Преображењски број „Крке“ - гласила Епархије далматинске

Из штампе је изашао нови преображењски број часописа „Крке“.

Садржај броја: Преображење Христово; Кратка историја Филиоквеа; Маслина и раса; „То су Божије ствари!"; О духовном расуђивању; Личност и генетски захвати; О васпитању деце; О кратким молитвама; Осврт на недавну посету папе римског Загребу; Равни котари; Хула на Патријарха Павла и СПЦ; Вијести из епархије.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА: ЛИЧНОСТ И ГЕНЕТСКИ ЗАХВАТИ

Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.

Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.

Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.

Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.

Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.

С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.

Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.

Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.

Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.
Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.
Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.

Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.
Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.
Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.

Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност.
Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.

Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?

Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.

Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.

Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.

Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.

Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.

Проф. др Јован Зизјулас

Извор: Епархија далматинска