100 година после геноцида над Јерменима
У понедељак, 25. априла 2016. године, у Библиотеци града Београда, у Римској дворани, поводом обележавања стотину и прве годишњице геноцида над Јерменима, одржано је предавање на тему „Јермени у Турској – 100 година после“. Предавач, Данко Страхинић дипл. историчар, фотограф и новинар, сарадник листа Православље, говорио је о страдањима Јермена у Турској и на Блиском истоку крајем 19. и почетком 20. века, те о њиховом положају у савременој Турској.
Анамарија Вартабедијан, сликарка, новинарка, дизајнерка и уметница, која је за ову прилику у Римској дворани изложила слике на платну са својих скоријих изложби посвећених Јерменији, укратко се обратила окупљенима, учинивши тако кратак увод у излагање предавача.
Предавање је употпунила песникиња Ануш Балајан, која је на српском и јерменском језику казивала своје стихове надахнуте страдањима и патњама јерменског народа.
Из Страхинићевог предавања, које је било пропраћено обиљем одабраних слајдова са архивским фотографијама јерменских културно-историјских и црквених споменика и здања, те другим илустрацијама и прегледним и упоредним географско-историјским мапама, окупљени су могли да сазнају многобројне детаље из страдалне историје јерменског народа у Турској.
Како су посетиоци ове трибине имали прилике да чују, сматра се да је геноцид над Јерменима, односно систематски спроведено истребљење јерменског народа у Турској, послужило између осталог и као модел за геноцид над Јеврејима који су неколико деценија касније спровеле власти нацистичке Немачке. У уништењу Јермена свет је видео етничко чишћење једног хришћанског народа спроведено путем физичког уништења, организованим прогоном и масовним депортацијама. Нису били поштеђени чак ни они Јермени који су били лојални турској држави, који су били спремни да се боре за њу, чак ни они који су из очајања постали муслимани. Током турског геноцида над Јерменима по први пут су испробани отровни гасови и други методи масовне ликвидације – то је била прилика за експериментисање са бојним отровима, као и за експерименте са заразним болестима попут тифуса, којем су у сврху медицинских истраживања излагана и јерменска деца.
Резултат ових монструозних поступака је следећи: пре само 100 година у Турској је живело преко 2.000.000 Јермена, а данас их се тамо налази свега 65.000. Јерменска мањина, попут грчке, асирске и других хришћанских мањина, опста(ја)ла је у Турској током читавог османског периода, да би јој 20. век и епоха секуларне турске државе, парадоксално, донели истребљење, слично као и припадницима грчке националне мањине, те Асирцима, Арапима, Алевијима итд. Ово нестајање и затирање хришћанских и нетурских народа у Турској последица је брижљиво планираног и педантно спровођеног плана, који је на снази и данас – у шта нас уверавају догађаји у данас грађанским ратом захваћеним областима југоисточне Турске, као и северне Сирије и Ирака, односно Курдистана, где се кампања против Курда користи као параван за уништавање остатакâ јерменског и уопште хришћанског наслеђа ових области – рушење цркава, затирање гробаља, национализовање непокретности и уништавање и потурчивање културно-историјских целина.
Током предавања, које је потрајало неких сат и по времена, слушаоци су од предавача између осталог имали прилике да сазнају да се СР Југославија сврстала међу двадесетак држава које су признале стварност турског геноцида над Јерменима признавши га 1992. године. С друге стране, занимљиво је било чути како је на међународној конференцији о геноциду одржаној 2015. године у Јеревану изнето и мишљење да су пре једног века спроведена четири геноцида, међу које је уврштен и геноцид над Србима 1915. године.
Страхинић је у свом излагању посебну пажњу посветио и савременој ситуацији, конкретно актуелном турском негирању геноцида и оспоравању драматичних дешавања од пре једног века, тј. порицању уплетености турске државе и војске у догађаје који су довели до скоро потпуног ишчезнућа јерменске, грчке и асирске мањине из Мале Азије почетком 20. века. Турска званична историографија пориче да је било организованих прогона и планског истребљења током тих крвавих дешавања, умањујући обим страдања Јермена и других који су претрпели прогоне, сваљујући на саме Јермене кривицу – јер су наводно својим антидржавним деловањем испровоцирали реакцију турске војске...
Илустративна је чињеница да данашње турске власти (као и турске власти током протеклих 100 година) кажњавањем и затвором санкционишу новинаре који се усуде да критички пишу о тим немилим догађајима и који поставе питање одговорности државне апаратуре за ове злочине: у Турској се иначе, због строгих прописа који онемогућују критичко и независно писање и истраживање, у затвору тренутно налази велики број новинара, а многима се суди.
Такође, није мали број турских писаца и интелектуалаца који су прогоњени због изражавања сумњи у невиност турског руководства по питању спровођења геноцида над хришћанским и нетурским мањинама – на предавању је између осталих поменут и чувени писац Орхан Памук (чија су бројна дела преведена и на српски језик): због Памукове изјаве да је у Турској побијено милион Јермена против њега је био покренут судски процес, који је под притиском светске јавности окончан ослобађајућом пресудом.
Питање притиска на новинаре поводом теме геноцида над Јерменима у Турској неизоставно обухвата и подсећање на јерменског новинара Хранта Динка, уредника турско-јерменског листа Агос, човека који је јавно иступао против негирања геноцида, и који је убијен 2007. године у Истанбулу. Њему је за живота више пута суђено на основу истог закона по коме је суђено и Памуку, и по коме су осуђени и затворени многи новинари у Турској. Страхинић се укратко осврнуо на судбину Хранта Динка и на тежак положај оних новинара који у Турској покрећу питања и истраживања геноцида над Јерменима и другим мањинама.
По завршетку предавања развила се и жива дискусија, током које су окупљени слушаоци изложили неке своје импресије и поставили бројна питања... Будући да су покренуте теме превазишле оквир овог скупа, без намере да иједном речју покудимо труд око организовања ове занимљиве трибине у Римској дворани, надамо се да ће организатори наћи за сходно да се овим код нас слабо обрађиваним и у великој мери запостављеним проблемима позабаве у оквиру неке будуће конференције, на којој би се проблематици геноцида над Јерменима и положају хришћанских мањина у савременој Турској и на Блиском Истоку приступило студиозније и опширније.
С. Петровић, фото: Анамарија Вартабедијан
