Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
2. јул 2007. године

ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ ПОСЕТИО АРХИЕПИСКОПА АТИНСКОГ

По благослову Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла, који је недавно у име Српске Цркве упутио писмо подршке Поглавару Грчке Цркве са жељама за брзо оздрављење, представници наше Цркве, које је предводио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачи г. Григорије, посетили су, у суботу 30. јуна, у атинској болници, Његово Блаженство Архиепископа Атинског и све Грчке г. Христодула, који се опоравља после операције.

Иако лекарски козилијум оцењује стање Архиеписковог здравља као озбиљно, али стабилно и задовољавајуће у постоперативном опоравку, један од најмлађих и најенергичнијих поглавара међу помесним Православним Црквама, од првога дана по пријему у болницу, обавестио је јавност да се ради о канцеру и тражио од народа да се моли за његово здравље.

Колике је размере добио овај догађај у Православној земљи наших донеданих суседа, сведочи и чињеница да су Архиепископа у болници посетили Премијер, Председник државе, и поглавари и представници готово свих помесних Цркава на челу са Васељенским Патријархом Вартоломејом, као и мноштво народа. Ова тема је присутна, као ударна, не само у свим грчким медијима, него можда понајвише међу обичним народом, који у цркви, на улици, у таксију и готово свим јавним местима изражава забринутост али и наду да ће поглавар, кога изузетно воле и познају као одважну и јаку личност, пребродити ово искушење.

“Ништа се није променило у мени, и ништа ме не може поколебати. Осећам љубав српског народа и хвала вам на подршци”, биле су прве речи Ариепископа коме је Владика Григорије пренео поздраве Његове Светости Патријарха Павла, Светог Синода, и верног народа српске Цркве, додајући да је то расположење не само нашег народа, него и свих православних, те да наш народ никада неће заборавити љубав Грчке Цркве и народа у тешким тренуцима када смо били остављени и прокажени од многих.”

ВЕРИА – МЕСТО АПОСТОЛСКЕ ПРОПОВЕДИ

Вериа 26-30 јуна 2007. године - Одлуком Светог Архијерејског Синода, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије био је, у пратњи јереја мр Гаје Гајића и ђакона мр Зорана Алексића, овогодишњи представник наше помесне Цркве у Верији, где су ове семице завршене свечаности у част Светог Апостола Павла, оснивача Цркве Божије у Грчкој, који је поред осталих градова проповедао и у Верији, те се сматра заштитником овог северногрчког града, где се по традицији изузетно свечано, у трајању од месец дана, обележавају дани овог Светитеља.

С обзиром да се ове године обележава и 1600 година од престављења Светог Јована Златоуста, тема овогодишњег научног скупа, којим је затворен овогодишњи део свечаности којима предстоји богослужбено славље, била је: «Од Светог Павла до Јована Златоуста».

Епископ Григорије је Пренео поздравно писмо Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла:

«Високопреосвећени, у Христу Господу драги брате и саслужитељу, Митрополите Пантелејмоне, Ваше екселенције, уважена господо представници локалних власти, поштована господо професори, драги учесници овог научног скупа, браћо и сестре,

Желимо, најпре, да се захвалимо Вама Високопреосвећени, домаћину и началнику Цркве Божије у Верији, древном ранохришћанском граду, на позиву да пошаљемо наше представнике и на љубави коју увек показује према нама.

Свети Апостол Павле је својевремено лично или преко својих ученика походио и благословио и наше српске земље, и наше епархије, оним истим благословом и оном истом јеванђелском спасоносном речју којом је благословио и вас овде у Верији. Тим Предањем је натопљен и Српски народ када је ушао у богато наслеђе древне Апостолске и Светоотачке Цркве Христове благодарећи мисији Свете браће Кирила и Методија из Солуна.

Од Светих Отаца смо научени да то божанско Предање није ништа друго него сам Богочовек Исус Христос који се у Цркви предаје и као учење и као свештена радња, литургијска радња, а управо ово су посведочили и својим списима и својим животом богомудри ап. Павле и св. Хризостом. Посведочили су да је Предање неодвојиво од живе вере у живога Бога и да је неодвојиво од јеванђелског подвижничког живота облагодаћеног св. Тајнама. То се нарочито види из тога што је св. Хризостом, велики богослов и Архијереј Цркве Христове поред Божанствене Литургије написао још и тумачења скоро свих књига Св. Писма Ст. и Новог Завета не у својој келији него проповедајући Реч Божију, проповедајући Христа стојећи у храму пред народом Божијим а у славу Бога Оца и уз благодат Духа Светога. Све то је чинио ,, на изграђивање Тела Христовог док сви не достигнемо у јединство вере и у познање Сина Божијег,у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4, 12-13), како је говорио његов узор у свему, Свети Апостол Павле Ефесцима.

Можемо са сигурношћу рећи да је св. Јован Златоусти био прави следбеник и верни ученик свештеног Предања ап. Павла и да је њега све време свога живота имао за углед и образац и да му је био надахнуће у његовом плодоносном животу и проповеди благе Речи Божије у Цркви као заједници Бога и човека.

Стога је наша радост неизрецива јер и ми грешни и недостојни живимо у тој заједници чега је потврда и овај данашњи догађај јединства Цркве Христове – Светопавловске и Златоустове и Свих Светих. Амин».

На крају симпосиона, извршено је представљање зборника са радовима прошлогодишњег симпосиона, који се бавио темом Павловог богословља и савременог идолопоклонства. Потом је одређен радни наслов теме будућег симпосиона, наредне године, који гласи: човекољубље и страх од странаца у светлости богословља Светог Апостола Павла.

Литургијско славље настављено је свечаним вечерњим у част Светих Апостола, Светом Литургијом уз учешће десет Епископа, из разних помесних Цркава, уз саслуживање бројног свештенства и учешће мноштва народа.

Други дан, на Павловдан, је служена Литругија, а увече је обављена Света Литија улицама града. Поворка је прошла градом од саборне цркве до Места на коме је проповедао Свети Апостол Павле где је био изложен део његових моштију, као и глава Светог Јована Златоуста, за ову прилику изузетно донесена из манастира Ватопеда на Светој Гори.

У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊУ ОБЕЛЕЖЕНА ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СМРТИ МИТРОПОЛИТА ЈОСИФА

У манастиру Ваведењу, у суботу, 30. јуна 2007. године, Свету Архијерејску Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Архиепископа охридског и митрополита скопског Г. Јована, епископа: Врањског Г. Пахомија, Шумадијског Г. Јована и Западноамеричког Г. Максима. После Свете Литургије служен је парастос Митрополиту Јосифу (Цвијовићу). У беседи је Митрополит Амфилохије нагласио битност Свете Литургије за живот сваког хришћанина, али је посебно истакао да му је врло драго што је са њим Богу служио први истински наследник трона митрополита скопских, Архиепископ Јован, који је делећи судбину Блаженопочившег Митрополита Јосифа, недавно напустио тамницу. После Митрополитове беседе, верницима се обратио Блажењејши Архиепископ охридски и митрополит скопски Г. Јован, који је у беседи говорио о животу Блажене Памјати Митрополита Јосифа (Цвијовића) и истакао важност његовог рада и труда на њиви Госпдоњој за потоње нараштаје.

После богослужења одржана је свечана академија на којој је представљен Зборник научних радова о Митрополиту Јосифу (Цвијовићу). Зборник су приредили проф. Вељко Ђурић и монах Павле Кондић, а угледао је светлост дана у издању издавачке куће Митрополија црногорско-приморске Светигора.

Животопис Митрополита Скопског Јосифа

Мудри орач њиве Господње

Током досадашњих осам векова благотворне духовно-просветне мисије Српске православне цркве, српски народ је изродио и посветио Богу и верном народу на службу небројено духовних великана и витезова који су у разним временима и разним степенима црквено-пастирске службе послужили свим својим бићем. У том златном ланцу, установљеном благословом Светог оца нашег Саве, знаменито место припада и Митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу - Дрежничанину.

Њему је Господ определио ретко тежак животни и архипастирски крст. Крст бриге и вођења Српске цркве током Другог светског рата и првих поратних година. Гледано са шездесетогодишње удаљености, мирне душе се може рећи да је из те, у досадашњој историји рода људског небивале буре и страдања, сачувао и извео брод Српске цркве са најмање жртава, колико се то, под налетом апокалиптичних снага, могло учинити. Колико је до њега стајало, за све време док је придржавао трон српског Патријарха (заточеног од априла 1941. до маја 1945. од Немаца, тек новембра 1946. вративши се у земљу) сачувао је чист образ Српске цркве и народа. Тешко је разлучити која се од две, међусобно супротстављене силе, више непријатељски односила према Православној цркви: наци-фашистичка и усташка или комунистичка? Са обе је имао да се носи Митрополит Јосиф током рата и првих поратних година. Наравно, не само он већ и сав остали епископат Српске цркве и њено верно свештенство и монаштво.
Јосиф Цвијовић, рођен у Дрежнику, срез ужички, 28. августа 1878. године, по завршеној Богословији Светог Саве у Београду, служио је, од 1903. до 1908. као парохијски свештеник. У његовим младим годинама, на самом почетку свештено-пастирске службе, Господ је попустио велики крст на његова плећа: у три недеље, месеца новембра 1905. г. умрли су му млађа ћерка Босиљка (дете од 2 месеца), његов таст прота Симо Ђурић и Јосифова супруга Милева. Оставши млад удовац, са бригом о подизању ћерке Косаре, Јосиф је, по одлуци централне црквене власти, пошао у Русију на више богословско образовање на Кијевској духовној академији, коју је завршио са највишом оценом и звањем магистра богословља. По повратку у Србију, опредељењем Светог арх. сабора одређен је за професора у Београдској богословији и управника Монашке школе у манастиру Раковица. Истовремено вршио је и дужност уредника Гласника, званичног листа Православне цркве у Краљевини Србији (1913). Замонашио се септембра 1913. године. Одазивајући се позиву своје савести и родољубља које је неугасиво пламтело у његовом срцу, отишао је као добровољац у четнички одред војводе Вука, крајем 1912. где је, током Првог балканског рата, дао допринос ослобођењу и уједињењу српског народа са простора Рашке, Косова и Метохије и Старе (Јужне) Србије. Током Првог светског рата, по одлуци врховне црквене власти, вршио је једно време дужност војног свештеника и у том својству пратио је српску војску у избеглиштву у Африци (Бизерта, 1915.) и Русији (Добровољачки корпус, 1916). Од 1917. до 1919. био је професор (са још двојицом свештеномонаха) и управник избегле Београдске богословије са 115 ученика, која је добротом Англиканске цркве нашла уточишта у Кадесдону крај Оксфорда. По повратку у ослобођену Отаџбину, био је именован за ректора Призренске богословије, али је одмах затим изабран за епископа Битољске епархије. Хиротонисан је на Никољдан 1920. године. Читаве две деценије провео је у архипастирском раду на просторима Битољске епархије (где је основао и Богословију) и од 1932. у Скопској митрополији. Током 1931. вршио је, са о. Јустином Поповићем, духовну мисију организације и учвршћења Православне цркве у Чехословачкој (Поткарпатска Русија). Већ првих дана по окупацији наше земље, са почетком Другог светског рата, 5. маја 1941. протеран је од бугарских окупатора из Скопља и са територије своје епархије. Уточиште је нашао у Београду, где му је Господ определио нови и претешки крст руковођења обезглављеном Српском црквом и бригу о избеглом свештенству и народу.
Заиста, у то трагично ратно време био је достојни син српског витешког етоса и свесрпске свести. Сагорео је у бризи и раду на спашавању Цркве и очувању њеног јединства. Ако се има на уму да је током рата Српска православна црква била раздељена на седам окупационих зона и толико државно-правних система, може се разумети тежина посла и историјска одговорност Митрополита Јосифа који је водио брод Српске цркве у том периоду. По завршетку рата, од нове власти настале као продукт комунистичко-бољшевичке идеологије, брутално онемогућен да се врати на своју катедру у Скопље, водио је Српску цркву до повратка патријарха Гаврила Дожића, уочи Аранђеловдана 1946. Комунистичким насиљем 1947. протеран и са дела своје епархије на територији Србије (данашња Врањска епархија), Митрополит Јосиф је од 1949. до краја 1952. администрирао Жичком епархијом са прекидом од 17 месеци, колико је био бесправно затворен у манастирима Жича и Љубостиња. Бесудно хапшење од стране комунистичке власти и робијање, имало је за циљ да онемогући његов избор за новог поглавара Српске цркве, после смрти патријарха Гаврила, 7. маја 1950. јер је био главни кандидат за ту службу. Тешко оболео од тегоба које је изнео на својим плећима током рата и поратних година, последње године свог живота (од почетка маја 1953) провео је у манастиру Ваведење у Београду, где је и предао душу Богу на истину, 3. јула 1957. године. Опело је одржао патријарх Викентије са шесторицом владика и преко 100 свештеника сабраних крај његовог одра. Сахрањен је са северне стране манастирске цркве, до гроба Митрополита загребачког Доситеја - исповедника Православља (+1945). Богољубље и родољубље, пожртвованост за Дом Божји и неуморни рад за Српску цркву и народ током педесет година његове свештеничке и 37 година архијерејске службе, по беспристрасном суду историје, одредили су му место у самом врху црквених и народних великана српског народа. Његов лик и дело су узор свим потоњим генерацијама како се достојно служи Богу и роду, у време и невреме, у благостању и беди, у миру и рату, под влашћу која Бога и Цркву поштује и под богоборачком влашћу. Нека је хвала Господу за личност Митрополита скопског Јосифа - бесцен-благо којим је помиловао српски род.

АРХИЕПИСКОП Г. АМФИЛОХИЈЕ ПОСЕТИО ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ И ВИСОКЕ ДЕЧАНЕ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, у наставку свог похода по Светој косовско-метохијској земљи, служио је 29. јуна 2007. године Свету Архијерејску Литургију под сводовима манастира Пећка Патријаршија.

На Светој служби Божијој, осим мати Февроније и њених сестара које ову Светињу верно чувају већ педесет година, да прими благослов Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија, сабрао се и верни народ који се недавно вратио у Пећ, Бело Поље, Исток и друга околна места.

После Свете службе Божије, Високопреосвећени Архиепископ Г. Амфилохије састао се са командантом Мултинационалне бригаде за западни део Косова, бригадним генералом Антонијем Венућијем, недавно постављеним на ту дужност, који је пожелио да упозна и поздрави Архипепископа Г. Амфилохија. У току састанка Архипеископ Г. Амфилохије је генералу Венућију и његовим сарадницима говорио о историјском значају Косова и Метохије и светиња Српске православне Цркве које се налазе на њему, преневши им поруку Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла да је Косово и Метохија Света земља од које ми нећемо одустати. Митрополит Амфилохије је између осталог и замолио команданта Венућија да се побрине о српском православном народу који се већ ту налази и који се враћа на своја запаљена огњишта, као и да им, заједно са својим сарадницима, пружи заштиту и помогне у обнови живота.

После састанка са италијанским генералом, Високопреосвећени Архиепископ Г. Амфилохије је свој пут наставио ка селу надомак саме Пећи Белом Пољу где је посетио цркву Светог Ваведења и благословио Србе повратнике који се ту налазе.

Из Белог Поља, Владика Г. Амфилохије се упутио ка манастиру Високи Дечани, где га је свечано дочекало дечанско братство, допративши га у веома свечаној и дирљивој Литији, уз црквене песме и звуке звона од манастирске капије до кивота Светог краља Стефана Дечанског. Архиепископ Г. Амфилохије им је пренио поздраве и благослове Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла.

Свечано испраћен из манастира Дечани, Архипеископ Г. Амфилохије поздравио се и са пратњом УНМИК-а која га је пратила свих ових дана са оклопним колима и наоружањем, и преко прелаза Кула свој пут наставио ка мајци српских цркава манастиру Студеници где је одржао предавање на годишњем сабору српске православне омладине.

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије замолио је команданта Мултинационалне бригаде за западни део Космета генерала Антонија Венућија да пружи заштиту и помогне у обнови живота српском народу.

"Митрополит Амфилохије је током састанка са Венућијем у Пећкој патријаршији пренео поруку Његове Светости Патријарха српског Г. Павла да је Косово света земља од које Срби неће одустати", наводи се у саопштењу Митрополије црногорско-приморске.

Митрополит је генералу Венућију и његовим сарадницима говорио о историјском значају Космета и светиња Српске православне цркве које се налазе на њему.

Митрополит црногорско-приморски је у наставку обиласка српских енклава на Космету боравио у селу Бело Поље, крај Пећи, где је благословио српске повратнике и посетио цркву Светог Ваведења.

Из Белог Поља, Митрополит Амфилохије се упутио ка манастиру Високи Дечани, где је свештенству и монаштву пренио благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Павла.

Из манастира Дечани Митрополит Амфилохије се уптио ка манастиру Студеница.

Извор: Срна, Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске, Свтигора прес (м.П.К./ С.К)

НОВА СВЕШТЕНА ЕПИСТАСИЈА СВЕТЕ ГОРЕ

У складу са Статутом Свете Горе, 1. јуна 2007. по јулијанском календару а 14. по григоријанском, постављена је нова Свештена епистасија Свете Горе. Епистасију чине представници треће групе манастира на челу са Светим манастиром Ивироном, чији је сабрат јеромонах Калиник постављен за протоепистата.

Свештена епистасија је управно тело (''влада'') Свете Горе коју чине представници четири манастира од којих је један Протоепистат (Прот) и који се смењују једном годишње.

На Светој Гори постоји 20 самосталних манастира и тај број не може бити нити мањи нити већи. Они су подељени у пет група од по четири манастира. Свака група има свог предводника који даје протоепистата. Сваке године смена се одвија по следећем поретку, тако да свака група преузима управу једном у пет година:
Велика Лавра (Дохијар, Ксенофонт и Есфигмен)
Ватопед (Кутлумуш, Каракал и Ставроникита)
Ивирон (Пантократор, Филотеј и Симонопетра)
Хиландар (Ксиропотам, Свети Павле и Григоријат)
Дионисијат (Зограф, Пантелејмон и Констамонит)

Свештену епистасију бира Свештена општина (''скупштина'') у Кареји која је састављена од 20 монаха – представника манастира. Сваки манастир бира на годину дана једног представника у Свештеној општини, који бива замењен почетком Нове године по јулијанском календару.

Извор: www.hilandar.org

РАТИФИКАЦИЈА СПОРАЗУМА СА ВАТИКАНОМ ЧЕКА СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

Шеста седница Дома народа Парламентарне скупштине БиХ је у Сарајеву прекинута прије изјашњавања о давању сагласности на ратификацију Основног уговора између БиХ и Свете столице како би се Предсједништву БиХ дало времена да нађе рјешење за закључивање споразума са Српском православном црквом (СПЦ).

У расправи при утврђивању дневног реда заменик председавајућег Дома народа Младен Иванић истакао је да српски делегати нису против ратификације споразума са Ватиканом, али да траже да идентични споразуми буду закључени и потом у парламенту ратификовани и са осталим вјерским заједницама, односно са СПЦ и Исламском вјерском заједницом.

"Захтјев да споразум у име СПЦ не потпише Његова светост патријарх српски Павле већ неки од владика из БиХ је некоректан потез дијела политичке јавности којим се жели правити бх. православна црква", упозорио је Иванић.

Термин одржавања наставка ове сједнице биће накнадно утврђен, а након њеног завршетка биће одржана седма сједница Дома народа.

Извор: Срна, Приредила Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

ИМЕНОВАН САВЕТ ЗА МЕЂУНАРОДНУ ПРАВОСЛАВНУ КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ “БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА” ФОНДАЦИЈЕ “ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ”

Управни одбор Фондације “Иванка Милошевић” из Чикага именовао је Савет за међународну православну награду “Богородица Тројеручица” за ову годину, прву и једину књижевну награду православног света, коју Фондација додељује од 2001. године.

У Савет су именовани Матија Бећковић, Срдан Богосављевић, Јован Делић, Мирослав Егерић и Александар Јовановић. Чланови Савета предлажу кандидате Управном одбору Фондације, који бира лауреата.

“Добитник Награде се традиционално проглашава око Видовдана у Српској народној библиотеци, задужбини Милуна и Наде Николић у Чикагу, седишту Фондације. Награда ће бити уручена на посебној свечаности на јесен у Београду”, изјавила је Драгица Милошевић, оснивач и председница Фондације.

Песник Ђорђе Николић, уметнички директор Фондације “Иванка Милошевић” и члан Управног одбора, рекао је “да се Награда додељује за целокупно дело православним песницима чија је поезија надахнута духом православља, непресушним извором просвећености. Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице је својом трећом руком закрилила васколико православље и постала заштитница свих православних књижевних стваралаца”.

Награда се састоји од иконе Пресвете Богородице Тројеручице, Повеље, штампања књиге и новчаног дела.

Досадашњи лауреати награде “Богородица Тројеручица”, која се додељује искључиво књижевним ствараоцима православне вероисповести, били су Матија Бећковић, Стеван Раичковић, умировљени Епископ Атанасије (Јевтић), Андреј Вознесенски, Митрополит Амфилохије (Радовић) и Бела Ахамдуљина.

Управни одбор Фондације “Иванка Милошевић” овом приликом да се захвалиo и да одаo дужну пошту свом недавно преминулом члану Савета за награду “Богородица Тројеручица” академику Николи Милошевићу.

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu