГ ПОЈАЊА У ЈАГОДИНИ

У храму Светих Апостола Петра и Павла под покровитељством Српске Православне Црквене Општине Јагодина по друг пут је одржана смотра хорова Епархије шумадијске. У смотри су учествовали хорови из ратарске, тополске, крагујевачке и домаћина јагодинске парохије. Договорено је да следеће године домаћин смотре буде парохија крагујевачка.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu