120 година Српске књижевне задруге
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић.
И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа”.
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати : „да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу”. За остварење тих циљева Задруга ће сваке године издавати „по једно коло књига према својим средствима”, које „не може обухватити мање од шест књига ни мање од шест штампаних табака “ у књизи.
У двадест пет тачака Правила дати су основни елементи постојања и функционисања Српске књижевне задруге, предвиђено је постојање чланства, односно оснивача, улагача и добротвора, као и повереника и сакупљача претплате на књиге. Такође је предвиђено постојање посебне Управе, која ће водити послове Српске књижевне задруге. „У управу може бити изабран члан добротвор или оснивач. Управу састављају: председник, потпредседник, тајник, књижничар, благајник и пет одборника.” „Управа се дели на два одсека: књижевни и економни. У одсек књижевни долазе: председник, тајник, књижничар и два одборника, а у одсек економни: потпредседник, благајник и три одборника.”
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне”. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.” Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет година њеног постојања.
Оснивачи Српске књижевне задруге већ су 30. априла, односно 13. маја 1892. упутили проглас „Свем српском народу”, као „позив за купљење Српске књижевне задруге”, у којем, поред осталог, износе основне разлоге и принципе у припреми и објављивању књижевних и других дела наших старијих и нових писаца и истичу јединство српског културног простора као један од основних услова напретка српског народа.
Прво редовно годишње Коло, најзначајнија библиотека Српске књижевне задруге и најзначајнија библиотека српске културе и књижевности у целини, објављено је већ у јесен 1892. године. У њему је било седам књига: Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића (прва књига), С мора и са сува Милана Јовановића, Даворје Јована Стерије Поповића, Бакоња фра Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Истинска служба Игњата Николајевича Потапенка, Историја српскога народ аЉубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића.
Следеће, 1893. године, изашло је друго Коло, у којем је такође било седам књига: друга књига Доситејевог Живота и прикљученија, МемоариПроте Матије Ненадовића, Два идола Богобоја Атанацковића, Каменодоба Јована Жујовића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе Јосифа Панчића и С француског Парнаса (избор из француске поезије XIX века).
Прво Коло штампано је у тиражу од 5.000 комплета, да би следеће године било објављено и друго издање првог Кола у тиражу од 4.000 комплета. Друго Коло штампано је у тиражу од 7.000 комплета. Тираж је временом повећаван у оној мери у којој је повећаван број претплатника Кола и број чланова Задруге, којих је било у свим крајевима у којима је живео српски народ, у Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији, Црној Гори, Војводини. Пред Први светски рат тираж Кола достизао је бројку од 10.000 до 11.000 комплета.
До ове, 2012. године изашло је 103 Кола Српске књижевне задруге, са преко шест стотина и деведесет наслова. Разлика између година постојања Задруге и броја редовних Кола која је она штампала настала је стога што у време Првог светског рата и једно време после њега (1914—1920) Српска књижевна задруга није издавала књиге. Међутим, у току Другог светског рата такозвана Комесарска управа штампала је два Кола, са дванаест књига, које су после Другог светског рата избрисане из Задругине библиографије, али су на на Скупштини СКЗ одржаној 28. априла 2004. оне враћене у библиографију. После Другог светског рата Коло је почело редовније да излази тек од 1958. године.
Поред редовног Кола, Српска књижевна задруга је још 1898. године почела да издаје и нову библиотеку – Забавник, у којој су објављиване књиге познатих светских прозних писаца тога времена. У 1898. години објављен је Гончаровљев роман Обломов, у преводу Милована Глишића, Игоова Богородичина црква у Паризу, у преводу Душана Ђокића, и Приповетке из познатих европских књижевности. Следеће, 1899. године, објављен је Толстојев Рат и мир, у преводу Милована Глишића, и Давид Коперфилд Чарлса Дикенса, у преводу Драгомира Јанковића, а наредних година романи Огњем и мачем Хенрика Сјенкјевича и Вереници Алесандра Манцонија, све у великим тиражима, Манцонијев роман чак у 10.000 примерака. Исте године када и Забавник, 1898, штампана је и прва књига Посебних издања, библиотеке у којој су се књиге појављивале повремено. Ова библиотека је започета Бијесни Орландо Лодовика Ариоста, у преводу Драгише Станојевића, а доцније су објављене и књиге Јована Јовановића Змаја, Стојана Новаковића, Песме Бранка Радичевића, “са писмима и једним списом у прози” (1924), затим Аполо Саломона Ренака, Историја Српске књижевне задруге Срете Стојковића и Владимира Ћоровића (1932) и друге.
Између два светска рата основане су две нове Задругине библиотеке – Поучник, 1925, и Савременик, 1931. У Поучнику, у којем су објављиване популарно писане књиге из науке и културе, као прве су објављене књиге Владимира Ћоровића Босна и Херцеговина и Саве Урошевића Племенити минерали и драго камење, док су у првом колу Савременика, у којем су сваке године до Другог светског рата објављиване по четири књиге већ афирмисаних и млађих домаћих писаца, објављене Приповетке Иве Андрића, Лудило срца - приповетке Десанке Максимовић, Позоришне критике Милана Грола и Крлежина драма У агонији. У десетом колу Савременика,1940, објављене су, поред осталих, Кроника паланачког гробља Исидоре Секулић и Планинци Бранка Ћопића.
После Другог светског рата, када је обновљен рад Српске књижевне задруге, основан је већи број нових библиотека. Међу њима је најзначајнија била библиотека Српска књижевност у сто књига, коју је Задруга припремала и штампала заједно с Матицом српском из Новог Сада од 1957. до 1967. године, док је друго, допуњено издање штампано 1971-1972. Данас у Задрузи има око двадесет активних библиотека. Највећи број нових библиотека формиран је у времену у којем је главни уредник у Задрузи био Милорад Ђурић. Поред редовног Кола и Поновљених издања Кола у дивот опреми, такође значајне Задругине библиотеке су и Атлас, Антологије, Мала библиотека (са Брошираном серијом покренутом у рату 1999. године), затим Књижевна мисао, Историјска издања, Историјска мисао, Српски мемоари, Књиге за децу и одрасле, До границе чуда, Уметност на тлу Југославије (Србије), Посебна издања, као и обновљене библиотеке Савременик, Забавник и Поучник. Заједно са другим издавачима Задруга је објављивала и библиотеке Стара српска књижевност у 24 књиге, Награда Десанка Максимовић, Десанкина библиотека, која је посвећена младим ствараоцима, Разговори с писцима, Српски приповедачи, Филолошка библиотека и друге.
Српском књижевном задругом и данас управљају њени чланови, непосредно - на редовним годишњим и на изборним скупштинама које се одржавају сваке треће године, и посредно - преко својих изабраних представника у Управном и Надзорном одбору и у њиховим извршним телима. Управни одбор има два одсека - Књижевни и Економски, и неколико посебних комисија - за Коло, за чланство, за правила. Већина Задругиних библиотека има уређивачке одборе састављене од најпозванијих стручњака за поједине периоде и жанрове књижевности и за поједине области науке и културе, тако да се провера вредности и значаја примљених рукописа и објављених књига врши на најдемократичнији начин и у неколико неопходних нивоа.
Од 1992. године Задруга додељује Награду Српске књижевне задруге за животно дело. Досадашњи добитници су: Десанка Максимовић, Радован Самарџић, Војислав Ђурић, Бранко В. Радичевић, Милорад Екмечић, Миодраг Б. Протић, Бранимир Живојиновић, Милорад Ђурић, Стеван Раичковић и Миодраг Павловић. Такође, из Фонда Душана Баранина при Српској књижевној задрузи додељује се награда за роман са историјском темом или за значајну историографску студију.
Од признања које је Српска књижевна задруга добила последњих година за свој рад најзначајнија су: Орден Светог Саве првог степена, који је Задрузи за њену стогодишњицу (1992) доделио Његова Светост Патријарх српски господин Павле, и Орден Вука Караџића првог степена, који јој је за сто десету годину рада (2002) доделио Председник СР Југославије др Војислав Коштуница.
Српска књижевна задруга, као издавач и установа културе од посебног националног значаја, има и посебан Закон о Српској књижевној задрузи, донесен маја 1997. године у Народној скупштини Србије. Законом је регулисан њен правни статус и потврђена њена културна делатност и значај у данашњим друштвеним околностима.
