100 година од геноцида над Асирцима

Чланак под називом Година мача - Асирско-халдејски геноцид под Османским царством (1915-1918) појавио се у историјском делу мартовско-априлског броја (бр. 103) француског часописа Diplomatie affaires stratégiques et relations internationales. Чланак је написао Јозеф Јакуб, почасни професор политологије на Католичком универзитету у Лиону.

Професор Јакуб је Асирац (познат и као Халдејац и Сиријац). Био је први председавајући Унесковеве „Сећања, културе и међукултурности“, стручњак за мањине, људска права и источне хришћане. Његови родитељи, пореклом из иранског Азербејџана (округ Саламас), страдали су током турског геноцида над Асирцима током Првог светског рата, па су нашли уточиште на Кавказу (Грузија), пре него што су се настанили у Сирији 1921. године.  Професор Јакуб је аутор више књига, међу којима и књиге на енглеском језику под називом Година мача - Асирски геноцид, историја (АИНА 2016-11-27).

Професор Јакуб у свом чланку почиње подсећањем читалаца да је 1915. године на стотине хиљада Асираца, као уосталом и Јермени  и Грци, претрпело геноцид који су починили османски Турци током Првог светског рата, геноцид који је испунио све критеријуме Конвенције УН о геноциду из 1948. године (АИНА 2012-03-91, 15.01.2007). Век касније, међународна заједница је сведок  још једног геноцида над Асирцима у Ираку и Сирији, који је починила Исламска држава (ИСИЛ).

Професор Јакуб истиче многобројна недела и сцене ужаса који обележавају историју Асираца, који су постали жртве пан-турцизма и панисламизма у источној Турској и северном Ирану у периоду од 1915. до 1918. г. Изгубили су 75% свог становништва (750.000) од масакра, маршева смрти, глади и изнемоглости. Циљ османске власти био је елиминисати их под изговором евакуације из географских подручја која су са становишта турског национализма сматрана оетљивим. Курдски нереди су углавном коришћени за искорењивање хришћанског становништва. Овај геноцид, који су признали међународни научници о геноциду (АИНА 2007-12-15) и парламенти многих земаља, у складу је са дефиницијом термина који је дат Конвенцијом УН од 9. децембра 1948. године.

Трагедија коју су Асирци претрпели под Османским царством, „наставља се и даље под другим небом“, пише професор Јакуб. За Асирце је 21. век почео прогоном у Ираку (од 2004.) и Сирији (од 2011.). Иронично је да су асирске жртве ИСИЛ-а 2015. године у Хабору, на североистоку Сирије, били потомци избеглица из Ирака који су се ту настанили 1933, а чији су родитељи и сами преживели геноцида из 1915. године. Опет су их протерали муслимани, попут њихове браће из Мосула и из области Ниниве.

Далеко од тога да су се преселили у Ирак након пораза од ИСИЛ-а, њихова се драма наставља на североистоку Сирије, јер живе у неизвесности од проглашења курдске владавине 2012, а такође и турске војне офанзиве од октобра 2019. г. Ослабљени и егзистенцијално, више од половине хришћанског становништва у Сирији кренуло је путем изгнанства, каже професор Јакуб.

Коментаришући догађаје који су довели до геноцида из 1915. године, професор Јакуб каже:

Да бисмо разумели 1915-1918, потребно је да се вратимо на 1907,  на еволуцију Османског царства и његов процес пропадања. Од те године Турци су се почели мешати са иранском политиком, са амбицијама које су деклариране у региону Азербејџана, које су подржали Курди, који су се понашали као њихови агенти и оптужени за пљачку села ... Турско-курдске инвазије су тако опустошиле 1907-1908. г.  хришћанска села на планинама Ирана као Мавана, где је живело више од 1.000 Асирца, што је проузроковало егзодус у град Урмију. Вилијам А. Шед, амерички презвитеријански мисионар у Урмији, написао је 1916: „Турци су заузели 1906. појас територије дуж персијске границе која се протезала од Суџбулака-а на југозападу до Хоија на западу.

Револуцију младих Турака (1908-1909) којом је окончана деспотска владавина султана Абдел-Хамида, хришћанске су заједнице у почетку поздравиле. Међутим, брзо је уступљено место угњетавању и геноцидном национализму.

Професор Јакуб указује на занимљиву чињеницу - да је пре уласка у Први светски рат, и 9. септембра 1914. године, турска власт једнострано укинула такозвани капитуларни систем, којим је споразумима којима се европским силама даје скуп повољних и искључивих права у Османском царству оне признају као силе заштитнице хришћанских мањина. У предратној политичкој атмосфери исламизације, ово је изгледало као отварање пута немуслиманским заједницама. Пре него што је рат званично проглашен, масакри су се десили у Бачкалеу (Каза Албака) у окрузима Гавар и Шемсдинан, северозападно од планине Хакари, према турско-персијској граници, и у другим областима.

Како је рат почео, Асирци су били крајње шокирани видећи како Немачка подржава Турску и њен позив на џихад, док су немачки мисионари управљали неким школама и сиротиштима у региону. Професор Јакуб наставља с појединостима везаним за процес геноцида са позивима на сведочења очевидаца, посебно мисионара, и на документа. Разрађује утицај Бољшевичке револуције 1917. на догађаје повезане са Асирцима на Кавказу и у Урмији.

Професор Јакуб такође говори о етноцидном аспекту у контексту геноцида, који је својом мрачном политиком тежио да уништи културно наслеђе народа:

Овај физички геноцид и ово упропашћивање земљишта и имовине праћени су озбиљним упропашћивањем  културног наслеђа. Историјски споменици су уништеавани, док су цркве скрвнављене, а школе рушене. Библиотеке са ретким књигама и богатим рукописима расипане су, попут оних у халдејској епархији Серт ... Регион Хакари имао је преко 200 цркава, од којих је најстарија из 4. века. Асирцима је тако одузето велики део сећања и своје културе. Укупно је уништено више од 400 цркава и манастира, међу којима 156 сиријских православних.

Професор Јакуб завршава иницијативама западних парламената за признавање геноцида и излаже списак изворних докумената везаних за геноцид над Асирцима.

Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Информативна служба СПЦ)