100 година херојске одбране Београда

Образ Београда, наше престонице, има да буде светао

У среду, 7. октобра 2015. године, са почетком у 15 часова у организацији Православног дечјег часописа ”Светосавско звонце” један век од јуначке одбране Београда, на Дорћолу - на углу улица Мике Аласа и Цара Уроша, на месту са ког је командант одбране мајор Драгутин Гавриловић, изговорио сада надалеко чувену јуришну команду својим војницима, одржан је парастос овим јунацима који су свој живот положили за слободу Отаџбине, а којим је уз саслужење свештенства цркве Светог Александра Невског началствовао Викар Његове Светости Патријарха српског Епископ топлички г. Арсеније (Главчић).

Уз предивно појање хора Богословије Светог Саве,  саборно окупљени око свеће воштанице и жита, које симболишу пламен наше молитве и васкрсења, жртву и победу, нашли су се од оних који су на прагу свог живота тек неколико месеци старих до оних који су иако већ у осмој деценији живота усправно стајали да одају почаст и помоле се за покој душе ових див-јунака.

Након одлуженог парастоса свима окупљенима обратио се пригодном беседом Епископ топлички Господин Арсеније, истакавши да смо се окупили на овом месту да би се помолили за мајора Гавриловића и за душе свих његових сабораца који су своје животе дали за одбрану овога града и отаџбине, да су они своје животе положили да бисмо ми данас овде живели слободно и да је наша дужност да их се увек сећамо и да се молимо за њих.

Након његовог обраћања, у име организатора - Светосавског звонца, говорио је Димитрије Стикић који је све присутне подсетио о самим почетцима обнове овог спомен обележја које је 1995. године постављено од стране Удружења поштовалаца и потомака доборвољаца и војника ослободилачких ратова 1912-1918.године, али је након тога неколико пута оскрнављено и девастирано, а после обнове 2012. године чак и украдено, те је 2013. године постављена нова спомен-плоча са пратећом расветом и видео надзором како би се осујетили овакви немили и непримерени потези нечасних појединаца.

Образ Београда, наше престонице, има да буде светао!

У име потомака мајора Драгутина Гавриловића, са речима захвалности свим присутнима обратио се и праунук Милош Маринковић са којим је била и његова супруга и осмомесечни син Драгутин који је понео име свог славног чукундеде.
У кратком културно-уметничком програму своје учешће су дали наши прослављени драмски уметници и правци Српског Националног Театра: Тихомир Тика Арсић и Лепомир Ивковић у чијој интерпретацији су поново као 7. октобра 1915. године загрмеле речи команде мајора Драгутина Гавриловића, које данас напамет уче питомци и будући официри свих светских војних академија:

„Јунаци! 
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
 Војници! Јунаци!
 Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Животопис мајора (пуковника) Драгутина Гавриловића

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. године. Учествовао је у скоро свим биткама српске војске у Првом светском рату. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. После Војне академије је постављен за команданта 10. пешадијског пука моравске дивизије у Чачку у данашњој касарни Ратко Митровић. Учесник Првог Балканског рата, Другог Балканског рата, Првог Светског рата и другог Светског рата. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда 7. октобра 1915. године на месту данашњих укршатања улица Мике аласа и Цара Уроша на Дорћолу  непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен. Тај његов говор и дан данас знају наизуст многи кадети војних академија у свету.

Преживевши одбрану Београда, повукао се је заједно са српском војском на Крф. Командујући својом јединицом на коти источни Ветерник 1918.године први пробија Солунски фронт. После пробоја Солунског фронта, војвода Петар Бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић уз образложење да је превише млад. Предавао је војну администрацију на Војној академији у Београду. Генерал Душан Симоновић му је 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра одбране, међутим он је то одбио уз образложење да га предлог не интересује и да је он војник. Пуковник Гавриловић је после капитулације у Априлском рату у Сарајеву је заробљен и одведен у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку док је он још био у заробљеништву нису могле да добију посао јер се отац ”није вратио из емиграције”. Боравак у логору је оставио великог трага на здравље пуковника Гавриловића и по његоворм повратку био је сама кост и кожа.Убрзо потом од последице свега тога као и самог третмана ”нових власти” умро је 19. јула 1945. године у свом стану на Славији у крајњој беди. Иако омиљен у војсци и народу сахрањен је без икаквих почасти у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске у туђем гробу тј гробници своје рођаке.

Извор: Светосавско звонце www.zvonce.spc.rs