Serbian Orthodox Church

Информативна служба
Српске Православне Цркве
26. септембар 2007. године

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НА КРСТОВДАН СЛУЖИ У ВОЖДОВАЧКОЈ ЦРКВИ

Сутра, на Крстовдан 27. септембра 2007. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служиће Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу.

Храм Светог Константина и Јелене свечано слави Крстовдан (Воздвижење Часног Крста) као преславу храмовне славе светитеља захваљујући чијој ревности је и пронађен Часни Крст на ком је распет Господ Исус Христос, јер чува велику светињу-честицу Часног и Животворног Крста коју је Патријарх Герман након обиласка Свете Земље у току Страсне седмице и Ускрса 1959. године даровао овој цркви.

Храм поседује и известан број богослужбених књига и црквених реликвија од значајне вредности од којих издвајамо омофор Светог Василија Острошког Чудотворца који је на Светитељу стајао 40 година. Летопис Вождовачке цркве бележи примере услишених молитава верних људи који су се Светом Василију пред његовим омофором обраћали.

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житеjство.

Пост у дан Воздвижења Крста Господњег

Животворећи Крст Господњи подсећа нас на добровољна и спаситељна, ради нас претрпена, страдања и смрт Господа нашег Исуса Христа. Дакле, Црква у дан Воздвижења Крста преноси наше мисли на тужни догађај десивши се на Голготи, једновремено нам заповедајући да активно саучествујемо у страдањима и смрти ради нас распетог Господа и Спаситеља, установивши поводом тога пост којим нас подстиче на духовну сету и покајање, чиме сведочимо о нашем живом учешћу у страдањима и смрти Господа нашег. Јер, сасвим нам приличи да у дан поклоњења крсном дрвету, на коме је пострадао и за нас умро оваплоћени Син Божији, ограничавамо своју радост постом.

Установљавање поста и празника Воздвижења Крста свакако се односи на древна времена хришћанства, мада о томе немамо писаних доказа. При помињању дрвета познања добра и зла, Црква је у својим химнама, а св. Оци у својим списима, од вајкада истицала и мисао о неуздржању прародитеља од забрањених плодова, чијим кушањем се отворио извор наших сагрешења: зато је са споменом о страдањима и смрти Господњој Црква Христова од свога почетка сјединила и пост. Из тих разлога су среда и петак, као дани полоњења Крсту, од апостолских времена посни дани. Свети Јован Златоусти каже о Крсту: "Данас (на Велики Петак) ми се сви и радујемо и постимо, чистећи све од зла, како спољашњост тако и унутрашњост. Ради Крста сви постимо, распињући своје страсти његовом силом. За многе се завршава ноћ, али се не окончава и подвиг поста". Из ових речи о Крсту можемо закључити да је установа поста у дан Воздвижења Крста извршена у исто време кад и установљавање овог празника, што се потврђује и Уставом Цркве првобитно изложеног на основу древног предања Саве Освећеног, упокојившег се 530. године. У VII веку када је животворни Крст Господњи отет из Јерусалима насилничким упадом персијског цара Хозроја 614. г., а после четрнаестогодишњег заточеништва поново враћен у Јерусалим заслугом византијског цара Ираклија, спомен повратка животворног Крста је сједињен са самим празником Воздвижења, а сам пост у тај дан још више се утврдио. Приликом свечаног и радосног повратка животворећег Крста, Ираклије је хтео да га унесе кроз капију Јерусалима у царској моћи и сјају, али је пред улазном капијом његов коњ застао. Патријарх Захарије, који је пратио Крст из Персије, где је иначе и сам био у сужањству, подсетио је Цара да је на Крсту Распети у унижењу носио кроз капију Крст на Голготу, а не у слави својој. Цар се опоменуо и покајавши се, унизио је себе и скинувши царске хаљине, пешице и босоног, понео је дрво Крста на Голготу. Овакав догађај је несумњиво послужио као нова побуда верујућима да древни празник Воздвижења Крста проводе у посту, поучавајући верне да при гледању на најблаженије дрво, свагда на њему виде распетога Христа, Цара и Господа, те да и сами разапну тело своје са страстима и похотом.

На трпези у дан животворећег Крста Господњег дозвољава се уље и остали плодови поврћа. "Сир, јаја и рибу, никако да се усудимо јести".

Беседа митрополита Амфилохија
Манастир Острог – На Крстовдан

27. септембар 2000. г.

Народ је дужан да налази своје истинске вође, који ће га водити а не заводити Данас нас благодат Светог Духа сабра драга браћо и сестре у овој дивној Божијој Острошкој светињи па тако и пјевамо и додајемо, и сви узевши Крст свој говоримо : Благословен који иде, који долази у име Господње Осана на висини. Заиста ни један Свети Сабор не може се остварити, без силе и Благодати Божије, без дјеловања Духа Светога. Сила Духа Светога сабира и држи у јединству сву Божанску творевину, даје јој живот, снагу и моћ. Сила Божија је и онај благослов којим је Бог благословио да буде свјетлост и би свјетлост. Благослов којим је Бог одвојио свјетлост од таме и дан од ноћи. Благослов којим је Бог одвојио небо и земљу, којим је заповиједио да земља даје траву и свако биље, и да море буде испуњено животом. Благослов којим је Бог благословио прах земаљски, и од њега створио човјека је управо та сила Духа Светога Животворнога, та сила Божија. Она као свети квасац чува живот и васиону, чува људски род и његово јединство, јединство његове природе, дајући му моћ да напредује, расте и да се усавршава. Дајући моћ сваком појединцу, даје моћ породици да настаје, да буде једна у Господу и да расте у том јединству постајући Света Заједница у Цркви Божије Заједнице, у Светој Цркви. Силом Духа Светога Црква Божија основана је и утемељена на Свети Тројичин дан, када нам се открила у виду огњених језика трећа Ипостас, треће Лице Пресвете Тројице. Сила Духа Светога је она коју су примили Св. Апостоли, који Духом Светим надахнути и освећени кренуше по свијету као орлови да проповиједају Христа Бога, Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. Овом силом Божијом се ми и рађамо, силом Духа Светога живимо, и њоме се на прави начин сабирамо,- начин на који је Бог благословио да се људи сабирају и да се срећу и да се сједињују.

Постоје у овом свијету и другачије заједнице, које нијесу Божије заједнице, гдје се људи састају не у име Божије, и не силом Духа Светога. Не у тајни Божије љубави и у тајни Цркве Божије која сабира све и сва и прибира и припрема за Царство Небеско, него се састају око друге силе – демонске силе која разара Божију силу и разара људску природу чинећи да се људи састају око лажи, обмана и својих страсти, око својих лажних идеја. Састају се да живот свој принесу пролазним стварима, са њима општећи и њих примајући. Срећу се са људима али не у име Господње и не сагласно својој природи и Божанском призиву, него сагласно своме безумљу и неразумљу. Такве заједнице прије или касније ма како моћне изгледале пропадају и нестају, а иза њих остаје смрад и нечистота док заједница Божија остаје тврда и непоколебљива јер је Дух Свети њен темељ и њена душа, њена сила и њена снага. Дух човјечији је пролазан и ако се људи само око духа човјечијег састају, онда је и њихово састајање и заједништво пролазно. Само је Дух Божији вјечан и непролазан и само они људи који се Духом Божијим сабирају могу бити сигурни да ће њихова заједница, у породици, селу, граду, братству, племену или држави остати вјечна и непролазна. А да би таква била, неопходно је да они који се у Име Божије силом Духа Божијег састају узму Крст свој и понесу га. Тајна Крста Христовог уписана је у људско биће, у људску судбину и у људску природу. Преко тајне Крста Бог силази у овај свијет. Крстом часним Бог открива своју велику и вјечну љубав, јер нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за своје ближње. И само онај који понесе Крст зна шта је и каква је та права истинска љубав. Господ је понио Крст на Голготи и разапео се и био заклан као јагње за живот свијета. Даровао је себе ближњима својим, народу своме и овоме свијету без остатка. Не остављајући ништа за себе све је подарио другима у чему и јесте тајна његовог Часног Крста. Сишао је вертикалом на земљу да би хоризонталу нашега живота уздигао према небесима. "Ко се одрекне себе и узме Крст свој и крене за Мном прави је Мој ученик". Носити Крст то је хришћанско призвање. Ми се само Часним Крстом поносимо, оним Крстом и распећем Христовим, који је саблазан за Јевреје, јер они не могу схватити да велики и величанствени Бог може бити тако смирен да силази у дубине пакла и прима на себе сву људску биједу овога свијета. Јевреји нијесу могли таквог Бога примити и прихватити. За Грке је то такође безумље јер им њихово вјеровање у лажне богове не дозвољава да тако схвате Бога – као пониженога, распетога али вјернога Оцу до распећа, до Крста и смрти, и то смрти на Крсту.

Тако и данас многи људи не могу да схвате ту велику и свету тајну. Само они људи које Дух Свети просвијетли знају шта је тајна Часнога Крста. Они се њега не стиде и примајући га Светим Крштењем они га носе на својим грудима и уписују у своја срца, носећи такав начин са Господом Крст Његов Часни. Крст опет има двије стране и два својства. Са једне стране њиме и преко њега силази и усељава се у нас сила Божанска, Божанска свјетлост и мудрост и снага. Са друге стране, да би се та свјетлост и сила Божанска и здравље у нас уселили, призвани смо да носећи Часни крст одсијечемо од себе и ослободимо себе од свега онога што прља Часни Крст у нама и скрнави у нама светињу коју нам је Бог подарио. Носити Крст значи одрећи се својих заблуда, својих лажи, својих обмана и својих страсти. Носити Крст значи бити спреман на жртву – жртву ради имена Божијег и правде Божије, жртву за љубав и за своје ближње. Није то лако и није једноставно али је достојно човјека јер за то је Бог и створио човјека. На тај начин и сам Бог постоји јер је Он је први понио Крст и жртвовао се, па тек онда призвао и нас да попут Њега носимо свој Крст и да се жртвујемо, да се ослобађамо од свега оног што није по Богу у нама, да би онда оно Божије у нама заблистало и да би сила Духа Светога сишла у нас и да би Крст Часни носећи и њему се клањајући могли запјевати пјесму:"Благословен који иде у име Господње, Осана на висини," као што су пјевала дјеца када је Господ улазио у свети град Јерусалим и као што су пјевали сви они који су Богом били освештани и озарени кроз вјекове до данашњих дана. Ту радосну пјесму :"Благословен који долази у име Господње," а то је и пјесма Светог Оца нашег Василија и свих Светитеља Божијих. Наш Свети Отац Василије одрицао се читавог свог живота од свега онога што је скрнавило у њему светињу природе његове и његовог призвања. Ова пећина сведочи колика је била његова жртва и колика је била његова несебичност и колика је била његова љубав према Богу. Стога га је Господ обдарио и обасјао силом Духа Светога. Благодат Духа Светога је сишла на њега, освештала га, освештала и ову стијену овдје, претворивши у Светињу његове кости, које ево сијају и зраче привлачећи све нас. Оне који знају и оне који не знају зашто њима стреме али који осјећају неку силу у њима као и неку силу у овој стијени загријаној његовим сузама и његовим подвизима. Ова сила сведочи о његовом ношењу Часнога Крста и нас привлачи та сила Духа Светог. Није случајно што је Свети Отац наш Василије овдје изнад своје келије, сада изнад својих моштију, посветио овај мали храм управо Часноме и Животворном Крсту, Крстовдану великом и дивном празнику када су цар Константин и Јелена пронашли Христов Крст у Јерусалиму и воздвигли га заједно са патријархом Софронијем да би од тада он стајао пред свима нама, и ишао испред освештавајући нас. Подигао је Свети Отац Василије Светињу Часнога Крста на врх Острошке стијене да би одатле, Часни крст свијетлио свима који њему долазе и који му се поклањају. Да би се долазећи њему и гледајући га ми освештавали .

Данас нам треба више него икада да гледамо на Часни Крст и да живимо тајном Часнога Крста, као појединци и као народ. Зашто нам је народ толико разбратимљен? Зашто данас властодршци нису спремни да се одрекну власти. Умјесто да себе и своју сујету жртвују за свој народ они као да су спремни да поново жртвују народ и да га гурну у ново братоубилаштво? Чине то зато што не знају за тајну Часнога Крста. Да су се мало више тајни Часног Крста приближили они би знали да се Бог и народ не могу и не смеју ничега ради жртвовати. Знали би да им је Бог дао разум и власт не да тиранишу народ и да га заводе, не да га искоришћавају и да њиме манипулишу већ да се жртвују за народ, да га воде правим путем и указују му на путеве напретка и спасења. Не, дакле, да подвргавају народ својој сујети и своме самољубљу већ да се одрекну самољубља и рашире своје срце за свој народ. Међутим када је мала вјера онда је мало и знање о Часном Крсту, мала и одговорност па онда људи подређују себи и своме самољубљу народ и светињу. Зато је народ дужан да се ослобађа од таквих властодржаца и да налази своје праве и истинске вође, који ће га водити, а не заводити. Такав је био Свети Отац наш Петар Цетињски, и Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви. Такав је и Свети Отац наш Василије Острошки и други велики Светитељи и витезови, који су носили Часни Крст и живот свој жртвовали за ближње своје. Нека би Бог нама прво подарио покајање и духовно очишћење, да би се ми удостојили таквих вођа јер Бог даје вође народу према срцима њиховим. Тек када народ буде изнутра озарен правим знањем и мудрошћу, чистотом и богољубљем, тек ће онда он моћи да бира праве људе да га воде, а не оне који га заводе и који су га заводили и који опет хоће да га одведу у таму и у мрак, да би га разбили и разјединили. Свака неслога, свако раздвајање и раздор међу људима последице су непознавања тајне Божанске љубави која нам се открила кроз тајну Часнога и Животворнога Крста. Нека би нам Бог подарио мир и братску слогу и нека би ова светиња и Часни Крст одавде обасјали умове и срца свих чланова рода нашега, а најприје оних којима је Бог подарио власт и разум, да тај дар од Бога не злоупотребе на штету народа, него да га искористе за своје добро, и за добро свог народа. Крсту Часном се поклонимо и свето Васкрсење његово прославимо и данас и сјутра и у вјекове вјекова. Амин.

Митрополит Црногорско-Приморски Г. Амфилохије

НАЈАВА ПРЕДАВАЊА ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋА) У КРАГУЈЕВЦУ

Српска Православна Епархија шумадијска и Духовни центар Саборне цркве у Крагујевцу организују предавање на тему О хришћанском животу. Предавање ће одржати умировљени Епископ захумско-херцеговачки Г. Атанасије (Јевтић) на Крстовдан 27. септембра у 17 часова у Градској дворани Шумадија у Крагујевцу.

ЕПИСКОП ЗАПАДНОАМЕРИЧКИ Г. МАКСИМ У ПОСЕТИ БЈУТУ, МОНТАНА
22. -24. септембар 2007. године

Држава Монтана је (после Аљаске, Тексаса и Калифорније) четврта по величини држава у САД (простире се на 145,552 mi? што је 376,978 km?). Иако је позната по планинама на својој западној страни (које су део северних Стеновитих планина), ипак, 60% ове државе је у ствари прерија.

Црквени живот Срба у Бјуту био је организован још почетком овог века и везан је за апостолско-мисионарску делатност Архимандрита Севастијана Дабовића. Године 1905. Срби су подигли нову цркву посвећену Светој Тројици, у руском стилу, и она им је служила све до 1964. године. За годину дана парохијани су изградили нову цркву са салом, а 25. и 26. јула 1965. године извршено је освећење од стране епископа Григорија, уз саслуживање месног пароха игумана Доситеја.

Парохија Свете Тројице у Бјуту, Монтана, примила је од 22. до 24. септембра 2007. године у пастирску посету Епископа западноамеричког Г. Максима који је из Лос Анђелеса стигао у пратњи протојереја Братислава Кршића, бившег пароха бјутског. Нови свештеник Расел Радојчић, који је у новој средини срдачно примљен (дошао из Фрезна), са вернима је дочекао Епископа Г. Максима у суботу, када је служено вечерње и преломљен колач Кола српских сестара. У недељу је богослужење почело јутрењем у 9 часова, после кога је уследила Света Литургија. Парохију у рударском граду Бјуту основао је Архимандрит Севастијан Дабовић почетком 20. века. Црква је изнутра живописана.

Montana је држава која се пружа на пацифичком северозападу и у областима Великих долина (Great Plains) у САД. Централна и западна трећина државе има мноштво планинских ланаца (око 77 по имену) северних Стеновитих планина (Rocky Mountains). Отуда и име ове државе, које долази од шпанске речи montana ("mountain", планина). Надимак државе је "Treasure State" (држава благо). Други надимци укључују "Land of Shining Mountains," "Big Sky Country," а слоган за Монтану гласи "the last best place" (последње најбоље место). Монтана је на трећем месту по густини насељености популације. Економија је углавном заснована на агрокултури и значајној преради руде и метала. Туризам је такође важан за економију, са милион посетилаца годишње Глечеру Националног парка, the Battle of Little Bighorn site, и чувеном Јелоустонском националном парку.

У недељним поподневним сатима учињена је посета језеру Џорџтаун, у области Анаконда, око којег су врхови брда већ покривена снегом, док испод њих према подножју навиру јесење боје лишћа, у нијансама од зелене палете, преко браон-црвенкастог руја, до наранџасто-окера-жуте боје. У повратку је Епископ Г. Максим са свештеницима посетио Тома и Силвију Таси (Tassi), у њиховој планинској кући надомак Бјута. Том је ловац и риболовац, који живи типично "амерички" држећи се традиционалних америчких вредности, а гостима је, пошто им је показао своју необичну дрвену кућу са разноврсним експонатима, понудио аустралијски мерлот.

Све у свему, док гледате пејзаже Монтане, навиру вам осећања благодарности Творцу речима које је Руставели изустио уместо нас и за нас: "Celui qui crea l'Univers par Sa puissante volonte, Insufflant aux etres : des cieux, l'esprit divine et la bonte, Nous donna le monde aux couleurs multipliees a volonte. De Lui detient tout souverain Son image et Sa royaute…" (Rustaveli. « Le chevalier a la peau de panthere »)

У понедељак је посећен Јелоустонски национални парк. Yellowstone National Park је постао први светски национални парк, 1. марта 1872. године. Већим делом је смештен у држави Вајоминг, али се пружа у Монтану и Ајдахо. Парк је познат по дивљем животињском свету и геотермалним феноменима: Old Faithful Geyser представља најпопуларније обележје у парку. Yellowstone је централни део већег јелоустонског екосистема (Greater Yellowstone Ecosystem), што је највећи преостали скоро нетакнути екосистем на земљиној северној умереној зони. Урођеници Американци су живели у области Јелоустона барем 11.000 година. Луисова и Кларкова експедиција је заобишла парк раних 1800. година.
Парк покрива површину од 3,472 скверних миља (8,987 km?), укључујући језера, кањоне, реке и планинске ланце. Језеро Јелоустон је највеће језеро са високом надморском висином у Северној Америци, и налази се у средини Јелоустон Калдере, највећег супервулкана на континенту. Калдеру сматрају активним вулканом; еруптирао је стравичном силином неколико пута у последња два милиона година. Половина светских геотермалних места налази се у Јелоустону. Лава и камење избачени вулканским ерупцијама покривају највећу земљану површину Јелоустона.

Хиљаде врста сисара, птица, риба и рептила су документоване, укључујући неколико угрожених врста. Простране шуме и травнате површине укључују такође јединствене врсте стабљика. Гризли, вукови и слободна крда бизона и јелена живе у парку. Сваке године избијају шумски пожари; у великом пожару 1988. године изгорела је скоро трећина парка. Јелоустон пружа мноштво могућности за планинарење, камповање, сплаварење, риболов и разгледање. Пешачке стазе обезбеђују близак прилаз већини геотермалних области као и неким језерима и водопадима. Таком зиме посетиоци обично обилазе парк у организованим групама користећи снежне аутомобиле.

Извор: Епархија западноамеричка

l NEWS ARCHIVE l

Интернет презентација Српске православне цркве је доступна преко сервера у Калифорнији (донација Конгреса српског уједињења) www.spc.org.yu и www.serbian-church.net и сервера у Београду www.spc.yu (донација Беотел-а).

WAP Презентација wap.spc.yu