10 година од упокојења Душана Дачића
Пре десет година престало је да куца племенито срце протојереја-ставрофора Душана Дачића, дугогодишњег ректора Богословије Светог Саве у Београду и вишег педагошког саветника за српске православне богословије у Србији и иностранству. Поводом тога задужбина и клуб који носи име Душана Дачића одржали су велико песничко и реторичко вече уз богат културно-уметнички етно-програм.
У ОШ „Јоца Милосављевић“ у Багрдану одржано је песничко вече поводом десетогодишњице од упокојења ректора Богословије Светог Саве у Београду Душана Дачића, професора и врсног педагога. Вече је организовано и због годишњице оснивања Књижевног клуба проте Душана Дачића. У препуној сали смо видели дисциплиновану публику која је помно слушала стихове, речи и говоре истакнутих личности. Скуп је отворио председник Клуба и председник Месне канцеларије у оквиру Јагодинске општине г. Здравко Сретеновић. Председник Задужбине ректора богословије Душана Дачића поздравио је присутне госте и позвао нас на богату гозбу поезије, књижевности, мисли које нам је приредила ова мала духовно културна средина.
Уживали смо у поезији и богатом културноуметничком програму који су нам презентирали изворни народни фолклор, народни програм, свирање на фрули, свирали, хармоници и саксофону. Посебно је био примећен наступ на свирали Јована Јовановића. Милан Дачић, професор Карловачке богословије и син ректора Дачића, прочитао је песму свога починулог оца „Виду на видику“, патриотску песму која је настала на острву Виду, где је велики број јунака Моравске и Тимочке дивизије после Мачковог камена умрло од пегавог тифуса. Инжењер, професор др Милован Павловић из Рачника припремио је монографију о том занимљивом крају. Од песникиња су посебно биле запажене млада Теодора Теодоровић која је рецитовала своју песму „Нарцис“, и најстарија песникиња хаџи Ковиљка Којић која је песму посветила сину. Скупу је присуствовао и г. Бора Радосављевић, дугогодишњи уредник „Новог пута“, главни и одговорни уредник телевизије „Палме“ и садашњи председник Задужбине Душана Матића, великана наше српске поезије из Ћуприје. Господин Радосављевић је уручио захвалницу Здравку Сретеновићу, председнику Књижевног клуба Душан М. Дачић.
Запажен је био и Дејан Јовановић, режисер путујућег позоришта и директор филмског „Студија Де“, чије је удружење млађе свега два месеца од новонастале институције, која је напунила годину дана и за то време издала велики број књига, од којих су неке посвећене писцу и теологу Душану Дачићу. Посебно изненађење су нам уручили, поред многих гостију, г. Савбат Зубини, директор Културног центра „Вавилон“ у Ираку, и који није се штедео да допутује у ово мање место између Јагодине и Крагујевца. Господин Зубини нам је казивао да чува фототипско издање Хамурабијевог законика. Посебно су му драги Срби и каже да смо врло стар народ као што су Ирачани стари народ. „Дошли смо овде у Србију да се учимо толеранцији, видимо да живите међусобно у љубави. Наша земља је прилично разорена од НАТО снага, каже он. То се, нажалост, догодило и вама. Мислим да морамо да пружимо културне обрасце духовности и да се супротставимо злу самоће које нам намеће неолиберална цивилизација. Овде смо се окупили упркос Интернету и Твитеру, окупила вас је духовна снага свештеника Душана Дачића, а мислим да је то највише преко њега, вашег великана Светог Саве, који је ширио љубав према свим народима на својим путовањима. Припадам техничкој интелигенцији, али сам овде дошао да овде пружим храбру руку српском народу. Лепо је што припадата Истоку, нашој Русији, која је имала највише утицаја на нашу културу. Мислим да морамо да нађемо заједнички језик, да се ујединимо као милиони у братској љубави, како каже Ода Радости Шилерова и Бетовенова. Нисам ту да процењујем колико је Европа данас стварно уједињена, али се мени допадала она визија Шарла Де Гола који је волео Србију. За њега Европа није била Европа без Византијског комонвелта. Европа је од Атлантика до Урала, говорио је, а и Блиски исток се тако зове јер нам је близак, зато што је ту настао Хамурабијев законик, прво сликовно писмо, сумерско писмо, Мојсијево Петокњижје, све књиге Светог Писма Старог и Новог Завета, настао је и Коран, али смо ми уз помоћ Авероса и Авицене, наших исламских мислилаца, сачували Аристотела и предали га Европи. Било је светих Отаца који су били васпитани на Аристотелу, не само на Платону, рецимо, велики византијски светитељ и патријарх Фотије. Заиста желим да ми са Блиског истога будемо блиски с вама. Да учимо од вашег светитеља Саве како се шири мир, љубав и благостање. Ви сте вредан народ. Учио сам од ваших инжењера и радника. Сада чувам наше храмове и зигурате. Желим да приближим ту прошлост која је можда данас одгонетка садашњости. Овај век нас је ставио пред дилему смисла живота. Човек се налази пред феноменом смрти. Немогуће је да је то савршено биће створено да само прође. Поздрављам овај песнички скуп, иако говорим преко преводиоца. Волим да играм ваше Коло, ви сте диван народ, ви сте демократски народ.“
Поред њега био је и новинар, песник који пише поезију и на арапском и српском Сабахад Нуниди, који нам је прочитао своју песму „Нека Бог чува свету Србију“. А директор Културно-духовног центра „Вавилон“ рекао нам је да су наше српске радничке руке изградиле нови Ирак, да верује у наш успех и да смо далеко од банана република које ствара нови светски поредак. Сабахад Нуниди је занесено читао своју поезију о љубави, природним феноменима, растанцима и састанцима. Он пише религиозну поезију на српском језику. Има чувени стил сина православног свештеника Халила Џубрана. Отворен и срдачан, привукао је пажњу многих интелектуалаца, историчара, новинара, писаца монографија, и у пријатељском разговору са њима показао је дух и снагу разумевања нашег језика.
Пре почетка књижевно-културног, духовног и књижевног програма обишли смо гроб протојереја-ставрофора Душана Дачића, који је ту сахрањен са супругом Надом, благодарећи благослову племенитог Преосвећеног Јована, Епископа шумадијског. Код велике спомен-костурнице, у порти цркве, јунака изгинулих за Краља и отаџбину у Првом светском рату стоји гроб Душана Дачића поред протојереја-ставрофора др Љубомира Поповића, министра правде Краљевине Југославије. Десет година почивају земни остаци Душана Дачића с надгробном таблом „Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег века, амин!“ Гроб му је, као и гроб министра, окренут ка брду Крајина Ковиљача, у којој је његов иначе имућан отац имао колибу у којој је мали Душан као школарац чувао овце. Михољско лето је учинило да то брдо изгледа преливено јесењим сјајем, окупано пропламсајима нестворене таворске светлости, која је, по Св. Григорију Палами, једина нада за човека.
Багрдан је дао много значајних личности које су допринеле нашој култури, као што су Петар Ристић, инжењер термодинамике, коју је завршио у Манчестеру и коме је кум био председник Демократске странке чика Љуба Давидовић. Он је отац професора др Пеђе Ристића, нашег архитекте, писца, историчара, археолога и културног радника. Затим, великог композитора Енрика Јосифа, који је предавао у Сарајеву и Београду Композицију на Музичкој академији, и који је био близак пријатељ нашег Аве Јустина Поповића. Овај Сефард је са Мешом Селимовићем и Жарком Видовићем прешао у Београд, где је крштен и почео да се причешћује. Ава Јустин је за њега рекао: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства! Композитор је неправиђеног дела „Смрт Светог Стефана Дечанског“. Многи новинари, уредници НИН-а и других гласила, потичу из Багрдана. Наш познати књижевни критичар и проферор Филолошког факултета др Мило Ломпар детињство је провео код деде у Багрдану.
На крају је председница локалне самоуправе Снежана Вукашиновић прочитала поздрав и подршку Клубу Душан Дачић посланика Скупштине Србије Драгана Марковића Палме, а председник задужбине ћупријског песника Душана Матића и дугогодишни уредник „Новог пута“ и главни уредник ТВ Палма уручио је председнику Задужбине Душан Дачић Здравку Сретеновићу плакету великана српске поезије Душана Матића. Домаћини су нас касније позвали на послужење у просторијама Пензионерског клуба уз завичајну кућу др Предрага Ристића.
Ректор Дачић се упокојио исте године када и патријарх српски Павле, а добро је сарађивао са патријархом Германом, патријархом Павлом и епископом шумадијским, академиком, блаженопоч. Савом Вуковићем,
Горан Раденковић
